(Траги)Комедија – Србија се одриче територије, а не одриче се фабрика на тој истој територији…??


Нуди ли Србија ишта осим ужеглих парола?

Проевропски Београд нема делотворан одговор на захукталу косовизацију економије и културно-историјског наслеђа, осим обећања Александра Вулина која вреде мање од његове оставке.

aleksandar-vulin-vladajuca-koalicija-1345188056-112762

Привредна комора Србије, у сарадњи са Канцеларијом за Косово и Метохију Владе Србије, покренула је иницијативу за обједињавање података о имовини, која је у власништву државе Србије у покрајини, а коју су већим делом албанске власти приватизовале без рашчишћавања имовинских односа.

Четрнаест година након агресије на СР Југославију нема реалистичније скице државног немара и расула, од ове вести београдске Политике, објављене у понедељак.

Држава, са геополитичком дијагнозом какву има Србија, без сабраних, уређених и доступних података о отетој и опљачканој имовини, нема чему да се нада. Ето, Свети Илија ће за који дан, а у Београду почињу да тове прасе за прошли Божић.

Европски опредељен човек, са смислом за промене, помислио би да је посао сређивања тих тапија на узурпирано и отето готов одавно или да је макар приведен крају, уочи почетка разговора у Бриселу. Овако, званични Београд пристаје да нова Заједница српских општина на Косову и Метохији буде формирана по законима непризнате албанске државе, али жели да оспори приватизације спроведене по законима исте творевине и оствари право на власништво.

У Политици смо прочитали и да је радна група за предлагање мера правне заштите имовине на Косову и Метохији формирана ове године. Добро, боље икад него никад. Чине је представници надлежних министарстава, Републичког јавног правобранилаштва, Републичког геодетског завода, Дирекције за имовину, Агенције за приватизацију, Фонда за развој и Привредне коморе Србије, али су тек 22. јула имали прилику да чују мишљења привредника о овом питању.

Косовизација је, као синоним нагризања државе, одавно метастазирала и по остатку Србије. Зар је већина српских приватизација, изведених по саветима ЕУ и САД, правичнија од оних на КиМ? Осим ако им је једини „квалитет“ што их нису спроводиле власти у Приштини и што су изведене углавном у складу са Уставом Србије?

Београд нема делотворан одговор на захукталу косовизацију економије и културно-историјског наслеђа, осим обећања Александра Вулина која вреде мање од његове оставке. Да Београд заиста има стратегију и самопоштовање, о политичким моделима за јужну покрајину не би преговарао пре него што гаранти споразума заиста обезбеде животна питања грађана, Српске православне цркве, ресурса и тамошње српске привреде.

За Бриселским споразумом долазе „техничка“ питања, као што су електроенергетски систем, телекомуникације и водоснабдевање. О томе слушамо сваког дана. Али, шта ће бити након предаје тих система, о којима преговарамо, очигледно, без обједињених података о стању имовине?

Србија ће се, не лажимо се, ускоро суочити и са питањем нелегалног преузимања идентитета и културно-историјског наслеђа покрајине, а не само државних институција, територија, погона, њива и зграда. Историографија косметских Албанаца каже да су они 1999. године само повратили нешто што је њихово од памтивека, укључујући ту и наслеђе династије Немани, односно Немањић, која је манастире заједно са други великашима зидала на рушевинама старих албанских храмова.

Немањићи-лоза-ДечаниПитање наслеђа и идентитета Косова и Метохије биће много значајније од изнуђеног политичког споразума у Бриселу, добијања „датума“, техничких питања и пута Србије у ЕУ. Албанцима више није довољна узурпација покрајине, него што бржа легализација таквог стања. Ми на тај њихов изазов одговарамо ужеглим паролама и то је трагедија српске политике.

Нисам приметио напоре ни ове Владе Србије да чињенице о Косоову и Метохији, укључујући и податке о отетим ресурсима, предузећима и пољопривредним добрима, пласира европској и светској јавности. Изборно деловање једина је активност од значаја за српске политичаре, па се и о том праву државе говори ђутуре, уз галаму и крупне речи, уместо нијансираном истином. Тако и иницијативу Александра Вулина треба посматрати кроз растер унутрашње, а не међународне политике.

Уосталом, порука да се Србија, након што се одрекла територије, не одриче фабрика на тој истој територији, из угла политике која почива на аксиому да од малог и јадног Београда ништа не зависи, звучи као лош јутарњи виц за бриселску бирокатију која и нема много смисла и времена за хумор.

___________

ФБР редакција: У наставку, преносимо део текста аутора Ане Радмиловић, који описује процес отимања историје и културног геноцида на простору Косова и Метохије

Албански Немањићи, Гашијеви Високи Дечани

У Тирани и Приштини, током протеклих година више и слободније него икад, ради се на лансирању идеје о природном уједињењу Албанаца који живе у региону, што ће рећи  на Космету, у Албанији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Сличну замисао, неретко, помиње и председник Албаније, Бериша.

Истовремено, у медијима на Космету излазе фељтони где се објашњава како су српски православни манастири Грачаница, Дечани, Пећка патријаршија и други, заправо албански манастири. Које им је одузео српски окупатор.

Школски уџбеници и новински чланци пуни су теза да је лоза Немањића у ствари албанска, да манастир Дечани припада албанском племену Гаши, да су српске цркве  саграђене на темељима албанских цркава, да је СПЦ подржавала Отоманско царство, а да српска имена етимолошки вуку порекло од албанских и да су само прилагођена словенским језицима.

Академик Краснићи, мало умереније од горенаведеног али стога још опасније,  износи теорију према којој ниједна од средњовековних цркава на Космету не припада Србима:

Све оне су из византијског времена. Осим Дечана, које је изградио и дизајнирао Албанац из Котора.  Након таквих теорија природно произлази, рецимо то, да пошта Косова штампа 10.000 поштанских маркица са сликом Високих Дечана, представљајући манастир, на тај начин, као албанску баштину.

Српска сакрална и културна баштина на Космету најугроженије је наслеђе у Европи. Њено уништавање и албанизовање, преименовање српских топонима, фалсификовање историје и својатање српских историјских личности –  насиље је и спада у културни геноцид над којим би требало да се замисле организације попут УНЕСЦО, јер то свакако није проблем с којим може да изађе на крај једна ослабљена држава која нема никакву контролу над тим делом територије. Културна и историјска баштина које се на тој територији налазе, међутим, не спадају само у српску него у европску, на крају светску баштину и Уједињене нације не би смеле да жмуре на овако грубо уништавање трагова једне цивилизације.

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s