АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: На северу Косова брани се и Српска или КАКО СЕ ТО НАЗИВА КАД ВАС УБИЦЕ НАЗИВАЈУ УБИЦАМА?


АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: На северу Косова брани се и Српска или КАКО СЕ ТО НАЗИВА КАД ВАС УБИЦЕ НАЗИВАЈУ УБИЦАМА?

Политички аналитичар из Београда о покушајима инкриминисања РС и Срба у целини

Један од од омиљених “аргумената” данашњих фанова Брисела и Вашингтона на српском простору, с обе стране Дрине, јесте тврдња да је сваки критички однос према политици западних центара моћи последица “дуге изолације” или “непознавања начина на који функционише савремени свет”. То је последња замерка која се може упутити Александру Павићу, човеку који је дипломирао политичке науке на Универзитету Беркли у Калифорнији, али се никада није устезао да апологетама глобализма поручи – “цар је го”.

22.07.2013. pressrs.ba, за ФБР приредила Биљана Диковић

pavic4

АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: На северу Косова брани се и Српска
или
КАКО СЕ ТО НАЗИВА КАД ВАС УБИЦЕ НАЗИВАЈУ УБИЦАМА?

Павић је то чинио и у преломним годинама у Републици Српској, када је био ангажован у водећим институцијама РС. Вођен је истим вредностима и данас, било да објављује перфектне анализе политичких кретања у медијима у Србији и Српској, али и у Русији и САД, или да предводи патриотске и слободарске иницијативе, као што су “Никад граница” и “За живот без жига”.

Интервју за Пресс РС започео је освртом Александра Павића на пут који је прешла Србија од потписивања тзв. Бриселског споразума до данас:

– Бриселски споразум није истински споразум, склопљен слободном вољом страна учесница. Овде смо имали само заступнике исте стране – Брисел, испред евроатлантске хидре, и њихове локалне подизвођаче, доведене на власт првенствено ради тог потписа. Не ради “наше европске будућности”, већ ради фактичке предаје Косова и Метохије. Тзв. евроинтеграције су само одлично смишљен параван, изговор за издају, у име наводних великих идеала и “будућности наше деце”, с циљем да то још изгледа као високоморални чин.

*Да ли је грозница у владајућим круговима у Србији поводом “жутог” или “зеленог светла” за почетак преговора са ЕУ, са кулминацијом на Видовдан, део истог процеса?

– У околностима које сам поменуо поводом тзв. Бриселског споразума, како да власти не праве фетиш од тзв. датума и читав пратећи циркус? Што су већа бука, помпа, заклињања, обећања, то се више забашурује суштина – да се фактички одричете своје светиње зарад ничим гарантованог “чланства у ЕУ”. А пошто Брисел зна с ким има посла, онда може да захтева сваку врсту

Српске интеграције неће доћи саме од себе

 

*Како у овом моменту стоје српске интеграције, у сенци европских, атлантских и сличних “процеса приближавања”?

– Са оваквим властима у Београду, нема перспективе за српске интеграције. Неће нам те интеграције доћи саме од себе. Ваљда је сада јасно да је интерес Запада да фрагментација српског простора буде што већа. Они неће своју политику променити док их ми на то не приморамо.
поклоњења. И то не само кривотворење Видовдана и одбацивање косовског завета. Све је на столу – и лепљење етикете “Босанаца” на Србе у БиХ, и “клечање” за наводне народне грехе пред онима који су починили два геноцида само у прошлом веку и започели ратове деведесетих година, и мољакање Тачија за новац за снимање филма...

*Какве последице по српске националне интересе може да има разлаз између актуелне власти у Београду, која заједно са западним центрима моћи и албанским политичарима инсистира на учешћу Срба на локалним изборима на Косову 3. новембра и већине Срба са севера Косова и Метохије који најављују бојкот тих избора?

