Гледам своје вршњаке који имају све могућности да се школују и напредују у животу како тај живот уништавају…


Гледам своје вршњаке који имају све могућности да се школују и напредују у животу како тај живот уништавају, не схватајући да ће тај добар живот који тренутно имају нестати када им родитељи не буду живи и да ће онда сами морати да се боре. Без школе и неког заната они могу да раде само као неквалификовани радници (пошто се у Србији особе са завршеном само средњом школом таквим сматрају).

 Моја тужна прича

25.07.2013.
За ФБР, путем електронске поште

Осетио сам потребу да напишем ову причу, јер верујем да постоји много младих људи који ће се у неким деловима приче пронаћи.

Дођу дани када човек више нема снаге да иде даље, више нема снаге да се поносно бори и прескаче све препреке у животу. Мој живот је одувек био пун препрека, великих попут кинеског зида и честих попут лажи наших политичара. Одувек сам био борац, а сада када схватам да не могу да остварим свој животни сан сматрам мој живот бесмисленим. Иако имам поред себе особу коју волим, добру породицу и неколико правих пријатеља, не осећам се срећно. Нисам од људи који се задовољавају просечношћу, који слушају и служе, већ сам од оних који желе и могу да воде. Увек сам желео више од живота, али не у материјалном смислу. Једино што тренутно желим је да се школујем, да упишем Правни факултет и бавим се политиком.

Од малена сам волео политичке емисије, расправљао са друговима, али и са старијим људима о актуелним политичким дешавањима и тако сам временом заволео политику. Али не материјалистичку политику у којој појединац (политичар) профитира на рачун већине (народа који га бира), већ националну политику у којој је национални интерес изнад сваког личног интереса.

Са две године (1991. године) дошао сам у Србију из Босне са мајком и сестром, док је отац остао на ратишту у Босни. У Босни смо због рата изгубили стан, дошли смо у Србију код тетке која нас је кроз пар месеци истерала, јер више није имала материјалне користи од нас. Мајка нас је одвела у привремени смештај за избегла и расељена лица. Ту смо се задржали неко време, док се отац није вратио. Комесар Црвеног крста пронашао је мом оцу посао и смештај. Отац је био физички радник у једној грађевинској фирми и домар. Од тада живимо у кући која се налази у склопу фирме у којој је мој отац радио.

Током основне и средње школе нисам био добар ученик, просечан, неамбициозан… Свако ко ме тада познавао није могао да верује колико сам се касније променио. Нисам био амбициозан, нисам схватао зашто морам да се школујем. Ишао сам у школу зато што сам морао. Тек по завршетку средње школе одлучио сам да се променим. На моју промену утицало је моје прво запослење. Радио сам осам месеци у једној великој прехрамбеној продавници као магационер. Иако сам у то време имао доста солидну плату смучила ми се актуелна власт и желео сам нешто да променим, јер сам сваки дан био сведок поскупљења и беса људи када виде нове (веће) цене. Тако сам одлучио да почнем да се бавим политиком.

Једног дана пробудио сам се и чврсто одлучио да променим свој живот. Прва моја замисао била је да направим документарни филм о историји Космета. Та моја идеја касније је преточена у књигу, коју тренутно завршавам. Наш народ готово да и не познаје историју Космета. Мој циљ је био да скупим квалитетан материјал и напишем књигу у којој сам објединио историјске чињенице које су мало познате нашој историографији. Маштам о дану када ћу своју књигу видети у свим књижарама, а верујем да ће тај дан ускоро доћи…

Временом сам све више читао и тако одлучио да упишем 4 степен, пошто сам редовно завршио средњу школу у трогодишњем трајању. Борба за завршетак школовања била је веома тешка, исцрпљујућа и са великом вером да ћу постати правник и тако стећи могућност озбиљног бављења политиком. За две године дао сам 28 испита и уложио преко 700 евра. Сав новац сам самостално зарадио.

radnik-gradevina-ap

Радио сам на грађевини, њиви, уносио дрва, копао…и др. разне физичке послове. Део новца би давао родитељима, а други део је ишао за моје испите. Велику помоћ пружила су ми и два пријатеља, један из САД, а други из Велике Британије. Без њих вероватно не би завршио ову школу. Они су ми помогли у најтежим материјалним и емотивним тренуцима. Ове године, када сам стекао диплому четвртог степена мислио сам да ћу остварити свој животни сан и уписати Правни факултет, али онда је све крено наопако, о чему ће бити речи касније…Нисам само изневерио себе, изневерио сам и њих који су веровали у мој успех.

