БЕЛЕ РАДЕ ЗА СРПСКУ ГОЛУБИЦУ… Невероватна жена за коју се са сигурношћу може рећи: “Понос словенског света” – Надежда Петровић


БЕЛЕ РАДЕ ЗА СРПСКУ ГОЛУБИЦУ

Пише: Наталија Пичурина

У низу професионалних празника постоји један који бих ја радо празновала. Као што му је и име лепо “Светски дан медицинских сестара” и посвећен је људима из најхуманије професије… Но, у проглашавању овога празника, постоји за мене једна збуњујућа околност – празнују га на дан рођења Енглескиње Флоренс Најтингејл. Сетила сам се тога, када сам шетајући по старом српском градићу Чачку, видела љупки, скромни споменик Надежде Петровић.

Надежда1

Невероватна жена за коју се са сигурношћу може рећи: “Понос словенског света.” Њено је име добро познато љубитељима сликарства, као мајстора различитих стилова и праваца, а руска академска издања истичу да је њено стваралаштво у значајној мери утицало на формирање оригиналног српског сликарства.

Тамо, у Чачку, на изложби посвећеној Надежди Петровић, кустос је с љубављу и нежношћу причао о етапама настајања необичног талента, о учењу у радионици мајстора српског живописа Ђорђа Крстића и у атељеу Антона Ажбе. О стваралачким успонима и успешним изложбама, не само у Београду, већ и у Риму, Паризу и Љубљани. А ја, дивећи се пејзажима и упознавајући јунаке на платнима, који као да су управо ушетали са улица српских градова и села, одједном се присетих речи тужне руске војничке песме из времена Првог светског рата:

Непозната и туђа, из покретног шатора,
свима блиска и свима рођена – медицинска сестра.

Присетила сам се, зато што је за мене Надежда посебна особа. Поновивши судбину жена из најбољих руских племићких породица, драматично изменивши светски и редован живот, она се одлучује за посао свог живота и 1912. године постаје медицинска сестра, непосредно учествујући у Балканским ратовима, а касније и у Првом светском рату. Паде ми на памет мисао: у ствари, рат нема женско лице, рат уопште нема лице. Рат има само Смрт, Вапај и Крв. Крв боје божура, тих истих “косовских божура” који цветају на њеним сликама. Крхка и нежна девојка с руским таквим именом и очима које сијају из самог срца.

[wzslider]

Који су пориви покретали ту трепераву душу? Вера? Љубав?…Вероватно – да… Зато што срце које воли, осећа и туђу бол…

Још сам помислила како овде, у Чачку, заједно са мном по мирним улицама иду младићи и девојке, чије су прадедове спашавале њене нежне руке. Скоро више од 100 година уназад, у помоћ Србији која крвари, похитали су и моји преци и колеге: лекари, санитарни техничари и медицинске сестре. Раме уз раме са Србима, под заставом Организације руског црвеног крста, ратовао је Санк-Петербуршки санитетски одред. Не штедећи живот радиле су медицинске сестре Московског Александровског општинског комитета “Хришћанска помоћ”, одреди: Александре Хартвиг, кнегиње Трубецке и санитарни техничари монаси са Свете Горе и многи, многи други, чија презимена ми не знамо и они безимени који су заложили своју руску главу за своју српску браћу. Зато што су истинити хероизам и патриотизам ћутљиви и зато што “нема веће од те љубави, ако неко положи душу своју за пријатеље своје”.

Заједно с Русима била је и Надежда. Зато је и природно што је она у раду примењивала принципе руског лекара Николаја Ивановича Пирогова, пружајући стручну медицинску помоћ, у непосредној области ратних дејстава.

Данас је постало модерно заборављати наше заслуге. Понижавајуће је то, што се овај иновативни принцип бриге о рањеницима, који је спасао многе животе, приписује Флоренс Најтингејл. Ни мало не умањујући заслуге храбре Енглескиње, хоћу да поново успоставим приоритете. Прочитајте шта је писао велики Пирогов: “Ми, Руси, не треба никоме да дозволимо да у толикој мери прерађује историјску истину. Наша је обавеза да повратимо палицу првенства у послу толико благословеном и благотворном, а сада усвојеном од свих.”

