Васкрснуће Зорке Делић


Васкрснуће Зорке Делић

26. 08. 2012 9:50
Печат / Српски лист / Разговарала: Биљана Живковић
Зорка Делић

Зорка Делић (Фото: јутујб)

Београд – Ако бисмо покушали да опишемо живот седамдесетшестогодишње Загорке Скиба из Копривне, прве речи гласиле би – живи сведок ужаса два најцрња стратишта Срба, Јасеновца и логора за српску децу, Јастребарског. Зорка, тада петогодишња девојчица, изгубивши оца и мајку, преживела је страхоте које човек не може да наслути ни у најцрњим мислима. Два пута надмудрила је сигурну смрт доскочивши усташама, а била је дете. Деценијама је живела са наметнутим католичким идентитетом, док стасавши није постала „своја“, Српкиња. Данас је Зорка наша национална, историјска вредност – драгоцени сведок, живи човек који добро памти све поменуте догађаје у Другом светском рату, и то до детаља.

Зорка је, иначе, пензионисани професор математике и физике, а завршила је педагогију и психологију. Не мањка јој, дакле, ни високо образовање.

Гледамо у детиње искрене, а старачке очи. Осећамо сву тугу напаћене душе и, за опомену, слушамо памћење и мудрост. Наша саговорница у почетку говори без суза, мирно. Само када из сећања пробуди мајку у пламену, низ образе јој крену незадрживи потоци. Затим сузе прогута јер, вели, ту је да казује, да се не заборави!

А на почетку разговора, који је за њу поново преживљавање голготе, Зорка нас упозорава да са подмукло наметнутим „случајем“ Сребреница нипошто не смемо да се миримо:

Злочин је оптужити наш народ који је један од најстрадалнијих у васељени. Перфидно је, криминално и подмукло да Србе у геноцидни народ претварају исти они који су нас деценијама убијали, требили. Они који су починили геноцид над Србима! Јасеновац, Јастребарско никада и ниједан Србин ма где био, не сме да заборави. Морамо да се боримо, да тражимо да се призна геноцид над Србима у усташкој НДХ творевини. Сада Сребреницом хоће од нас да направе злочиначки народ. Знају они зашто то раде. Ако би којом несрећом Србија поклекла, за век векова ће бити поништене све јасеновачке и јастребарске жртве, а генерацијама које долазе учинили бисмо страшну, неопростиву неправду, и то заувек! Јасеновачке жртве сада се смањују, десеткују, а Србија – ћути! Треба знати и колико је стотина хиљада наших жена и стараца страдало у логорима и јамама БиХ. Мора да се зна да је, према неким показатељима, сваки други Хрват и муслиман у време НДХ помагао на одређен начин усташки покрет и убијање „србочетничких бандита“ и „србочетничке копилади“, како су нас тих језивих година сви они називали! То је недопустиво, ако поштујемо и живе и мртве. Ако волимо сопствени народ! Ево, цитираћу вам речи Фрање Туђмана који је 24. фебруара 1990. изјавио: „НДХ није била само пука квислиншка творевина и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа“. За паметног довољно! Званични Београд не сме да поклекне. Сада би жртву да прогласе злочинцем, па ваљда да наставе даље неометано и у БиХ и у Хрватској. Јер, ко ће онда моћи уопште да им забрани да поново насрну на „геноцидне“, злочиначке Србе!?

Кажите нам, молим Вас, нешто о тој несрећној 1941…

Знате, постоје две боје које не волим. Од којих се стресем. Црна, усташка, и, црвена – за мене, ваљда, симбол проливене српске крви. То ме прати у стопу. Одмах, после оснивања НДХ, 24. априла 1941. године – а имала сам тада пет година – у моје родно село Крухари код Санског Моста у западној Босни, стигли су црни људи са црним униформама, црним пушкама. Биле су то усташе. Водио их је наш бивши слуга Омер Алагић. Прстом је хрватским војницима показивао које су куће у селу српске. Коју год је означио, та кућа би се убрзо нашла у пламену. Сећам се, на крсну славу, Ђурђевдан, у нашу кућу у којој су мој отац Драго Делић и мајка Драгица, са нас петоро деце, уз славску свећу, жито, постављену трпезу, дочекивали госте, кумове, усташе су ушле уз псовке и све по столу и кући поразбијале. Отац их је замолио да то не раде и прибрано их позвао да седну и почасте се, јер је то породична светковина. Усташе су биле изненађене таквом реакцијом, и љутито изашле, јер се Драго ипак није дао испровоцирати.

