Сећање на злочине у Tрнову…


Сећање на злочине у Tрнову:  21 година од страдања 124 српска цивила и 157 припадника Војске Републике Српске –
НИ ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН НАД СРБИМА НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО

30.07.2013. Јадовно, poginuliinestalirs, за ФБР приредила Биљана Диковић

СВЕЋА

ТРНОВО, 30. ЈУЛА /СРНА/ – Служењем парастоса и полагањем цвијећа у спомен-соби у Трнову данас је обиљежена 21 година од страдања 124 српска цивила и 157 припадника Војске Републике Српске из Трнова.
Милена Витковић, којој су муслимански војници на православни празник Огњену Марију 1992. године убили 10 чланова породице, међу којима је и дијете од годину и по, каже да јој је сваки дан исти јер устаје и лијеже са тугом. 

“Сви су побијени на Трескавици, а нико никада није одговарао за овај злочин. Али, ако не одговара на овом суду има Божији суд и стићи ће га Божија казна”, рекла је она.

Јела Витковић, којој је муж на мучки начин убијен на данашњи дан 1992. године, каже да до данас нико није одговарао за овај злочин.

Према њеним ријечима, муслимански војници су њеног мужа везали сајлама и тако га вукли кроз Трново, а тијело му је пронашла у мјесту Рајски до, бачено под дрво.

Предсједник организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила општине Трново Јока Пророк истакла је да је на данашњи дан прије 21 годину из Трнова истјерано све што је могло побјећи од најезде муслимана.

“Тражили су спас према Калиновику, а старији и непокретни су остали у кућама гдје су на свиреп начин убијени, а онда запаљени”, рекла је она и додала да су муслимани након тога остатке однијели на непознато и данас се трага за 11 лица, али нема нада да ће их икада пронаћи.

Јока Пророк је истакла да је бранећи Трново погинуло 157 бораца, 124 цивила су масакрирана на најсвирепији начин, а дјетету од годину и по дана су поломили и ноге и руке.

Она је нагласила да су им све то урадиле комшије муслимани.

Према њеним ријечима, муслимански војници су ухватили 69 стараца, старица, дјеце и дјевојака, који нису успјели прећи Рогој и спас наћи у Калиновику, и одвели их у Трново гдје су их мучили.

“На крају су спалили и цркву у Трнову и убили свештеника Недељка Поповића”, истакла је она.

Начелник општине Трново Ненад Мишовић истакао је да је данашњи празник Огњена Марија тужан дан за Трново, јер је 1992. године убијен велики број цивила, а погинуло је и доста војника који су бранили своје огњиште.

Мишовић је истакао да, нажалост, до данас нико није одговарао за ове злочине, а надлежне институције БиХ нису ништа урадиле.

“Морамо се надати да ће правда стићи те злочинце”, рекао је он и поручио да се никада не смију заборавити ове жртве.

Начелник општине Калиновик Милева Комленовић истакла је да је данас служен парастос и положени вијенци на спомен-обиљежје на Рогоју гдје је на данашњи над 1992. године погинуо 21 српски борац.

“Данашњи дан буди помијешане емоције – и сјету и понос”, рекла је она.

Према њеним ријечима, сваки злочин који остане некажњен пријети да се понови и у том правцу треба и истрајавати и казнити све злочинце.

Извор: срна

***

poginuliinestalirs

НЕ ЗАБОРАВИ: СВЕДОЧЕЊА ЖИВИХ О СТРАДАЊУ

Шесторо од срца отргнуто

Драган
Јанко
Радмила

За само неколико дана послије окупације Трнова, муслимани комшије, уморили 130 српских бораца и исто толико недужне нејачи. Зла судбина, задесила је и Маринка Бјелицу, који је у посљедњем рату изгубио два сина и кћер

“Данима послије сахране тражио сам главу мога Драгана. Нашао сам је, а потом откопао његов гроб и сам је похранио у раку. Све сам то скривао од моје супруге… Два пута сам сахрањивао Драганове посмртне остатке. Ни сам не знам како сам све то могао издржати и преживјети. Ни сам не знам како данас могу проћи поред кућа мојих комшија муслимана који су, за вријеме посљедњег рата, у Трнову починили овај и бројне друге злочине”, почиње причу Маринко Бјелица, човјек који је у рату изгубио два сина и кћерку. Мало послије остао је и без оца, мајке и супруге.

Драган је скончао на Рогоју изнад Трнова. Убили су га на најсвирепији начин… Муслиманском јединицом која је починила овај злочин командовао је неки Хрват из Сарајева.

Други син Јанко тек је напунио 21. годину када су га убили и то на Сестаљеву код Трнова, поткрај јула 1992. године.

“Био је к’о од брда одваљен. Два метра и још два центиметра висок. Лијеп к’о слика… Са првим данима рата прикључио се Трновској чети. Борио се да одбрани земљу и у тој борби погинуо”, уздише Маринко.

Осамнаестогодишња кћер Радмила била је везиста и болничарка у једној од јединица српске војске. У септембру 1992. године погинула је на локалитету Чакле на Игману.

