Xајде да се надмећемо у људскости – aко то није изазов, онда стварно не знам шта је


Xајде да се надмећемо у људскости – aко то није изазов, онда стварно не знам шта је

“Нема пријатнијег и потпунијег осећаја љубави од осећаја да си користан за друштво и заједницу у којој живиш…” – аутор Стефан Симић.

24.07.2013. Пише: Стефан Симић, за ФБР уредник Биљана Диковић

Stefan Simic pisacНема пријатнијег и потпунијег осећаја љубави од осећаја да си користан за друштво и заједницу у којој живиш…Тек када човек то доживи и почне да развија у себи може да се назове потпуним…

Једно је када се бориш за себе или само за своју породицу а друго када се у теби пробуди осећај поштовања према свему што те окружује, да би све загрлио, оплеменио, учинио бољим. Да волиш због љубави, да волиш због других а не због себе.

Тај осећај није датост, он се развија и мења. Тај осећај није урођен, он се буди у човеку и могућ је једино кроз рад, давање, кроз однос са другим људима у истинском смислу а не кроз подвале, уцене, јефтино исмевање.

Када човек то доживи, када развије у себи онда све сујете, себичлуци, љубоморе, постају бесмислени. Он је тада достигао хуманистичку целину у себи и кроз себе почиње да тумачи свет.

Тада почињеш да волиш и оно што не волиш, пожелиш да схватиш и оно што не схваташ, почиње да ти значи и оно што ти не значи. Читав свет постаје твој дом и настојиш да се ни од чега не ограђујеш…

Сваким даном се и сам све више осећам тако. Испуњава ме то што се осећам корисним, што некоме значим, што вреди оно што радим и што ми људи верују. Врхунац сваке професије а вероватно и живота је да човек изнесе себе у интересу свих, да пронађе језик, стил и однос према свету који ће бити друштвено користан и који ће подизати људе, нудити им алтернативу, враћати им веру у себе и свет око себе.

Отуда потреба за хуманистима међу лекарима, професорима, уметницима. Отуда потреба, у ствари, да се развије људско у сваком човеку, осећај за заједницу, за друге људе…

Мени је то одувек била опсесија, прогања ме потреба да се приближим људима као човек и да пробудим оно људско у њим. Управо због осећања потпуности и корисности заједници сам уписао социологију, и почео да пишем на начин на који пишем. Не социологија зарад науке и не уметност ради уметност већ све то зарад живота, љубави, поштовања, повезивања и пре свега због борбе против поретка који од свега прави изворе профита, све комерцијализује и лишава људског.

Већина се ограђује од свега, у свему види претњу. Уместо да се ослобађају, они зидају око себе куле и градове. Уместо да се спусте на земљу, они високо подижу главу али не зато што су поносни већ зато што је убијен у њима осећај солидарности, поштовања.

Суштина је да се развије у људима, нарочито код деце, осећај корисности и свест да су друштвена бића, да су креатори света. Тек када сам то спознао почео сам да идем у правом смеру. Лако је пљунути на окружење, суграђане, све оно што је кроз историју створено, тешко је разумети, оплеменити и, у крајњем, учинити бољим.

То је мој задатак а мислим да то треба да буде задатак сваког од нас. Ако већ треба да се надмећемо хајде да се надмећемо у људскости и у томе ко је више учинио за свет у коме живимо. Ако то није изазов, онда стварно не знам шта је.

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s