У исто време усташе су се сукобиле са Србима у селу Трмошња. Пуно Срба је тада рањено и убијено. Рањени су и неки усташки злочинци. За одмазду су извели 27 Срба, међу њима 10 Мидовића, сву моју ујчевину. Побили су их и повешали у парку и на тргу у Санском Мосту. Био је то први злочин хрватске војске после оснивања НДХ. Након тога уследило је саопштење да су били присиљени то да учине, јер је наводно један Србин пуцао на немачког војника.

Међутим, када сам касније трагала за документацијом открила сам по немачким изворима да нема никаквих доказа да је у питању био Србин; оправдано се сумњало да иза тог догађаја стоји Хрват. Дакле, хрватској војсци био је потребан повод, и то исконструисан. Почело је неумитно да се испољава страшно зло, невиђена мржња која је киптела из скоро сваког Хрвата, али и муслимана.

Биле су то године страха и ужаса!

Убрзо су Вам ухапшени отац, стриц, деда…

Тог пролећа по свим селима и градовима одводили су угледне Србе, а потом све мушке главе. Ухапсили су мог оца, стрица Душана, деду Јована и мајчиног оца Теодора. Деда Теодора су ухапсили међу првима због тога што је био солунски добровољац. И нису се заустављали. Теодор је истог дана остао без браће Дмитра и Душана, синова Милана и Душана, а убрзо је страдала и моја мајка. Све су му усташе побиле зато што је био солунски ратник. Паклено време, када су земљом ходали људи без милости. У њиховим  срцима царовала је змијска мржња. Тог страшног дана пристигла је усташка сатнија, хрватски војници из Загреба, званичног назива Анте Старчевић. Водио их је озлоглашени усташа Славко Дасовић.

Но, да не заборавим: када су почетком маја 1941. године стигли у Сански Мост, само за три месеца од њихове зверске руке побијено је на стратиштима, јамама, логорима преко 10 000 Срба. Подсећам васпред рат је у срезу Сански Мост било 38 000 Срба, 18 000 муслимана и осам хиљада Хрвата. Сматра се да је сваки други Хрват и муслиман помагао у хапшењу или клању.

Тако је на Илиндан, 2. августа, само у једном дану око пет и по хиљада Срба бачено у две јаме ископане у Шушњару, на имању мог оца, у близини села. Мушкарце су звали да се јаве због неког пописа. Масовно су пунили затворе, школе, магацине. Тамо су их усташки монструми мучили. Доцније сам сазнала од једне жене која је такође тада била у притвору, да је гледала како усташа наређује мом оцу и стрицу да се туку и један другом ломе руке и ноге. Они су се пуно волели, сви смо срећно живели у великој газдинској заједничкој кући. И пре су пристали да иду у смрт заједно него да један другог попреко погледају. Измасакрирани су бајонетима… Бачени су у јаму Шушњар.

Гледали сте како Вам мајка нестаје у пламену?

У село је 2. августа стигао брат нашег слуге. Радио је у Гестапоу и био у СС Ханџар дивизији. Пре рата су из наше куће носили храну и све што им је за децу требало. Онда су све заборавили. Наша је кућа била на пропланку. Мајка га је видела. Пре тога су запалили све преостале сеоске куће. Мајка је остала са деветоро деце – са нама, и са децом стрица Душана. Са бескрајном тугом предосећања вечног растанка благо, с пуно љубави нас је гледала. Никада нећу заборавити умилни поглед мајке која нас љуби за вечност. Плакала је тихо. Ми смо пригушено јецали. Тешила нас је. Све изљубила. Једва се растала од деветомесечног Јовице кога је још дојила. Те дивне нежне руке. Никада више нисам осетила ту љубав.

„Мили моји, молим вас, чувајте се и бежите у кукуруз! Драшко, сине, ти си најстарији, брини о свима њима, јер неће имати ко, ако се мени шта деси“, биле су последње њене речи.

