Драган Буковички: Србији је потребна сталешка монархија


Драган Буковички: Србији је потребна сталешка монархија

ТАМО ГДЕ СУ ВОЈНИЦИ ОДНЕЛИ ПОБЕДУ – ВЛАСТ СЕ БАВИЛА СРАМНОМ ТРГОВИНОМ

„Уоколо издаја, кукавичлук и обмана…“
Из дневника Императора Николаја II за 3. Март 1917.

28.07.2013. Видовдан, за ФБР приредила Биљана Диковић

zastava srbije-serbian-flag-srpska-zastava

Интервју руског сликара Александра Јесинског са српским песником Драганом (Бунарџићем) Буковичким

Александар Јесински: Драгане, недавно смо били сведоци издаје владе своме народу (потписивање споразума у Бриселу). У вези са тим, прво питање: мислите ли да Срби могу и даље живети како су живели, помало јадиковати над својом несрећном судбином, гледати да преживе – или је ипак куцнуо историјски час, у коме је неопходно саборним разумом целога народа тражити једини могућни излаз из насталог стања?

Драган Буковички: Агресији подвргнути српски народ није преспавао последњих четврт века. Може се слободно рећи да је он чинио све што је могуће како би се одбранио. Он је веровао својим вођама. Кад су од народа тражили тзв. „зајам за привредни препород Србије“ (1989.) – народ се одазвао. Влада је та средства профућкала, новац никада није враћен. Штавише, три године доцније смислише како да додатно опљачкају своје грађане кроз систем пирамидалних банака. Када су народ дизали на оружје – народ је узимао оружје и ратовао, и 1991-95, и 1999. године. Тамо где су војници однели победу – власт се бавила срамном трговином.

Тзв. „бриселски споразум“ само је последња у низу многобројних издаја политичара своме народу и Отаџбини: 1995. године они су предали уништењу читаву државу с народом – Републику Српску Крајину. Крајем исте године потписан је Дејтонски споразум, у знатној мери на штету српског народа; у тада створеним условима тај споразум представљан је као прави подвиг: тобож, ето, макар смо босанске Србе спасли од уништења. Тадашњи председник Милошевићсе обавезао на сарадњу са судом у Хагу, где је на крају доспео и сâм. Окупацију Космета од снага НАТО-а власт је прогласила „победом“.

Што даље – то горе. Нећу набрајати издајства Милошевићевих наследника – у поређењу с њима, Милошевићев режим чини се витешким.

Ја не желим рећи како се политичари нису трудили да бране независност земље, да штите државне интересе. Невоља је у томе да те обавезе за њих беху, у најбољем случају на трећем месту: њима је далеко важније било да се одрже изнад својих политичких противника, сопствено благостање, лични интереси… Ради тих циљева могли су се жртвовати интереси свог народа. Тако човек постепено, неприметно за себе, и постаје издајником Отаџбине.

Након прошлогодишњих избора нова власт је почела чинити све управо супротно својим обећањима – нова превара. Сада се налазимо у неком међувремену. Народ ћути. А и шта би требало да ради?

Народ никад не тражи излаз из тешког положаја тек онако, сам од себе. Увек је потребан неки Карађорђе или Пожарски да усмери народну енергију према одређеном циљу. Али тада се од кандидата за вође захтева лични пример. Мињин је прво сâм приложио трећину своје имовине, тек затим је од других захтевао да приложе своју лепту.

Народ не верује политичарима. Сада је ред на интелигенцију, друштвене раднике, стручњаке свих врста да изврше своју дужност. Народ је плаћао њихово образовање. Недостојност већине савремене интелигенције и других „кандидата за вође“ састоји се у њиховој неспремности на личну жртву. Они би хтели да све учине туђим рукама, поклањајући само лепе савете, а онда, поставши новим „цветом народа“ – да се користе општим поштовањем и плодовима „своје борбе“.

Из таквог понашања ништа добро неће изаћи. Ако се интелигенција скорије не прене, њен крај ће бити срамним. Народ више неће имати никаквог избора, и сви ћемо потонути у највећу од свих несрећа: рат свих против свих. Сачувај нас Боже од такве катастрофе!

Шта Ви мислите о Земаљском сабору, о могућности његовог сазивања у савременој Србији, потпуно игноришући притом власти у Београду? Српски Устав, мислимо, да је то право?

