ПУТОВАЊЕ СЛОБОДАНА Г. или Хапшење због српске заставе у центру Приштине! (видео)


ПУТОВАЊЕ СЛОБОДАНА Г. или Хапшење због српске заставе у центру Приштине!  (видео)

“Јасно је било да Срби нису добродошли тамо гдје Шиптари тренутно владају и било је много покушаја да ме застраше и уплаше да се не бих враћао више на Космет.
Ја ћу писање овог текста завршити својом мишљу која је била у првом плану прије, у току и послије хапшења:
ДОГОДИНЕ НА КАРАУЛИ КОШАРЕ!”, забележио је Слободан Г.
Прочитајте о његовом путовању и о хапшењу од стране КПС полиције због тога што овај Србин својом земљом сматра с правом Косово и Метохију.

28.07.2013. извор јутјуб и ФБ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Овај снимак је направљен испред зграде тзв. Владе Косова 24.7.2013. Слободан Г.

*Постављање праве биографије испод спомен плоче нацисти и колаборатору Аћифу Хаџиахметовићу у Новом Пазару те сукоб са неколико десетина муслимана који је укључивао и размјене удараца.
*Снимци проласка бициклом кроз села Јуник и дио иза Батуше (тамо гдје српска нога неће крочити више, поглед на врх Кошара/ Српско-Албанска граница)
*Снимци из Приштине, јужног дијела Косовске Митровице, Дечана..

zastava u pristini

Кратак увод- како сам дошао до Приштине

…након што сам отет на обронцима Јуничке планине, тачније на Кошарама (Српско-Албанска граница) паклено путовање се након успјешног бјекства наставља иако сам желио да га привремено окончам.

Извлачењем ка Ђаковици из најозлоглашенијег краја на Космету гдје је дата “беса” да ту “српска нога више никад неће крочити” и гдје се одвија велик дио преноса наркотика, оружја и бјелог робља из Албаније на територију Косова и Метохије отвара ми се пут ка Приштини, не желећи да проведем ни тренутка дуже него што морам у Ђаковици, граду у којем нема ни једног Србина) сједам у аутобус за Приштину.
Око 8:30 ујутру долазим у Приштину и истог момента купујем карту за Београд коју плаћам 16евра, а аутобус полази у 11.00.
Слика карте:

карта
*Напомена: од Новог Пазара до Ђаковице (преко ЦГ) сам путовао бициклом.

Са жељом да прекратим вријеме сједам на клупу и размишљам како сам направио ту кобну грешку да малтене сам упаднем у шиптарске руке, зашто нисам нападнут на путној комуникацији Шишман-Ђаковица јер сам сигуран да је свако село на тој релацији знало ко сам и због чега сам био ту, увреде, застрашивања и пријетње из аутомобила постајале су све учесталије па сам напад очекивао са доласком сваког новог аута. Да ли сам могао другачије поступити? да ли сам требао да истрчим тих проклетих 15 метара и постанем ловина, а не заробљеник!?
Мисли су ми струјале главом и нисам више хтио да у афекту доносим погрешне закључке па сам то оставио по страни и кренуо у обилазак Приштине.

Знајући да ће ми познавање Приштине у будућности сигурно много значити крећем са истраживањем, меморисањем и анализирањем што ме полако доводи и до строгог центра града.
Снимајући камером, центар сам прошао два пута али нисам пронашао “то нешто”-ту њихову зграду одакле Србима загорчавају живот из дана у дан, гдје вјероватно сједи више криминалаца и убица него у свим затворима заједно на Косову и Метохији.
Та наизглед глупа ствар је почела све више да ме копка и пецка па сам одлучио да пронађем ту зграду и погледам “шта се може учинити”.
Није ми требало много да првобитно одређену кружну линију око центра обиђем и постепено сужавам пролазећи улицу по улицу док нисам дошао до зграде која је одступала по самом изгледу и величини од осталих, иако није била нешто посебно.

