Проф. др Светозар РАДИШИЋ: (НЕ)КОМЕ НЕ ОДГОВАРА ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ?


Проф. др Светозар РАДИШИЋ: (НЕ)КОМЕ НЕ ОДГОВАРА ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ?


СРБИ, А ПОСЕБНО ЊИХОВЕ ВОЂЕ, СУ ДУЖНИ ДА ИСТРАЈУ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ИСТИНА О СРЕБРEНИЦИ, НЕ БИ ЛИ СКИНУЛИ ОМЧУ С ВРАТА СВОЈИХ ПОКОЉЕЊА И ЗГУЛИЛИ МАСКУ С ЛИЦА СВЕ БЕСКРУПУЛОЗНИЈЕГ „ВЕЛИКОГ БРАТА”.

12.07.2013.  ФБР аутор и члан редакције СРБског ФБРепортера Проф. др Светозар Радишић, за ФБР приредила Биљана Диковић

др Светозар Радишић

Проф. др Светозар Радишић

Прошло је 18 година од оружаног сукоба у Сребреници у којем је погинуло више хиљада људи, у рату који је осмишљен у Директиви 20/1 Савета за националну безбедност САД 18. августа 1948. године. Босански муслимани покопавају још 409 остатака својих оружаних снага, и/или убијених невиних цивила. Будући да ниједан човек на свету не жели у свом окриљу злочине и злочинце, остаје нејасно зашто се не установи истина о догађајима у Сребреници и покажу јавности снимци кретања снага и техничка аргументација непристрасних сведока (из јединица на терену).

Феномен „Сребреница“, који дириговано прераста у светски мит, је у ових 18 година методом аналогије раскринкан, баш као и догађаји на Маркалама и у Рачку, а сигурно је само то да су људи који су доказали да није постојао геноцид уклоњени са медијског простора, са радних места и потпуно физички изоловани.

Међународни суд у Хагу, хтео то или не, направио је први корак ка скидању омче српском народу, коју су му намакли чиновници „великог брата”, попут Хавијера Солане, Ричарда Холбрука и Веслија Кларка. То је била прилика, будући да су глобалисти остали без маске на лицу, да се открију сви поступци из псеудоеволуције у којој је српски народ посрамљен и жигосан. Сада су ретки људи који не знају да су велики финансијски магнати одлучили да створе лако контролисани свет „бонсаи држава”, помоћу људи које су за то обучили. То што су изговорили чиновници „великог брата” Мајкл Полт и Андреас Цобел 10. и 11. априла 2007. године, и касније Хавијер Солана, тражећи своју власт у Србији, само потврђује оно што су о мондијализацији говорили и писали противници тзв. неоробовласничког поретка. Колико су ствараоци новог планетерног поретка огрезли у зло најбоље казује „случај Сребренице”. То место и трапаво режирана филмска фарса, која није снимљена у Сребреници али је пуштена у свет као главни доказ, оличење су бесрама светских моћника, њихових слуга у тзв. невладином селтору и беде обесправљене и раслабљене руље.

Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рамбујеу и Рачку…, него је показатељ да је ум обичних људи толико „испран” да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа. Истовремено је потврда да је још једном успешно примењена доктринарна, прикривена операција звана „лажна заставица”.

СЛЕПИ КОД ОЧИЈУ

Да ли је могуће да Срби прихвате прозивање за геноцид у Сребреници на основу снимка убијања шест младића у месту које се не зове Сребреница, већ Трново? Како прихватити податак да нико из холандског батаљона није имао при руци фотографски апарат, мобилни телефон, или камеру, да сними „покољ” који се пред њиховим очима „догодио” у Сребреници? Како је могуће да не постоје сателитски снимци покоља у Сребреници? Познатоје да су операције на Балкану планиране у Бриселу, НАТО-у и Пентагону и да је рат у Босни надгледан са дванаест сателита. Исто тако је познато, да су неки од тзв. стационарних сателита, због надгледања ситуације, премештени и „фиксирани” изнад централних делова Балкана. Најбољи доказ да је предео Сребренице био под сателитским надзором је театрални наступ Медлин Олбрајт у Савету безбедности, 10. августа 1995. године, када је приказала сателитске снимке „помереног земљишта“ на којем су наводно закопане муслиманске жртве. Зашто те фотографије нису никад јавно публиковане? Како је могуће да муслиманске снаге, које су се под борбом од 11. јула 1995. године повлачиле из тзв. заштићене зоне (енклава), у којој нису имале право да буду, нису снимиле ниједну сцену масовних злочина наведену у правним институцијама? Откуд то да амерички и британски обавештајци, убачени за време операције „Падобран”, не сниме бар једну сцену убијања?

