МЕЗЈАЈЕВ: СВЕДОЦИ ЗАШТИТЕ Р. КАРАЏИЋА КАО СВЕДОЦИ ОПТУЖБЕ ПРОТИВ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА


СВЕДОЦИ ЗАШТИТЕ Р. КАРАЏИЋА КАО СВЕДОЦИ ОПТУЖБЕ ПРОТИВ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА

Пише: Александар МЕЗЈАЈЕВ, Фонд стратешке културе,  28.07.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић
Протекле две недеље на суђењу Радовану Караџићу Биле су испуњене интересантним сведочењима. Сведоци су били интересантни и њихова сведочења су се тицала практично свих тачака оптужнице које су изнете против бившег Председника Републике Српске.

Драган Капетина

Сведочење Д. Капетине, бившег заменика Министра одбране БиХ, требало је да оповргне тачке од 3 до 8 оптужнице МТБЈ.[1] Сведочење је показало како је после избора 1990. године, дошло до прогона Срба из органа власти Републике, па тако и Министарства одбране БиХ. Ново руководство Министараства одбране почело је рад на рушењу ЈНА, почело је да себи присваја функције федералних органа у области одбране, претварајући тако органе територијалне одбране у локалну армију. Све је то, наравно, било у супротности са федералним законодавством. Осим тога, новопостављени министар одбране Доко је наредио сведоку да обезбеди учешће српских мајки у протестима које организују бошњачке и хрватске мајке, како би се спречило регрутовање нових војника у ЈНА. Одбијање да се испуни то злочиначко наређење, постало је разлог за удаљавање сведока са посла у Министарству одбране. Истовремено, свим сарадницима Министарства одбране са изузетком Срба, подељено је оружје.

Д. Капетина је оповргао тврдњу Тужилаштва да је циљ Срба био припрема за рат. Сведок је сведочио како је читаво то време циљ Срба у Босни био обезбеђење безбедности српског становништва, а такође и покушај да се нађу путеви за решавање проблема, који ће бити за све прихватљиви. Одлука о стварању Војске Републике Српске донета је у мају 1990. године – неколико месеци пошто је оружани конфликт већ почео и чије су жртве били Срби. Сведок је изјавио да је његова породица била принуђена да се исели у Србију, међутим, његови родитељи су остали на територији под контролом муслимана. У новембру 1992. године, отац сведока је умро од последица мучења у концентрационом логору “Силос” у Тарчину…

Генерал Светозар Андрић

Сведочење С. Андрића који је од 1992 до 1995. године био командант Бирачке бригаде Републике Српске, оповргао је тачке 2 – 8 оптужнице МТБЈ.[2] Сведок је изјавио да је током 1992-1993. године бошњачка армија практично у потпуности “очистила” рејон Сребренице од Срба. Генерал Андрић је говорио о томе како је у мају 1992. године спровођена акција у циљу премештања муслиманског становништва у рејону Бирча. Циљ операције је било обезбеђење безбедности становништва, а не вршење злочина “насилног премештања” или “депортације” како тврди Тужилаштво, јер су се премештали само они који су то желели. Генерал Андрић је сведочио како су муслимани примирје од децембра 1994 до априла 1995. године искористили за убрзано наоружавање уз помоћ низа муслиманских земаља, а потом, не сачекавши крај тог примирја, започели офанзиву на Мајевицу, Озрен и Влашић. У јуну 1995. године, армија босанских муслимана је почела офанзиву у правцу Сребренице и Жепе (за време те офанзиве потпуно је спаљено родно село сведока). Генерал Андрић је изјавио да, без обзира на то што су од стране Уједињених Нација Сребреница и Жепа проглашене “заштићеним зонама”, УНПРОФОР није учинио ништа како би разоружао бошњачку армију. Без обзира на споразум који су 8. маја 1993. године потписали генерали Р. Младић и С. Халиловић и које је категорички забрањивало спровођење било каквих војних операција, на очиглед УНПРОФОРА босански муслимани су планирали и спроводили своје војне операције – како унутар “заштићених зона”, тако и ван њених граница. Бошњачка армија је чак преузимала оружје од снага “миротвораца УН” како би га користила против Срба. Сведочење генерала Андрића је доказало да ни Сребреница ни Жепа нису биле никакве “заштићене зоне” и Армија Републике Српске једноставно је била присиљена да нешто учини.

Истина, у вези са сведочењем генерала Андрића и неких других сведока, постаје јасно зашто су неки високи (и не сасвим високи) руководиоци УНПРОФОРА одбијали да дођу на сведочење у процесу против Р. Караџића. А то се пре свега односи на чиновнике УНПРОФОРА из низа исламских земаља.

Професор Радован Марко Караџић

Сведочење професора Р. М. Караџића, саветника Председника Р. Караџића, требало је да оповргне тачке 2-6 оптужнице МТБЈ.[3] Сведок је сведочио како је Председник РС покушавао да спречи конфликт, сведочио је о његовим преговорима са Изетбеговићем и Зулфикарпашићем поводом потписивања споразума о стварању нове федерације. Сведок је посведочио како је Изетбеговић прекршио споразум који је био у складу са Кутиљеровим планом и о томе како је муслиманска страна оптужила Србе за провокације које је сама чинила.

У целини, део изношења одбране у процесу против Р. Караџића наставља да поставља питања не само по делу бившег Председника РС Р. Караџића, него и у односу на сам МТБЈ. Да ли су у Хашком трибуналу чули за оптужницу против оних који су створили концентрациони логор “Силос” у Тарчину и друге концентрационе логоре против Срба? Да ли је неко тамо чуо за рушење федералне армије Југославије и стварање своје локалне армије, која је започела оружани конфликт у тој земљи? Да ли су они чули за оптужбе против отворених националиста и расиста, који су много пре доласка на власт тврдили да муслимани не могу да живе заједно са немуслиманима у једној земљи? Не, ти концлогори и ти расисти не интересују МТБЈ…



[1] Taчka3: Прогоне на расној, политичкој и вјерској основи, ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ, кажњив по члановима 5(h), 7(1) и 7(3) Статута МТБЈ;  Taчкa4: Истребљивање, злочин против човечности, кажњив по члановима 5(b), 7(1) и 7(3) Статута; Taчкa5: Убиство, ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ, кажњив по чановима 5(a), 7(1) и 7(3) Статута; Taчкa6: Убиство, КРШЕЊЕ ЗАКОНА И ОБИЧАЈА РАТОВАЊА, санкционисано заједничким чланом 3(1)(a) Женевских конвенција из 1949., кажњиво по члановима 3, 7(1) и 7(3) Статута;  Taчкa7: Депортацију, ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ, кажњив по члановима 5(d), 7(1) и 7(3) Статута;         Taчкa8: Нехумана дела (прислино премештање) ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ, кажњив по члановима Sei), 7(1) и 7(3) Статута.

[2] Taчкa2: ГЕНОЦИД, кажњив по члановима 4(3)(a), 7(1) и 7(3) Статута. Види такође и фус-ноту1.

[3] Види фус-ноте1 и 2.

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s