Од “Олује” до Окупираног КиМ: Сестре које су расле на фронту


Од “Олује” до Окупираног КиМ: Сестре које су расле на фронту

Када је 1991. у Хрватској почео рат имала сам 11 година, а сестра девет. Две године касније, отац ми је убијен на Велебиту. Није погинуо сам, већ је са њим убијено још двадесет двоје. Били су измасакрирани. Сахрањени су у заједничку гробницу, јер су се тако породице договориле. Два или три дана након сахране, мајка се разболела. Доживела је нервни слом, па је од јануара до октобра била у болници. С времена на време је долазила кући, али није могла издржати. Обесила се десет месеци после очеве смрти. Тако смо сестра и ја остале у рату скроз саме, прича за “Вести” Александра Будимир Мандић из Грачаца са садашњом адресом у Грачаници. Сећања како је пред “Олујом” бежала у Србију, и као дете, без иког свог завршила у Приштини, недавно је преточила у роман “Одрешена неман”. Из себе је истресла све што ју је годинама тиштило, а о чему нема снаге да прича са својим синовима.

28. 07. 2013. Ј. Л. Петковић – Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

Александра Будимир Мандић

Александра Будимир Мандић

 

Од Хрватске до Косова

Александра Будимир рођена је 1979. године у Задру. Детињство је провела у Грачацу. Основну школу је завршила у Грачацу и две године средње економске школе.
Ратни вихор ју је одвео 1995. године у Србију, где је након краћег боравка морала да се одсели у Приштину. Ту је завршила Средњу економску школу, а потом уписала Филозофски факултет.
На Косову је засновала породицу. Мајка је синова Филипа и Андреја. Ради као васпитач у предшколској установи у Добротину на Косову где и живи.
 Књига “Одрешена неман” је њен књижевни првенац који је посветила “сенима драгих родитеља Душану и Мирјани Будимир и деци Филипу и Андреју који су ми све у животу”.

***

После смрти родитеља, ко је бринуо о вама и сестри у Грачацу?

– Саме. Потпуно саме смо се бринуле од себи. Имале смо ми родбину, мајка ми је иначе из Босне и тамо је имала браћу. У том тренутку, очев отац је био жив, његов брат и тетке, али нико од њих није био баш заинтересован да преузме бригу о нама. Зашто? Не знам. Можда такве околности у којима се живело. Био је рат. Сви су били на ратишту и свуда је било ратиште. И ето, ми смо ипак остале потпуно саме у Грачацу од 1993. до 1995. године. До “Олује”. Сада је породица свугде расута. Једини са ким сам у контакту је ујак, који нас и данас посећује.

Како сте се сналазиле за живот?

– Отац ми је у та срећна времена радио у познатом мотелу Лички кровови. И са тим искуством, две-три године пре рата отворили су он и мајка свој ресторан, тако да је било ту неке зараде и
уштеђевине, али ни то није било не знам колико. Док је трајало, трајало је. После смо примали неку накнаду од војске, а то је било једва да се састави крај са крајем. Ми смо ишле у школу и бринуле саме о свему како смо знале и умеле. Ево и дан данас да ме питате како – не знам.

И онда сте протерани?

– Да. Тачно 4. августа. Уопште, толико су ми свежа сећања, и стално је то негде у мени присутно. А откако сам овде на Косову, све ме још више подсећа на тај догађај. Шта да вам кажем – једанаест дана сам бежала. Било ми је тешко и претешко. Не дај боже да ми се све то десило у овим годинама, не бих преживела. Али, тада смо преживљавали трауму за траумом, стрес за стресом. Не стигнем ни да се окренем, а стиже ме нова трагедија.

И тако до Приштине.

– Дошла сам прво у Инђију, из Инђије у Нови Сад, па онда право у Приштину. У Приштини је било јако тешко, јер сам ту била сама. До Косова сам стигла половином септембра, а тек после неколико месеци нашла сам сестру преко Црвеног крста у Београду. Нас две смо се пред “Олују” раздвојиле, јер је био летњи распуст, а она је завршила осми разред и имала је жељу да у Београду упише гимназију. Зато је са једном нашом пријатељицом отишла тамо, па за време “Олује” уопште није била у Грачацу. Тако смо изгубиле сваки контакт. Тек после неколико месеци је дошла до мене. У књигу сам ставила све што ме је мучило свих ових година. Једноставно сам осетила да то морам да урадим, јер мој син има тачно 14 година, колико ја када сам остала сама.

