Предраг Р. Драгић Кијук: ХРИСТОПРИПАДНОСТ ВОЖДА КАРАЂОРЂА


Предраг Р. Драгић Кијук: ХРИСТОПРИПАДНОСТ ВОЖДА КАРАЂОРЂА

 

          Ми два ве­ка жи­ви­мо осло­бо­ђе­ни или за­ро­бље­ни пам­ће­њем о Ђорђу Пе­тро­ви­ћу Ка­рaђор­ђу и чи­ни се ве­о­ма ра­зло­жним да се управо сада, после престанка забране историјског памћења, ба­ви­мо ње­го­вим жи­во­то­пи­сом. Ко­ли­ко сам у пра­ву мо­ћи ће­мо да про­су­ди­мо ка­да се у ства­ри бу­де­мо су­о­чи­ли са не­ким чи­ње­ни­ца­ма за ко­је хо­ћу да ве­ру­јем да су нај­ве­ћем бро­ју љу­ди не­по­зна­те. Се­љач­ки цар – ка­ко су са поругом на европ­ским дво­ро­ви­ма на­зи­ва­ли Ка­ра­ђор­ђа, учи­нио је за исто­ри­ју кул­ту­ре срп­ског на­ро­да више не­го сви уче­ни Ср­би ње­го­вог вре­ме­на, по пи­та­њу за­ко­но­дав­ства, школ­ства, зна­чи про­све­те и науке. У он­да­шњим окол­но­сти­ма Ка­ра­ђор­ђе је за­и­ста учи­нио ви­ше не­го они ко­ји­ма је то би­ла ду­жност а ко­ји су та­ко­ђе све чи­ни­ли на до­бро свог на­ро­да.

25.07.2013. Борба за веру, за ФБР приредила Биљана Диковић

001_karadjordje_0

По мно­го че­му нео­бич­на по­ја­ва, по мно­го че­му тај­но­ви­та и пома­ло чак и ми­стич­на по­ја­ва. Ка­да се по­ја­вио се­љач­ки цар ни­ко у Евро­пи ни­је имао ин­те­ре­са ни­ти за тог посве необичног се­љач­ког цара ни­ти пак за на­род ко­ји је он пред­во­дио. На­по­ле­он ће 1806. године тра­жи­ти од тyрско­га сул­та­на да се об­ра­чу­на са срп­ским одмет­ни­ци­ма. За Евро­пу, да­кле, ни­су по­сто­ја­ли ни­ка­кви срп­ски страдалници и мученици, ни­ти српски вожд ни уста­ни­ци, иако са 1804. настаје брисање европске Турске из политичке географије. И то је ва­жи­ло за це­лу Евро­пу, како за републиканску тако и за би­ло ко­ју европску им­пе­ри­ју, јер Евро­па је дру­га­чи­је ви­де­ла крај бо­ле­сни­ка на Бос­фо­ру. Сва­ка им­пе­ри­ја, несумњиво, пра­ви­ла је де­о­бу тур­ског царства у Евро­пи по својој мери, сва­ка од њих је оче­ки­ва­ла да ће по са­мрт­ном роп­цу бо­ле­сни­ка на Бос­фо­ру за­у­зе­ти те про­сто­ре, проширити сво­ју им­пе­ри­ју, не бавећи се, раз­у­ме се, ни­јед­ног је­ди­ног тре­нут­ка на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма или об­но­вом др­жа­ва ко­је су посто­ја­ле пре Осман­лиј­ског цар­ства на тој те­ри­то­ри­ји. И за­то се не тре­ба чу­ди­ти што Фран­цу­ска ни­је има­ла ин­те­ре­са за Ка­ра­ђор­ђе­ве уста­ни­ке и што На­по­ле­он тра­жи од сул­та­на да се об­ра­чу­на са српским од­мет­ни­ци­ма. И не са­мо то: он ша­ље 3 000 фран­цу­ских војни­ка ко­ји су за­јед­но са тур­ским вој­ни­ци­ма пу­ца­ли по срп­ским уста­ни­ци­ма, јер Евро­па је са­свим дру­га­чи­је ви­де­ла срп­ски уста­нак од напаћеног народа, баш као што данас разрогаченим очима посматра силовање Србије, чудећи се народу који на то не пристаје.

 

ЕВРОПА И ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Шта је ин­те­рес Евро­пе, шта је ње­на иде­ја пра­вед­но­сти? Прокламовано начело: ega­li­te, fraternite, libertепа­ро­ла ко­је ће се изго­ва­ра­ти у Фран­цу­ској, или Мар­се­ље­за – ко­ја ће би­ти на усна­ма њених вој­ни­ка, би­ли су упе­ре­ни про­тив Ка­ра­ђор­ђе­вих уста­ни­ка. Инте­рес им­пе­ри­ја ни јед­ног је­ди­ног тре­нут­ка ни­је био ин­те­рес ни једног је­ди­ног бал­кан­ског на­ро­да. То што ва­жи за Ср­бе ва­жи и за Грке у Је­ла­ди, ко­ји су та­ко­ђе ди­гли на­ци­о­нал­ни уста­нак и по­ку­ша­ли да се осло­бо­де нај­на­зад­ни­јег феудализма, тур­ског фе­у­да­ли­зма. Ни мало се не­ће раз­ли­ко­ва­ти од фран­цу­ског ста­ва, им­пе­ри­јал­ног ста­ва, ни став Аустриј­ске им­пе­ри­је. Аустрија ће бити само посматрач, баш зато што је највише учинила да Турску ограничи на Балкану и да је – по политичкој и војној смрти – наследи на Балкану. За нас уто­ли­ко чуд­ни­је пошто се јед­ног тре­нут­ка Ср­би­ма чи­ни­ло да је Аустри­ја накло­ње­на ин­те­ре­си­ма срп­ског на­ро­да. Овакво уверење је, међутим, било пот­пу­но по­гре­шно. Аустри­ја се, као и увек све импе­ри­је све­та, слу­жила на­ро­ди­ма, већ и стога што империје ни­ка­да не слу­же на­ро­ду.