– Много теже националне последице имало би постизање јединства у издаји и гажењу Устава. Ако Срби са севера КиМ остану чврсти у свом ставу да је КиМ неотуђиви део Србије, једна од две аутономне покрајине – не улазећи сада у историјат и праведност стварања две аутономије искључиво на тлу Србије – разлаз са београдским властима је скоро известан. Наравно, било би идеално када би се постигло јединство у одбацивању тзв. споразума и одбрани Устава и Резолуције 1244. Али, то не би било у складу са природом садашње власти, састављене управо ради предаје КиМ. Још нешто – ако Срби са севера истрају, мора им се на сваки начин помоћи. Борба севера КиМ за одбрану државе је брана против рушења Републике Српске, новог жаришта у Рашкој области, даљег одржављења Војводине, додатног јачања колонијалног режима у Црној Гори – али и камен темељац повратка слободе.

*Шта мислите о наглашеној фрагментацији у национално оријентисаном и русофилском делу политичке и медијске сцене Србије? С друге стране, како тумачите стални раст консензуса међу оним странкама и јавним личностима које су биле у конфликту, а сада су подједнако склоне Бриселу и Вашингтону?

– Оно што је добро у томе је следеће – фрагментација је ипак ближа одлици која краси слободне људе, без страних спонзора, док вештачки консензус у евроатлантском блоку означава управо супротно. Али, назире се прилика за окупљање око Скупштине АП КиМ, институције која треба да буде изнад странака, организација и личних амбиција. И да видимо да ли ће Русија схватити колико је Србија близу провалије зване чланство у НАТО-у.

*Осим реконструкције Владе, у Србији се најављује и могућност расписивања ванредних избора до краја ове године. Шта би, по вашој процени, могла да буду главна обележја евентуалног новог односа снага међу политичким опцијама, и у математичком, али и у вредносном смислу?

– Расписивање избора до краја године је нешто што би Западу најмање одговарало, јер је њима најважније обезбеђење примене тзв. Бриселског споразума. Расписивање избора пре тога значило би не само успоравање примене, већ и могућност раста политичког утицаја снага које се томе противе. Тешко је говорити о математици у условима контролисаних медија и наручених анкета. Тренутно је СНС најјача странка. Но, јасно је и то да Запад не воли да ико има апсолутну власт. Много је лакше контролисати политичку сцену кроз коалиционе владе и одређени степен фрагментације. У сваком случају, са оваквим медијима, непоузданим бирачким списком и контролисаним токовима новца, евроатлантисти имају велику предност. И на изборима и у спровођењу западних захтева – од колонијалног везивања Србије за западни блок, до духовног и културног преумљења народа, његовог “преваспитавања” у корист тзв. веберовских и силних квазивредности.

*Ви сте 1996. и 1997. били саветник тадашње председнице Републике Српске Биљане Плавшић. Како бисте описали њену каснију људску и политичку еволуцију?

– Важно је прецизирати да сам био саветник председнице Републике Српске која је на то место дошла заједничком одлуком тада јединственог руководства. То сам престао да будем када се тај консензус коначно срушио и када ми је постало јасно да ће наредне власти у већој мери бити ствар утицаја страних управљача БиХ. Узгред, склоњен сам са тог места два-три дана пре него што су возила СФОР-а опколила Бански двор, наводно да би “заштитила” председника РС. Ако вам кажем да председница уопште није била упућена у акцију уклањања свог политичког саветника све док ствар већ није била готова, то би вероватно помогло у разумевању њеног потоњег деловања. Биљана Плавшић је била једна од најцењенијих личности српског народа током деведесетих година. Није она признала кривицу зато што је кукавица. То знају сви који су је познавали током рата. Она је, у окружењу западних “душебрижника” и касније петооктобарских марионета, једноставно изгубила оријентацију. Нешто као народ у данашњој Србији.

*Како оцењујете аргументе на које се Биљана Плавшић позивала ових дана, када је тумачила сопствено одбијање да се појави као сведок одбране на суђењу Радовану Караџићу у Хагу?