Док сам писао књигу све више сам се занимао за политику, почео сам да пишем политичке чланке и временом сам постао јако добар у томе. Многи велики сајтови објављивали су моје чланке, али онда сам схватио да тиме не постижем велики ефекат и да је кориснији практични ангажман. Из тог разлога ушао сам у једно патриотску, происточну невладину организацију, са којом имам много додирних тачака. Захваљујући мојим активностима изабран сам за председника омладине те организације, а касније и секретара. Бавећи се НВО сектором урадио сам много за свој град и своју земљу. Организовао сам многе мобе, хуманитарне активности и разна културна дешавања. Када сам већ достигао врхунац у НВО и видео на који начин раде прозападне организације (које директно финансирају западне земље и наше прозападне странке кроз буџет локалне самоуправе и разне покрајинске и републичке фондове) и како испирају мозгове нашим омладинцима (правећи од њих анационална биће која касније постају ”Војвођани” и сл. ) одлучио сам да почнем активно да се бавим политиком у свом граду. Одабрао сам политичку организацију која није искомпромитована, чији су људи новајлије у политици, попут мене, а која има идеале за које сматрам да се вреди борити. Повереништво у мом граду покренула је једна моја вршњакиња. Убрзо, због одсуства те девојке, ја сам преузео организацију. Нисам то желео, али многи су сматрали да сам најбољи за ту позицију па сам је и прихватио. Трудио сам се да направим што више у мом граду, не тражећи и не желећи никакву материјалну добит. У време локалних избора нуђене су ми разне коалиције и новац ако уђем са којекаквим странкама у коалицију или подржим њихове кандидате. Све сам одбио, не желећи да са таквима имам било каква посла. После прошлогодишњих избора био сам разочаран односом обласног шефа са мојим локалном организацијом, те сам привремено напустио политику и одлучио да се посветим себи и свом школовању, а да се у политику вратим тек када упишем Правни факултет.

Све је било одлично до јуна ове године, када сам завршио доквалификације за четврти степен и помислио да ми се срећа осмехнула и да ћу уписати факултет. Међутим, отац ми је добио отказ у фирми у којој је радио, а како смо и живели у склопу те фирме где је мој отац био и домар, добили смо рок до септембра да се иселимо. Тако сам остао без куће у којој сам провео цео живот и са све мањом надом да ћу остварити свој животни сан. Власник фирме у којој је мој отац радио као физички радник био је блиско повезан са једном прозападном странком која је тој фирми намештала тендере за грађевинске радове које финансира локална самоуправа…

Када је та странка изгубила изборе у мом граду, до тада, изузетно успешна фирма почела је да пропада, да би коначно власник одлучио да је затвори у јуну ове године. Ја сам се претходних година борио против те странке у мом граду, објављујући разне чланке, прозивајући разне политичаре из те странке за уништавање града… да би ми та борба на крају дошла главе и спречила ме да остварим свој животни сан. Ја тренутно радим сезонски на бензинској пумпи у другом граду како би скупио нешто новца да помогнем својим родитељима да преживимо зиму, а преко лета опет разни сезонски послови…

Мислио сам да ћу у септембру, у другом уписном року, од тога што преко лета зарадим платити школовање, али мој новац отићи ће на кирију и храну преко зиме. Сада радим, али без циља, без визије какву сам имао. Осећам се као упропаштен човек.

Сада када сам написао ову причу осећам се много лакше. Када човек помисли да ће урадити оно што жели увек му се нађе већа или мања препрека на путу. Моја препрека је непремостива и с обзиром да већ имам 24 године, све мање верујем да ћу уписати Правни факултет и испунити свој животни сан. Свако ко ме познаје добро зна колико сам се пожртвовано борио за остварење свог сна. Сада се питам чему све то? Да ли је све то било узалуд? Некако, одувек сам веровао да сам предодређен за нешто више и да ћу направити нешто у животу. То ми је уливало снагу и веру да могу да постигнем и оно што други мисле да не могу. На почетку мог ванредног школовања нико није веровао да ћу ја ту школу завршити (јер се нисам истицао у трогодишњој средњој школи), па чак ни моји родитељи. Нико није увидео колико сам се ја променио, колико другачије размишљам.