Нисмо још ни стигли да уђемо у велику њиву са високим кукурузима, а они су почели да дивљају. Мајка је потрчала за нама. На несрећу, вратила ју је рика животиња из наше штале која је као и кућа – била у пламену. Имали смо пуно крава, коња, волова. Сећам се црног бика којим се отац поносио и њиме редовно освајао награде на „кориди“ под Грмечом. И данас чујем пуцкетање буктиње која све гута, и рику животиња. Мајка је отворила врата штале да спаси животиње. Испред ње се одједном појавио бивши слуга, грубо је гурнуо. Пала је и посрћући устала и рекла му:

„Омере, злотворе, шта нам то радиш? Врати ми мог мужа и девера, пуна су два месеца како си их одвео. Ко ће нашу децу да отхрани!?“

Уместо одговора, хладнокрвно, са циничним осмехом, испалио је мајци метак у главу. У чело у висини очију. Пала је као покошена. Ми смо дрхтали и грцали. Пригушивали јецаје. Срце ми је јечало. Била сам избезумљена од шока, ужаса. На тренутак сам изгубила свест, нисам могла да дишем.

Пресекла ме је бука: велика ужарена греда почела је да пада на нашу мртву мајку, која се претворила у буктињу. То је најтежи тренутак у мом животу! И данас заплачем као мало дете. Била нам је тако потребна. Све касније били су сурови дани оковани леденом мржњом. Није ми јасно како сам све то преживела и како уопште постојим.

Како сте се спасавали после мајчиног убиства?

Омер је, то смо чули у кукурузишту, позвао усташе да крену у потрагу за нама:

„Знам одлично ту породицу. Имају деветоро четничке копилади. У кукурузу су. Морамо их наћи и све преклати!“

Остало је нас девет сиротана: од стрица Душана најстарији син Драшко, имао је 14 лета, Петар је напунио једанаесту, Славка девет и Рада три године. Моја рођена сестра Невенка 13, Дара 11, Миле 9, и ја пет година, а Јовица још беба. Пред погибију мајка је последњи пут подојила Јовицу! Све дубље смо залазили у огромну њиву са кукурузима коју је отац са љубављу неговао. Чули смо како нас дозивају, прете, траже. Све је било добро док Јовица није почео да плаче. Дара му је чврсто затворила уста. Из руку јој је испао неколико пута. Поново га је стегла да не би плакао. Све се стишало. Била је ноћ, језива, августовска.

Испред нас је изашла наша крава Шаруља. Она нас је касније хранила. Када смо је први пут помузли, хтели смо да нахранимо Јовицу, али он је био мртав. Јецали смо сви. Ужасна ноћ. Спавали смо испод звезда у тужном дворишту у којем је догоревао наш дом.

Били сте сведоци ужаса у Санском Мосту?

Почели смо да живимо живот омражених, прокажених. Живот бескућника. Морали смо да просимо. Обично Рада и ја. Славка је рекла да смо умиљате и да ће се неко на нас смиловати.

„Мало хлеба!“ – молиле смо, очајне.

Но, и данас чујем:

„Марш из дворишта!“

Тако би нас дочекивали у муслиманским и хрватским кућама. Мало смо хране могли да сакупимо. Спавали смо на тавану железничке станице у Санском Мосту. Једне ноћи чули смо плех-музику. И сад ми одзвања Лили Марлен: хиљаде и хиљаде мушкараца, Срба, кретало се тихо. Били су измучени. Нема колона без краја. Понадали смо се да ћемо видети оца, деде или стрица. Нисмо тада знали да су већ мртви. Колона је ишла према Шушњару. Били су везани један за другог, руке преко рамена везане оштром жицом, тако да ако би један пао, пререзао би врат другом. Све до зоре кораци, сенке смрти. Пред зору на крају колоне ишла су запрежна кола, са лопатама, кречом, маљевима, пијуцима. Па још једна колона наших несрећника. Поред њих усташе, проклете. Срби су од батина, мучења, били напола мртви.

Питају се данас људи како је могуће да се толики народ – сви здрави, отресити, паметни – нису супротставили том животињском злу? Мало је оних који знају да Срби нису тек тако ишли под нож. Наиме још у затвору, сваког дана, и у колони, стално им је понављано:

„Уколико будете пружали било какав отпор, цела породица ће вам убрзо бити убијена.“

Жртвовали су себе мислећи да тако чувају своју децу, родитеље, супруге, мајке, сестре. Нису јадници знали, ни слутили, да је већина њих већ остала без породица.