Сама чињеница да су је обезбјеђивали полицајци давала јој је на важности али оно што је било уочљиво је то да на њеној спољашњности није био никакав натпис о чему се ради и шта та зграда представља.
Распитавши се на лицу мјеста, дошао сам до информација да је ту скупштина/парламент/предсједник и да се ту дочекују све стране делегације које су признале шиптарску независност.

Морално сломљен због тих 500 метара који су ме дјелили од саме карауле Кошаре и не испуњења једног од циљева те обустављања комплетне операције и чињенице да сам превалио толики пут само да бих из даљине видио караулу, одлучујем да направим барем једну фину успомену са овог путовања што се испоставило као још једна „погрешка“ у низу.

Привођење, хапшење, малтретирање

Постављам камеру и укључујем режим за снимање те узимам заставу и одлазим испред капије гдје сам и раширио заставу.
Шиптарског полицајца срдачно поздрављам са старим српским поздравом „Помоз’ Бог!“ на шта добијам неки одговор на мени непознатом језику.

Раширујем заставу и окрећем се према камери, шиптар вади телефон и зове појачање јер сам тек касније сазнао да је ово за њих „највећа уврједа коју могу да доживе у својој држави“ и кад је примјетио „колегу“ полицајца који долази из позадине процјењује да може физички да се обрачуна са мном јер му овај други може притећи у помоћ ако загусти те покушава да истргне заставу из мојих руку, што му наравно није пошло за руком јер да би ми узео заставу из руку прво мора руке да ми откине.
Други полицајац одлази „својим послом“ али се онда појављује особа у цивилној одјећи за кога сам на први поглед процјенио да је бивши припадник ОВК искључиво на основу старости и погледа испуњеног мржњом кад је видио заставу и чуо како разговарам на српском језику.
Покушао је да се убаци у причу, није му успјело тако да је продужио даље окретајући се пар пута да ме још једном „стријеља“ погледом.
Полицајац увиђа да је опет остао сам тако да су његов стисак и сила којом је повлачио заставу постепено опадала док застава коначно није била у мојим рукама на сигурном.

Сам поступак привођења трајао је скоро два сата јер сам одбијао да предам заставу, извршен је нелегалан претрес мог руксака против моје воље и уз оштро противљење и том приликом је пронађен маскирни војни нож што је изазвало одушевљење код шиптарских полицајаца којих је у том моменту било 7 до 8 испред мале кућице са десне стране капије, наравно они су аплаудирали колеги који је пронашао нож, мени се смијали и говорили нешто на албанском..

Након четрдесетак минута појавила су се два полицијска возила и пет-шест нових полицајаца који су веома грубо поступали према мени али упркос дивљачком понашању нису успјели да сломе мој став и држање тако да смо од тог момента провели нешто преко сат времена у расправи и њихови покушаји застрашивања, вријеђања, уношења у лице, урлања нису уродили плодом јер заставу нико није могао да ми узме из руку.

Доласком неког „господина“ у одјелу који савршено прича српски постижемо компромис да заставу ставим у торбу јер је албанци сматрају провокацијом док сам ја упорно тврдио да српска застава не може да буде провокација у српској држави.
Недуго послије тога користе мој тренутак непажње и враћају нож који су пронашли, у моју торбу те ми насилно узимају ранац под сумњом „да имам оружје“.
На тај хињски начин су ми ствари заплијењене и било ми је јасно да би било какав покушај враћања торбе у њиховом контексту био покушај да сачувам оружје.
Истог момента ми је речено да се окренем, раширили су ми ноге и руке и почели са претресом односно препипавањем.
Њиховом одушевљењу није било краја када су пронашли ловачки нож у десном џепу мојих панталона. Уз свеопште весеље ми стављају лисице и гурају у полицијско ауто.
Вожња до станице је трајала два до три минута гдје су покушали да ме уведу савијеног што им нисам дозволио и са лакоћом сам савладао њихов потисак и „ушетао“ у полицијску станицу са лисицама на рукама поносно и дигнуте главе.