Све је једноставно и очигледно – руска “Заједница сестара светог крста за бригу о рањеним и болесним”, основана је у октобру 1854. године, а већ у новембру те исте године учествовала је у Кримском рату. Приликом одбране Севастопоља, руска војна медицина у пољским условима, прва је у свету искористила помоћ медицинских сестара. “Искуство нас учи да нико боље од жена не може саосећати с патњама болесника и окружити их непресталном бригом која је такорећи, несвојствена мушкарцима” – рекао је велики лекар.

Ако неко пожели да проиронише на тему метода борбе руске војске, нагласићу да је лично Пирогов организовао обуку и рад средњег медицинског персонала. Николај Иванович је јасно диференцирао функционалне обавезе, разделивши сестрринство на: превијалиште, дежурство, фармација и сестре-домаћице, разрадивши специјалне инструкције за сваку од ових група. Данас би то назвали “менаџментом управљања”, али иза те иновације налазила се висока одговорност и велика љубав ка обичном војнику… И то трагично искуство десило нам се у Србији.

А госпођа Најтингејл је почела да ради у енглеско-турским болницама у Севастопољу касније, само секвенционално спроводећи санитарне принципе и модернизујући традиционалне методе бриге о рањеницима. Ко познаје историју колере, одлично зна на шта ја мислим.

Међународни празник, Дан медицинских сестара, био је установљен 1971. године и он се обележава 12. маја на дан рођења Енглескиње. Слави се и у Русији, слави се и у Србији. Нема пророка у својој отаџбини?

“Заборавили” су западни историчари медицине, да је управо руски геније Пирогов, први у свету разрадио и спровео јасан систем организације хируршког збрињавања – разврставања рањених, који данас примењују све напредне војске света. Иза продорне фразе Николаја Ивановича “Рат, то је трауматска епидемија” стојало је горко искуство Кавкаског рата, гужве и конфузије по болницама на самој линији фронта…

Надежда Петровић је 1915. године, док је указивала медицинску помоћ у веома тешким условима, тешко оболела од трбушног тифуса. Надењка је умрла у граду Ваљеву. Велика словенска душа је одлетела.

Када будем дошла у Србију, донећу Надежди беле раде из Русије, а моји српски пријатељи положиће крваво-црвене “косовске божуре”. Нека јој је вечна слава! Српска Голубица заслужује наше цвеће…

С руског превела: Цаца Рабровска

***

Белые ромашки – Сербской Голубке

Наталья Пичурина

В череде профессиональных праздников есть один, который мне не очень хочется праздновать. Вроде и название у него красивое – «Всемирный день медицинской сестры», и посвящен он людям самой гуманной профессии… Но есть в его становлении одно смущающее меня обстоятельство – его празднуют в день рождения англичанки Флоранс Найтингейл.

nadezdaВспомнила об этом, когда гуляя по старинному сербскому городку Чачак, увидела милый, и совсем не помпезный памятник Надежде Петрович. Удивительной женщине, про которую можно уверенно сказать: «Гордость славянского мира». Её имя хорошо известно среди любителей живописи, как мастера, работавшего в различных стилях и направлениях. А российские академические издания подчеркивают, что её творчество в значительной мере способствовало развитию оригинального сербского искусства.

Там же, в Чачаке, на выставке посвященной Надежде Петрович, музейный работник с любовью и нежностью рассказывал об этапах становления необычного таланта, об учёбе в мастерской мэтра сербской живописи Георгия Крстича и студии Антона Ажбе. О творческих взлетах и успешных выставках не только в Белграде, но и в Риме, Париже и Любляне.А я, наслаждаясьпейзажами и знакомясь с героями полотен, словно пришедших с улиц сербских городов и сел, вдруг вспомнила слова грустной русской солдатской песни времен Первой Мировой войны:

Неизвестная, чужая, из походного шатра –
Всем близка и всем родная – милосердная сестра.

Вспомнила, потому что для меня Надежда особенный человек. Повторив судьбу женщин лучших русских дворянских русских дворянских фамилий резко изменив светскую и размеренную жизнь, она совершает главное дело своей жизни, и в 1912 году становится сестрой милосердия, непосредственно участвуя в Балканских, а затем в Первой мировой войнах.