Драшко је, рекосте, био на Шушњару и тако видео клање и бацање људи у јаме…

Видео је непрегледну колону Срба, младих, средовечних, старих. Неке је препознао из Крухара, неке из оближњих села. Две огромне јаме већ су биле ископане и припремљене. На имању мог оца. Ужасно је то сазнање. Муслимани су ископали јаме за Србе. Унезверен Драшко је посматрао кришом како наш комшија Дино Вранић бајонетом убија људе. Са великим уживањем је набијао српске бебе на бајонет. По томе је касније постао озлоглашен. На тај начин су завршиле моја стрина и њена беба. Придружио му се и Хрват Виктор Туњић, усташа који је касније „мирне савести“ побегао у САД. Наравно да титоистичка власт касније није ништа учинила да буде враћен и кажњен. Драшко је гледао како маљем из све снаге удара човека. Причао нам је да га је пуцање лобања прогањало дуги низ година. У стомак би у сваког несрећника зарили бајонет и онда га бацали у јаму. Некога би заклали. Све  је тихо обављано. Ни пуцањ није смео да се чује. Када су завршили посао бацали су креч. Сећам се да је касније крв у потоцима излазила из јама, пролазила кроз земљу.

Какав је то народ који недужном људском крвљу поји земљу? Монструозан! Сви бунари су били пуни људске крви. Нисмо имали више где да пијемо воду. Кришом смо по ноћи одлазили на Саву. Наша крава више на том земљишту није пасла.

И животиња зна за милост и саосећање, они не! У Санском Мосту сутрадан весеље, стигао италијански циркус! Муслиманске и хрватске породице са својом децом. Већина мушкараца претходне ноћи била је у Шушњару. То је постала свакодневица за Србе широм НДХ, у Јадовну, херцеговачкој Коритској јами, у Лици. На све стране јаме. То је највећи геноцид о којем се мало, или скоро ништа не зна. По неким подацима, у јамама је страдало више Срба него у Јасеновцу, а помиње се 730 000 јасеновачких  жртава.

Дане Ластавица је пишући књигу о јамама навео да у Хрватској постоји преко 324 јаме. У БиХ их никада нико није ни бројао! А и Козара и западна Босна пуне су јама…

Кажете да сте убрзо морали да идете у католичку цркву на покрштавање?

Једно јутро чули смо са разгласа обавештење да ће она српска деца која не дођу на покрштавање бити убијена као они на Шушњару. Сви смо морали на принудно покрштавање! Сада је непрегледна колона српских малишана чекала на покрштавање.

Нас је пронашла баба Смиља, сестра деде Теодора Мајкића, из мамине фамилије. И повела нас. Смиљи је хрватска војска побила осамдесеторо ближих и даљих у фамилији Мајкића. Остала је сама. У католичкој цркви фратар Илија Шермет, уз усташког војника, пита:

„Је ли добровољно примаш римокатоличку веру?“

Баба Смиља ћути. Три пута је питао. На крају му је одговорила:

„Како црно драговољно, када сте ми све моје Мајкиће побили!“

Шермет даде знак усташи да је води. До излаза из „божијег храма“ тукао ју је кундаком по леђима. Питао нас је колико имамо пара, рекавши да се крштење плаћа, и одузео нам све што смо тих дана испросили.

На једном документу за све нас писало је: „Деца Драге Делића драговољно прелазе у римокатоличку веру и са тим светим чином они постају Хрвати“.

Ти папири су ишли у Бањалуку, а акцију покрштавања надгледао је и извршио Алојзије Степинац. Видела сам га неколико пута. Извесно време провели смо као слуге на имању злочинца, комшије Дине Вранића. Спавали смо у штали. У пролеће 1942. по нас је дошао Омер Алагић и рекао да је НДХ организована, да је „НДХ прогледала и сада се отварају сиротишта на све стране. Ови Делићи иду за Јастребарско“.

Стрпали су нас у вагоне за стоку, без воде, хране. Три дана су нас мучили, а могли смо да стигнемо за једно поподне.

Ваша прва станица на путу за Јастребарско био је Јасеновац?

Истерали су нас на ливаду у Јасеновцу. Драшку и Петру наредили су да очисте вагоне од мртве деце и измета. Језив призор. Жива српска деца носе мртве малене сународнике и по наређењу бацају их у Саву.