Ср­би су би­ли упо­треб­ни објект аустриј­ске ца­ре­ви­не и то су дубо­ко пла­ћа­ли: по­след­њи пут у XVII веку после гу­бит­ка ра­та са Турском, ка­да се ве­ли­ки број срп­ских по­ро­ди­ца мо­рао по­кре­ну­ти пут се­ве­ра, са па­три­јар­хом Ар­се­ни­јем III Чар­но­је­ви­ћем, спа­са­ва­ју­ћи се 1690. од тур­ског по­гро­ма. Ср­би су, да­кле, би­ли у за­блу­ди ка­да су веро­ва­ли да је Аустри­ја вођена хуманизмом и филантропијом, користећи се њима у рату са Турском, а би­ли су у за­блу­ди и због то­га што ни­јед­на им­пе­ри­ја у Евро­пи ни­је више учи­ни­ла за њих од Аустрије, и то на по­ли­тич­ком пла­ну, у вековима српске таме. Шта је то Аустри­ја учи­ни­ла? Ова католичка империја је ство­ри­ла Аустриј­ску Кра­ље­ви­ну Ср­би­ју. Кра­ље­ви­на је има­ла свој грб, ве­ро­ва­ли или не, са срп­ским оци­ли­ма, и тра­јала је од 1718. до 1738. го­ди­не. Аустријска Кра­ље­ви­на Ср­би­ја је има­ла по­себ­ну ад­ми­ни­стра­ци­ју, на че­лу са фелдмар­ша­лом Александром Витем­бер­шким, али Аустри­ја је то учини­ла због сопствених ин­те­ре­са а не интереса поробљеног српског на­ро­да. Аустрији су устаници Карађорђеве Србије требали једино као чиниоци слабљења Турске а не као наследници поново успостављене српске државе. Најзад, ка­да је Карађор­ђе нагомила­не исто­риј­ске патње и на­го­ми­ла­не исто­риј­ске те­жње срп­ског на­ро­да ујединио ништа од све­га то­га што су Ср­би оче­ки­ва­ли ни­је се до­го­ди­ло. Аустрија је на устанак Срба историјски заћутала као што је слободарска Фран­цу­ска историјски затајила.

Очито, Србима се 1804, као и данас 2004, ограничавао национални интерес па је херојски и морални чин Карађорђевих устаника, за Европу, имао значење преступљења. Српски злочин се састојао, онда као и данас, само у томе што су његове вође покушавале да избаве свој народ од покоља – и то на територији коју није Европа даровала Србима, већ ју је историја даровала Србима. И за­то ће се, и не са­мо за­то, Ка­ра­ђор­ђе окре­ну­ти пут Ру­си­је – сма­тра­ју­ћи да ће, исто­пле­ме­но срод­на и по ве­ри нај­бла­го­род­ни­ја срп­ском на­ро­ду и срп­ском пра­во­сла­вљу, Ру­си­ја има­ти раз­у­ме­ва­ња за ду­шу срп­ског на­ро­да, ко­ји је смо­гао сна­ге да по­сле три и по ве­ка тра­жи сво­ју истину.

Према томе, Ка­ра­ђор­ђе се од­лу­чио под нео­бич­ним окол­но­сти­ма и не мно­го на­кло­ње­ним српском на­ро­ду да по­диг­не уста­нак 1804, обзи­ром да ни­је би­ло стварне по­мо­ћи ни са јед­не стра­не. Право је чудо да се у времену када у на­ро­ду по­сто­ји са­мо у пси­хо­ло­шком смислу на­го­ми­ла­на енер­ги­ја, али не­до­вољ­но ар­ти­ку­ли­са­на, не­ко ко се­бе ви­ди као во­ђу, ко се­бе ви­ди као чо­ве­ка ко­ји раз­у­ме тренутак време­на у ко­ме жи­ви, усу­ди на рат са милитантном муслиманском империјом и да се прихвати најва­жни­јег за­дат­ка у исто­ри­ји срп­ског на­ро­да, или бар у но­ви­јој исто­ри­ји срп­ског на­ро­да у по­след­ња два века. Све спољне околности су биле против а само једна је подупирала његову одлуку – она која не подлеже спољним утицајима, што значи вера. Само та обистињена вера могла је да му да снагу да у времену историјског мрака нађе снагу успења и васкрсења српског народа. Колико год се то нашим или страним историчарима не допадало, вера је Карађорђев импулс животу и мера достојанства живота. Али то није вера, како би поједини преучени смутљивци хтели да нас увере, у препознате пропилеје нове Европе, нити вера у неодлучну Русију, слободарску Француску, праведну Аустрију или мистериозно републиканско или хетеријско братство.

Раз­у­ме се, сви пи­сци по­ли­тич­ке исто­ри­је Ср­ба покушавају да први велики устанак доведу у везу са, ондашњим, модерним слободарским идејама. Поједини истраживачи, пак, истичу пресудним за избијање Првог српског устанка не­ку вр­сту крип­то­поли­ти­ке ко­ја је по­сто­ја­ла око Ка­ра­ђор­ђа као разло­г што ће он ући у историјску аван­ту­ру и то за­хва­љу­ју­ћи пре све­га ин­те­ре­си­ма дру­гих, па се најчешће по­ми­њу ин­те­ре­си Ру­си­је, која је на Ду­на­ву има­ла неко­ли­ко сво­јих је­ди­ни­ца. Не са­мо што нисам склон да де­лим ми­шље­ње оних ко­ји су пи­са­ли по­ли­тич­ку исто­ри­ју Ср­би­је на овај на­чин, не­го ми се чи­ни да је Ка­ра­ђор­ђе дру­го ли­це у ве­ли­кој и ва­жној истори­ји срп­ског на­ро­да ко­је ни­ка­да ни­смо на пра­ви на­чин раз­у­ме­ли.