Дочекан сам као озлоглашени криминалац, пролазећи кроз узак ходник на првом спрату са лијеве стране били су поредани полицајци који су знатижељно гледали у Србина иза којег је ишло још пет-шест полицајаца колико их ме приводило (ако не рачунамо чуваре зграде тзв. Владе).
Уведен сам у другу собу са лијеве стране која се налази на око 20 корака од почетка ходника, просторија је заузимала 40 квадрата и била је спојена вратима са првом просторијом на лијевој страни од улаза.
Зидови су у потпуности били заклоњени лименим ормарићима на којима су били исписани бројеви са четри знаменке – вјероватно број униформе или лични број који носе на раменима.
На средини је био огоман сто окружен дрвеним клупама гдје су ми наредили да сједнем.
Прво сам идентификован помоћу личног документа који сам имао код себе, а онда је услиједило питање од полицајца са бројем униформе 6345, шта радим на Косову?

Одговорио сам да обилазим српске светиње и манастире на Косову и Метохији.
Затим је бучно лупио шаком од сто и продерао се: „ШТА ЈЕ МЕТОХИЈА?“
Рекао сам да је то израз који у преводу значи „црквено земљиште“ или „манастирска земља“
Лупио је шаком по столу прекинувши ме док сам говорио и устао продеравши се „А ГДЕ ЈЕ!??“
Погледао сам га јако у очи и рекао „тамо гдје су српски манастири“.
Изненада ме ударио лијевом руком па десном отвореним дланом те је прошао око стола и почео крвнички да ме лупа по леђима, ребрима, врату и глави док се дерао на лошем српском нагласку „ПИЧКА ТИ МАТЕРИНА“, „КОСОВО РЕПУБЉИК“…

Могу отприлике процјенити да сам примио између 40 и 60 удараца при том не давајући никакву реакцију у виду испуштања некаквих узвика, урлика или говора уопште.
Сво вријеме руке су ми биле везане лисицама за леђа и сједио сам на клупи, након прва два ударца нагнуо сам се према напријед да заштитим лице од директних удараца.
Иживљавање шиптарског полицајца је трајало све док млађа плавокоса дјевојка није ушла у просторију у којој је тада осим нас двојице било петнаестак полицајаца који су све то нијемо посматрали.

Заштитник реда и мира са ознаком „6345“ одлази око стола и сједа преко пута мене и бјесним тоном изговара „ТИ ЋЕШ МЕНИ..!!“
Примјетивши да је он сјео, полако се одусправљам и дижем главу осјећајући како ми се крв слива из носа у уста и даље наставља да цури низ браду и врат, са спуштеном брадом дижем поглед у висини његових очију и благо се насмијах желећи да му ставим до знања нешто као „јел’ то све!?“

Истог момента је брзим покретом десне руке показао ка вратима и рекао нешто на албанском и два полицајца су ме зграбила и подигла са клупе те сам кренуо са њима.
Мислио сам да идемо у неку издвојену собу гдје ће сви поштено да се изредају или бар онај „6345“ без могућности да их неко прекине.
Одвели су ме до тоалета и скинули лисице гдје ми је наређено да се очистим што сам наравно одбио да учиним.
Узели су папирне убрусе и стали да ми чисте лице, руке, мајицу и остале дјелове гдје је било крви.
Кад је крв престала да иде враћен сам у ту исту просторију и наставили су са испитивањем.

Испитивање је преузео неки други полицајац, а 6345 је извадио све моје ствари из торбе на сто, а за разлику од његових колега он је у тајној прегради успио да пронађе карте и документе (укупно око 60листова) и један му је баш запао за око.

Ријеч је о документу који ми је враћен, а ово је његова слика:
ко је србин

„6345“ поносно узвикује „А ШТА ЈЕ ОВО!?“, „ПА ТИ НИСИ СТУДЕНТ, ТИ СИ ЧЕТНИК“…
Након подужег монолога вади телефон и зове шефа станице да дође што прије.