И данас ми је пред очима улаз у јасеновачко паклено гротло. Драшко нам је прочитао шта пише на улазу. Клаоница за Србе, Жидове и Цигане. Огромним словима. Касније сам сазнала да су Немци, када су први пут поражени на источном фронту, преправили таблу и написали на њој само Радни логор.

Те ноћи депортовано је много деце из Бихаћа. Тих дана јама Гаревица код Бихаћа, и неке друге, прогутале су око 20 000 Срба. Са нама су била и сирочад из Кључа, Петровца, и у исто време низале су се јаме у тим местима. План је био да нас сместе у „‘клостере“, односно самостане. Тако је зацртао Миле Будак, тадашњи министар. Ко зна колико је композиција сваког дана пристизало са српским малишанима.

Имате ли снаге да нам подробније опишете те јасеновачке дане?

Април. Хладно. Спавали смо у баракама. Изјутра би нас истерали. Драшко нам није дао да пијемо воду из мочваре јер се од распада људских лешева претворила у црвену воду са црвима. Пронашао је зарђале конзерве и по ноћи ишао до Саве по воду.

Када је стигао био је избезумљен:

„Убијали су Србе, падају у реку. Сава носи много лешева“.

Још нам је престрављен шаптао:

„Видео сам скеле, али не од балвана, него од мртвих људи. Направили су скеле везујући мртве жицом. Преко њих су прелазили јадни старци и жене, деца са хрватске на босанску страну у Доњу Градину у логор“.

У Доњој Градини има 125 јама. Ексхумација је обављена само на пет. Претпоставља се да је у јамама Доње Градине пострадало око 500 000 Срба, и то само на босанској страни.

Ваш брат је видео и Јевреје депортоване из Сарајева?

Видео је када су пристигле композиције са Јеврејима. Овог пута то су били Јевреји из Сарајева, они најбогатији. Морали су прво да поскидају сав накит.

Те ноћи у пећ циглане убацивали су Јевреје. Тако су усташе пекле циглу. У ваздуху смо осетили неки чудан, непријатан мирис – мирис спаљених људи. Ујутру више није било ниједног Јеврејина. Преко 350 јадника спаљено је само те ноћи.

Још ужасније је било након козарачке офанзиве, у јуну 1942. Са Козаре се сручило преко 70 000 српских сељака. Породице без краја. На Козари су све српске куће попаљене, а народ је транспортован у Јасеновац. После неколико дана сточни вагони из Јасеновца возили су нас за Загреб. Били смо смештени у Заводу за глухонијеме, који је претворен у сабирни центар.

Сваког дана смо по стотину пута чули, стално су нам понављали:

„Упамтите, ваше родитеље поклали су србочетнички кољачи“.

Први пут је требало да добијемо храну. Била је припремљена нека каша, а деце 30 пута више него што је било каше. Веома су се усташе забављале, смејали су се, када су видели како се огладнела сирочад отима за храну.

Убрзо сте пребачени у Јастребарско?

Дочекала нас је часна сестра Пулхерија. Одмах су одвојили браћу од нас. Били смо у напуштеном дворцу мађарског грофа Ердедија, у подруму, влажном, смрдљивом, пуном паучине, мишева, пацова, великих црних буба. Свако јутро гледали смо како износе мртву децу. И ту су биле јаме.

У цик зоре долазио је гробар Фрањо Иловар запрежним колима, лопатом товарио мртве. Јула 1942. било је на хиљаде малишана. Поготово после Козаре.

Јастребарско је највеће стратиште српске нејачи и једини концентрациони логор за децу на свету. Колико је деце прогутало Јастребарско вероватно најбоље зна Ватикан. Све је у њиховим архивама. Али то је добро чувана тајна, јер када би се открило, потврдило би се званично учешће Ватикана у систематском уништавању православних Срба, убијању српске деце, будућности једног народа.

Били смо гладни, болесни. Плакали смо, и због тога били зверски кажњавани. Добијали смо батине и када бисмо по ноћи од претрпљених ужаса у сну вриштали.

Ја поготово, када бих сањала мајку у пламену.