 

КАРАЂОРЂЕВ ЗАВЕТ

Карађорђе на­про­сто има спо­соб­ност да осе­ћа на­го­ми­ла­ну пат­њу и енер­ги­ју вере код срп­ско­га на­ро­да ко­ји, и поред тога што је ско­ро на исто­риј­ској смр­ти, није изгубио наду односно жудњу за слобо­дом. И као маг­нет, Ка­ра­ђор­ђе пре­по­зна­је и оживотворује тај иде­ал код срп­ског на­ро­да, иде­ал сло­бо­де. И је­ди­ни он пре­по­зна­је тај иде­ал слобо­де код срп­ског на­ро­да као знак хри­шћан­ског и историј­ског оптими­зма. И са­мо за­хва­љу­ју­ћи свом хри­шћан­ском опре­де­ље­њу српски на­род ни­када ни­је из­гу­био веру у смисао живота и наду у историјско спасење. Срби су, дефинитивно од Немањића, потврдили своју утемељеност у историјском оптимизму (јединство историјског и теолошког). То је и разлог што начело саборности (које чува јединство предака и потомака) подразумева обнову државности по систему религиозних вредности. Карађорђев смисао за национално уједињење заробљен је, у најпозитивнијем смислу речи, тим особеним, хришћанским начелом саборности. То, даље значи да је три и по ве­ка роп­ства срп­ски на­род пре­тра­јао за­хва­љу­ју­ћи хришћанском историјском оп­ти­ми­зму. Ка­ра­ђор­ђе, тај изданак делатног хришћанства, пре­по­зна­је и као магнет упија хришћан­ски опти­ми­зам, он ску­пља, су­бли­ми­ше и артикулише на­род­ну енер­ги­ју ко­ја се враћа народу као пробуђена свест о успењу. То је и разлог што вожд маг­нет­ном сна­гом при­вла­чи на­род који је себе у њему препознао.

Да поновимо још једном: за Ка­ра­ђор­ђа слобода је жудња за идеалом, али то ни­је обич­на слобо­да, он тра­жи не­ку ви­шу сло­бо­ду, јер не мо­жеш оства­ри­ти без ве­ре у ви­шу сло­бо­ду чак ни земаљ­ску, људ­ску. У том опре­де­ље­њу за ви­шом сло­бо­дом Ка­ра­ђор­ђе у ства­ри тра­жи исти­ну. И то су два на­че­ла на ко­ји­ма по­чи­ва Ка­ра­ђор­ђе­во опреде­ље­ње: сло­бо­да и исти­на, два хри­сто­но­сна на­че­ла. И он ће их про­на­ћи упра­во у хри­шћан­ској фи­ло­со­фи­ји жи­во­та. Слобода која није истинита је поробљена, лажна, прагматска, лихварска, изопачена слобода. И то је важећи закон био 1804, и то је важећи закон и 2004, и важиће док је света. Штавише и ње­го­во опре­де­ље­ње за устанак такође је оправ­да­но са ста­но­ви­шта хри­шћан­ске фи­ло­со­фи­је жи­во­та јер су у његовом верујућем бићу, у његовој души, најдубљи смисао имале речи Св. Јо­вана Зла­то­устог: Не ве­ру­јем у спа­се­ње оно­га ко­ји не спасава дру­ге. Зна­чи, мо­рал­но хе­рој­ско опре­де­ље­ње Ка­ра­ђор­ђе­во има упо­ри­ште упра­во у хришћанству: иде­ал сло­бо­де као иде­ал исти­не открива се у хри­шћан­ству, будући да је жи­вот у Хри­сту жи­вот у слобо­ди.

Ту свест о слободи као истини, или ако хо­ће­те не­ку вр­сту за­ве­та, Ка­ра­ђор­ђе је чувао као тапију своје вере у којој је налазио потврду да жи­вот има смисла једино као жи­вот у сло­бо­ди. Јер као што ка­же и опо­ми­ње и по­у­ча­ва је­ван­ђе­лист Јо­ван: Има­ће­те ве­ли­ких про­бле­ма у све­ту али се не бојте: ја сам по­бе­дио свет; и исто та­ко ка­же: Познаће­те исти­ну и исти­на ће вас осло­бо­ди­ти; или ка­ко смо да­нас от­по­че­ли Са­бор ка­да је Пре­о­све­ће­ни ци­ти­рао је­ван­ђе­ли­сту Јо­ва­на, када пред нас изно­си ре­чи Го­спо­да Ису­са Хри­ста а ко­је гла­се: Ја сам пут, исти­на и жи­вот. Да­кле, на тим уверењи­ма, на тим на­че­ли­ма Кара­ђор­ђе се опре­де­лио да во­ди срп­ски на­род у бу­ду­ће не­ко вре­ме и он је као зе­мљо­трес про­бу­дио срп­ски на­род и то бу­ђе­ње срп­ског наро­да тра­је од Ка­ра­ђор­ђа до да­нас. И оно још увек ни­је за­вр­ше­но.

Рекао бих још нешто: са­мо јед­на го­ро­ста­сна по­ја­ва као што је Ка­ра­ђор­ђе је мо­гла учи­ни­ти да се по­сле три и по ве­ка срп­ски на­род вра­ти се­би, оцима својих отаца, да има по­рив да се стално враћа свом иден­ти­те­ту, сво­јим ко­ре­ни­ма. И да се не­пре­кид­но бу­ди уз помоћ таблица Христовог живота што тако и тра­је већ две сто­ти­не го­ди­на. Али, не са­мо Ср­бе: Ка­ра­ђор­ђе је про­бу­дио и политички оглу­ве­лу Евро­пу утврђујући да је не­сре­ћа бал­кан­ских на­ро­да под тур­ском импе­ри­јом до­каз по­ли­тич­ки оглу­ве­ле Евро­пе. Али, и то треба истаћи: не ин­те­лек­ту­ал­на, не ху­ма­ни­стич­ка не­го политичка Евро­па се увек пре­ма бал­кан­ским на­ро­ди­ма по­на­ша­ла не­ис­то­риј­ски. За Европу су балкански на­ро­ди по­сто­ја­ли ис­кљу­чи­во као упо­треб­ни обје­кат и њу ап­со­лут­но ни­је за­ни­ма­ла суд­би­на балкан­ских на­ро­да. Ту Евро­пу, до те ме­ре се­бич­ну и его­и­стич­ну, као зе­мљо­трес је про­бу­дио упра­во Кара­ђор­ђе, јер да ње­га ни­је би­ло Евро­па би си­гур­но још ду­го била у по­ли­тич­ком му­ку. Зато и није погрешно рећи: са Ка­ра­ђор­ђем отпочиње по­че­так кра­ја јед­не од нај­моћ­ни­јих им­пе­ри­ја – тур­ске импери­је.