Још за председника Тадића, негде 2010. године, почело је отворено, грубо, безобзирно гажење Устава. Тим путем настављају ићи и садашње власти Србије, у лицу председника Томислава Николића, председника владе Ивице Дачића и министра одбране Александра Вучића. Они су имали могућност да прекину с том погубном праксом, али они то нису учинили. Бриселски споразум по себи представља право гажење Устава Србије. О том договору дужан је био да се изјасни Уставни суд Србије. Али суд је – под очевидним притиском извршне власти – остао нêм, упркос јавним и званичним захтевима да изврши своје обавезе. Надлежности судске власти у Србији узурпирала је извршна власт.

Стога се не вреди освртати на то даје ли постојећи Устав право на нешто, или не даје. Шта хоћу да кажем? Ви не можете захтевати од других да поштују законе, а сáми се према тим истим законима односити с ниподаштавањем. Извршне власти у Београду се крећу према сопственом самоукидању. Оне су на то сáме себе осудиле, без обзира на њихово садашње осећање умишљене моћи и сведозвољености. Београд ће наставити да „решава проблеме“, али његова решења, по мери погоршавања прилика у друштву, имаће све мање важности. Пред нама је реална опасност убрзаног разлагања друштва и потпуног распада Србије. Да ли ће се тај распад десити за једну, две или пет година – ми засад не можемо знати, али са садашњим саодносом политичких снага њега ће тешко бити избећи.

С таквим стицајем околности Земаљски сабор се јавља као природан, чак нужан корак. Но, на том сабору, по моме, неће имати шта да траже не само представници власти у Београду, него ни многи опозициони политичари, академици, друштвени и културни радници – сви они које је један српски аналитичар успешно назвао „олош-елитом“. За издају земље и народа нису криви само представници власти.

Ко ће онда учествовати на Земаљском сабору? Хвала Богу, није све тако безнадежно, у нас има довољно часних и позваних људи. При постојећој информативној блокади од њих су засад видни само појединци, њихово обраћање народу је веома отежано, али њих има. Осим тога, тој правој нашој елити код нас тек предстоји да се организује, обједини. Потом ће моћи да се размишља о сазивању Земаљског сабора.

Сматрате ли косовске Србе способним да постану иницијатори назрелих промена?

Не. По ономе што се види, отпор вођа косметских Срба је већ сломљен. Њихови земљаци у осталим деловима Србије – избеглице с Космета до и после рата 1999. године, такође никако нису организовани, за разлику од, рецимо, Крајишника.

Неки у предстојећој српској конститутивној скупштини Аутономне покрајине Косово и Метохија, заказаној за почетак јула, виде шансу за заметање свенационалног покрета. Видећемо. Боље је ништа не почињати, него одустати на пола пута. Увек треба имати на уму да се сваки погрешан корак може показати кобним за незаштићени народ.

По мени, иницијатива промена понајпре ће доћи из централне Србије, тј. Шумадије – без обзира на то што се та област све ове године налази изван видног поља многих посматрача. Овде је српски народ више него у свим другим областима густо и целовито распоређен. Одавде је пре више од 200 година започето ослобађање и Срба, и осталих јужних Словена. Уочи Првог устанка овде је последњи пут код нас и сазван скуп, који се може назвати земаљским сабором.

Видите ли Ви историјску паралелу између збивања 1914. године и данашњим збивањима (у вези с Косовом)?

У оба случаја Србија се обрела у окружењу крајње непријатељски настројених западних сила, подвргнута ултиматумима. Но, њихове данашње уцене су несравњиво теже, неприхватљивије, него пре 100 година. Ево само једног од „очекивања у 7 тачака“, уручених Србији од Немачком владајуће „демохришћанске“ партије: „Непрекидни утицај Београда на Србе са севера Косова у циљу активне сарадње са ЕУЛЕКС-ом и КФОР-ом и промена свести“. Шта означава синтагма „промена свести“? Ништа друго него најзад схватити да су окупатори твоји пријатељи. А после ће ти они, можда, опростити што су те били и убијали. Такав захтев је нечувена дрскост. А он није једини, примери се могу наводити до миле воље.

Намере Запада према Србији 1914. и данас су истоветне: „Serbiеnmuß sterbien“. За тај циљ сви савезници су – добродошли, све до терориста и криминалаца. Али постоји и озбиљна разлика.

