Како се гради бес… (или) Тешко дивљима кад питоми полуде


Како се гради бес
(…или тешко дивљима кад питоми полуде)

Образовање је закон! У свему.

Што више учиш о нечему, што се више упознајеш са правилима и начинима на које се ради то што радиш или желиш да радиш, то си успешнији у томе. Док не постанеш врхунски професионалац. Свака част, поштовање! – и то је то.

Алиии…. има до тога подоста. А има много и оних који не макну даље од аматера. Није ни то проблем.
Осим ако је то ваш зубар. Или ако је то неко ко се игра вашом душом. На пример неко ко одлучује о вашем послу.

разговор за посао

Аматеризам у понижавању. О томе желим да пишем овај пут. Зашто се нико не чуди како сам повезала то двоје – одлучивање у послу и понижавање? Па, осим што је велика тајна, Србија је постала и велика школа свакоразних понижења. Па тако сад и ту можемо да разликујемо професионалце, тзв. махере и тоталне аматере.

Јер, чак и понижавање се учи, има своје финесе – прави професионалци то раде тако да ви просто разумете да то тако мора да буде, саосећате са њима, јесте да испадате будала али људи то нису хтели, просто су морали, и ви бисте им били пријатељи да неко којим случајем то од вас затражи. Е, то је права ствар – и као што рекох, свака част, поштовање!
Али аматеризам у понижавању је вађење живца без икакве анестезије, без припреме, касапски! Прљаво, крваво и оставља страшан неред за собом.

А наш владајући систем у друштву је тренутно тешко оболео од аматеризма у понижавању, то му се сваким даном показује као друго (или истинско?) лице. И није га брига за траг који оставља. Али брљотина за брљотином, ускоро читаву страницу претвара у брљотину. И шта се ради са таквом страницом?

а) исцепа се и пише се поново
б) прецрта се косом цртом, и пише се поново
ц) прекречи се, и пише се поново
д) оставља се таква каква је, и добијате јединицу у дневник.

Само што то није некакав стари школски дневник који ће бити заборављен за коју годину. То је дневник нације која нема права на поправни. И пошто сам вазда била шаптач у школи, то је и овај текст мој прилог за добијање прелазне оцене, и ето дајем предлог – под хитно да се владајућа екипа упути на курс: Успешно понижавање у три потеза! Како превести жедне преко воде, а да не уквасите ноге! Или, сачувај бес у бурету.

Као у бајкама које смо читали као деца, па јунак увек наиђе на неко буре, или неки ковчег, који никако не сме отварати јер је ту неки страшни џин, чудовиште, гладна аждаја, коју је неко некад давно заточио. Да ли су они уопште шта читали, то је већ друга прича, неки други пут о томе. Елем..

Буре које је мене  понукало да почнем да говорим јесте оно на ком пише:

НАМЕШТЕНИ ОГЛАСИ ЗА ПОСАО

Ништа ново, откад је света у Србији, отад је и њих.

Али то више није веза и везица, то више није у рукавицама, то је најпростији, највулгарнији и најружнији облик аматеризма кад не само да вас пљуну, него вам још и кажу: пљунуо сам те! Као да ви то нисте знали!

Дан је био нешто мање врућ него што је данас – таман да ми фризура опстане до разговора за посао на који сам кренула. На брзину премотавам у глави едукативне садржаје које сам данима пре тога скупљала са разних страна – направити CV по протоколу (одличан пет, рекао ми тест на сајту за запошљавање – односно, бољи не могу написати), запамтити га, могућа питања и прави одговори, говор тела који треба јасно да им каже да таквог стручњака не смеју испустити, адекватна одећа која вас представља као озбиљне људе којима је стало до себе, уз истовремено исказивање поштовања према институцији у којој конкуришете.

Кад смо код институције, женски глас који ми је саопштио да је разговор са комисијом у 13h тачно, био је утешно љубазан и фин. То ме је мало смирило, пошто  ми се већ једна црвена лампица упалила кад сам видела да је оглас за радно место поништен а да честито није ни протекао, и онда дословце поновљен с изузетком тога да су за радно место за које конкуришем додали могућност пријављивања са школом која са траженом професијом има везе колико и хортикултура са хидрауликом. Но, добро! – лампица се није угасила, трепће негде у позадини, али не боде очи баш. Па могу ваљда да купим себи пар сати наде!

Осим тога, та институција је била под принудном управом, и сад крећу испочетка, па размишљам…..можда?

Од можда није остао ни знак питања чим сам ушла у ходник пун лица окренутих ка вратима на којима је писало: Разговор у току! Не ометај!

Ко још озбиљан на разговор зове све кандидате? Одмах ћу да вам кажем, не морате се мучити – нико! Сем НЕКО. А ми тог неког врло добро знамо, јежење ми је истог момента кренуло од најдубље тачке у стомаку и брзином муње се претворило у нешто као резигнирано ишчекивање познатог.

Тако ми је било и кад сам ишла на другу операцију зуба – знала сам да сам преживела први пут, и била сам спремна. Знала сам да не може толико болети. Ништа не боли тако као први пут.

Што се посла тиче тај први пут је био у државној радио станици која је тражила радника моје струке. И опет је било пуно људи. И сви су седели по групицама, и препри;авали и објашњавали шта све знају, и где су све радили или раде али желе боље… Само је моја познаница мени у поверењу шапнула да она тај посао није радила већ десет година и да ништа не зна. И јесте, погодили сте – она је примљена, а мени су од срамоте ваљда понудили да будем – дописник!