 

СРПСКА ОДИСЕЈА

Окол­но­сти ка­да Ка­ра­ђор­ђе де­лује, и ка­да по­ку­ша­ва да са­бе­ре свој христочежњиви национ, ни­су ни­ма­ло за срп­ски на­род, као и за дру­ге на­ро­де на Бал­ка­ну, би­ле по­вољ­не. Евро­па је са­свим неисторијски по­сма­тра­ла суд­би­ну свих на­ро­да на Бал­ка­ну, пре свега верујући да ће непријатељска Турска обавити један пријатељски задатак – поништиће православље. За­то ће Ка­ра­ђор­ђе, све­стан планова и латинске и турске Европе, али и исто­риј­ских тра­ге­ди­ја у ко­ји­ма се на­шао срп­ски на­род, себи да­ти у за­да­так не­што што је – под датим околностима – било не­мо­гу­ће. Он је процес расрбљивања тумачио тра­ге­ди­јом на­ро­да ко­ји се ја­ко уда­љио од сво­је ма­ти­це, јер су се у вре­ме у коме Ка­ра­ђор­ђе са устаницима сабира национ на рубовима обла­сти срп­ства већ де­ша­ва­ле патолошке про­ме­не. На западу, у срп­ском на­ро­ду изложеном латинском прозелитизму зацарила се још један куга коју је народ по­сло­ви­чно описао речима: отац се кла­ња, мај­ка се кр­сти, а де­те се чуди. Ср­би су у ве­ли­ком  исто­риј­ском ис­ку­ше­њу по­че­ли ма­сов­но да при­ма­ју ислам.

У дру­гим де­ло­ви­ма где су се Ср­би оза­па­ди­ли у од­но­су на матицу при­ти­сак ни­је био ма­њи. Кара­ђор­ђе је све­стан (он је и сам био вој­ник аустриј­ски) да ми­ли­тант­на Евро­па ни­је на­кло­ње­на малобројним народима а посебно пра­во­слав­ним на­ро­дима. Није ли, после оба велика српска устанка, Аустрија укинула Српску Војводину 1860, кажњавајући Србе због тога што наводно раде на њеном рушењу (а Срба је, онда, било испод милион лица)?! Период ти­хе аси­ми­ла­ци­је отпочео је пропашћу српске деспотовине 1459. и та аси­ми­ла­ци­ја је тра­ја­ла ско­ро до на­ших да­на. Иако су пратиоци прозелитизма и верске изопачености многобројни навешћу само један: ка­да па­па Пио II, 1502. го­ди­не, пра­ви кар­ту ко­ја се зо­ве EuropaOrientaleон на те­ри­то­ри­ји Сла­во­ни­је бе­ле­жи Ср­бе из­ме­ђу ре­ка Са­ве, Дра­ве и Ду­на­ва. И то је тач­но. На тој те­ри­то­ри­ји у Кра­ље­ви­ни Славони­ји ни­је би­ло дру­гог на­ро­да до Ср­ба па ће то чак по­све­до­чи­ти 1537. кра­љев­ски вој­ско­во­ђа Ка­ци­ја­нер ко­ји ка­же да су ње­го­ву “вој­ску у Славонији” хра­нили Ср­би из Осијека, ко­ји су ко­ли­ма до­во­зи­ли храну. И упра­во за­то што ће у Краљевини Сла­во­ни­ји срп­ско становни­штво би­ти аутох­то­но и Ар­се­ни­је IV Ша­ка­бен­та ће подићи 1743. Са­бор­ну цр­кву у Осијеку. Ср­би су у процесу аси­ми­лације прво преверавани, за­тим је по­ку­ша­вано да се над њима из­вр­ши преидентифи­ка­ци­ја, да им се да но­ва би­о­гра­фи­ја, а њи­хо­ви споменици су рушени, па та­ко и Са­бор­на цр­ква у Оси­је­ку ко­ју су хрватске уста­ше по­ру­ши­ле 1942. го­ди­не, а новоподигнуту (1966.) опет порушиле хрватске усташе уз помоћ евроамеричких фашиста 1993. Уосталом, шта је остало од Срба у Хрватској после хрватског погрома над њима у периоду 1991-1995?

Као што зна­те ни ма­ло бо­љу суд­би­ну ни­су има­ли ни преостали спо­ме­ни­ци Ср­ба у по­след­њем ра­ту. Хрватски католици, босански муслимани, шиптарски муслимани, уништавају сваки српски траг. Овакве будућности Карађорђе је био свестан када је у давној прошлости сабирао Србе. Он је да­љи ток ти­хог про­це­са аси­ми­ло­ва­ња за све Ср­бе ко­ји су се уда­љи­ли и жи­ве на руб­ним де­ло­ви­ма Срп­ства јасно уочавао. И више од тога: Ка­ра­ђор­ђе је сма­трао време устаника мо­жда по­след­њим тре­ну­тком када Ср­би мо­ра­ју да се са­бе­ру и да је то је­ди­ни на­чин да по­ку­ша­ју да од­го­во­ре на иза­зов исто­ри­је. Зато се Карађорђе обраћа и српској дијаспори за помоћ, Србима који живе у адаптираним домовинама. Посебно су за Карађорђево време значајни односи са Србима у Трсту. Отуда, Срби у расејању још од Карађорђа имају посебну одговорност за очување националног бића. Наиме, као што је и онда помагала Србију материјално дијаспора у наше време мора и да шири истину о Србима. Недвосмислено: историја је Србе у расејању, сада више него икада раније, ставила на најтежи испит, чак и ако нису својом вољом одлучни да припадају том задатку.  