Почетком XX века српска држава је била у успону у сваком погледу – привредном, националном, војном, културном, наравственом. Народ је дисао једним плућима. Земљом је владао целим народом поштовани, омиљени краљ Петар I – „чика Пера“, унук Карађорђа, ослободиоца Срба од турског ига. Беше један поуздан, моћан савезник, у лицу императора Николаја II. После Балканских ратова Србија и Црна Гора, чији владар беше таст Петра I, краљ Никола Петровић Његош, избориле су проширења држава до заједничких граница, ослободиле Косово и Македонију – тада „Јужну Србију“, и на дневном реду је већ било питање обједињавања Срба у једну, заједничку државу.

Почетком XXI века ситуација је савршено супротна. Српски народ је разбијен у неколико квази-држава. На окупираном Космету изграђена је једна од највећих база НАТО у Европи. Русија, која се недавно и сáма једва одмакла од руба провалије, очигледно још није у стању да укаже одлучујућу подршку. Српска привреда је уништена, војска је у очајном стању. СПЦ је такође у озбиљним проблемима. Народ је сиромашан, непрестано обмањиван, оклеветан, морално убијен. Део изрођене олош-елите (у Црној Гори) још 2008. године је признао „државу“ терориста на Космету. Суочена с претњом од државног банкротства, у истом правцу се креће и власт у Београду, на челу с председником којег народ велича веома речитим надимком „Тома Гробар“.

Каквим видите будуће устројство Србије у случају повољног расплета?

Суштинско питање, о коме се сувише, сувише мало мисли. Будућности Србије неће бити ако остане у оквирима садашњег, тзв. „демократског“ политичког система. Демократија коју ми знамо је плод протестантског духа. Искуством је доказана њена неживотност, неприкладност у нашим условима, показало се да је она туђа духу и потребама српскога народа.

У нас има људи што озбиљно мисле да је решење свих српских невоља – у парламентарној монархији. У таквој монархији српски краљ био би нешто налик енглеској краљици – символом, украсом, фигуром без суштинског политичког утицаја. Но, такво – врло жалосно – искуство ми такође имамо за собо. Узгред, парламентарна монархија је само подврста те исте демократије.

Србији је потребна монархија, и то неки вид сталешке монархије, али прилагођене савременим условима. Монархија је за српски народ природан облик владавине.

Најбољи нацрт будућег политичког устројства Србије, на срамоту српске интелигенције, несвикле да мисли својом главом – урадио је један Швајцарац. Реч је о знаменитом криминологу Рудолфу Арчибалду Рајсу, о коме желим нешто више рећи. Арчибалд Рајс је један од највећих пријатеља српског народа у целој његовој историји. Својим ислеђивањима злочина аустроугарске, немачке и бугарске армије над мирним грађанима Србије у Првом светском рату он је дао одлучујући допринос разобличавању ратне пропаганде не само Централних сила, већ и неких од наших „савезника“ у том рату, у првом реду – Енглеза. Заједно са српском армијом прошао је албанску голготу. После рата Рајс је одбацио успешну каријеру и населио се у Београду, где је и умро. О државном устројству Рајс пише у свом завештању српском народу „Чујте Срби!“, написаном 1928. године, недуго пре смрти. Али рукопис је први пут објављен тек пре 15 година.

На самом почетку свог завештања Рајс подвлачи важност наше православне вере: „Религија је, свакако, моћно средство поретка… Та религија вас, упркос вама, одржава… Брижљиво чувајте ту народну религију, јер ће ваш народ, оног дана кад је напустите, бити изгубљен“ (самог Рајса сахранили су по православном обреду).

Парламентаризам Рајс назива „трулим“, а његово обнављање сматра немогућним. Живот савремене државе може се упоредити са животом модерне фабрике. Због тога државу такође ваља устројити као свако индустријско предузеће. Оно мора имати не више од 25 „директора“ – министара, који чине „управни одбор“, на чијем челу је „генерани директор“ – краљ. За министре се бирају најбољи представници свих врста делатности у земљи: индустријске, пољопривредне, научне, војне итд. Основне врлине будућег министра морају бити родољубље, стручност и поштење. Сваког министра бирају представници дате гране на време до одређеног узраста. До тог узраста министри су несмењиви, осим у случају незаконитих радњи, оставке или смрти.

