Др. Ђоко Слијепчевић: КОНКОРДАТ И СМРТ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ – КРВАВА ЛИТИЈА 19.07.1937.


10

Оцени

Др. Ђоко Слијепчевић: КОНКОРДАТ И СМРТ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ
– КРВАВА ЛИТИЈА 19.07.1937.

У фази сређивања својих унутрашњих прилика и у све непосреднијем суочавању са великим бројем проблема које је требало решавати, појавио се пред нашом црквом један и нов и тежак проблем, који је озбиљно био пореметио односе између ње и државе. Радило се, овај пут, о регулисању односа између Југославије и Ватикана, односно између државе и римокатоличке цркве у Југославији, која је, као и све римокатоличке националне цркве била у канонском и духовном погледу потчињена Ватикану. Односи између држава, у којима има римокатолика, и Ватикана регулисавани су посебним уговором, који се обично зове Конкордатом. Иако је још од 1924. године покушавано да се између Ватикана и наше државе склопи Конкордат њега није још увек било.

19.07.2013. извор: Светосавље, за ФБР приредила Биљана Диковић

Његова Светост Патријарх србски Г.Г. Варнава

Његова Светост Патријарх србски Г.Г. Варнава

 

Када је, 20. јуна 1935, образована влада Милана Стојадиновића, она је затекла већ припремљен текст пројекта Конкордата, који је, у споразуму са Ватиканом, била спремила влада Бошка Јевтића. Стојадиновић је продужио тамо где је Јевтић стао: одређено је било да се текст пројекта Конкордата парафира у Риму 25. јула 1935. године. “У то време”, вели Стојадиновић, “питање Конкордата није се уопште постављало. Био сам уверен да се цео овај значајан посао може обавити без икаквих сметњи и тешкоћа. Ништа није наговештавало буру која је доцније настала, напротив”[1]… Стојадиновић, даље, казује како је дошло до покретања овога питања: Конкордат, о коме је реч, био је довршен 1933. године и он је сада решио да га озакони. Послао је у Рим министра правде, др. Људевита Ауера, да потпише пројект текста Конкордата. Пре одласка у Рим Ауер је свратио код партијарха Варнаве и обавестио га о својој мисији. “Патријарх га је врло срдачно примио и био дирнут овом пажњом. Пре него што се растао са њим, поглавар СПЦ рекао му је: “Ви полазите на пут да извршите један врло важан и крупан посао. Желим вам успеха у раду и дајем свој благослов… Ауер му је пришао руци а патријарх Варнава га је загрлио и пољубио у чело.”[2] Стојадиновић наводи да је он упознао Свети синод и патријарха Варнаву са текстом Конкордата. “Никакав приговор није учињен у то време.”[3]

Иако је Милан Стојадиновић био главна личност у овоме обрачуну око Конкордата, веома је тешко данас утврдити да ли је његово казивање сасвим тачно. Има у његовим Мемоарима доста ствари којима је тачност оспорена, али је опет тешко претпоставити и то да су његова казивања о догађајима у вези са Конкордатом сасвим произвољна. Тачно је да су и патријарх Варнава и Свети синод СПЦ били упознати са текстом Конкордата пре него што се у јавности развила дискусија о њему: 13. септембра 1935. патријарх Варнава је послао Милану Стојадиновићу једну представку у вези Конкордата[4]. Од тога времена па све до 24. новембра 1936. врхови СПЦ нису се у јавности изјашњавали о Конкордату. Свети архијерејски сабор био је сазван у ванредно заседање за 24. новембра 1936. ради разматрања питања озакоњења Конкордата. Резултат ових разматрања изнет је у представци, коју је патријарх Варнава, 3. децембра 1936 поднео Милану Стојадиновићу – “после озбиљног, темељитог и свестраног проучавања садржине пројекта већ парафираног Конкордата са Ватиканом”[5].