– Дезоријентација о којој сам говорио односи се и на њено претпостављање емоција дужностима према свом некадашњем положају. Лични анимозитет – оправдан или не – не би смео да буде разлог за њено одбијање да сведочи. Сваком Србину у Хагу треба помоћи ако је то могуће. Њихове одбране ипак нису индивидуалне ствари. Можда неће утицати на пресуде, али ће сигурно остати записане. А то је и ствар националног поноса и самопоштовања. Нисам се слагао са Милошевићевом политиком, али сам био револтиран што је испоручен и што му суде странци. Присуствовао сам његовом последњем испраћају. Непријатељима не треба давати ни сатисфакцију ни материјал. Нису они ти који треба да суде чак и најгорима међу нама. Главне западне државе су одговорне за злочине против мира на Балкану. По речима Марлона Бранда из “Апокалипсе данас”: “Како се то назива када вас убице називају убицама?”

*Као аутор књиге “Забрањена истина о Сребреници”, како тумачите раст тензија у самој Сребреници са околином, али и у Сарајеву и одређеним западним круговима? Да ли је реч о уобичајеном набоју на тим адресама, који може да се види пре и после сваког 11. јула, или се “нешто крупније иза брда ваља”?

– Прво издање књиге коју сте поменули изашло је на десету годишњицу ослобођења Сребренице, 2005. године, из револта према начину на који је обележена, пропагандно, уместо са пијететом и жељом за суочавањем са правом истином. Што се тиче садашњег раста тензија, оба елемента из питања су у игри. Тај “уобичајени набој” је неопходно одржавати да би се спречила смислена расправа о утврђеним чињеницама везаним за догађаје из јула 1995. Кад немате аргументе, онда преостаје бука – или гола сила. Али, да се нешто ваља иза брда, ваља се. То се види из враћања оптужнице за наводни геноцид у седам општина против др Караџића, а поготово из посезања за једном гнусном и злочиначком конструкцијом: да је председник Републике Српске наводно негде рекао да “трећину муслимана треба побити, трећину покрстити, а трећину протерати”. Стављање речи усташког идеолога Миле Будака у уста једног од предводника борбе против новог покушаја геноцида над српским народом – неописива је увреда и провокација. Судија Мерон тиме девалвира и релативизује истински геноцид који је НДХ починила, руга се жртвама и цери се у лице њиховим потомцима. То се не ради случајно, наравно.

*Какав мотив препознајете у томе?

– Циљ је постављање темеља за пресуду која би инкриминисала целу Републику Српску и српски народ у целини. Треба да схватимо да су непријатељи решили да покушају да се до краја обрачунају с нама. Борба постаје не само питање части и принципа, већ и опстанка. Не можемо да утичемо на унапред пројектоване хашке пресуде. Али, можемо да се супротставимо њиховим последицама ако смо уједињени у одбрани и акцији.

*Шта се може изродити из релативно хладних односа званичне Бањалуке и официјелног Београда у новијем периоду, без обзира на недавни сусрет Милорада Додика и Александра Вучића у Вишеграду?

– Тај однос према Републици Српској је још један интегрални део природе садашњих београдских власти, доведених да буду ликвидатори српске државности. А то укључује и Републику Српску. Срећом, постоји и српско јавно мњење, чак и под оваквом цензуром, па се не може све радити огољено. Друго, сада је на западном дневном реду најважније спровођење тзв. Бриселског споразума. Док се то не спроведе, неће бити повољних услова за фронталне нападе на Републику Српску. У исто време, сада је Београду добродошла свака прилика за празно србовање ради скретања пажње са покушаја издаје Косова и одржавања илузије да су садашње власти ипак у суштини “патриотске” – “они стари радикали” – и да једва чекају да искажу свој патриотизам свуда где је то “реално”.

Саша Бижић

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s