И мне подумалось: ведь у войны не женское лицо, у войны вообще нет лица. У войны есть только Смерть, Крик и Кровь. Кровь цвета пионов. Тех самых «косовских божурей», цветущих на ее прекрасных картинах. Хрупкая и нежная девочка с таким русским именем, с глазами, сияющими из самого сердца. Что двигало порывами этой трепетной души? Вера? Любовь? …Наверное – да… Потому что для любящего сердца чужой боли не бывает…

И еще я подумала, здесь, в Чачаке, рядом со мной по мирным улицам идут юноши и девушки, те самые, чьих прадедушек спасали ее нежные руки. Чуть больше 100 лет назад на помощь к истекающей кровью Сербии поспешили мои предки и коллеги: врачи, санитары и сестры милосердия. Плечо к плечу с сербами, под флагом Российского общества Красного Креста, воевал Санкт-Петербургского санитарный отряд. Не щадя жизни работали сестры милосердия Московской Александринской общины комитета “Христианская помощь”, отряды Александры Гартвиг, княгини Трубецкой и санитаров-монахов из Афона. И многие, многие другие, те, чьи фамилии мы знаем, и те, кто безвестным сложил свою русскую голову за сербских братушек. Потому что истинный героизм и патриотизм молчалив, и потому что «Нет больше той любви, как если кто положит душу свою за други своя».

Рядом с русскими была и Надежда. Потому и естественно, что она работала, применяя принцип русского врача Николая Ивановича Пирогова, оказывая квалифицированную сестринскую помощь непосредственно в районе боевых действий. Сейчас стало модным забывать наши заслуги. Обидно, но этот новаторский принцип ухода за ранеными, спасший многие жизни, приписывается Флоренс Найтингейл. Ни сколько не приуменьшая заслуг героической англичанки, хочу восстановить приоритеты. Прочитайте, что писал великий Пирогов: «Мы, русские, не должны дозволять никому переделывать до такой степени историческую истину. Мы имеем долг истребовать пальму первенства в деле столь благословенном и благотворном и ныне всеми принятом».

Все просто и очевидно – русская«Крестовоздвиженская община сестер попечения о раненых и больных» была учреждена в октябре 1854 года, и уже в ноябре того же года участвовала в Крымской кампании. При обороне Севастополя русская военная медицина в полевых условиях впервые в мире использовала помощь сестер милосердия. «Доказано уже опытом, что никто лучше женщин не сможет сочувствовать страданиям больного и окружать его попечениями неизменными и, так сказать, несвойственными мужчинам», сказал тогда великий врач.

Если кому-либо захочется поиронизировать на тему методов ведения русской армией боевых действий, напомню, что Пирогов лично организовал обучение и работу среднего медицинского персонала. Николай Иванович четко дифференцировал функциональные обязанности, разделив сестёр на перевязочных, дежурных, фармацевтов и сестёр-хозяек, разработав специальные инструкции для каждой из этих групп. Сейчас бы это назвали «грамотным менеджментом», но за этим нововведением стояла высокая ответственность и великая любовь к простому солдату… И этот трагический опыт пригодился в Сербии.

А мисс Найтингейл начала работать в англо-турецких госпиталях в Севастополе позже, всего лишь последовательно проводя в жизнь принципы санитарии и модернизируя традиционные приемы ухода за ранеными. Кто знает историю холеры, хорошо поймет, что я имею в виду…

В 1971 году был официально утвержден Международный день медицинской сестры. Он отмечается 12 мая, в день рождения англичанки. Отмечается в России, отмечается и в Сербии. Нет пророка в своем отечестве?

«Забыли» западные историки медицины, что именно русский гений Пирогова первым в мире разработал и внедрил, применяемую сейчас всеми передовыми армиями мира, четкую систему организации хирургической помощи – сортировку раненых. За хлесткой фразой Николая Ивановича«Война – это травматическая эпидемия» стоял горький опыт Кавказских войн, суета и растерянность прифронтовых госпиталей…

В 1915 году Надежда Петрович, оказывая милосердную помощь в тяжелейших условиях, смертельно заболела сыпным тифом. Наденька умерла в городе Валево. Великая славянская душа улетела.

Когда приеду в Сербию, принесу Надежде белые ромашки из России. А мои друзья-сербы положат алые «косовские божури». Вечная ей слава! Сербская Голубка стоит наших цветов…

Advertisements

7 comments

  • Jos jedan dokaz da je istorija falsifikovana.
    Tekst govori o istinskoj ljubavi pacenika koji su
    ne zaleci svoj zivot i nemoguce radili za otadzbinu !
    Slava nasoj Nadezdi i voleo bi videti sliku njenog
    groba kad bude ukrasen belim radama i Kosovskim bozurima !