Досад нико није приметио подударност Рајсовог модела с устројством српске државе у доба њеног процвата XII-XV вв. Краљеви и цареви династије Немањића такође су владали у садејству с неким видом „државног савета“, у који је улазила „великоименита господа све земље српске“. Међу многобројним носиоцима разних племићких титула и звања – челницима, кнежевима, војводама, судијама итд. – свагда је био један, пред чијом титулом је стајало одређење „вељи, велики“: велики челник, велики кнез итд, који је имао власт над свим „колегама“ своје титуле, и улазио у састав тог најужег државног савета око монарха. Власт „великоименитих“ простирала се на територију целе земље. И ако је челник по достојанству стајао ниже од, на пример, војводе или кнеза, то је свеједно „велики челник био виши од сваког месног или обласног војводе или кнеза.

Ето за какву је прозорљивост способна чиста љубав! Јер, Рајс о устројству средњовековне Србије ништа није могао знати. Он је до својих закључака дошао пошто је душом примио вредности народа с којим се сродио, везао своју судбину. Због тога његови савети могу постати полазна тачка, сигурна основа при размишљањима о стварању будућег политичког модела Србије.

Hram-svetog-save-atipiks-beograd

Како, по Вама, ми, Руси, и ви, Срби, треба да обележимо столеће од почетка Првог светског рата?

Руси и Срби се у неком смислу другачије односе и према Првом, и према Другом светском рату. За Србе Први светски рат јесте Отаџбински рат, епоха великих страдања, националнога подвига и славе. За Русе он је у првом реду – крвави грађански рат, у коме је пропало њихово Православно Царство, а народу наметнут окрутни режим бољшевика, у чему су за многе криви – Срби: зато што не могоше отрпети окупаторе на својој земљи, већ узеше да се буне и убијају туђе престолонаследнике. По питању Другог светског рата важи обратни случај: за Русе је он – Отаџбински, епоха славе и Велике победе, док је истовремено за Србе то грађански рат, при чијем исходу нестаде њихове краљевине, а на власт дођоше комунисти, погађате, за многе – кривицом Руса. Све је „логично“, све просто – врло згодно за малограђанско поимање.

За то време на Западу се заозбиљно труде да за те ратове опањкају сад Србе, сад Русе, сад и једне и друге заједно. Сва средства су ту прикладна, јер – ваља, између осталог, припремити сопствено становништво за будући рат с „лошим момцима“, залуђивати непријатеље, хушкати на њих оне са стране…

Наша и ваша дужност је свакојако се супротстављати тим покушајима, иначе постајемо саучесници у скрнављењу светле успомене на наше претке – хероје и мученике. У Првом светском рату срушена су вековна начела нашег и вашег државног, друштвеног, народног живота (Југославија, која је настала као резултат рата такође није била истински српска држава). Стогодишњица тог рата за све нас је одличан повод да најзад увидимо („увидимо“ – то је за оне међу нама што не воле реч „покајање“) како смо цео век страћили на бесмислене експерименте, жртвујући том Молоху милионе живота наших браће и сестара.

У Србији се на званичном нивоу старају да не говоре сувише гласно о светлим страницама отаџбинске историје, да избегну празновање великих датума. Не спречавају, чак подржавају ширење свакојаких историјских кривотворина и полуистина, тако да се од државе немамо чему надати. Али зато имамо грађанске родољубиве организације. У сарадњи с таквим истим руским организацијама ми можемо дати свој допринос достојном обележавању 2014. године.

Широке акције ће нам помоћи да се вратимо себи, сопственим вредностима, да почнемо озбиљан рад на изградњи живота у складу са својим потребама.

Драгане, у закључку нам реците шта Вам је познато о духовно-наравственом стању косметских Срба?

Много Срба је побегло с Космета, постарало се да од имовине спасе оно што се могло спасти, и почело нови живот у централној Србији. Они што су тамо остали или нису имали где побећи, или о бекству нису ни мислили. Зато што знају да немају где да побегну. Да нису тамо – Космет би већ био неких 150 километара северније, рецимо, у Краљеву, где ја сȃм сада живим.

Вишегодишње битисање у непријатељском окружењу, под непрестаном претњом, за бодљикавом жицом, у резерватима – сабрало их је око својих храмова, светиња, научило их заједништву, јединству, довело до увиђања чињенице да се немају у кога уздати, осим у Бога и себе сáме. Тамо је јако, јако мало образованих људи. Но, народ је тамо научио лекцију коју ми, што живимо изван косметских резервата, тек ваља да научимо. Највероватније стога што су резервати у којима ми сáми животаримо пространији, па сопствене поробљености још увек нисмо свесни.

Извор: Руска народна линија

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s