У тих 4 сата колико је трајало испитивање, мислим да је барем пола полицајца који су били на дужности у Приштини дошло да ме погледа, прегледају документе, ствари на столу.. видио сам сигурно преко 150 различитих лица.

Негдје иза 12 часова добијам папир за заплијену имовине.
На списку се налазе 4 ствари: ловачки нож, војнички нож, застава Републике Српске и камера.
Списак одбијам да потпишем због 3. и 4. ставке и након подуже расправе прекрижена је 4. ставка уз договор да потпишем за прве три.
Они су били задовољни јер су мислили да ће ми узети заставу због провокације, а ја сам знао да ћу је вратити зато што застава било које државе не може да буде сматрана провокацијом било гдје на свијету.
Слика захтјева за конфисковање опреме:

захтев
….

„Вјечност“ након тога долази дјевојка по имену Сабрина у униформи КПС која ми први пут нуди воду и љекарску помоћ, што сам наравно опет одбио.

Нисам желио шиптарску помоћ у материјалном смислу, а иако сам био жедан постојао је ризик да ми убаце наркотичка средства те оптуже „надрогираног српског четника како са српском заставом шета Приштином наоружан до зуба“ или нешто слично.
Она је била задужена за одређивање личног описа: висина, тежина, тетоваже, ожиљци..
Полако се просторија испунила шиптарским полицајцима и приликом прегледа мојих ожиљака пронађен је и један на глави дужине 3.5цм, на питање како је настао тај ожиљак одговор је био да сам једном приликом у војном кампу у Италији брутално претучен од 14 муслимана из Федерације БиХ зато што се зовем Слободан и нисам хтио да признам њихову државу -„Босну и Херцеговину“, а да се одрекнем своје -„Републике Српске“.
Такође сам рекао да је на неки начин сличан случај био и данас кад се нисам одрекао Српског „Косова и Метохије“, а признао „Косова“ термин који означава „вашу нелегалну државу“

Уживао сам огромно страхопоштовање у тој просторији самом чињеницом да сам дошао апсолутно сам, да нисам давао никакве реакције на малтретирање било оно физичко или психичко.
Пролазио сам ноћу дјеловима куда „мрак једе људе“ без обзира на националност, вјеру и боју коже, самим чином испред зграде Владе, такође и начину преласка „границе“ који је био за њих споран, а за мене и више него легалан.
Иначе имам обичај да „гледам кроз људе“ али шиптаре сам гледао у очи, снажно и јако они којима бих поглед ухватио прије него што га скрену ријетко би издржали преко 2 или 3 секунде.
Шиптари су слободно могу да кажем плашљивци! И поред свих страхота што су чинили Србима у протекле двије деценије за које зна сваки иоле информисан човјек, Срби се и даље враћају!
Сјећају се „Лазареве Клетве“, одају почаст својим херојима, корачају храбро и слободно својом земљом, стоје и даље пркосно и поносно.
И тога се шиптари плаше, таквог Србина – газде своје куће!

Пред истражним судијом

Након извјесног времена шиптари ми доносе папир са мојим правима и захтјевају да га потпишем малтене без гледања што опет одбијам и информишем се о својим правима која су ми ускраћена и онемогућена.
Петнаестак минута сам анализирао папире и потписао да сам их разумио и схватио.
Стављене су ми лисице и одведен са до аутомобила којим су ме превезли до истражног судије.
Приликом изласка из аута опет су хтјели да ме савију и опет им нисам дозволио, у мојој пратњи било је 6 полицајаца у три полицијска аутомобила (ја сам спроведен у средњем).
„6345“ улази у просторију, а онда ме други пулицајац угурао унутра, док су четворица чувала стражу испред врата.

У просторији испред мене налазе се четири жене и један мушкарац, двије жене испред мене су судија и јавни тужилац, са моје лијеве стране преводилац и мој адвокат по службеној дужности (за којег сам сазнао касније!?), а са десне мушкарац –јавни биљежник.