Са­мо за­хва­љу­ју­ћи по­нов­ном бу­ђе­њу хри­шћан­ских на­че­ла на који­ма је уз­ра­стао наш на­род, оли­че­ним упра­во у Ка­ра­ђор­ђу, Ср­би су пре­тра­ја­ли и по­бе­ди­ли исто­риј­ску смрт на ко­јој су се на­ла­зи­ли 1804. го­ди­не. И са­мо за­хва­љу­ју­ћи ње­му они су на тај иза­зов од­го­во­ри­ли на је­ди­ни пра­ви на­чин, на начин хри­шћан­ских уве­ре­ња. Сва­ки дру­ги одго­вор би био ис­по­ли­ти­зо­ван и Ср­би би за­па­ли у тзв. исто­риј­ско гротло.И то ће би­ти нај­ва­жни­ји раз­лог што се Ка­ра­ђор­ђе окре­ће право­слав­ној Ру­си­ји. Карађорђе је свесно прислонио српски колективитет о словенско стабло, што је под датим историјским околностима било природно. У његово време неки народи су већ одвојени од словенског стабла и живе преидентификовану биографију; хрватски сабор, на пример, 28. новембра 1805. устаје у одбрану не народног већ латинског језика “на коме су” – мисле они – “сви закони и култура”. Православ­ној Ру­си­ји Ср­би су се обраћали и раније (цару Ивану Грозном и царици Катарини) тражећи од ње заштиту за  сво­је исто­риј­ско спа­се­ње, чак ће, 1750, ве­ли­ки број српских по­ро­ди­ца напустити Аустрију и у Русији осно­ва­ти две области: Сла­вја­но Сер­би­ју и Но­ва­ја Сер­би­ју. Као пот­пу­но не­у­пу­ћен у ди­пло­ма­ти­ју, као чо­век ко­ји ни­је раз­у­мео да се по­ли­ти­ка ве­ли­ких зема­ља ти­че ве­ли­ких ин­те­ре­са а не људ­ских суд­би­на, Ка­ра­ђор­ђе ни­је имао до­бру про­це­ну свог обра­ћа­ња пра­во­слав­ној Ру­си­ји.

 

СВЕТИ РАТНИК

Ја знам, за­хва­љу­ју­ћи на­шој исто­ри­о­гра­фи­ји, да је тумачење о Ка­ра­ђор­ђу као о чо­ве­ку ко­ји не но­си у се­би са­мо хе­рој­ски мит већ и хри­шћан­ска уве­ре­ња у на­ше вре­ме пот­пу­но нео­бич­но, али у српском на­ро­ду о Ка­ра­ђор­ђу (који је славио св. Климента, 8. децембар) не­ма ни­ти јед­ног дру­гог уверења сем хри­шћан­ског уве­ре­ња. И то је логично пошто је целокупно свештенство следило Карађорђа, и митрополит Леонтије такође. Ту христоприпадност народ бележи и у другим појавама. По­гле­дај­те за­пи­се о Ка­ра­ђор­ђе­вом ро­ђе­њу. Све­до­ци ко­ји су по­зна­ва­ли ње­го­ве прет­ке, ње­го­ве родите­ље па и ка­сни­ји припо­ве­да­чи ка­да остављају за­писе о Пр­вом срп­ском устан­ку сви од реда беле­же је­дан нео­би­чан до­га­ђај. Раз­у­ме се, за књи­жев­ност ни­је ни­шта нео­бич­но да се ја­вља­ју препознатљиви па­ра­ле­ли­зми, али не­ће би­ти слу­чај­но да се ја­вља­ју баш та­кви па­ра­ле­ли­зми у вези са Карађорђем.

Карађорђева ма­ти Ма­ри­ца је, наводно, одмах по његовом рођењу и то на ње­го­вим гру­ди­ма, да­кле на но­во­ро­ђен­че­ту, ви­де­ла пред­ста­ву сјај­ног ме­се­ца. Дру­ги при­по­ве­да­чи, по све­до­че­њи­ма очевида­ца, бе­ле­же ве­ли­ку све­тлост ко­ја се по­ја­ви­ла го­во­ре­ћи у ства­ри о јед­ној вр­сти бо­жан­ске во­ље што нас нео­до­љи­во под­се­ћа на све­тлост ко­ја се по­ја­ви­ла ра­ђа­њем нај­ве­ћег не­бо­зем­ног пра­вед­ни­ка, Ису­са Хри­ста, ко­ме су због те све­тло­сти ишли на по­кло­ње­ње ис­точ­ни мудра­ци. Зар то не значи, а значи, да приповедачи о Карађорђу бележе и његово рођење као светлосно јављање. По приповедачи­ма ко­ји бе­ле­же ро­ђе­ње Ка­ра­ђор­ђе­во опис је скоро иден­ти­чан библијском и због то­га су исто­ри­ча­ри, бар до­бар део њих, са­гла­сни да је Карађорђе ро­ђен 1759. го­ди­не, ка­да је за­бе­ле­же­на поја­ва Ха­ле­је­ве коме­те над овом те­ри­то­ри­јом. Има и дру­гих вр­ста све­до­чан­ста­ва: да се у ку­ћи затекао не­ко од Ту­ра­ка и да је тог богатог Тур­чина, ко­ји је ту­да про­ла­зио па за­но­ћио, у сну про­бу­ди­ла све­тлост и да је укућанима ре­као: Ни­је вам се ро­дио син, не­го го­спо­дар. Јед­ну од таквих при­ча везује­мо за бо­сан­ског ве­зи­ра Ахмет-пашу Ћу­при­ли­ћа, ко­ји је био на­шег по­ре­кла па пре­шао у ислам. Не­ће би­ти слу­чај­но да у на­ро­ду жи­ви та­кав опис и та­кво раз­у­ме­ва­ње Ка­ра­ђор­ђа, јер ће то да­ље утица­ти, како народно предање сведочи, на цео ток ње­го­вог жи­во­та. Исто тако, не­ко ко до­ла­зи на свет као пра­вед­ник, бар у на­род­ној свести, ве­ро­ват­но ће као пра­вед­ник и за­вр­ши­ти. И за­и­ста, као што зна­те, Ка­ра­ђор­ђе је не са­мо нај­ве­ћа по­ја­ва у исто­ри­ји срп­ског на­ро­да у по­след­ња два ве­ка већ је и је­дин­стве­на по­ја­ва жр­тве. Го­ди­не 1815. би­ће уби­јен у Ра­до­вањ­ском лу­гу али се особено вождово својство (херој као жртва) уселило у народ као светрајност, као историјско знамење. Зна­чи и његово ро­ђе­ње и његова смрт на са­свим дру­ги начин постоје у по­и­ма­њу срп­ског на­ро­да и другачије се ту­ма­че­ од историјске сли­ке ко­ја је до­шла до нас.