И тако ја уживам у благодети сећања док стојим пред означеним вратима, и чекам онако мало инатлијски, да ми кажу у лице. Осим тога, ја ипак имам посао код приватника, који није од најгорих приватника код којих сам радила, тако да….

У благој сам предности с аспекта психичког подношења играња у том краткометражном документарном филму у који смо убачени, с радним насловом: “Представа конкурсне комисије, или како искористити масу. “

Наравно,  ни ја нисам стена каменита, па сам притисла кочницу, пошто је ипак било неопрезно навући се на она два сата наде.

Онда полако почех да гледам та лица… Једно старије, пар средовечних и доста младих, углавном женских. На свима блага узнемиреност, стрепња. И опет она прича – ја сам ту радила, ја нисам али сам завршила то и то, шта мислите да ли ће питати за ово, ја ипак имам неко искуство, можда је предност то што сам удата – чула сам да је то знак породичне стабилности…

Кандидати улазе и излазе, почињу препричавања постављених питања. А тебе? Шта су тебе питали? Јој, ваљда сам добро рекла…..

Једна девојчица дотрча до мене, пита имам ли оловку, можда ћемо морати неки тест да радимо, да покажемо шта знамо.
Полако али сигурно, мучнина ми успорава рад срца и ваздух као да добија неку посебну тежину, и просто мораш да га једеш.

Како који кандидат улази, тако све брже и брже излази. Људи почињу да се трзају, постају нервознији – шта се дешава?
Шта су те питали? Па, ништа, само пар питања…

Док није ушла једна средовечна жена и мало дуже се задржала. Кад је изашла, пошто смо већ сви постали браћа и сестре, најбољи пријатељи и кумови, ја је питам – зашто ти оста дуже? Шта су тебе толико питали?

Она стегнутих усана избаци из себе: Ништа! Питала сам ја њих! Неко ту већ ради!… И журним кораком напусти зону узалудног надања.

На крају остасмо само нас три. Девојка с црним увојцима не мрда с места, раширила очи и одбија да верује својим ушима. На крају истисну: Па ја никад нећу наћи посао! Утом је прозваше, и још брже отпустише.

Мени више није мука. Осећам како се та тврдоћа испод ребара претвара у врео притисак беса. Ова лепа и добра и фина лица нису то заслужила. Нису заслужила да их довлаче овде, да им уливају наду и стрепњу, и буде снове, само да би они изигравали законску процедуру!

Одавно ми је јасно, сад још чекам да и мене одраде, па да идем, а у мени само куцка темпирана лопта беса: тик-так, тик-так….

Али мене не прозивају… Да буде још лепше, жена надлежна за спровођење лица изабраних за понижавање, пита: Јесте ли и ви ту за посао? Како се зовете?

Наравно, то што су ме они звали не игра никакву улогу у њеном одгонетању тога откуд ја ту и шта уопште хоћу. И на крају  ме и прозваше.

А унутра најлепше доба соц-реализма. Конкурсна комисија од три члана се растегла око оних великих столова за држање састанака у колективу. Ту је директорка иза брда папира, психолог сакривен иза наочара и социјални радник расположен за пошалице. И шта ће сад са мном? Људи мислили да су завршили… Ал ајд кад сам ту – питају ме имам ли искуства. Без обзира на сву моју припремљеност, то питање код мене производи благи шок – па они уопште нису ни читали пријаве! Они појма немају с ким разговарају, нити их је брига.

Застах за моменат од изненађења, па одговорих, да би мој застој био протумачен као “Је ли ви то нисте сигурни да хоћете овај посао?”

То је већ било превише чачкања по мојој тик-так машини, и успех да задржим достојанство кроз исказ: Знате шта, ја сам више него квалификована за овај посао, али ако неко ту већ ради, џабе говорити!

Мук… Директорка само спусти очи без речи. И оста тај тренутак тако. Без речи.

Прекиде га социјални радник са констатацијом да ето, он углавном пита је ли кандидат венчан. На то се брзо надовезаше са пар досетки, и мој разговор за посао би завршен уз реченицу “Бићете обавештени!”, чији је бљутав укус био толико интензиван да се лице директорке на тренутак издужило.

Док сам излазила, жена за спровођење пође за мном, и рече преосталој кандидаткињи: Ти уђи сад!
Није је питала ни за име ни је ли и она ту по питању конкурса.

Отишла сам и од тада је прошло времена, али аждаја је пуштена из бурета. Бес ме не пролази, и кад год се сетим оних добрих лица, постаје јак као у изворном моменту.

Ако човеку узимаш било какву наду, мораш ли му се и ругати у лице?

Ако задајеш рану, коју можда мораш задати, мораш ли и користити прљав нож, мораш ли бити аљкав?

На неке и на многе ствари смо навикли. Али на неке границе не смемо заборавити. После њих, нису они ти који су мање људи. Ми смо.

И кад неког понижаваш, мораш се према њему односити као према човеку са осећањима, мислима, надама, стрепњама. Он није ситан новац за твоје раскусуривање. Ради твој прљав посао, али не прљај њим друге, колико год је то у твојој моћи.

У то име сам данас послала жалбу на одлуку коју су ми послали. Не зато што мислим да ће ми је усвојити, него зато што не могу да ћутим, хоћу да знају да сам их видела и да не желим да их трпим.

Аматере.

_____
23. 02. 2013.
Извор: блог Удица за срце

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s