То часна сестра Ана Пулхерија више није могла да издржи. Била је злогласна. Касније је оптужена да је крива за смрт преко три хиљаде деце у Јастребарском. Она је иначе била свастика Мила Будака, који је основао логор за српску децу.

То јутро са групом од 100 мртве деце морала сам поћи и ја. За казну сам претходно била скоро на смрт пребијена. Звала сам се 97. Добила сам 97 удараца шибом, а пала у дубоку несвест после 50 удараца. Остало је морала да поднесе моја сестра.

Славка ми је касније причала да су ми леђа и руке били крвави, и да сам убрзо престала да дајем знаке живота. Мислећи да сам мртва бацили су ме у запрежна кола, али на несрећу била сам на дну испод мртве деце. Ужасан је био осећај када сам се освестила у јами са мртвом децом. Имала сам само шест година и била свесна да ћу бити жива затрпана ако не изађем. У магновењу сам дрхтавим ногама покушавала да се попењем. Зуби су ми цвокотали од страха. Ноге су ми пропадале поред глава, руку, ногу, мртвих.

Некако сам успела да се искобељам и у тренутку када је гробар кренуо да поспе креч видео ме је и толико се уплашио да је вриснуо и побегао мислећи да сам васкрсла.

Убрзо сте поново гледали смрти у очи?

Када сам изашла из јаме нисам могла да се снађем, нисам знала куда даље. Поред мене се одједном појавио пас Рекс, чији је власник био Дасовић. Оптужили су ме да сам покушала да побегнем, а за тај прекршај казна је била клање. Остати жив и нормалан и преживети клање, и видети како кољу српску децу као јагањце – за мене ће то увек бити чудо!

Нож којим су клали био је врло дуг, узан као прст и са обе стране имао је оштрице. Часна сестра је држала детету главу, а кољач би зарио нож право у дететов гркљан, али тако да оштрица прође са друге стране кичме.

Сваком закланом малишану вадили су очи и слагали у корпицу. На дар кардиналу, како сам доцније сазнала. Била сам последња у реду. Навикла сам на умирање, и више сам друговала са смрћу, а мало знала шта је живот. Када ми је часна сестра руком захватила главу и повукла је уназад, ја сам кољача мирно али нетремице гледала. Оним чистим, милим, невиним, детињим погледом. Био је потпуно изгубљен. Уместо да до краја зарије нож, одједном га је извадио.

Крв је шикљала из мог врата. На све стране. Од крви били смо попрскани и часна сестра, и усташа и ја. Сливале су се и локве од заклане деце.

Видите, носим дубок ожиљак са клања у Јастребарском. Тада су ме одвели у амбуланту, опрали рану и зашили, ставили ми облоге на леђа, завили врат, дали лекове и потом мене и моје сестре преселили на први спрат где су била смештена усташка сирочад.

Они су имали истинску негу, добре оброке, ишли у школу.

А ми, Српчад, доле смо умирали. Дуго година су ме моји озлоглашени усвојитељи терали да кријем врат и ожиљак – сведочанство усташког злочина…

Како се десило да вас одведу из Јастребарског?

Славко Дасовић је дошао по једно мушко дете. Часна сестра рекла је да има само девојчице.

Када нас је погледао онако бледе, мршаве, краставе, био је изричит да не жели кући да води ниједно. Али, ваљда та грчевита борба за живот инстиктивно ме је гурнула:

„Узми мене, бићу добра“, рекла сам му и притрчала умиљато и плашљиво.

Негде дубоко у души стидим се тог свог геста.

Како сам уопште могла да потрчим, молим и касније ословљавам са „тата“ окорелог зликовца који сноси одговорност за бројне покоље, па и оне у Санском Мосту, мом селу? Онда сам била очајно, уплашено дете. Сада размишљам као одрасла, искусна особа. Интересовао се за мене, за моје порекло. Мој идентитет био је избрисан. Научила сам да сам 97. И ништа више; сећања у магновењу.

Срећом, чула сам како часна сестра одговара да има мој картон. Да сам Зорка Делић. Али и тренутка када му је објашњавала које сам годиште и чињеницу да су ми лажно написали да сам млађа две године, да би кроз смех рекла:

„Шта може да памти дете од три године? Ништа.“

Као да сам се поново родила:

Ја сам Зорка, а не 97 – понављала сам у себи.

Како сте се снашли у Загребу?