Јесте ли били поново у Хрватској?

– Нисам одлазила 18 година. Претпрошле године сам отишла први пут. Сама. То не могу да опишем. Отишла сам на ексхумацију очевог тела, јер сам желела да оца и мајку сахраним једно поред другог. Тих месец дана у Грачацу је било као да никада нисам отишла. Дошла сам на гробље, као да сам ту долазила сваки дан. Нисам могла уопште да заплачем. Несвесно идем кроз те стресне ситуације, али стигне то мене мало касније.

Неколико година по вашем доласку, на Косову је избио рат. Све се поновило.

– Чим сам дошла 1995. године овде, знала сам шта ће бити. То сам одмах рекла. Само што сам у несрећи, имала срећу, да 1998. године, пошто ми се муж професионално бавио фудбалом, ми одемо у Црну Гору. Тако да сам тамо и родила старијег сина, и живели смо тамо у то време. Ипак, Драганова цела породица је остала на Косову, па сам опет све то преживљавала с њим. Када се мало смирила ситуација, често сам долазила и остајала овде по месец-два. Искрено, знала сам да ће овако бити. Не знам да ли је то неки исти сценарио, али ме овде свакодневно подсећа на то што је било у Хрватској. Само што овде то траје дуже.

Да ли бисте се вратили у Хрватску?

– Када сам отишла поново пре две године, мислила сам да ћу наћи све како сам и оставила. Али, све што је за нама срушено и запаљено 1995. године, тако је и данас. Ту се није ништа променило. Осим стараца који су дошли ту да умру на свом огњишту, ту нема више људи. То није онај град. У Грачацу сам провела и најлепше, и најсрећније и најтужније тренутке, и увек ћу се враћати тамо. Сада ми је жеља да одведем тамо децу, да га виде.

Због синова сте и написали књигу?

– Имам два сина. Једног од 14 година, и другог који ускоро пуни осам. Тај млађи и даље мисли да је мужевљева мајка родила и мене. У кући толико не причамо о томе шта ми се дешавало, да он уопште нема појма. То ми је била додатна инспирација за књигу. Да ја сада са двоје деце седнем и почнем да причам шта ми дешавало, то ми није пало на памет. Онда боље да то напишем, па када они одрасту, нека прочитају. Можда ће тада схватити да када сам била тужна и нерасположена, они нису били разлог. Стварно се трудим да они не осете. Али, када је годишњица смрти оца или мајке, обележавање “Олује”, или када крстите децу, а нема ко да вам дође на крштење… тешке су то ствари. Није лако.

 

Мирис мајке

Када се осврнете шта највише памтите?

– Смрт оца и смрт мајке. Из тих догађаја памтим сваки детаљ, сваку реч и реченицу. Верујете да после толико година могу да осетим мирис њихове коже, колико су та сећања свежа. Када причам са пријатељицама, питају ме: “Зашто не пробаш то да заборавиш?” Али, то је нешто што не могу да заборавим. Не заборавља се. Научила сам да живим са тим и потиснем то негде, али наиђе некада период када се све то врати.

***

КОМЕНТАР ЧИТАЛАЦА: Zorica Mitic

Sandra Mandic je svedok, ucesnik i pero koje belezi istoriju koju mnogi hoce da zaborave. Samo onaj ko je gubio, kome je otimano iz srca, kome su ubijali najdrze, a da niko za to nije nikada odgovarao zna kako je tesko zaboraviti. Sandra se dobro nosi sa bolom, ali se tesko nosi sa nepravdom. Njena knjiga je borba za pravdu, za istinu o smrti njenih najrodjenijih. Hvala ti Sandra na hrabrosti da ispricas svoju pricu. Ona je opomena svima onima koji cute o zlocinima nad Srbima u Hrvatskoj.
Nek te Bog cuva draga sestro, tebe i tvoju decu.