На шта личи жртва псеудоеволуције (сатанизација), најбоље показује пример Ибрана Муставића, аутора књиге Планирани хаос (1990–1996), који је рођен 1960. године и одмалена учен (од староседелаца, родитеља и у школи) да су сви Срби зли четници. Потом је, препун предрасуда, ушао у рат у којем скоро ништа није разумео. Киван због зле судбине руље која га окружује, он је у исти кош ставио сребреничку мафију, муслиманско руководство из Сарајева, Србе који су се борили за опстанак у Босни и Херцеговини и америчку администрацију. Мустафић је био од 10-тог до 12-тог јула 1995. у Поточарима код Сребренице. Писао је о геноциду над муслиманима и, зачудо, није навео ниједан доказ за (вишеструка) убиства у том месту.

С друге стране, постоје безбројни докази о монструозним масовним злочинима над Србима. Филм о злочинима приказан у Центру „Сава” нису ни покушали да виде чиновници „великог брата” и њихови пулени уграђени у „српску власт“, иако боље од осталих знају шта је истина, будући да су је сами креирали, или су били саучесници злочина над Србима. Још је занимљивије да нико из нове српске власти није до сада био заинтересован за истину о Сребреници. Сада би, после 15 година, да изгласају некакву резолуцију. На чијим доказима?

Како се догодило да нико из београдских власти (чак ни правници и органи безбедности) није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу текстова Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса”, „Коријере дела сера”, „Ел паса”, „Гардијана” и „Индипендентеа”?

Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу”, да је злочин на пијаци „Маркале”, гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони”, формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу? Зар не би било умно да се провере подаци да су у „Операција Сребреница” учествовали обавештајци једне НАТО силе и да су (са)учесници у убијању заробљених бораца приликом пробијања из „сребреничке заштићене зоне”? Тај злочин против ратних заробљеника, јесте, по свему судећи, једини истински злочин који се догодио над Сребреничанима и за њега, по тзв. командној одговорности, има места. То значи да не треба да одговарају високи службеници Војске Републике Српске, већ армије која учеснике „масакра” обучила, организовала и упутила на крвави задатак у Босну.

Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници”.

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је ‘масакр’ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: ‘вратит ћемо вас на 1389. годину’! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је ‘хуманитарном интервенцијом’!”

Војска Југославије је, иако технички далеко испод опремљености холандског батаљона и америчких система који су надгледали рат у Босни, успела је да овековечи све злочине које је учинио НАТО у пролеће 1999. Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Срби би били облепљени плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”.

ТРАГОМ ИСТИНЕ

Бивши председник Републике Српске др Радован Караџић је, у писму упућеном 17. априла 2002. године др Кости Чавошком, председнику Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, написао: „Жао ми је што холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је ‘покољ у Сребреници’ француско Министарство иностраних послова обнарадовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Да су узели у обзир фељтон о стварању Странке демократске акције (СДА), нашли би одговор: покољ је био договорен и испланиран на Западу”.

У вези с истином о Сребреници, аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије „60 минута”, на саслушању пред адвокатом ТВ компаније Еј-Би-Си, признао је: „Лагао сам о Сребреници, приказујући снимке који су се догодили далеко од ње. Учинио сам то, да би приказане сцене повећале разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници”. Шта је са изјавом бившег команданта снага УН у БиХ, канадског, генерала Луиса Мекензије, сарајевској телевизији „Хајат“? Рекао је да се није десио геноцид у Сребреници, већ масакр, јер да је неко хтео да почини геноцид не би водио жене и децу у Тузлу. Мекензи је нагласио да је истина да су убијене хиљаде људи, али да је такође значајан број људи који су наводно масакрирани, а касније се испоставило да су живи. Мекензи је оптужио и УН што нису обезбедиле тзв. сигурносну зону и заштитиле цивиле у Сребреници, рекавши да су догађајима у Сребреници претходили ратни злочини над Србима у околини.

Будући да Србима само истина може скинути омчу звану Сребреница, није јасно: коме то у Србији, Републици Српској, Црној Гори и присутним војним снагама не одговара да се она сазна? У сваком случају неко се крије иза невладиних организација. Када је 16. маја 2005. на Правном факултету у Београду одржан скуп посвећен истини о Сребреници на којем су говорили Миливоје Ивановић, Драгослав Огњановић, Љиљана Булатовић и проф. др Радован Радиновић (генерал-потпуковник у пензији), у просторије Факултета продрли су представници омладинаца Г-17 плус, СПО, Либерално-демократске фракције Чедомира Јовановића, бивши челници „Отпора” и представници невладиних организација предвођени Наташом Кандић и Соњом Бисерко. Организатори из студентске организације „Номоканон” избацили су уљезе уз узвике „издајице!”и „сорошевци!”. Студенти су реаговали, будући да су о свим противницима скупова на којима треба рећи српску верзију догађаја у Сребреници, знали доста података, из књига о невладиним организацијама. Стога су знали да је, на пример, Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а објаснио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су, поред осталих, Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као „најзначајнији извор информација”, Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати „Независност”, Алтернативне образовне институције итд.