“Са њом су у смрт отишла још 24 српска јунака. Убила их је граната испаљена са једног од положаја муслиманске војске на овој планини”, наставља Маринко своју трагичну причу.

И када је очекивао да од овог зла већег не може бити, Маринко остаје и без оца Јове и мајке Босиљке.

“Срце им није могло издржати. Пукло је за унуцима… Прво је умрла мајка, а годину дана касније и отац. Моја супруга Славојка, Радмилина, Јанкова и Драганова мајка, носила се са тугом и болом док и њу срце није издало… Њих шесторо ми је отргнуто од срца”, уздахну Маринко и зашути. Покушао је сузе скрити. Није успио…

Маринко ни дједовине више нема. Нема, јер су, горе у Врбовику, умјесто родних огњишта данас остала само згаришта.

“Све што је могло да гори и што је било на темељима сравњено је са земљом. У мом родном Врбовику данас аветињски мир и дједовина зарасла у коров. Никог од сељана… А сви су били истог презимена, Бјелица”, на крају ће Маринко.

У Маринковој кући у Трнову наврате данас Јанкови, Драганови и Радмилини и школски и ратни другови. Дођу да са Маринком прозборе коју. Да се сјете дана које треба што прије заборавити, али не и опростити онима који су, за тих дана, злочине починили. Да се сјете времена у коме су, за само неколико дана послије окупације Трнова, муслимани, данас Бошњаци, уморили 130 српских бораца и исто толико недужне нејачи – жена, дјеце и стараца.

Само Милена Витковић остала је без десеторо својих најближих. Приликом напада на село Ледиће муслимани су јој уморили два брата, снахе и дјецу. Њих десеторо.

“И нико за злочин у Трнову није до сада одговарао. Сви се праве и слијепи и глуви. А зна се и ко је злочин починио гдје се тај злочин догодио… Зна се да су руке највише биле крваве Едхему Годињаку, Хаму Кадрићу, Меху Терзи, Хамди Рамићу и Ејубу Велићу. Сви они и данас шетају Сарајевом и Трновом. И опет ником ништа”, каже Недељко Митровић, предсједник Републичке организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Републике Српске.

Исплакане сузе

Радивоје
Јован
Никица
Новица
Анђа
Драган

Несрећној старици Божани Делић, комшије муслимани уморили четири сина, кћерку, унука, три зета…. Божана је, по многима, највећи страдалник посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата и борбе српског народа за слободу, част и достојанство

Рана може само на трен зацијелити, али никада не може престати да боли… Она гуши и пати несрећника… Она не да да живиш живот у миру и спокоју. Зло посљедњег рата мало кога је тако тешко снашло као што је погодило старицу Божану Делић из Црквина код Горажда.

Они од којих се најмање надала да то учине, дакле од комшија муслимана, који су се, нико не зна колико пута и најели и напили на кућној нумери Делића, побили су јој све што је имала. Уморили су јој четири сина Радивоја, Јована, Никицу и Новицу.

Душманима ни то није било довољно па су угасили животе и кћерке јој Анђе и унука Драгана и животе три зета и још четворо најближих!!! Старицу и болесног јој супруга Владу муслимани су истјерали из куће и натјерали их да оду далеко од родне куће и дједовине, коју су те комшије муслимани опљачкали и уништили… Старицу и супруга Владу нису хтјели да убијају. Оставили су их да пате како би се имали чему наслађивати. Зло се догодило када се рат, у земљи јада и чемера, тек распламсавао и када су, посебно у горњем Подрињу, муслимани тек почињали свој крвави пир. Када су тек почињали убијати људе које су познавали и код којих су увијек, за свих претходних времена, добијали и хљеба и воде. Код којих су их увијек чекале раширене руке добродошлице.

Да несрећа буде већа, а зло теже побринуло се Тужилаштво БиХ, које је још нијемо, иако је све знано и када је у питању страдање Делића из горажданских Црквина. Делићима су дошли главе нико други до синови комшије им Алије Ерака, Мидо и Лиде, те њихов брат од стрица Салко. Причала је то, за живота, и несрећна старица. Помињала би старица и Османа Субашића, команданта муслиманске војске у овом дијелу Подриња.

Старица је некадашњем ратном репортеру и великом српском борцу Душану Марићу, дјетету херојског Купреса, испричала причу коју могу само душмани режирати.

“Истога дана кад су починили злочин, пред нашу кућу дошао је Наско Шврака, из села Чивићи. Био је то син нашег познаника Шерифа. Позвао ме је да изађем. Када ме је угледао, рекао ми је: ‘Муштулук Божана, синоћ смо ти убили Радивоја.’ Касније ми је у кућу дошла и Хана Спаховић и рекла ми да је мој Радивој убијен и закопан поред ‘Цементаре’ у Витковићима. Хана ме тјешила: ‘Немој Божана плакати. Нема ти вајде. И ја сам изгубила сина па шта ћу. Не могу жива у земљу.” – свједочила је старица.

Рана може зацијелити само на трен, али никада неће престати да боли. Она гуши и пати несрећника. Она не да да живиш живот у миру и спокоју. Знала је то несрећна старица Божана Делић, по многима, највећи страдалник посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата и борбе српског народа за слободу, част и достојанство.

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s