„Овај други“ полицајац покушава да ми скине лисице док му се руке тресу као да има артритис, три минута су му била потребна да успјешно уклони лисице са мојих руку што је већ изазвало нервозу код полицајаца и осталих у просторији док је мене на неки начин забавила неспособност шиптара да изврши прост задатак тако да сам му у једном моменту рекао „Шефе, дај мени кључ да ја сам скинем, видим да ти не иде“.
Када су лисице уклоњене, сјео сам на столицу и упознат сам на брзину са свим присутним иако нисам схватио да имам адвоката.
Послије мог опширног објашњења ко сам, шта сам, зашто сам овдје, ножеви, застава, документи..
Са столице лијево од мене устаје госпођа која изјављује: …„да се у потпуности слаже са клијентом“ на шта сам јој избио папир из руку те прекинуо говор обраћајући се преводиоцу „Ко је ова!?“ да бих добио одговор „Ваш адвокат по службеној дужности“.
Захваљујем се иронично на помоћи адвокату што је учинио све да ми помогне и омогућујем јој да настави своје излагање које сам послије прекинуо шест или седам пута дајући до знања да имам жалбу на оно што је рекла.

У жалби сам рекао да је оружје пронађено на нелегалан начин, да сам физичком силом увучен у двориште зграде владе, да сам се сликао на јавној површини, да нигдје не постоји знак забране сликања, да застава једне државе не може да се сматра као провокација, да су ножеви кориштени у сврхе камповања и да је војнички нож цијело вријеме био у торби за разлику од ловачког.

Жалба је усвојена, мој наметнути адвокат је трабуњао опет нешто, па сам опет уложио жалбу тражећи да се браним сам јер адвокат нема менталне капацитете да схвати размјере овог поступка те да није довољно едукован и стручан у својој области да би ми пружио адекватну правну помоћ и да цијело вријеме опструира моју одбрану извлачећи кључне ствари из контекста занемарујући их или игноришући.

Није ми дозвољено да се браним сам, тако да сам на свако обраћање „наметнутог адвоката“ бурно реаговао и прекидао говор исправљајући оно што је говорио што је у великој мјери нервирало судију и јавног тужиоца.
Да би прекинули ову фарсу од суђења у суду који сам рекао да не признајем: судија се обратио са ријечима; да се оптуженом „Слободану Г..“ одређује полицијско задржавање од 48 сати, предлаже новчану казну у износу од неколико стотина евра те депортацију из „државе Косово“ приликом покретања судског поступка против мене.

Улажем опет жалбу у којој објашњавам да ми је сигурност угрожена и да се не осјећам безбједно у Приштини јер полицајци који би требали да чувају ред и мир брутално премлаћују стране држављане (ја сам држављанин Републике Српске па сам службено у Србији странац), да бих евентуалним останком у полицијској станици био принуђен да се браним на живот и смрт тако да бих могао представљати опасност по околину и људе у случају новог покушаја испољавања полицијске бруталности.

Јавни тужилац ме прекида са ријечима „да ли је то истина?“ обраћајући се полицајцима иза мене, на шта сам одговорио тако што сам устао и показао трагове крви на патикама које су промакле шиптарима када су ме брисали и крв која се осушила на панталонама у пречнику око 15цм.
Услиједило је питање „Ко вас је тукао“, рекао сам да је то био терориста са ознаком на рукаву „6345“. Јавни тужилац затим гледа ка полицајцима, према мени и враћа поглед на полицајца десно иза мене са изразом изненађења на лицу.
„6345“ је био иза мене, реакција ме није интересовала али сам сигуран да је знао шта сам рекао јер је натуцао српски са лошим нагласком.

Јавни тужилац узима ријеч и повлачи тужбу против „Слободана Г..“ зато што су ножеви кориштени у сврхе камповања, а разговором је утврђено да је дотични одговорна особа те исте не би користила за угрожавање туђих живота и имовине.
Судија ме проглашава слободном особом на шта улажем опет жалбу.
Тражим да ми се конфискована застава Републике Српске врати јер по међународном праву застава било које државе не може да представља провокацију било гдје на свијету.
Затим се обраћа судија који иако сам ово спомињао раније сада доноси одлуку да ми се застава врати у полицијској станици по окончању истражног поступка.