Има је­дан слу­чај на ко­ји же­лим да скре­нем па­жњу а који је потпуно у складу са народним поимањем праведника-жртве, а то је на­чин по­гре­бе­ни­ја, са­хра­њи­ва­ња Ка­ра­ђор­ђа. Ка­ра­ђор­ђе је сахрањи­ван три пу­та. 1817. је са­хра­њен у Ко­шар­ни, та­ко се зва­ло не­кад се­ло Радова­ње. Није, међутим, необично само име села у коме је убијен Карађорђе већ су, и иначе, у исто­ри­ји срп­ског народа вр­ло за­ни­мљи­ви називи појединих ме­ста – јер одгонетају биографију народа кроз призму народне мудрости. Који су то разлози утицали да ме­сто где је Ка­ра­ђор­ђе уби­јен про­ме­ни своје раније име у нов назив: Ра­до­ва­ње? Ко­ја се то та­ко ва­жна и ра­до­сна вест мо­гла до­го­ди­ти да у све­сти народа се­ло проме­ни на­зив? Најве­ро­ватн­ије да је и то у ве­зи са паралелизмом о ко­ме сам го­во­рио и по­и­ма­њем у колективном памћењу односно да се на­ро­д срео са чо­ве­ком ко­ји га је орадостио, који је собом но­сио и про­бу­дио у свом на­ро­ду жудњу за слободом као истином – у кључу хри­шћан­ског погледа на све­т. Али да поновим: 1817. ње­го­во ће те­ло би­ти са­хра­ње­но у Ра­до­вањ­ском Лу­гу. Кнез Милош је дао да се оде­ре Ка­ра­ђор­ђе­ва гла­ва, ко­жу је ис­пу­нио сламом, од­нео па­ши и по­слао у Бос­фор. Ни­је се зна­ло ду­го шта је са ло­ба­њом Ка­ра­ђор­ђе­вом. Године 1819. кне­ги­ња Љу­би­ца ће ус­пе­ти да се из­бо­ри да се Карађор­ђе­ви оста­ци  са­хра­не, да­кле дру­ги пут, код Сабор­не цр­кве у Бе­о­гра­ду, а он­да ће 1820, ни­ко дру­ги до Ми­лош, кнез Ми­лош Обре­но­вић, би­ти нај­за­слу­жни­ји да оста­ци Ка­ра­ђор­ђе­ви заједно са главом бу­ду са­хра­ње­ни ис­под ол­та­ра Карађорђеве задужби­не на Оплен­цу. Као што се може приметити – Карађорђев животопис је чи­тав је­дан лук са свим хри­шћан­ским озна­ка­ма и симбо­ли­ма.

Ка­ра­ђор­ђе у све­сти срп­ског на­ро­да по­сто­ји као свети човек, свети ратник, као прослављен човек у вери. То је и разлог што је народ препознао себе и своју снагу у Карађорђу и што је поклонио своју наду Карађорђевој вери, јер то није била само вера у победу зла већ и вера страдалника да их Праведни судија није напустио. Своје упориште народ је потврдио у чињеници да је свештенство следило Карађорђа. Ако су мене у ратној срећи понекад и мењале црквене људе, и њихов однос према вожду српског устанка – народ се није дао смутити, па је своја уверења о светом ратнику и праведнику као жртви преносио с колено на колено. Уосталом, када су црква и народ заједно онда расту и вера и душевност и слобода. Када се ди­на­сти­ја Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа од­лу­чи­ла да по­диг­не сво­ју заду­жби­ну на Оплен­цу, ува­жа­ва­ју­ћи во­љу на­ро­да, на њој је при­ка­зан Ка­ра­ђор­ђе са оре­о­лом, као Св. Ђор­ђе ка­ко уби­ја ажда­ју (фре­ска или лу­не­та из­над улазних врата). Да­кле, краљ Пе­тар I Ка­ра­ђор­ђе­вић је у пот­пу­но­сти испоштовао ви­ђе­ње, свест и осе­ћа­ње на­ро­да ко­ји се су­срео са, мо­жда, најнеобичнијом исто­риј­ском по­ја­вом у по­след­ња два ве­ка у Евро­пи.

 

КАРАЂОРЂЕВ КРАЈ И НАШ ПОЧЕТАК

Зато и напомињем: српски народ је, после три и по века, захваљујући баш Карађорђу остао историјски европски народ, али то није само по временској повести већ надасве по православној историософији. Зато је важно да се не изглоби из традиције свог језика и аутентичне литературе о самоме себи. На жалост, ми као да смо изгубили сваки компас, па слушамо свакојаке квазитеорије о Карађорђевој и Вуковој “револуцији” којом смо први пут стали раме уз раме са Европом. Слушамо нови језик и као да га разумемо а одбијамо да слушамо језик наслеђа, па у том лавиринту не само што су нам одузели историјско памћење већ и потребу да се памтимо. Због тога, и само због тога, суочавање са про­бле­мом гу­бље­ња свог иден­ти­те­та увек је повезано са гу­бље­њем је­зи­ка. Је­зик је сигур­но један од темеља темеља ва­жних за иден­ти­тет јед­ног на­ро­да. То су знали на­ро­чи­то Ср­би у ди­ја­спо­ри ко­ји­ма се обра­ћао Ка­ра­ђор­ђе. И ова па­ра­ле­ла је ва­жна, јер срп­ска ди­ја­спо­ра је и 1804. и 2004. на ве­ли­ком исто­риј­ском искушењу и без об­зи­ра има ли во­љу да то бу­де или не. Као што ни народ не би­ра сво­је ве­ли­ка­не, јер ве­ли­ка­ни у јед­ном народу по­сто­је, ка­ко ка­же Бо­длер, про­тив ње­го­ве во­ље. Та­ко да и Кара­ђор­ђе по­сто­ји, мо­жда, и про­тив на­ше во­ље, али он по­сто­ји. Он је објек­тив­на, реал­на, исти­ни­та чи­ње­ни­ца.