    Like

  • Тако је брате “гарави”.Историја је фалсификована.
    Све учинити и удаљити СРбе од РУса, разјединити Православни свет, посвађати.Зато данас кажу (ЕУ)ропејци “када су то Руси нама Србима помогли у историји”?О томе није било упутно говорити, нити износити овакве чињенице.А знамо добро да је Свети Цар МУченик Николај Други ушао у Први светски рат због Србије.Знамо да је Свети Цар МУченик идејни творац покрета за контролу наоружања, за мир у свету,и да је први скуп одржан у Хагу на Његову иницијативу а после су “они” све приписали себи.
    НИје циљ да се истина износи на видело.У Земаљском архиву у Нирнбергу се чува карта Србије из деветог века!!?А Берлинским Конгресом је забрањено изучавати Србску историју пре десетог века???!Ето, то је савремена демо(но)кратија!Но Србе и Русе не множе нико разјединити!Боримо се да не уђемо у НАТО пакт да не створимо услове да Русима постанемо непријатељи!!!!А то чине и најављују Србију у НАТО злочиначку организацију следеће 2014 године???????!!!!Боримо се, пишимо, објављујмо, не дозволимо…Нека нам је Бог у помоћ.АМИН!

    Like

  • Уважени пријатељи, па и Ви мој “Гарави” пријатељу. Овај предивни и истинити чланак је и доказ да истина мора кад-тад изаћи на видјело. Истина, тешко је и можда најтеже “разбијати” стереотипе поготову када су они из “политичке кухиње” и за политикантске сврхе. Требало је “младој” СХС држави упориште, у Великом рату не баш пријатељски наклоњеној, Острвској империји, и требало је “наћи” и славити ту “Енглеску карику”. Нашли су је у Флоренс Најтингејл и фаворизовали ту енглеску добротворку до неразума. Не спорим ни један Флорин хумани гест али су у сјенци политичке халабуке о, у истину хуманом гесту Енглескиње, остале, па и до овог текста, све српске, све руске… “Голупке”. Јер док је Флора “парадирала на Солунском фронту, и сликала се с Александром и “светским изасланицима, Надежда и и многе српске и руске Голупке су на крхким плећима крвавих кецеља износиле рањене “српске сељачиће”. А послије рата, док је Флора “парадирала” у униформи “Српског официра с ордењем” по Београду, Српске, руске и ине Голупке су стајале уз постеље обогаљених у Великом рату или обољелих, или као Велика Надежда стварали “свој свијет” кистом и бојом. Али као сви верики патриоти спремни да на олтар Отечества и вољене Домовине принесу главу, о томе ћутали. Прави и велики патриоти се не размећу својим Патриотизмом. АЛИ ИСТИНА О СВЕМУ ЈЕДНОГ ДАНА МОРА ДА ИЗАЂЕ НА ВИДЈЕЛО! Хвала Вам Др Наталија, хвала вам и у име свих Голупки и у име оних који су у рововима рањени а били “срећни” јер су знали да ће кад-тад њега рањеног или мртвог, све једно, с фронта изнијети нека крхка дјевојчица, нека Надежда, крваве кецеље и надљудске храбрости. Хвала Вам Др Наталија!

    Like

  • С крајњом искреношћу се извињавам за у “мом коментару” погрешно написано презиме енглеске грофице Флоренс Најтингејл, у жару силних импресија, обрадован овом Великом Истином, ето и то ми се догодило. Примите ово моје извињење, и исправите ме! Рајо Кујовић.

    Like

    • Поштовани,

      исправили смо Ваш коментар.
      Срдачан поздрав у име редакције СРБског ФБРепортера

      Like

  • Ja imam kartu Srbije iz 814 godine – Englesko izdanje !
    Ko hoce nek mi se javi poslat cu je ,.

    Like

  • Маја Тешић

    Заборављамо ми. Зато смо и несрећни оволико. Заборављамо. Радујем се свакој Наталијиној написаној речи. Некад ми се чини да она више воли Србе и Србију, више нас и поштује него што то сами чинимо. Спасибо, Ната, за то, что ты напоминаешь нам о том, кто мы есть. Плохо и стыдно, что мы этого забываем. Иногда кажется, что ты больше любишь и уважаешь Сербию и сербов, чем мы сами это делаем. Низкий поклон тебе, доктор Пичурина. И спасибо.

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s