Из патријархове се представке види да је црква, у своје време предузимала извесне кораке код владе у вези Конкордата, али томе није “ни до самог последњег времена поклоњена потребна пажња”. Свети архијерејски сабор, размотривши Конкордат, “стекао је убеђење, да тај уговор битно и неповољно мења положај СПЦ у држави и да је штетан и по државне интересе”[6]. Позивајући се на националне заслуге СПЦ патријарх истиче да Конкордат нарушава начело равноправности верских заједница у Југославији и “даје римокатоличкој цркви положај владајуће, доминирајуће државне цркве и услед тога све остале вероисповести, а нарочито црква релативне већине становништва у држави, црква православна, силази на положај толерираних”[7]. Конкордат нарушава и начело државног суверенитета. “То начело не допушта да држава ставља изнад себе вољу какве друге организације.”[8] Конкордат налаже држави сувише велике материјалне обавезе “у корист једне верске организације, која је богата сама по себи и чији је центар ван државних граница”[9].

Објашњење свога става према Конкордату изнео је Свети архијерејски сабор у својим Примедбама и приговорима на пројект Конкордата од 25. јула 1935, које су биле достављене влади. Сумирајући, поново, све разлоге против Конкордата патријарх Варнава, у име Светог архијерејског сабора, изјављује “да ако пројект Конкордата, овакав какав је, постане закон, онда га не могу и неће признати, него ће у таквом случају бити приморани својом светом заклетвом и својом светом дужношћу, да се у заједници са својим свештенством и паством боре свим расположивим средствима против примене таквог закона у нашој Отаџбини”[10].

Свети архијерејски сабор издао је једно Саопштење за јавност у тону који пре није био уобичајен у цркви. Из овога Саопштења се види да су се епископи бавили и проблемима који нису црквени, али задиру дубоко у живот широких народних слојева. У Саопштењу се истиче да се наша црква, “после неких донетих и неких пројектованих закона о другим признатим конфесијама”, ставља “у подређен положај у сравњењу са тим конфесијама”. Скрећући пажњу надлежних кругова на ово Сабор истиче да “СПЦ, као црква већине у Југославији, не би могла равнодушно гледати да се некој другој верској организацији дају права, која СПЦ није имала ни кад је била државна црква”[11]. Ово Саопштење Светог архијерејског сабора интересантно је и по томе што се епископи СПЦ “на челу са својим патријархом, обраћају свему православном народу у нашој Отаџбини и позивају га, да у овом времену разноврсних колебања у свету држи своју свету веру православну, веру отаца својих и одано помаже своју светосавску националну цркву”[12].

У мају 1937. почело је претресање Конкордата у посебном Одбору Народне скупштине, који је имао 21 члана (12 владиних а 9 из опозиције), а чији је председник био др Војислав Јањић. Осим Јањића у овом Одбору су била још два свештена лица, архимандрит манастира Каленића Никанор Грујић и свештеник из шабачке епархије Марко Ружичић[13]… Претресање пројекта Конкордата у Одбору Народне скупштине изазвало је у јавности живу дискусију и, истовремено, оштру агитацију против владе Милана Стојадиновића. Свети архијерејски сабор се састао опет у ванредно заседање 26. маја 1937. и објавио поново једну Декларацију, коју су потписали патријарх Варнава и још осамнаест епископа[14].

У овој Декларацији се истиче да је питање Конкордата изазвало велико и широко интересовање у земљи и у иностранству и да се “појавио већи број начелних, стручних и објективних писмених радњи, које могу корисно послужити правилном и целисходном решењу питања”. Истиче се, истовремено, да су се појавиле “и извесне неначелне, једностране радње, које имају личне, партизанско-политичке, па чак и заједљиве тенденције, што је за дубоко жаљење”. Сабор истиче да се “најодлучније ограђује од свих оних рањи које су се појавиле, или се буду у будуће појавиле са личним партизанско-политичким или другим неначелним тенденцијама, које не могу имати места у једном озбиљном начелном питању, као што је питање поменутог пројекта Конкордата”[15].