Дошла сам код Славка Дасовића. Домаћица је била његова пријатељица, усташкиња Марија Чоп, Хрватица из Загреба којој од првог момента нисам била симпатична. Радила је у усташком покрету и сваког јутра у униформи одлазила на посао. Живели су у великом јеврејском стану, а власницу и њеног сина истерали су у собичак. Морали су обоје да се покрсте, и за то су дали пуно злата, новца. Сина су јој убрзо одвели на школовање за фратра. Или то, или смрт. Касније сам се у стану спријатељила са том Јеврејком и једном јој спасила живот, прикривши је, тако да је усташе нису пронашле. Била је преплашена, беспомоћна.

Око врата сам увек морала да носим шал. Рана је полако зарастала, а Дасовић и Чопова су ми строго наредили да мараму не скидам и никада никоме не причам о рани и ожиљку на врату, иначе ће ме вратити у Јастребарско. Сећам се да је Марија Чоп прву ноћ инсистирала да ме Дасовић врати у логор, и да она неће да брине о српском копилету. Те ноћи сам легла гладна и пошто је било јабука на ормару, попела сам се, узела једну. Истог момента се нашао поред мене Рекс, а ово двоје су се грохотом смејали, уз коментар да су знали да сам лопов.

Сутрадан сам била сурово кажњена и речено ми је да ће ме пас растргнути. Марија Чоп после извесног времена није хтела да брине о мени, тако да ме је Дасовић одвео код своје сестре, шездесетогодишње удовице Јелке. Ретко је навраћао. Касније је побегао у Америку, а Јелки слао новац. Школовала ме је и васпитавала као праву Хрватицу католкињу. Учила да не волим Србе, четнике. Понављала да сам сироче због србочетника. Терала ме је да идем стално у њихову цркву, што је изазивало код мене прави кошмар.

Прекинута је свака веза са мојим сестрама, браћом. Дуго нисам знала шта је са њима. Дуго сам носила лажно име, имала други идентитет, а у документима логорским је писало да сам мртва. Била сам Марија Дасовић.

После рата Дасовић је због оптужби за злочине над Србима био годину дана у затвору. Када је изашао хвалио се да му је помогао његов ратни друг из Првог светског рата, Јосип Броз. Отишао је за Америку. Када је сасвим остарио и вратио се, у болници у Загребу, на самрти ми је признао да је крив за моју породицу и молио ме да му опростим. Нисам могла. Дао ми је неку фотографију. Окренула сам се и отишла.

О Јелки сам се бринула до краја њеног живота. Живела је у Мостару са мојим супругом Влајком, и са мном. Нисам је оставила. Формирала сам породицу. Изродила двоје деце, сина и ћерку. Обоје су сада зрели људи и признати стручњаци у својој професији. Са Влајком сам живела 34 године у срећном браку.

За крај, молим Вас опишите нам ваш сусрет са Ивом Андрићем.

Била сам председник литерарне секције у загребачкој гимназији у трећем разреду. Професорица хрватског језика предложила је да у госте позовемо Крлежу, чему сам се супротставила – памтим га наиме по ружном гесту, када сам имала осам година. Дасовић ме је послао са пошиљком код неког генерала, а ја грешком ушла у Крлежин стан. Питао ме је како га не препознајем, када је он чувени хрватски писац. Одговорила сам да никада нисам чула за њега. Истерао ме је напоље.

Предложила сам зато професорици да у Загреб позовемо Иву Андрића. Њега сам читала, волела и поистовећивала своју судбину са судбином деце отете на основу „Данка у крви“; себе сам доживљавала као јаничара. Била сам пресрећна када нам је Андрић дошао. Говорио је о себи, својим делима, и посетио и наш час ликовног. Лепо сам цртала, па сам искористила прилику да га портретишем. Када сам му поклонила рад био је изненађен. Рекао ми је да имам смисла за уметност. Написала сам му посвету. За узврат он је мени поклонио књигу На Дрини ћуприја и написао посвету која потом као да је обележила читав мој живот.

Замолила сам га да посвету пише не Марији Дасовић, него Зорки Делић, што је он брзо схватио. На посвети је писало:

„Ваш ентузијазам, снага, љубав према животу, лепоти, људима, воде вас тешким путем на којем ћете увек бити победник“.

