НА ДАНАШЊИ ДАН: Влада Аустроугарске објавила рат Србији – 28. јула 1914. у 11 часова


НА ДАНАШЊИ ДАН: Влада Аустроугарске објавила рат Србији – 28. јула 1914. у 11 часова

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.[1][2]

(Википедија)

28.07.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

Никад Граница са Косовом и Метохијом:

ТЕЛЕГРАМ

НА ДАНАШЊИ ДАН у 11 часова 28. јула 1914. Влада Аустро-угарске је упутила влади Србије обичном поштом телеграм у којем је објавила рат Србији:
„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“

***

ЈЕЗИВЕ БРОЈКЕ КОЈЕ БИСМО ТРЕБАЛИ ЗНАТИ !!!

Ђорђе Бојанић- историчар

СРБИЈА ЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗГУБИЛА 1.247.435 СТАНОВНИКА  ИЛИ 28 % ЦЕЛОКУПНОГ СТАНОВНИШТВА

 Укупно је Србија изгубила у Првом светском рату, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., што војника што грађана, 1.247.435 лица, односно 28 % од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год.

Србија је у Првом светском рату претрпела више него иједна друга учесница тог рата.

У Првом светском рату Србија је мобилисала 852.000 војника, што је чинило 15 посто од укупног броја становника или 30 посто свих мушкараца, а 83 посто мушкараца у доби између 18 и 55 година.

Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника.

До септембра 1915. године било је погинуло 172.508 војника,  приликом преласка преко Албаније  77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916/7/8. године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34. 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године.

Што се тиче цивилног становништва, они су износили 845.000.

Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/15 однела је 360.000 душа.

ДА ЛИ ЈЕ СВЕ ТАКО МОРАЛО БИТИ ???!!!

УЖАС !!!

 ***

Јулски ултиматум

Лазар Пачу

Александар I Карађорђевић

Јован М. Јовановић Пижон се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2. јула пренесена тела убијених, надвојводе и његове супруге, у Беч спуштена је у његовом стану застава на пола копља. Прве недеље јула ни по чему нису наговештавале оно што се спремало. Оба цара, њихови министри и други чиновници отишли су на одмор, немачка штампа је престала да напада Србију, једно време није било демонстрација у Аустроугарској. Убрзо се чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског посланика па је ова вест примљена са олакшањем.

Ипак, све су ово биле варке политичких и војних врхова Аустрије и Немачке да би добили потребно време за припрему планова. Аустријски врх, плашећи се руске реакције на могућу војну интервенцију против Србије, тражио је из Берлина подршку за своје планове.[8] Поред добијања потпуне подршке (укључујући и војну), после које је Аустроугарска одлучила да преда Србији представку за коју су били уверени да ће бити неприхватњива за њу, Беч је добио и доминантног савезника који се није презао да „саветује“ о пожељним корацима (поготово када би Беч показао било какве знаке оклевања).[8] По добијању немачке подршке, 7. јула на министарском заседању у Бечу је договорено да се Србији пошаље представка тешко прихватљива за њу[6]:170-171 [9]:152, а 14. јула у Бад Ишлу је одлучено да се пошаље ултиматум, а не обична представка.[9]:152 Знајући да могу да изврше мобилизацију и концентрацију снага знатно пре Француза, а неупоредиво пре Руса, Немци су хтели да једним брзим продором кроз Белгију заобиђу француски одбрамбени механизам на граници са Немачком и за неколико недеља да баце Француску на колена а да потом прегрупишу војску и нанесу одлучујући пораз Русији.

Пре саме предаје ултимативне ноте и у Србији се претпостављало се да ће услови бити неприватљиви за њу и наговештавала се велика могућност за рат у случају одбијања захтева из представке.[10]

Посланик Гизл је 23. јула (10. јула по ст. кал.) 1914. у 18 часова ултимативну представку предао заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова[11], како се не би дало времена дипломатском решавању проблема. Тренутак предаје је био одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника из Русије, где је боравио у званичној посети, пошто се желело спречити француско-руско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији.[12]:8 [6]:175[13]Текст ултиматума предат је осталим великим силама дан после, 24. јула[14]:3-13,19 како би се скратило њихово време за реакцију.

Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне службе, ултимативни захтев је изложен у десет тачака. Од владе Србије се тражило[15]:

  1. да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцију угрожавају њен територијални интегритет
  2. да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду
  3. да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске
  4. да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске
  5. да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства
  6. да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске
  7. да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића
  8. да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора
  9. да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна
  10. да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију али да и суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест али и на тачку десет. Читајући 24. јула ултиматум Србији британски шеф дипломатије сер Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору грофу Менсдорфу да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави и притом је указао на тачку пет која директно угрожава независност једне државе.[14]:13 Чим је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава. Српска влада се састала дан по пријему представке по доласку г. Пашића из Ниша[16] и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине.[17]:11(1219) Гледиште Србије према ултиматуму показује лично писмо регента Александра руском цару Николају II упућено 24. јула[17]:9-10(1217-18):

Викицитати „… Захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се са њеним достојанством независне државе… Ми смо вољни примити оне аустроугарске захтеве који су у складу с положајем независне државе а и оне које би нам саветовало Ваше Височанство да усвојимо. Све личности за које буде доказано да су умешане у атентат казнићемо строго ми сами. Извесни услови не могу се извршити без промене нашег законодавства, а за то потребно је време. Рок који нам је дат сувише је кратак… Племенита милосрдност коју је Ваше Царско Височанство често показивало према нама, улива нам велику наду да ће Ваше великодушно словенско срце још једном услишити наше молбе.“

Слично гледиште изнео је и Никола Пашић приликом сусрета са енглеским отправником послова. Увече 23. јула наређено је да се ухапсе Танкосић и Цигановић. Први је убрзо био ухапшен а други је побегао у унутрашњост Србије. Силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери. Балканске владе биле су углавном уздржане. На питање из Београда црногорска влада је одговорила да не може дати никакав савет и мисли да се треба држати онога што саветују Русија и Француска.[тражи се извор од 03. 2011.]

Српски одговор и објава рата

Никола Пашић

Српски одговор је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре шест часова.[18] Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути.[19] Одмах потом, у 18:15 часова, барон Гизл и особље посланства напустили су Београд и отишли за Земун.[18] Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа, Народне банке у Ниш.[18] Истог дана је објављен манифест Владе Србије српском народу[20] о тренутној ситуацији, а сутрадан, 26/13. јула је издат проглас о мобилизацији[21]. Исти дан мобилизација је објављена у Аустро-угарској[22][9]:156.

Сам одговор владе Србије Викзиворниктекст био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест[23] али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм II Немачки. Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало још два дана.[тражи се извор од 03. 2011.]

Влада Аустро-угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:

Викицитати „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“

Дан после Аустро-угарска је почела да бомбардује Београд.[24]

Тако је Србија после Балканских била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником.

Прва жртва у Првом светском рату био је Душан Ђоновић, ученик Трговачке академије.[25]

Ратне прокламације

Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јосифа I народима монархије[26] у коме је стајало да смутње једног мржњом испуњеног непријатеља натерују Монархију да се лати мача у циљу одбране своје части, свог угледа и ранга велике силе и свог интегритета. Даље је Србија оптужена да поткопава поредак на југоистоку Монархије па да је царско-краљевска влада пошто је покушала да на миран начин реши спор нотом од 23. јула принуђена да отпочне рат.

Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио свој ратни проглас[27] ВикзиворникВикизворник:

Викицитати „На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат… Невоље наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче… Моја је влада… хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изишла у сусрет аустроугарској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава… Нажалост, бечки државници осташе глухи… Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку… Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!“

краљ Никола I Петровић

Црна Гора је стала уз Србију а њен краљ Никола I Петровић обратио се прогласом народу 6. августа[28] ВикзиворникВикизворник:

Викицитати „Црно жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сада потпуно уништи, да његове слободне представнике Србију и Црну Гору прегази… Тко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља, да гинемо и крв прољевамо за јединство и слободу златну… Ми смо хтели мир, а наметнут нам је рат.“

Три прогласа донела су три сасвим опречна садржаја. Проглас Фрање Јосифа оптуживао је Србију за вишегодишњу завереничку акцију против Монархије, а Црну Гору потпуно мимоилазио. Прогласи регента Александра и краља Николе оптуживали су Монархију да већ током дугог историјског периода спречава развитак српског народа, односно по црногорском тексту југословена уопште. Први проглас је тумачио објаву рата као природну последицу завереничког деловања, два друга прогласа тумачила су исту ту објаву рата као део већ започетог историјског процеса спутавања Срба. Фрања Јосиф позивао се правом велике силе да ратом штити своје интересе и интегритет, док су Александар и Никола позивали народ на одбрану од непријатеља.