Сукоб између СПЦ и владе око Конкордата био је, несумњиво, добро дошао свим политичким противницима тадашње владе и они су га обилно користили. Милан Стојадиновић казује да је опозиција хтела да овај сукоб искористи зато да би оборила Стојадиновићеву владу. Он наводи како је Милан Банић рекао његовом брату Драгомиру: “На питању Конкордата ћемо сачекати Вашега брата. Ту ће се повести одлучна битка… Нека се причува.”[16] И опозиција у парламенту и сва она јавност, која је била нерасположена према влади, прихватила је питање Конкордата тако да га је изокренула у један општенародни покрет против владе и наметнула се Светом архијерејском сабору који је показивао вољу да остане изван дневне партијске политике. Изјаве патријарха Варнаве и саопштења Светог архијерејског сабора били су, међутим, не само одлучни него и пуне политичког динамита. У своме Васкршњем разматрању за 1937. годину патријарх Варнава је написао и ове речи: “Светосавска српска црква и њени пастири не долазе као нека црквена држава, или инострана, црквена држава, која би имала своје политичке освајачке основе, своју дипломатију, своју политичку вештину, своје посебне политичке, финансијске, привредне, гимнастичке и културне установе и која би била држава над државама и држава у држави.”[17]

Јасно је да се ово односило на римокатоличку цркву чија је, проширена, права требао да озакони и осигура Конкордат. Влада се нашла била између две ватре: према Ватикану је била преузела обавезу и приволела га да се Закону о увођењу уговора о Конкордату дода још један члан “у коме се вели да све повластице, дате католичкој цркви, аутоматски важе и за све остале признате вероисповести”[18]… Да би умекшао Свети архијерејски сабор Стојадиновић је покушао да епископима сам лично објасни цео овај проблем. Посредовањем Гаврила Дожића, митрополита црногорско-приморскога, дошло је до овога састанка Милана Стојадиновића са Светим архијерејским сабором. “Између осталога”, вели Стојадиновић, “рекао сам да је доношење Конкордата оправдано из три разлога: прво, спољнополитички, да би се нормализовали односи ове државе са Ватиканом; друго, религиозни, ради изједначења католичке цркве у правима са осталим признатим вероисповестима и треће, унутрашње-политички да би се добио нов инструменат у сузбијању сепаратистичких тежњи извесних хрватских политичара.”[19].

Сам Стојадиновић вели да је његово излагање било “саслушано у леденој тишини”. Мисија је била промашена. “Очевидно је било да је мој труд био узалудан. Одлука је била пала још пре него што сам почео да говорим. Никаква аргументација није ту помагала. Конкордат је био ‘осуђен’ и није му било спаса”[20]… Пре него што је, почетком јула 1937, Конкордат био изнет пред пленум Народне скупштине, Стојадиновић је доживео још једно разочарење: у Одбору за Конкордат Народне скупштине од тројице свештених лица, чланова Одбора, двојица су гласала против Конкордата (др Војислав Јањић и архимандрит Никанор Грујић), а Марко Ружичић, који је гласао за Конкордат био је лишен свештеничког чина[21].

У међувремену су се догађаји све више замршавали. Влада је била упорна у својој намери да Конкордат озакони. Опозиција се била повезала с масама; црква је била упорна у своме ставу, а психоза је све више мирисала на побуну. Као по некој коби, у јеку борбе између владе и Светог архијерејског сабора разболео се патријарх Варнава и није више могао да утиче ни на држање епископа ни на владу, која је, како вели Стојадиновић, много полагала на њега. “Он”, вели Стојадиновић за патријарха, “не би никада дозволио да се црква злоупотреби у политичке маневре сумњиве природе. Ово утолико пре што је лично врло добро знао да Конкордат не садржи ништа неповољно по државне интересе, а најмање је њиме угрожена православна црква.”[22].