И у ње­го­во вре­ме се та­ко­ђе бо­ри­ло за иден­ти­тет срп­ског на­ро­да и срп­ског је­зи­ка, јер је његово вре­ме већ уве­ли­ко време ра­су­тих Ср­ба по све­ту. Занимљиво је сетити се Ђор­ђа Ша­ги­ћа ко­ји је уче­ство­вао у бор­би за Бе­о­град за­јед­но са Ка­ра­ђор­ђем, чо­ве­ка ко­га ће пут по­сле про­па­сти Пр­вог срп­ског устан­ка од­ве­сти у Аме­ри­ку; би­ће уче­сник у ра­ту из­ме­ђу Аме­ри­ке и Мек­си­ка (1846-1848) и би­ће из­ве­штач у америчком гра­ђан­ском ра­ту 1861-1865. Он је по­ку­ша­вао да информише он­да­шњи свет о про­бле­ми­ма пра­во­слав­них Ср­ба и православ­них Гр­ка под тур­ским осва­ја­чем. Шагић је у Америци наишао на плодно тле за своју идејну борбу јер је она подржавала покрете за национално ослобођење (позната Мунрова доктрина из 1823). Овај авантуриста је објавио “Мемеоаре”, 1858, које познати амерички писац Џон Ливингстон сматра зачетком америчке авантуристичке прозе.

Поменимо овом приликом и једног необичног и образованог Србина, ко­ји је писао о језику као о ва­жном сег­мен­ту на­ци­о­нал­ног би­ћа. То је Те­о­дор Јан­ко­вић Ми­ри­јев­ски, ко­ји је 1781. из­да­о “Меморандум” у ко­ме се за­ла­же код аустриј­ског дво­ра за очу­ва­ње ћирили­це, јасно опо­ми­њући срп­ски на­род да мо­ра да очу­ва свој је­зик и ћи­ри­ли­цу као своје писмо. Овај за­бо­ра­вље­ни национални радник (чији се живот угасио годину дана после угушивања Првог српског устанка), по­ку­ша­јмо то да упамтимо, из­вр­шио је ре­фор­му аустриј­ског и ру­ског школ­ства.

Је­смо ли ми, најзад, не­што из­гу­би­ли од нашег језика и осе­ћа­ња за је­зик? Да­бо­ме да је­смо;иако не же­ли­мо то да при­зна­мо ми се још увек делом на­ла­зи­мо у је­зич­ком тур­ском ви­ла­је­ту а већ смо су­о­че­ни са на­ле­том јед­ног но­вог агре­сив­ног је­зи­ка са ко­јим се Ср­би срећу у XX и XXI ве­ку. До­каз да смо ми до­брим де­лом оста­ли за­ро­бље­ни­ци јед­ног те­шког исто­риј­ског вре­ме­на потврђује гу­би­так осећа­ња за језик. А јер нема памћења у времену и Истини изван језичког памћења – поновићу неколико података: срп­ски пи­сци бележе ра­ђа­ње Ђор­ђа Пе­тро­ви­ћа, описују и природне феномене приликом рођења Ђорђа Петровића, и необично са­хра­њи­ва­ње земних остатака Ђор­ђа Пе­тро­ви­ћа. Наша ди­на­сти­ја, међутим, но­си име – Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћи, дакле, по на­зи­ву ка­ко су Тур­ци на­зи­ва­ли Ђор­ђа Пе­тро­ви­ћа (црни Ђорђе). Жи­ве­ћи пот­пу­но у иде­ји са­свим дру­гог је­зи­ка, династија Кара­ђор­ђе­ви­ћа бележи време суноврата а не успења свога народа. Грех према језику (као дому сваког народа, као души народа) и грех према прецима тражи од нас да се ослободимо језичког вазалства. Слободни у језику бићемо слободни и у памћењу и у вери, слободни у Истини па тако и у тумачењу монархистичког принципа који је произишао из хришћанских принципа. И за­то је­сте ва­жно да се враћамо свом је­зи­ку, јер нам он по­ма­же да раз­у­ме­мо и на­ше гре­шке, и на­ше за­блу­де, и само нам он по­ма­же да нас упу­ти ка Исти­ни која је Пут и Живот. Све је за­пле­те­но у је­зи­ку и у ње­му је исто­риј­ска биографи­ја сва­ког па и срп­ског на­ро­да – јер јеванђелист Јован (у 6. стиху 14. поглавља свог сведочења о Исусу Христу) утврђује историјско претрајавање народа кад упућује на Господа који је заветовао: “Ја сам пут и истина и живот”.