Локализовани сукоб са Србијом је трајао само три дана, јер је објава рата од 28. јула 1914. и даљи развој догађаја довео до оружаног сукоба широких размера. У Лондону и Петрограду су тражили начин и после 28. јула да се сукоб не прошири па су претпостављали да ће Срби препустити непријатељу Београд (који је налазио на самој граници) и да ће након тога сукоб прећи у надлежност конференције великих сила. У Берлину су само чекали да добију вест о општој мобилизацији у Русији па да започну непријатељства. Чим је та вест стигла почело је упућивање ултиматума и објављивање рата-Русији је рат објављен 1. августа а Француској 3. августа а Белгији 5. августа. Даље је деловао аутоматизам савеза.[тражи се извор од 03. 2011.]

Србија није имала уговорених обавеза по којима би за њу аутоматски настао casus foederis али је она тиме што је била нападнута и што је тај напад ланчано изазвао укључење у рат великих сила и више других држава постала део овог система објава непријатељстава па је 6. августа објавила рат Немачкој[29], савезника силе која је њу напала. Црна Гора, као традиционалан српски савезник, прогласила је општу мобилизацију 28. јула ујутро, а народна скупштина ја на ванредној седници од 1. августа захтевала да се одмах објави рат Аустроугарској. Рат је објављен 5. августа[30] када су отпочеле и операције црногорске војске бомбардовањем Боке которске

(Википедија)

***

Страдање Срба 1914.-1999.
ЦРНА КЊИГА 1-5

Istorija Srba

Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила.[1] Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји.[2][3] Последице рата су биле да је убијено више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда.[4] Први светски рат познат је и под именима Велики рат и Светски рат (до избијања Другог светског рата).

Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Уједињено Краљевство, Русија и Француска и њихове придружене територије и протекторати. Бројне друге државе су се придружиле силама Антанте, од којих су најважније биле Италија, која се придружила априла 1915, и Сједињене Америчке Државе, које су у рат ступиле априла 1917. Централне силе су пре почетка рата чиниле Немачка, Аустроугарска и Италија, која је због лондонског уговора од 26. априла 1915. године, којим је за Италију предвиђен део Далмације, Истра, Горица, Кварнерска острва и Додоканези, приступила силама Антанте. Османско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Бугарска. До завршетка рата, од европских земаља Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе су остале званично неутралне.

Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне, која је тада била део Аустроугарске. Објава рата Аустроугарске Србији активирала је низ савезништава која су покренула ланчану реакцију објава рата. До краја августа 1914. већи део Европе се нашао рату.

Рат се водио на неколико ратишта који су пресецали Европу. Западни фронт се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала ничија земља. Ова утврђења су се простирала дужином већом од 600 километара. Западни фронт простирао се од Антверпена на северу и неутралне Швајцарске на југу. На Источном фронту, који се водио на дужини од 1600 км, велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа нису омогућиле да се овде развије стање као на Западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки. Поред тога, жестоки сукоби су вођени на Балканском, Блискоисточном и Италијанском фронту, а непријатељства су се одвијала на мору, и по први пут, у ваздуху.

***

***


Геноцид се односи на покушај истребљења у направљен према етничким Србима на 1939-1945 по претежно етничких Албанаца, Хрвата, фашиста и нацистичких ( оса ) окупационих снага.

Током Другог светског рата, био је раширен прогон Срба, од хрватског усташког режима 330.000-600.000 убиство, док је 250.000 протерано, а још 200.000 су били приморани да пређу у католичанство. Жртве су били углавном Срби , али даје 37.000 Јевреја . [ 1 ] процена од стране Сједињених Америчких Држава Меморијалног музеја Холокауста рећи да хрватске власти убијено између 330.000 и 390.000 етничких Срба становника Хрватске и Босне у периоду од усташа владавине, од којих између 60.000 и 70.000 је убијено у концентрационом логору Јасеновац . [ 2 ] јасеновачки меморијални наводи 75.159 имена убијених у овом логору.

Након инвазије на Краљевину Југославију 1941, Британија је била подељена у неколико окупационих зона. Крња Србија остала након распада земље. Територија је била подељена међу окупатора као што следи: Трећи рајх – Словенија је укључена у Рајху и Банату, док је окупирана и одвојена од Србије .
Мађарска окупирала Бачку и Барање и Међимурје и Прекмурје .
Бугарска окупирала југ (укључујући и територију данашње Републике Македоније).
Италија је окупирала Црну Гору (која је укључивала велики део данашње јужне Србије), као и територија, укључујући и покрајину Косово у којој Албанци формирају већину, а који је влада као ентитет заједно са реоццупиед Албаније .
Мали остатак Србије сама била под немачком војном окупацијом Србије и квислиншких војника-политичара.
Нацистичка марионета држава основана, под усташког правилу, што загрљају највећи део територије данашње Хрватске и целе Босне и Херцеговине. Ова територија је била позната као НДХ (Независна Држава Хрватска), односно Независне државе Хрватске .

***

***

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s