Слика враћања заставе:

vracanjezastave

И свој говор судија завршава иронично „Сада кад сте слободни и застава вам је враћена да ли желите опет да се жалите на нешто?“
Одговарам: „Радо бих вратио своје ножеве али задовољан сам и овако“
Судија: „Нека, нека ножеве ћу ја понијети следећи пут кад будем ишла на камповање, а надам се да када ви будете долазили следећи пут на Косово, нећете долазити са ножевима.“
Одговарам: „Ја се надам да ћу следећи пут долазити са тенковима али видјећемо..“

Устајем са столице и узимам заставу из вреће те напуштам просторију не желећи да се рукујем са „јавним браниоцем“ и јавним тужиоцем што ми је сугерисао преводилац зато што је то обичај.
Сам поступак код истражног судије трајао је око 40минута гдје сам на сваки могући начин правио смијурију желећи да им докажем да нису у стању да заведу ред у својој судници.
Одвезен сам у станицу полиције, потписао документ којим ми се застава враћа и одшетао слободно ка центру Приштине до полицајца испред зграде тзв. Владе Косова са заставом испод руке.
Да сам се сликао са заставом САД, Њемачке, Албаније или неке друге државе која је признала њихову независност сигурно не бих био приведен већ срдачно дочекан.

Јасно је било да Срби нису добродошли тамо гдје Шиптари тренутно владају и било је много покушаја да ме застраше и уплаше да се не бих враћао више на Космет.
Ја ћу писање овог текста завршити својом мишљу која је била у првом плану прије, у току и послије хапшења:
ДОГОДИНЕ НА КАРАУЛИ КОШАРЕ!

Одлазим са бициклом до аутобуске станице, сједам у аутобус за „Митровицу“ вјерујући опет да се ближи крај пустоловине.
По доласку у „јужну Митровицу“ гледајући велику српску заставу на тврђави Звечан лако долазим до српског, сјеверног дијела Косовске Митровице и проналазим полицијску станицу.
У станици пријављујем „6345“ полицајца за брутално наношење физичких повриједа, да бих следећи дан на језеру у Ердевику добио позив у 09:27 да је пријава написана на старом формулару и да требам доћи у Косовску Митровицу како бих лично потписао пријаву на новом формулару што ми опет побуђује сумњу како Срби не желе да пишу такве пријаве јер сам и у станици чекао преко сат времена да се добије сагласност од „виших нивоа“ за писање те пријаве.

Након свих проживљених ствари, физички исцрпљен враћам се кући још више „везан“ овим искуствима за Косово и Метохију.
И подсјећам вам све који ово читате на Косовску клетву!

Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дош’о на бој на Косово,
не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
рујно вино ни пшеница бела!
Рђом капо док му је колена!

Advertisements

6 comments

  • Dačiju poslati ovo!
    Ali znam šta će da odgovori: Nemam mogućnost da uzmem Ustav i da odem u Prištinu..

    Like

  • Лазар Косовски

    Честитам брате на храбрости!Диван пример.Знам да долази дан када Шиптара неће бити на Косову и Метохији
    Долази сигурно,не сумњајте!
    Свети кнез Лазар позива.

    Like

  • Za mene si heroj!

    Like

  • Ne samo heroj, ljudina.

    Like

  • Bravo brate. Ti si istinski patriota, hrabar, cestit i dobar momak.Nek te svaka sreca prati u zivotu i kad budes dolazio naredni put da da Bog da dodjes na slobodno Kosovo i Metohiju. Pozdrav . Doji nam opet, bices nam dragi gost u svakom domu, kaficu, na ulici i svuda na srpskom Kosovu i Metohiji.

    Like

  • Brate svaka cast.Odakle si rodom i dje s zivis u RS.?

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s