Сваки човек мора да има животни сан, па макар и пропао као ја. Свако мора да има неки циљ ка којем треба да тежи. Ја се већ осећам истрошено за борбу због проблема са којим се суочавам, али сигуран сам да ако успем нешто да променим у свом животу да ћу поново ”напунити батерије” и остварити свој животни сан следеће године. Иако сам сад разочаран и тужан што у септембру нећу моћи да упишем факултет, јер не могу да платим рату од 400 евра (од укупно 750е), још увек верујем да ћу следеће године успети, али осећам да је ова годиина ипак била право време за то, али… не може никада да буде онако како ја желим. Зато следећу годину нећу ни да планирам, ни да размишљам о факултету. Једноставно ћу се потрудити да створим све предуслове за успех (скупим новац), а остало је у Божијим рукама.

Гледам своје вршњаке који имају све могућности да се школују и напредују у животу како тај живот уништавају, не схватајући да ће тај добар живот који тренутно имају нестати када им родитељи не буду живи и да ће онда сами морати да се боре. Без школе и неког заната они могу да раде само као неквалификовани радници (пошто се у Србији особе са завршеном само средњом школом таквим сматрају).

У Србији постоји само 6% факултетски образованог становништва, док у земљама у развоју преко 60%. Ми у савременом свету не можемо напредовати без јаког образовања и доста образованог становништва. Уместо да смањује цене школарине на факултетима због мањка кадрова, наша земља их поскупљује. Ми имамо најскупље факултете у региону, а претпостављам и најмањи проценат образованог становништва.

Сви који сте у могућности школујте се, мислите о себи и својој будућности, немојте да вам године пропадају и да дођете у моју ситуацију. Моја највећа грешка је што нисам одмах уписао средњу четворогодишњу школу, зато сам изгубио пет година, а сада и могућност да упишем Правни факултет. Моји вршњаци га већ завршавају, а ја га можда никад нећу ни почети.

Правни

Из ове приче можете изводите сами закључке. Верујем да има многих људи који ће се у неким деловима приче пронаћи, зато сам је и написао, јер положај младих у данашњој Србији је толико лош да не може бити гори. Право на школовање и упис жељеног факултета немају млади без новца, јер је и циљ сваке наше власти да обичан, сиромашан народ нема своје школоване представнике. Најлакше је манипулисати необразованим становништвом, с људима који немају свој став и своје политичко мишљење.

Ми смо далеко од демократије, јер на изборима не побеђују боље странке( односно оне које нуде бољи програм), већ оне које имају новац за скупу кампању и новац за промоцију свог лидера. Тај политички деспотизам у којем је лидер битнији од онога што нуди његова странка остао нам је у наслеђе од комунизма, који је чини ми се још увек на власти у Србији.

Нисам желео да објавим свој идентитет, јер не желим да се ово претвори у некакву моју молбу за помоћ. Ово је само моја прича из које се надам да ће млади извући неку поруку. Помогао сам многима на разне начине, али никада никог нисам молио за помоћ, увек сам се сам борио. У школовању су ми помогла само горе поменута два пријатеља. Сматрам да је најдрагоценије и најслађе оно за шта се свако од нас сам избори захваљујући својим способностима. Можда је моја мана што имам идеале, што верујем у праве промене и што се нисам продао зарад новца и власти. Али ја ипак сматрам да ми је поштење, које су ми усадили родитељи, највећа врлина и да су идеали за које сам се борио права ствар, а ако средим свој живот и остварим свој животни сан сасвим сигурно ћу се вратити у политику.

Планирам да напишем и други део чланка једног дана, али тек када видим где ће ме живот одвести. Осећам да сам сада на животној раскрсници од које зависи моја будућност. Више ни сам не знам на коју страну да скренем или да наставим путем борбе за остварење свог животног сна?

(подебљање делова текста – СРБски ФБРепортер)

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s