Ре­као сам и поновићу: срп­ски на­род је ду­го вре­ме­на по­се­до­вао свест о Ка­ра­ђор­ђу као јед­ној од сто­жер­них та­ча­ка срп­скохри­шћан­ског пра­во­слав­ног уве­ре­ња. Он­да је за­хва­љу­ју­ћи ве­ли­ким историј­ским иску­ше­њи­ма срп­ски на­род из­гу­био то осе­ћа­ње. Из­гу­био га је до­тле да смо до­шли у ситуа­ци­ју да се у на­шем вре­ме­ну – у вре­ме­ну ла­жних вођа и ла­жних про­ро­ка, не са­мо на­по­љу већ и код нас, у времену поли­тич­ких дик­та­та Европе и Америке и времену сатанизације и гетоизације – српски ин­те­лек­ту­ал­ци одричу хе­рој­ског ми­та о Карађорђу. У моди је приказивање српске историје као мегаломанске опсесије, патолошке политике и хегемонистичке идеологије. Тако је и вожд Првог српског устанка против турског завојевача постао амбивалентни вођа српске револуције, догођене под утицајем друштвених збивања и преокрета у Европи. Чак је и место вође устанка укинуто не би ли се истако сам догађај устанка – откада почињу два века модерне српске државе. Напросто, почињемо да отписујемо своју јасну прошлост пред нејасном будућношћу – верујући да се, на тај начин, и на најбољи начин, ближимо, стапамо, уједињујемо са светом који нам скраћује историјско време, скраћује земље и популацију, унижава патриотизам, сакати националне институције и проглашава жртве крвницима.

До­шли смо до­тле да у по­зи­ци­ји рас­па­да Ју­го­сла­ви­је и сатанизације српског, древног европског народа сами релативизујемо своју прошлост и садашњост. Пристали смо да се свака монада нашег националног живота доведе у питање па тако и смисленост наше историје. Олако смо почели да се одричемо моралних начела отаца наших отаца и историјске традиције која се огледала у јединству предака и потомака. Током и после одбрамбеног рата, на крају логорског XX века, дозволили смо да нам мешетари пишу неисторијску биографију и тако изгласају националне вође (уз Светог Саву и Карађорђа) који су сметња придруживању новим цивилизацијским тековинама и новом поретку Европе и света. На једном је обесмишљено верско, слободарско, херојско и морално својство српског народа. Модерним српским јаничарима никако није  ја­сно за­што је Ка­ра­ђор­ђе за­и­ста дао сво­ју гла­ву. Па, ипак, иако многима међу на­ма ни­је ја­сно за­што је Ка­ра­ђор­ђе дао сво­ју гла­ву, било је ме­ђу на­шим са­вре­ме­ни­ци­ма и оних до ко­јих је та хри­шћан­ска, земаљска све­тлост Ка­ра­ђор­ђе­ва дошла, и они су би­ли све­сни за­што је Ка­ра­ђор­ђе дао сво­ју гла­ву. Такво једно савремено сведочанство, а јер ни­сам си­гу­ран да ће­те га ика­да и где чу­ти, ја ћу вам про­чи­та­ти. То чиним стога да нас опоменем на чињеницу да се свест о националном горостасу, и Карађорђевом хероизму, није угасила и да се не може “потрошити”; она, напротив има свој од­глас, свој ду­хов­ни сми­сао, и у вре­ме­ну ко­је је на­ма та­ко бли­ско, у вре­ме­ну ка­да ве­ли­ки број политича­ра и ве­ли­ки број срп­ских интелектуалаца ни­је знао шта се де­ша­ва са срп­ским на­ро­дом, шта тре­ба да се ра­ди, ни­је знао за­шта тре­ба да се бо­ри. Из тог пе­ри­о­да по­сто­ји овај за­пис: „Ђе Оби­лић некад стао, / отле мо­ра да се по­ђе. / Идућ ти­јем пу­те­ви­ма / сти­гао сам мла­ђан ође. / Ђе је мно­ги при­је ме­не бо­ра­вио, биво, / пет жи­во­та још да имам / на­ро­ду би мом да­ри­во“.

Ово је за­пис са јед­ног гро­ба у Ду­ли­ћи­ма код Гац­ка је­дан млад чо­век из­гу­био је, у антисрпском рату 1992, жи­вот зна­ју­ћи за­што га да­је. И зато, због душе нашег младог брата у Христу и праведности – дужан сам да кажем: свест о Ка­ра­ђор­ђу ко­ју смо ми из­гу­би­ли Срп­ска Пра­во­слав­на Црква је чу­ва­ла.И заиста, молитвено се клањајући успомени на вожда Карађорђа, лета Господњег 1989, на освештењу темеља цркве св. великомученика Георгија а у родном Вишевцу Ђорђа Петровића – један од нај­му­дри­јих срп­ских вла­ди­ка, Са­ва Шума­диј­ски,обра­ћа­ју­ћи се на­ро­ду поручивао је: Ов­де је Све­та земља и одав­де се до­го­ди­ла сло­бо­да це­лом срп­ском на­ро­ду. Од да­нас пре­ко Карађор­ђа ће Бог би­ти са ва­ма и Ви ни­ка­да ви­ше не­ће­те би­ти са­ми. Ср­би мо­ра­ју то да упам­те, јер ка­да из свог пам­ће­ња из­го­не или за­бо­ра­ве и при­ста­ну да у свом исто­риј­ском пам­ће­њу остану без Карађор­ђа, њи­ма предстоје нај­ве­ћа ис­ку­ше­ња. Треба ли поновити: Ср­би до­и­ста је­су са Бо­гом и Ср­би ни­су са­ми са­мо он­да ка­да га­је свест о васкрслом Пра­вед­ни­ку ко­ји је до­шао у свет који га је осудио, баш та­ко као што су људи осудили и Ђор­ђа Пе­тро­ви­ћа – Ка­ра­ђор­ђа. Ње­гов За­вет ко­ме је он слу­жио и хри­шћан­ско уве­ре­ње (јер жи­вот у Хри­сту је­сте жи­вот у сло­бо­ди) наш је За­вет ко­ји оста­је до краја времена, али тај За­вет мо­же­мо из­го­во­ри­ти и на дру­ги на­чин: Слу­жи­те свом на­ро­ду као што Го­спод слу­жи гре­шни­ма.

Kijuk

Предраг Р. Драгић Кијук

Advertisements

One comment

  • Aleksandar D.Andjelkovic

    Одлична студија,не опширна,имајући у виду шта све обрађује и чиме се бави.Невероватна количина података,важних за потпуније упознавање целокупне историје Срба,кроз живот и делање вожда!?Није ово за коментарисање,само за изучавање и прихватање као начин живота и данас!

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s