И ово казивање Милана Стојадиновића веома је тешко, ако је то уопште могуће, довести у склад са званичним документима цркве о овоме спору. Из свих нама познатих изјава патријарха Варнаве и о Конкордату и о свему што је било са њиме у вези, види се његова недвосмислена одлучност да се у отпору према Конкордату не попусти. Када се патријарх разболео и када се видело да он неће моћи оздравити огорчење на владу постало је још веће. У народу је била проширена вест да је патријарх отрован и да је то тровање било такво да се није могло надати у патријархово оздрављење. Лекари су, колико је познато, утврдили да је тровање у стомаку настало утицајем споља, а то се схватило као да је намерно отрован. На кога другога је, у оваквој ситуацији, могла пасти сумња да је патријарха тровао ако не на владу и оне који су се држали са њом. Милан Стојадиновић, на кога су у целој овој ствари били усмерени главни напади, осећао је сву тежину ситуације. Он одбија могућност да је патријарх могао бити трован са знањем и пристанком владе и вели да је патријарх био “потпуно изолован од спољнога света. Нико није могао код њега да уђе без претходне дозволе митрополита Доситеја. Храну му је спремала и лично давала госпођа Карамата, од које је купио вилу. Према томе, чак и да је хтела, влада ни у ком случају није могла да га ‘отрује’. А сваком иоле разборитом човеку јасно ће бити да је влада баш највише желела да патријарх оздрави и преузме вођење послова и спречи даље злоупотребљавање наше цркве.”[23].

Стојадиновић превиђа да је тровање патријархово могло настати, и ако је стварно отрован вероватно је и настало, много пре него што је он морао лећи у постељу… О томе ко је могао отровати патријарха Варнаву постојале су разне верзије и за време борбе око Конкордата и после тога. Данас је веома тешко контролисати ове верзије. Нама су биле познате, нешто касније, од многих верзија о тровању патријарха Варнаве, две. Једну од њих нам је причао покојни Љубомир Шћепановић, свештеник, човек веома скроман и тих, али чврста карактера и веома близак покојном патријарху Варнави код кога је вршио надзор над економским пословима његовим. Он је казивао да је сумња падала на двојицу руских емиграната, једнога јеромонаха, звао се Арсеније, и једнога који је био кувар патријархов. После смрти патријарха Варнаве нестало их је обадвојице… Другу верзију нам је казивао сам осумњичени: био је то Бошко Богдановић, једно време шеф одељења у Пресбироу, касније, за време када је Антон Корошец био министар просвете, његов помоћник. За време немачке окупације Србије Богдановић је био председник Управног одбора Коларчеве задужбине у Београду. Човек веома солидно образован, темељит познавалац наше историје и класичних језика, Богдановић је био врло близак покојном патријарху Варнави, који му је био кум. Зна се да је Богдановић био саветник патријархов у многим питањима из наше националне и црквене историје. Вероватно због његових добрих веза са министром Корошецем, на овога човека је пала сумња да је патријарха отровао… На ово сумњичење, које га је дубоко и вређало и погађало, он се жалио и нама пре једне седнице Управног одбора Коларчеве задужбине: затекли смо га те вечери, пре него што је требало да почне седница, самога и веома утученог. Сам је он почео да говори о овоме и клео се да је све то паклена и пакосна измишљотина његових противника, којих је, заиста, имао много. Наговештавао је да ће он, када рат прође, о томе писати и рећи шта он зна. Близак сарадник патријарха Варнаве, још из времена када су заједно радили у Јужној Србији, Богдановић је имао богат архивски материјал. Убрзо после завршетка Другог светског рата Бошко Богдановић се упокојио негде у Аустрији. Тако је остало неказано оно што је он хтео рећи.

За време боловања патријарха Варнаве ствари цркве водио је митрополит Доситеј, који се скоро стално налазио поред оболелог патријарха. “Два пута га је причестио а један пут исповедио. О дневним догађајима није му ништа говорио.”[24] Док се оболели патријарх полагано гасио припремале су се велике демонстрације против владе у Београду. Оне су се изродиле из предлога др Војислава Јањића да се 19. јула одржи у Саборној цркви у Београду масовно молепствије за болесног патријарха. После овога молепствија формирала се литија, коју су хтели да проведу од Саборне цркве кроз Кнез Михаилову улицу до цркве Светог Саве. Управа града Београда забранила је да ова литија прође кроз Кнез Михаилову улицу у време како су то хтели њезини приређивачи: у време када је ова улица била пуна шетача. “Поворка је била дозвољена али с тим да иде Васином улицом и Коларчевом па преко Теразија ка Славији.”[25]

Приређивачи ове литије хтели су, по сваку цену, да прођу кроз Кнез Михаилову улицу и то у време од 16 до 20 часова када је ова улица била пуна света, који би се, несумњиво, прикључио овој литији. Литија је наишла на јак отпор жандарма. “Пала је кратка команда и полиција је ступила у дејство. Пендреци су падали по леђима не правећи разлике између свештеника у одеждама и грађана. Настала је велика гужва, галама, повици против владе и Конкордата. Премда је пало више удараца пендреком, није било ‘проливања крви’, како се после препричавало. На лицу места су остале рипиде и згужване чите, а Воја Јањић је такође добио неколико масница, које ми никад доцније није опростио”[26].

