ПАЦИФИЗАМ У СЛУЖБИ ПАТРИОТИЗМА И СЛУЖБИ ИЗДАЈЕ – АРТЕМИЈЕ И ИРИНЕЈ


ПАЦИФИЗАМ У СЛУЖБИ ПАТРИОТИЗМА И СЛУЖБИ ИЗДАЈЕ – АРТЕМИЈЕ И ИРИНЕЈ

 

 

Човек је друштвено биће и као део заједнице требало би да има и одговарајуће односе са њом. Самоизолација или претерано учестало општење са заједницом су обично ствари мање или више неправилне, негативне, нездраве, а могу постати и патолошке на крају. Као што је за правилан духовни развој потребно да се човек насамо моли, али је неопходно да учествује и у заједничкој молитви у Цркви, тако и у друштвеном животу треба наћи здрави однос са средином и очувати свој интегритет и духовно здравље ненарушеним од исте те средине.

Слично је и са народима и државама. Разни народи и државе би требало да имају неке здраве међусобне односе. Није добро ни превелико «братство и јединство» нити самоизолација.

4645.zvezda-dinamo-maj-1980

Братство и јединство – било некад, сад се приповеда.

Човек сусреће разне личности у своме животу. Дружење са некима од њих може и нашкодити. Такође, може се десити да човек избегава некога због неке своје предрасуде, а пријатељство са тим неким би могло много да користи. Опет је и то штетно. Многи од светих људи били су прилично одбачени, народ их је често сматрао за безвредне, а они су, уствари, били драгоцено зрно бисера сакривено у незнатним сасудима. Тако је и са народима и државама.

Срби су своју државу изгубили почетком двадесетог века. Онда су ушли у један лонац за искувавање народа који се звао Југославија. Контрадикције у том лонцу нису биле много корисне за народе у њему. После 70 година заједничког живота, народи су из лонца изашли још завађенији и још нездравији него што су били када су ушли у њега. Очигледно да су у том друштванцету владали некакви нездрави односи.

Од остатака расформиране југословенске федерације 1992., створена је једна псеудосрпска држава у којој су се нашле две бивше социјалистичке републике – Србија и Црна Гора. Овај остатак од некада велике државе је ваљда требало да функционише мало боље, пошто је народ у њему био истоветнији него онај у СФРЈ. Ипак, и ово чудо се распало после неколико година. Иницијативу за распад су поред биолошких Срба који су се одрекли својих православних предака, су покренули Албанци са Косова и Метохије, потпомагани од НАТО пакта.

Ипак, деведесетих година је и даље била моћна Комунистичка партија и њена метаморфоза звана СПС, па се тада мислило да ће КиМ. остати у саставу државе Срба и осталих етничких група који са Србима живе. СПС је, углавном, одржавао мир на КиМ. помоћу полицијског апарата и присутства војске. Шиптари су водили своју политику у координацији са западним «партнерима» чекајући свој моментум.

«Хуманитарна интервенција» тј. «Милосрдни анђео» који је извршен од стране НАТО пакта није био ад хок решење, већ нешто дуго припремано. Да би се ова интервенција обавила запад је жудео за изолованом и сатанизованом Србијом и исто таквим Србима. Само уз оцрњени имиџ Србије Запад је могао да убеди своје народе и парламентарне гласаче да је бомбардовање једне европске државе нужно потребно. Пре медијске кампање Запад је урадио све што је могао да би «завадио па владао». Дакле, била му је потребна напетост у односима између Срба и Албанаца. Без ове напетости, не би била могућа интервенција.

Номенклатура на власти је тако несвесно или свесно помогла да се држава уништи. Она је помагала у напетости решавајући проблем КиМ само репресивним мерама. Никоме није пало на памет да решава суштинска питања, да међу Албанцима нађе оне који би прихватали Србију у већем броју. 

SLOBODAN MILOSEVIC

То што Албанци не иду у школе Србије, у војску Србије, што су се самоизоловали, никога у власти није било брига. Вишегодишња напетост произвела је повољну атмосферу за агресију над Србијом.

 

Део интервјуа са владиком Артемијем из 1997:

 

Господине Артемије, шта је то што Вам данас највише смета у Србији?

Вл. Артемије: Мени једино смета овај режим у Београду који продужава нашу агонију.

Како се то рефлектује на свакодневни живот на Косову?

Вл. Артемије: Нема сумње да држава функционише на Космету, али је то присутство државе Србије на Космету видљиво пре свега на улици, кроз полицију на сваком кораку и кроз војску. Овде постоје два народа, постоје две државе, постоје две власти…

…На шта Вас то упућује?                                                   

Вл. Артемије: Дошли смо до једног сазнања, горког али истинитог, да ова власт и овај режим нити може, нити хоће да се бави косовским питањем, па зато отворено и директно не ради на решавању суштинских проблема. Све што раде, раде у корист губљења Косова. Када дођу представници међународне заједнице и када Шиптаре упитају како им је, они обично слегну раменима и покажу руком на улицу где се види полиција са панцирима, другим речима – ето како живимо, под терором. И то је слика која обилази свет. Деведесетих година то је било неопходно, али само док не заживе институције власти, док не почну да функционишу. То је имало оправдања прва три месеца или пет месеци, па и годину дана, али никако више. Ово је само привидан мир. (Део интервјуа са Светланом Петрушић, 1997.)

