Премијер Дачић и косовски премијер Тачи поново су се срели прошле недеље у Бриселу да пораде на следећим ,,техничким” корацима у ,,нормализацији” односа између Београда и Приштине. И још једном је премијер Дачић уверавао Србе да је Бриселски споразум једини могући корак напред. Он понавља стална уверавања председника Николића и заменика премијера Вучића да Србија не може да уради ништа боље него да прати стазу која је утабана у Бриселу. Можда они верују да ће се овој мантри више веровати што се више понавља. Али, њихова стратегија поставља веома важно питање: ако је ово најбоље што Србија може да добије, шта је епилог за Косово?Прво, ако 15 тачака Бриселског споразума нешто значе, нема коначног решења за Косово. Садашња влада нема јасну формалну стратегију како да реши косовско питање. Задовољна је тиме да косовске Албанце и ,,међународну заједницу” укључи само на ,,техничком нивоу”. Сврха Бриселског споразума јесте да заобиђе сваку формалну дискусију о суверинитету и дуготрајном политичком решењу. Влада је задовољна да ради на маргинама најважнијег питања тако што се усредсређује на питања попут оног како да се сложи са Приштином и смекша Брисел, Берлин, Лондон и Вашингтон. Али, ова стратегија доноси веома озбиљан ризик који ће на крају радити против Срба и српских интереса.

То што Бриселски споразум формално не садржи епилог за Косово, не значи, међутим, да га и не имплицира. Чињеница да садашња влада одбија да формално призна независност Косова је фасада рођена из политичке нужде у Србији. Сваки сусрет премијера Дачића с премијером Тачијем, чији је циљ ,,нормализација” односа, јесте признавање независног статуса Косова. Сваки пут кад се постигне међугранични „технички” споразум, Приштина добија легитимитет и признаје се као самостални играч. Сваки пут кад Београд одступи од подршке Србима на северу Косова, подржава косовске законе северно од Ибра и у свакој српској енклави на Косову.

Заиста, чак и када се Бриселским споразумом општинама на северу омогућава удруживање, то је много мање него што изгледа, јер се тим удруживањем српска заједница смешта под косовске законе. Сваки корак у примени Бриселског споразума смањује српску контролу и утицај на Косову и беспотребно појачава контролу и утицај Приштине. Најбоље што ово имплицитно решење може да понуди јесте наставак статуса кво у којем ће Срби на Косову, изгледа, заувек живети у надреалном свету изван Србије и под косовским законима и властима. Чини се веома вероватним да ће такве околности изродити сталну срџбу, повремено насиље, високу незапосленост и успорени економски развој.Али, ако Бриселски споразум формално не садржи „епилог или план” за Косово, да ли влада у Београду има неки „епилог или план” на уму? Да, читава стратегија иза Бриселског споразума јесте да се побољшају српски изгледи за чланство у ЕУ.

Садашња влада ће урадити шта год да је потребно – укључујући жртвовање Косова – да добије чланство у ЕУ. Београд је у суштини отписао Косово тако што га је жртвовао на европском олтару. Влада не крије жељу да добије датум за отпочињање преговора о приступању. Многи београдски званичници су се поклонили и молили у свакој западној престоници, надајући се да ће деловати довољно патетично да их позову не само у ЕУ већ и у центре светске моћи. Српски лидери су показали слабост, не снагу, и као резултат су добили осуду и непоштовање западних лидера, а не дивљење, које су тако очајнички тражили. Посебно Берлин, Лондон и Вашингтон узимају слабост Београда као позив да Србији поставе још више услова. Чак и датум за отпочињање преговора о придруживању који је дат Србији није безуслован. Немачки парламент ће у децембру одлучити да ли је Србија дорасла условима Бриселског споразума и да ли је стварно вредна тога да добије датум почетка преговора. Још једном, Берлин вуче Београд за нос!

Оно што ствари чини још горим јесте чињеница да влада у Београду као да живи у илузији да ће ЕУ бити спасилац Србије, да ће чланство бити некакав освит српске економије. Тешко да је ово вероватно. ЕУ је у страшној економској и политичкој ситуацији и нема изгледа да ће се ускоро променити. Унија је исцрпљена; она није онај економски мотор од пре неколико деценија. Откако је Србија 2008. потписала трговински споразум са ЕУ, приближно 56 одсто целокупне српске размене одвија се са земљама уније, али је овај однос мало допринео побољшању економске позиције Србије. Већина размене подразумева у ствари увоз у Србију, што доноси добробит другим земљама, а не Србији. Нема разлога за претпоставку да ће се ово променити када Србија постане чланица ЕУ. Заиста, чини се да ће Србија постати чак и важнија дестинација за извоз других земаља уније, што ће допринети даљем отицању тврде валуте из Србије. Коначно, и ако Србија и добије датум за отпочињање процеса придруживања, то ће сигурно трајати дуже од деценије пре него што буде затворено свако преговарачко поглавље, остављајући земљу све време у економском процепу.

Неки облици придруживања ЕУ могу бити корисни за Србију, али то можда није пуно чланство и свакако није жртвовање српских интереса на Косову. Можда за Србију има много више смисла да прошири трговински споразум из 2008. или да следи украјински модел придруживања, без терета пуног чланства. Истовремено, Србија може у потпуности да истражи многобројне путање економског развоја, посебно кроз сарадњу са деловима света чије економије стоје много боље од економије ЕУ.

Професор универзитета, Вашингтон
Стивен Мејер