Ово је била “крвава литија” у којој је био претучен и шабачки епископ др Симеон Станковић. Повређени епископ био је пренет у санаторијум “Живковић”. Стојадиновић је тврдио да владика Станковић није био ни повређен тако да му је требала лекарска помоћ. Радоје Вукчевић је оспорио ово Стојадиновићево казивање[27]. “Три дана, после ружног догађаја, био сам у владичиној болесничкој соби и бележио његове речи. Поред нас у његовој болесничкој соби било је осам свештених лица, међу којима тројица тадањих и двојица будућих владика… Поред њега стајала је улепљена митра, искривљена од тешких удараца. Да ударце није примила она, већ гола глава, ниједна их не би преболела. Али срећом митра је била набијена и приљепљена за главу, те су је од ње једва раздвојили. Зато су у ранама били и глава и чело”.[28]

Коб се све више распојасавала: док се у Народној скупштини водила оштра дебата о Конкордату, полако се гасио живот патријарха Варнаве. Конкорадат је био изгласан већином гласова, од 293 посланика за Конкордат су гласала 172, а остали против[29]. Истога дана, ноћу између 23. и 24. јула 1937, упокојио се патријарх Варнава и, судећи по много чему, тајну своје болести однео је са собом. Целом српском земљом поново су завладали туга и огорчење.

Рођен у Плевљима 29. августа 1880, Петар Росић, то је било световно име патријарха Варнаве, учио је основну школу у своме родном месту. У Призрену, старом и пркосном царском граду, завршио је богословско-учитељску школу 1900. године. Као питомац руског Светог синода студирао је Духовну академију у Петрограду и завршио је 1905. године са степеном кандидата богословља. Закалуђерио се 30. априла 1905. године. После седам дана постао је јерођакон Варнава, а убрзо и јеромонах. Његов духовни отац био је епископ Сергије… Ако му је ђаковање у Призрену, граду лепом и пуном чежње, усадило у срце дубоку оданост народу и неумориву борбеност, школовање у Петрограду, граду руских царева и православног сјаја, везало га је трајно за православну Русију и њезине светиње.

После завршених студија у Петрограду млади јеромонах је дошао у Цариград, у место где се решавала судбина нашега народа у Јужној и Старој Србији. Као свештеник при Српском посланству у Цариграду Варнава је, једно време, управљао и тамошњом српском школом. Са места на коме се налазио могао је да завири и иза кулиса препредене политичке игре у престолници царства које је било на издисају, али, још увек, опасно и узјогуњено. У срцу овога града, увек лепог али никада непорочног, поникао је центар бугарске Егзархије, која је спремала она поколења која су нашим светитељима вадила очи са фресака и спаљивала наше владике. Била је наша и црквена и национална потреба да млади јеромонах буде добро виђен у Васељенској патријаршији. Она га је, по жељи и препоруци српске владе, изабрала за епископа главничког, а после, 18. марта 1910, за епископа велешко-дебарског. За епископа је посвећен 10. априла исте године.

Као епископ велешко-дебарски Варнава је развио живу активност у борби против бугарске Егзархије чија је звезда већ тамнела. Ослобођење Јужне Србије донело је уклањање егзархијских епископа са целога подручја, које је припало Србији. Једно време епископ Варнава је управљао свим епархијама на Југу, али је 1915. године и он морао напустити Јужну Србију. “Слом Србије затекао га је у Битољу, одакле је отишао са оним делом војске, која је отступила преко Грчке. Из Солуна, у нарочитој политичкој мисији, оде преко Атине, Француске и Енглеске у Русију. Из Русије вратио се на Крф 1917. године, па после Крфа у Солун.”[30]