Тако је говорио еп. Артемије 1997. Али, није само говорио. Он је и делао. Обилазио је свет говорећи истину о Косову и покушао да и са самим Албанцима успостави некакве контакте како би се напетост снизила и како би запад имао мање аргумената да тврди како су Срби угњетавачи и варвари који спроводе терор над другим етничким групама. Ови усамљени потези епископа Артемија, тешко да су могли да направе тектонске промене, али су показивали политичарима на власти и опозицији шта је био њихов посао који нису испуњавали. «Немогућа мисија» еп. Артемија није била превише жељена ни од оних на западу који су били жељни рата, а ни од самих Албанаца који су послушно слушали савезнике са запада.

У циљу смањења напетости еп. Артемије се сретао и са верским лидерима Албанаца уочи саме агресије. Овај сусрет је био политичке природе и никакве расправе о верским питањима није било. Услови еп. Артемија за присутство конференцији у Бечу, као и у свим другим приликама кад се сретао са иновернима је да нема примесе заједничких молитава и екуменизма. То што је злонамерни протојереј Џомић из Митрополије црногорско-приморске ове сусрете сврстао у екуменизам служи му на срамоту, јер се таквим резоновањем показао као дилетант који не разликује бабе од жаба. За једног правника и свештеника овакво незнање је неопростиво. Да његово резоновање није толико злонамерно било би смешно.

 

Долазимо овде до једног кључног појма који игра огромну улогу како у стварању сукоба, тако и у смиривању сукоба и јачању и стварању једне целине од различитих делова. То је појам «смањивања или повећавања напетости».

Срби Косова и Метохије нису тек тако ушли у институције шиптарске банана-републике, већ је пре тога постојао процес «смиравања напетости» између сепаратистичких институција и Срба. Србима је најпре нуђен новац без икакве обавезе: НАТО институције су делиле социјални додатак, пензије и томе слично. Онда је дошао тренутак када су они који су примали ове додатке морали да узму шиптарске личне карте ако су желели наставак примања. Пензионери и социјални случајеви, тј. сасвим политички неважне личности, су временски први издали Косово. Себе су заваравали да нису издали. Шиптарске личне карте на којима је писало «Република Косово» су називали «Унмиковим» личним картама. Тако су, на мала врата у српске средине, уведене канцеларије и службеници сепаратиста. И тако, корак по корак, дошло се до тога да су Срби сами, у своје средине, довели сепаратистичке институције а прогнали институције своје државе. Тако је било на подручју јужно од Ибра. «Смиривање напетости» је отупело отпор издаји.

Тако је и у животу појединаца. Човек, осећа слаткоћу греха, али постоји отпор греху од стране савести. Да би извршио грех човек почиње са сопственим «смиривањем напетости», смањењем тог отпора. Он лаже себе: -Па добро, није то толико страшно; Па, цели свет тако живи; Ако и погрешим покајаћу се; Бог је милостив; Само још овај пут… И тако, пошто је «преварио себе», своју савест, «смирио напетост», он чини грех.

Римокатолици се никад нису одрекли свог прозелитизма. Елита римокатоличке јереси жуди за новим «територијама», освајањем и инкорпорисањем других вероисповести. Да би постигли тако нешто они прво морају да сломе отпор оних које желе да преведу у римокатолицизам. Овај отпор се слама заједничким дружењима са некатолицима, на екуменистичким представама, мировним представама и разним другим конференцијама. Посебно је значајна за њих заједничка молитва како би на један сентименталистички начин сломили отпор жртве.

“У Букурешту се на посебан начин видело какве снаге у промовисању мира могу распламсати дијалог и лични сусрет религијских представника: тако је румунски патријарх Теоктист (Арапасу, † 2007) први пут био на служби речи грчко-католичких хришћана у Румунији, што је допринело смањивању напетости између православних и унијата у Румунији. Овај сусрет у Букурешту је засигурно помогао у припреми папиног посјета Румунији годину послије,»каже се у римокатоличком документу«Асишки модел заједничке молитве: проблем или решење?» Тако то римокатолици раде.

sa raznima

Конфернција о миру и толеранцији са верским представницима Шиптара

 

 

 

 

 

Епископ Артемије је са своје стране, кроз свој «пацифизам» чинио да дође до смањивања напетости између Албанаца и Срба, у време када је заједничка држава Србија била неокупирана. Смањивањем напетости избегао би се рат, Србија би остала цела, а људи и једне и друге етничке припадности би живели квалитетнијим животом. Битно је који је тренутак када је он то чинио. Битно је који је тренутак када је имао сусрете и са снагама НАТО и са Албанцима. То је увек било у времену када се држави Србији није постављало питање граница. До 2008. када је на терену важило да је Косово део Србије, били су могући контакти између представника Срба, представника Албанаца (јер још увек нису били представници лажне државе) и представника Запада.

Епископ Артемије је до 1999. водио «пацифизам» са Албанцима у циљу њиховог интегрисања у државу Србију. Племенит циљ, користан за све. Од 2008. када су Албанци уз помоћ НАТО пакта прогласили «независност», сваки сусрети, преговори и договори са окупатором се своде на интегрисање Срба у пара-државу «Косово». Тада је епископ Артемије прекинуо све односе са окупаторским снагама, и то је један од најважнијих разлога зашто је уклоњен са Косова и Метохије.

Патријарх Иринеј и епископ Теодосије и слични чинили су све дијаметрално супротно од епископа Артемија, али о томе, ако Бог да, у следећем наставку…

 

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s