Коментар Момчила Селића

Да је само једна од тврдњи Зорке Делић тачна, ни Србија као држава, ни Срби као народ не би требало да имају никакве дипломатске односе са Хрватском и Хрватима, као ни са муслиманским делом Босне и Херцеговине – Ватикан да и не помињемо.

Нажалост, на сећања петогодишње девојчице се не да руком одмахнути, раменима слегнути, нити их као ‘‘немеродавна’‘ пренебрегнути. Сличних исказа, и од много старијих сведока, има на хиљаде. Чак и данас, после 70 година, још је на десетине хиљада Срба који могу да испричају шта им се дешавало, шта су доживели, видели и чули за ‘‘Независне државе Хрватске’‘, 1941–1945.

Као осмогодишњи дечак, и сам сам дошао у додир са сведочанствима о хрватском ‘‘тисућлетњем сну’‘ и његовој непорецивој јави. Наиме 1954, као син саветника југословенске амбасаде у Атини, у њеној библиотеци сам наишао на неколико албума са усташким и немачким фотографијама, каквих потом нисам налазио ни у уџбеницима судске медицине. Тих књига није било у Југославији; држане су тада на сигурном, за случај ‘‘неспоразума’‘ са ‘‘нашим’‘ западним ‘‘савезницима’‘, који су повремено истицали усташку емиграцију као доказ диктатуре у Југославији.

Те диктатуре је нажалост било, има је и данас, али је она погађала углавном Србе као народ, некомунисте као неистомишљенике, и грађанство и сељаштво као класе. Колико су Хрвати од ње ‘‘патили’‘ показује и случај Славка Дасовића, описан од Зорке Делић. Кољач Дасовић је наиме добио годину дана затвора и прилику да емигрира (’‘побегне’‘) и потом се врати у земљу, док су и малолетни четници стрељани, као и старци који су под кокардом званичне Југословенске војске чували свој кућни праг.

Удбини поверљиви албуми су ме већ тада суочили са Злом какво ми потом није допуштало да добар део модерне књижевности не доживим као афектацију, лаж или уметничарење. Антисрпски ратови 1991–1996, после којих су се и борци са фронта вратили малограђанштини, југоносталгији и модернитету, натерали су ме да појаву и пројаву Јадовна, Јасеновца и надасве Јастребарског – више него Аушвица – повежем са питањем смисла не само људског живота, већ и лика самога Творца.

Јер ко може да коље децу због ‘‘дисциплинских’‘ прекршаја одавно је поништио разлику између и најтежих криминалаца и ‘‘обичних’‘ људи, поставши демон кадар да мртвој деци копа очи и слаже их у котарицу – за Кардинала Алојзија Степинца кога ће један други старац злих очију, Папа Бенедикт, ускоро посветити.

Буревесници Апокалипсе – усташе, немачки нацисти и шиптарски балисти – одавно су индулгенцијом ослобођени не само кривице већ и гриже савести: Немци као барјактари Новог светског поретка у Европи, Хрвати, муслимани и Шиптари као њихови јаничари на Балкану. Све страхоте Другог светског рата (The Good War, како га зваху амерички либерали) бледе пред ‘‘хуманитарним’‘ интервенцијама и ‘‘борбом за људска права’‘ Трећег светског ‘‘мира’‘ – већ оптерећенијег ратним злочинима него иједан оружани сукоб у историји.

Повест о породици Делић из Крухара код Санског Моста требало би зато да буде део наставног програма за све разреде наших школа, ма колико нас неко оптуживао за ‘‘говор мржње’‘.

Јер, најгора је мржња прећуткивање: Јастребарског, Јасеновца, јама, Вуковара пре него је испаљен иједан метак 1991, сплитске Лоре, Брадине у Херцеговини, Тарчина у Босни, Тропоје из 1999. у Албанији, те имена и националности ‘‘бораца за слободу и демократију’‘ који су та губилишта устројили, и опслуживали.

Нека нам Бог да маха да својим будућим односом према нашим душманима, а и Његовим непријатељима, и Њему осветламо образ.

 

 

 

Advertisements

One comment

  • Ја сам погледао прије пар година коплетан документарац о живој исповјести Зорке Делић. Приказано је на ТВ Републике Српске. И то два пута. Док Србија не смјени Тијанића са РТС народ у Србији неће знати за ову Истину.

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s