Године 1917. био је епископ Варнава делегат Српске православне цркве и државе на великом сабору Руске православне цркве у Москви, који је васпоставио руску патријаршију и изабрао Тихона за руског патријарха. Боравећи у Русији, у време крвавих револуционарних смута, епископ Варнава је могао, из непосредне близине, да прати развијање бољшевичке револуције и да, без икаквих илузија, схвати куда она смера. То што је тада видео, чуо и доживео трајно се упечатило у његову свест. У својој Божићњој посланици 1935. године патријарх Варнава је писао: “…Немоћан је људски језик. Он не може, не уме изразити коликих је размера свирепост, којом ти неодговорни управљачи муче и разапињу питоми руски народ. Шта је то мрачни средњи век? Тада цела Европа ако је имала тридесет милиона становника. Шта је то феудализам? Шта је то злогласна инквизиција у Шпанији, у Француској, у Енглеској, у Немачкој? Све су то биле ситнице, минијатурне, бледе слике једног пролазног зла у поређењу са данашњим пакленим поступањем, тоталним и систематским утамањивањем руског народа, који броји сто педесет милиона.”[31]

Од 1919. до 1920. године епископ Варнава је администрирао све наше епархије у Јужној Србији. За митрополита скопског изабран је 17. новембра 1920. и на томе положају остао до избора за патријарха српског: за патријарха је изабран 12. априла 1930. године. Избор патријарха Варнаве пада у време доношења новог црквеног законодавства и одвајања цркве од државе. За нешто мало више од седам година, колико је патријарх Варнава стајао на челу цркве, није се могло учинити нешто епохално, али је он, несумњиво, учинио доста. “Он је енергично настојао да уведе у цркву ново законодавство, трудио се да развије њену мисионарску делатност и давао је полета духовном животу нашега народа. Помагао је зидање храмова и обнављање старих српских задужбина. Искрено и дубоко интересовао се за монаштво и манастире и настојао је, да се унапређују и да се чувају њихове старине и старе српске традиције. Предметом његове бриге било је и велељепије црквеног богослужења, коме се, са његовим доласком, посвећује највећа пажња и оно се обавља свечано и импресивно.”[32]

Са избором скопског митрополита Варнаве за српског патријарха све је у цркви кренуло напред. Он је водио цркву смело и одлучно и дубоко поимао смисао времена у коме је делао. Он је јасно видео од куда је, и колико, црква угрожена и чинио је све да је оснажи и ојача за време пуно искушења и опасности, које се примицало брзим ходом. Сав у српској државној традицији, свестан своје борбене прошлости и свога угледа у православном свету, патријарх Варнава је одумирање српске државе подносио доста тешко, али је, по урођеној трезвености нашега раснога човека, разумно гледао у будућност и волео нашу велику државу. Он је заговарао пуно јединство народа и у своме говору, одржаном 1. децембра 1936, истицао да је “ово јединство неопходно потребно у границама једне моћне Југославије а да све остало што налази као сметња, као камен спотицања, има да се уклони са разумевањем и љубављу свеколиког нашега народа и Срба, и Хрвата и Словенаца за заједничко добро њихово, за добро будућих поколења и наше Отаџбине. Кад год племена нашега народа дођу у ближу везу једно с другим осећају се, да су једно. Бог је један. Милост је Божја велика и над свима. Племена кад дођу у тешњи додир виде да једнако говоре, да се разумеју. Она се сама не деле. Напротив она се зближују… Ми данас не смемо један другога понижавати. Искрено, братски и у љубављу треба да приступимо решавању многих питања, које очекује цео наш народ: и Србе, и Хрвате и Словенце.”[33]

Са зебњом пастира, који је био свестан своје одговорности, патријарх Варнава је гледао све оно што се, у то време, збивало у нашој земљи и у свету. Бунтовно подземље, добро организовано и вођено, било се почињало изливати на улицу и обухватати у свој оловни загрљај онај део нашега друштва који се подавао уживањима, богаћењу и духовном однарођавању. У својој божићњој посланици 1935. године он опомиње: “И без рата имамо данас небројене незгоде. Право материјално јачега тражи да лиши моралног права потчињене и сиромашне. Срце људско све је неосетљивије према беди и невољи ближњега. Господари земаљскога блага стварно теже, да се што више обогате на рачун труда и зноја раднога света. Раднике претварају у бездушне машине и лишавају духовних дарова. Неправилно богаћење појединаца на штету земљорадника, сточара, трговаца и занатлија јесте карактерна особина данашњице.”[34]