НЕГОВАЊЕ ЛАЖИ

Укрштањем података, могуће је раскринкати илуминатски план да се нови покушај геноцида над Србима, етничко чишћење српских Крајина, прогон Срба и окупација Косова и Метохије, оправдају њиховом сатанизацијом и фабриковањем сумње да су управо они починили највеће злочине. Познато је да су „владари из сенке” искористили „добре услуге” илуминатисте Ричарда Холбрука, средином 1998. године. Направили за Србе и Шиптаре судбоносни потез његовим састанком са лидерима „Ослободилачке војске Косова”. Подучио их је шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју Велике Албаније изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”.

Све наведено свакако приличи искреним, у англосаксонским радионицама обученим антисрбима, али је „необично”, што је очевидно и неприкривено да је реч о системском решењу. Наиме, у америчком недељнику, новини за клинце од осам до 14 година, „Tomorrow’s Morning” број 273, објављеном у октобру 1998, пише: На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову, од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”. Очевидно је да зловоља Ричарда Холбрука и његових колега трује и генерације које тек треба да сазру. Ту зловољу неко је правовремено пренео на Ричарда Холбрука, Олија рена и Мартија Ахтисарија, али и на Питера Јустинова, који је рекао нешто што људски род није изустио пре њега: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје”.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у чланку „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту” (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ поверује у њу”.

Српска власт, уместо да инсистира на истини о Сребреници, којом би спрала љагу са свог народа, прихвата безусловно конструкте чиновника „великог брата” и то оних „људи” којих се гади скоро цео свет. Свакако да то није пут ка извеснијој будућности. Влада Србије ће кад-тад бити приморана, „виталним проблемима”, да догађаје у Сребреници истражи и установи истину, а затим с њом упозна сопствени народ, светску јавност и чиновнике „великог брата”.

Када понуди истину својим разбоженим налогодавцима, биће јој коначно јасно с ким има посла. То је једини начин да не буде запамћена као марионетска власт, која против Срба чини више од српских непријатеља.

Омча звана Сребреница мора се скинути са српског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозни глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима. Међутим, то се неће догодити све дотле док српске власти могу да гледају суђења у Хашком трибуналу, где се легитимно као докази користе „снимци” нелегално „пресретнутих разговора”. Проблем је још већи, будући да иста власт потискује чињенице да је Насер Орић зверски убио 3.260 Срба (сва документа о његовим злочинима постоје у Хашком тужилаштву, као и патолошки налази и сведочења жртава), а да је цифра за Сребреницу расла од пар десетина погинулих муслиманских бораца, приликом пробоја из холандским батаљоном штићене зоне, па све до 8.000, наводно, претежно цивилних жртава.

Зар је могуће да судије нису општеобразовани интелектуалци који су пре доласка на функције знали шта се догађа на Балкану? Зар не знају да се фото, аудио и видео снимци могу монтирати? Зар никад нису били у студију за снимање компонованих песама, или никад нису чули да је могуће и клонирање људског гласа? Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје 10-так минута, научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Примена те технологије је већ присутна у контроли људи, ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001, оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона. Брига је судије за истину. Они уредно уписују и заводе по бројевима све што Хашки тужилац препоручи у антисрпске доказне материјале.

Уосталом, Џон Лехленд у напису под насловом „Лажи душебрижника” тврди, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде поткопана, свет ће имати шансу да се врати закони(тости)ма и миру”.

 

Advertisements

3 comments

  • Ko moze da mi dadnei onaj lazni film… koji su Bosnjaci snimali…. kako ih navodno Srbi ubijaju, pa posle toga svi ustali?
    Taj film je sinoc pustilo nemacki ZDF na TV-dnevniku, rekavsi… da se taj film posle pojavio.. i pokazuje “kako Srbi ubijaju bosnjake”…

    Like

  • Снимак лажног стрељања у Сребреници

    Like

  • Ovo je UN-dokument od 04. 08. 1995, u kojem stoje da su u Tuzli regitrovali 35’635 ljudi iz Srebrenice. Da podsetim: muslimanski dokumenti inforimsu o tome, da je u Srebrenici pre njenog pada bilo 37’255 ljudi. 37’255 – 35’635 = 1620. To je otprilike ta cifra Muslimana iz Srebrenice, koji su u propboju ka Tuzli mogli poginuti. Moze se dodati mozda jos nekoliko stotina boraca iz Zepe, koji su se pridruzili srebrenickim borcima u proboju ka Tuzli. …

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s