Sandra Mandic har hatt 11 år da startet krig i Kroatia. To år senere ble hennes serbiske far masakrert i fjellet Velebet. Mor døde av sorg(selvmord) halv år senere så Sandra og to år yngre søstter ble foreldreløse i krigsherjet Krajina, den serbiske delen i Kroatia. 1995 ble de kastet ut av Kroatia også. Mange år sener kastet Norge henne og hennes barn fra Norge. Det er ingen grense hvor mye et menneske kan tåle. Nå skrev Sandra bok om sitt liv og oppreist trosser alle de sorger og vanskeligheter hun ble møt i livet. Urettferdighet svir mest og hennes bok er kamp mot urettferdighet som rammet serbere fra Kroatia.
Takk Sandra for din mot. Gud måtte passe på deg og dine barn!

Advertisements

5 comments

  • Sandra Mandic je svedok, ucesnik i pero koje belezi istoriju koju mnogi hoce da zaborave. Samo onaj ko je gubio, kome je otimano iz srca, kome su ubijali najdrze, a da niko za to nije nikada odgovarao zna kako je tesko zaboraviti. Sandra se dobro nosi sa bolom, ali se tesko nosi sa nepravdom. Njena knjiga je borba za pravdu, za istinu o smrti njenih najrodjenijih. Hvala ti Sandra na hrabrosti da ispricas svoju pricu. Ona je opomena svima onima koji cute o zlocinima nad Srbima u Hrvatskoj.
    Nek te Bog cuva draga sestro, tebe i tvoju decu.

    Like

    • Vadsø Norway

      Zorice divno je sto ste komentar dali i na norveskom jeziku ali nemogu a da Vam ne skrenem paznju na sledece,citat:
      “Urettferdighet svir mest og hennes bok er kamp mot urettferdighet som rammet serbere fra Kroatia.”
      Rec “serbere” je valjalo napisati sa pocetnim velikim slovom,dakle-Serbere.
      Nadam se da mi necete zameriti na ovoj primedbi,koja je sigurno samo nenamerna greska,ali mislim da je u nasem zajednickom interesu da se i u pravopisu borimo za pravdu odnosno protiv nepravde kao sto ste naveli u citatu na norveskom jeziku(bokmål u ovom slucaju).
      Srdacan pozdrav

      Like

  • Citajuci Aleksandrine dozivljaje, srce mi je se stezalo od bola. Tesko mi pada bilo kakav komentar i presudu da napisem, osecam grizu savesti,da nisam pomogao, iako sam iskrni humanitarac u to vrijeme bijo. Zahvalan sam Aleksandri da na ovaj nacin rasvetljava istinu i monstrozitet ne samo Oljuje vec i mnogih drugih perverzija vodilaca tog nesrecnog rata. Svi smo krivi njenoj sudbini, kao i bezbroj druge djece. Neka se pohvale svi oni koji su donosili odluke sa ovakvim posledicama,ljudi su bez duse,osecaja i imalo ljudskog karaktera, za mene su SMECE od ljudi.

    Like

  • Промоција књиге у Београду

    Књига “Одрешена неман” имаће своју промоцију у Београду два дана. Први дан је 3. август 2013. у 19 часова у Змај Јовиној улици бр. 15, на 1. спрату. Други дан је 4. август 2013. у 18 часова на Бусијама у Парохијском дому.

    Like

  • Vadsø Norway

    Sandrina zivotna prica je zaista potresna pogotovo zato sto sam je licno od nje slusao u Norveskoj u vreme dok je bila na cekanju azila u toj istoj drzavi,dakle u Norveskoj.Nadam se da nije namerno precutala taj podatak jer zaista (valjda)nema nijednog razloga za to.
    U svakom slucaju srdacan pozdrav Sandri i njenoj porodici i zelim joj puno uspeha kako kod ove knjige tako i kod sledecih mada se iskreno nadam da ce neke sledece biti pisane o nekom uspehu bilo nje bilo nekoga iz njene porodice ,malog Ace na primer.Cujem da je izvrstan talenat u fudbalu,na tatu naravno :).Jos jednom srdacan pozdrav,kupicu knjigu prvom prilikom.

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s