И у својој васкршњој посланици 1932. године патријарх Варнава је опомињао: “Ко сеје ветар жање олују, у свету се сејао ветар неверја, неправде, па је разумљиво што се данас жање олуја. Та се олуја налази у светским, политичким, социјалним и економским кризама. Чудновате су при томе те кризе. И поред изобиља свих земаљских добара осећа се оскудица… Олуја прети целој вековној култури, која је изграђена на хришћанској основи царства Божјега. Олуја прети и светском господарству хришћанских народа, који за то господство имају да захвале у првом реду и главним начином овој својој хришћанској култури која се данас поткопава. Ово би могло нарочито наступити у случају нових крвавих ратова. Тада Божји промисао може да одузме господство над светом хришћанским народима и да га преда другим народима, као што је на измаку старога века подигао на развалинама Римског царства данашња хришћанска царства.”[35]

Тежак ударац и за СПЦ и лично за патријарха Варнаву била је трагична погибија краља Александра I. Њих двојица су се добро познавали и сарађивали на државном и црквеном послу. Када је краљ погинуо патријарх је остао сам. Он је осећао да се темељи државе, за коју је и он војевао, љуљају и да се над цркву надносе тамни облаци. У говору, који је држао 9. октобра 1935, на годишњем помену краљу, патријарх је истакнуо да је најновије странице наше историје исписао краљ Александар: “Оне су исписане једном мушком и витешком руком и извесно претстављају најславније странице наше историје.”[36]

Када су патријарх Варнава и његов велики углед били најпотребнији цркви и народу судбина га је, као по некој злој коби, покосила и однела са историјске позорнице, која ће постајати све драматичнија. Крупан и стасит, висок и усправан као џида, патријарх Варнава је био изванредно леп мушки лик. После Петра II Петровића-Његоша наша црква није имала физички лепшег прочелника. Изгледао је као један од оних старих Рашана чији су нам ликови очувани на фрескама. Изразито упечатљив лик, он је био пун питоме отмености, господствене и присне, која је освајала.

Када се упокојио иза њега су остале бриге и тешко поремећени односи између цркве и државе. Околност да се његов живот угасио баш када је већина у Народној скупштини изгласала Конкордат давала је његовој смрти посебно обележје. У свести Срба он је остао запамћен као мученик (прим. ред.). “Он је,” говорио је митрополит Јосиф, “носио целу нашу прошлост у себи. Та прошлост говори ко смо, и да смо умели бити упорни како, рекао бих, само Србин може бити, да умемо бити истрајни, да умемо са препуним срцем љубави према своме народу жртвовати се кад треба за народ, за веру у Христа.”[37]

За своју цркву и за народ жртвовао се, несумњиво, и патријарх Варнава Росић.

Узето из књиге “Историја Српске Православне Цркве”, II, ст. 579 – 590, Београд.


 

НАПОМЕНЕ:

  1. Милан Стојадиновић, “Ни рат ни пакт”. Југославија између два рата. Buenos Aires 1963, ст. 519.
  2. На истом месту, ст. 521
  3. На истом месту.
  4. Гласник СПЦ, број 15. од 19. јула 1937, ст. 449.
  5. На истом, месту.
  6. На истом месту.
  7. На истом месту, ст. 450
  8. На истом месту, ст. 451.
  9. На истом. месту, ст. 452.
  10. На истом месту, ст. 457.
  11. Гласник СПЦ, број 30-31 од 19. децембра 1936, ст. 687.
  12. На истом месту.
  13. Милан Стојадиновић, “Ни рат ни пакт”, ст. 523.
  14. Гласник СПЦ, број 9-10 од 2. јуна 1937, ванредно издање.
  15. На истом месту.
  16. Милан Стојадиновић, “Ни рат ни пакт”, ст. 523.
  17. Гласник СПЦ, број 7-8 од 2. маја 1937, ст. 231.
  18. Милан Стојадиновић, “Ни рат ни пакт”, ст. 525.
  19. На истом месту, ст. 531.
  20. На истом месту, ст. 532.
  21. Гласник СПЦ, број 20 од 2. новембра 1937, ст. 656-657.
  22. Милан Стојадиновић, “Ни рат ни пакт”, ст. 531.
  23. На истом месту, ст. 533.
  24. Гласник СПЦ, број 18-19 од 10. октобра 1937, ст. 607.
  25. Милан Стојадиновић, “Ни рат ни пакт”, ст. 534.
  26. На истом месту, ст. 535
  27. Радоје Вукчевић, Стојадинови Мемоари (Гласник српског историског друштва “Његош”, јуни 1965, ст 112-121)
  28. На истом месту, ст. 113
  29. Милан Стојадиновић, “Ни рат ни пакт”, ст. 536.
  30. Атанасије М. Поповић, Моје прво познанство са блаженопочившим патријархом Варнавом (Гласник СПЦ, број 19 од 23. јула 1938, ст. 493).
  31. Гласник СПЦ, број 36 од 6. јануара 1935, ст. 645.
  32. Гласник СПЦ, број 19 од 23. јула 1938, ст. 486.
  33. Гласник СПЦ, број 30-31 од 19. децембра 1936, ст. 693.
  34. Гласник СПЦ, број 36 од 6. јануара 1935, ст. 646.
  35. Гласник СПЦ број 9 од 14. маја 1932, ст. 135.
  36. Гласник СПЦ, број 26-27 од 12. октобра 1935, ст. 480.
  37. Гласник СПЦ, број 19 од 23. јула 1937, ст. 497.

 

+++

КРВАВА ЛИТИЈА
– 19. јул 1937. године –

(ФОТО ПРИЧА)

19. јул 1937. године, Београд, испред Саборне цркве - полазак Литије за оздрављење Његове Светости Патријарха србског Г.Г. Варнаве

19. јул 1937. године, Београд,
испред Саборне цркве – полазак Литије за оздрављење
Његове Светости Патријарха србског Г.Г. Варнаве

+++

Насртај жандармерије Краљевине СХС на свештенство СПЦ

Насртај жандармерије Краљевине СХС
на свештенство СПЦ

+++

Интервенција жандара

Интервенција жандара

+++

Испред Конака књегиње Љубице, офанзива жандармерије на "свој" Србски народ

Испред Конака књегиње Љубице,
офанзива жандармерије на “свој” Србски народ

+++

[05] Београд, Санаторијум "Живковић", Његово Преосвештенство Епископ шабачки Симеон у болесничкој постељи опоравља се од задобијених удараца. Није хтео да напусти свој народ док год га нису обливеног крвљу однели у Патријаршију, одакле је хитно због озледа пребачен у овај Санаторијум.

[05] Београд, Санаторијум “Живковић”, Његово Преосвештенство Епископ шабачки Симеон у болесничкој постељи опоравља се од задобијених удараца. Није хтео да напусти свој народ док год га нису обливеног крвљу однели у Патријаршију, одакле је хитно због озледа пребачен у овај Санаторијум.

+++

[06] Његово Преосвештенство Г.Г. Сава, викарни Епископ, за време "крваве литије"

[06] Његово Преосвештенство Г.Г. Сава, викарни Епископ, за време “крваве литије”

+++

 [07] Жандармерија спречава даљи пролаз Литије

[07] Жандармерија спречава даљи пролаз Литије

+++

Растеривање Београђана који су се окупили и кренули у Литију за оздрављење свог Патријарха, жртве конкордата

Растеривање Београђана који су се окупили и кренули у Литију
за оздрављење свог Патријарха, жртве конкордата

+++

[09] Пушкама на "свој" народ

[09] Пушкама на “свој” народ

+++

Учесници "Крваве литије" испред зграде Патријаршије србске у Београду

Учесници “Крваве литије” испред зграде Патријаршије србске у Београду

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s