Догодило се на данашњи дан 7. јули 1941. год – СРБИН ПУЦАО НА СРБИНА… НЕ ПОНОВИЛО СЕ !


Догодило се на данашњи дан 7. јули 1941. год – СРБИН ПУЦАО НА СРБИНА… НЕ ПОНОВИЛО СЕ !

На Ивањдан 7.јула 1941 одржан је вашар,као и сваке године у селу Бела Црква код Крупња. Због ратног стања, власт је забранила да се одржи вашар, упркос забрани људи су се скупили. Око 17h из шуме је дошла група наоружаних цивила. Окупљеном народу се обратио Живорад Жикица Јовановић Шпанац, да треба да се крене у борбу против окупатора, борба против капитализма…

07.07.2013. ФБ страница Сајт Посвећен Српској Историји, за ФБР приредила Биљана Диковић
Бела Црква - зграда бивше кафане, а данас музеја и спомен-бисте др Мише Пантића, Жикице Јовановића и Чеде Милосављевића

Бела Црква – зграда бивше кафане, а данас музеја и спомен-бисте др Мише Пантића, Жикице Јовановића и Чеде Милосављевића


После завршеног говора Шпанац и група цивила враца се у шуму. Упараво у то време стиже жандарска патрола наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић. Наоружани цивили су се вратили из шуме, жандарни су позвали наоружане цивиле да предају оружије. Жикица Јовановић Шпанац је убио Лончара, а наоружани цивил из шуме Солдатовић лисио је живота Браковића.

7.јули се славио као дан устанка у Србији до 2001. када је укинут.

У Јануару 2009. окружни суд у Шапцу је донео решење којим су рехабилитовани Богдан Лончар и Миленко Браковић. Како је образложио судија Гојко Лазарев Богдан Лончар и Миленко Браковић су убијени без одлуке суда, без спроведеног поступка, из чисто идеолошког разлога, као жртве прогона и насиља, од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот. На ову одлуку НЕ ПОСТОЈИ право залбе.

Захтев за рехабилитацију је поднела шабачка новинарка Стана Муњић која се 17.година друзила са зеном покојног Богдана Лонцара Босиљком. Стана Муњиц је преточила исповест Босиљке у књигу “Син српског Ивањдана”.

На улазу у Белу Цркву (из правца Шапца) са десне страна пољана где се организује сеоски вашар, где је одржан и крвави Ивањдан, ту се налази споменик Жикици Јовановић Шпанцу и споменици још два партизана и мраморна плоча “Овде је Србија рекла слобода”.

2000. Босиљка је подигла споменик свом покојном супруга Богдану,а Браковићу две године касније Удружење за очување српске традиције.

Немачка је окупирала Краљевину Југославију још у априлу 1941. Зашто је Тито чекао толико дуго ? Стаљин комуниста је потписао пакт пријатељства са Хитлером фашиситом (КОМУНИСТИ И ФАШИСТИ ЗАЈЕДНО), тако да је и Тито поштовао тај пакт.Тек када је Хитлер напао СССР 22. јуна, тек онда се доноси одлука да се крене у борбу против Немаца.

Жикица Јовановић Шпанац суделовао у грађанском рату у Шпанији (одатле и надимка) као наоружани авантуриста, а авантура се звала комунизам. Жикица Јовановић је започео “УСТАНАК” тако што је убио два Србина. Као они су били сарадници окупатора, по тој партизанској логици сви они који нису били у партизанима су били сарадници окупатора и све их је требало побити.

Србија је из првог светског рата изашла као победник, а да је притом изгубила ¼ становниства, сви су гинули за Србију. У другом светском рату, по партизанима Срби су требали да гину за комунизам, и што је најгоре у томе Жикица Јовановић Шпанац (по рођењу Србин) је убио два Србина, и тај догађа “СЕ ПРОСЛАВЉАО” од стране комуниста као дан када је Србија кренула у борбу против фашизма.
Шта урадише Тито и комунисти ?

НЕ ПОНОВИЛО СЕ, УЖАС !

ДА СЕ ПОДСЕТИМО…догађаја који су предходили овоме (део из књиге ИСТОРИЈА СРБА – Ђорђе Бојанић)

АПРИЛСКИ РАТ И СЛОМ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

На седници Крунског савета 6.марта 1941.године одлучено је приступање Краљевине Југославије Тројном пакту.Тада су Нишлија Драгиша Цветковић и Цинцар-Марковић званично објавили разговоре са Немцима.
Под притиском фашистичких сила Краљевина Југославија је 25. марта 1941.године приступила савезу Немачке, Италије и Јапана (Тројни пакт). У Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савета 25. марта 1941.године, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић потписали су протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине.
У посебним нотама које су потписали министар иностраних послова Немачке Рибентроп и министар иностраних послова Италије Ћано, потврдили су да поштују сувереност и територијални интегритет Југославије.Утврђено је и да се неће постављати никакав захтев за војну помоћ, да Силе осовина за време рата неће Југославији подносити захтев за одобравање пролаза трупа или транспорта преко југословенске територије, да ће при новом одређивању граница на Балкану водити рачуна о интересу Југославије када је у питању територијална веза са Егејским морем и проширивањем њеног суверенитета на град и луку Солун. Договорено је да се ове одлуке чувају у строгој тајности .
Кнез Павле Карађорђевић и влада Цветковић– Мачек су сматрали да ће Југославија тако очувати свој положај. Догађаји који су уследили су то и оправдали. Два дана касније, 27.марта, десио се војни удар (који је за последицу имао рат ).
На хиљаде људи демонстрирало је улицама Краљевине Југославије и узвикивало пароле које су комунисти лансирали – ”БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ ! БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ !” .
Клицало се и ”ХОЋЕМО САВЕЗ СА РУСИЈОМ” , ”Совјетска Русија ” која је тад била у савезу са Хитлером (имала уговор о међссобном ненепадању).
Против пакта била је Православна црква на челу са патријархом Гаврилом Дожићем.
Срушена је влада, похапшени су министри, свргнуто Намесништво, а краљ Петар II Карађорђевић проглашен пунолетним, шест масеци пре свог осамнаестог рођендана.
Преврат (пуч) од 27. марта 1941. године који је организовала група официра и генерала повезаних са једним делом југословенске буржоазије и енглеском обавештајном службом (међу којима је било искрених и убеђених родољуба и антифашиста), била је у исто време и одраз револуционарног расположења радничке класе, као и свих осталих родољубивих демократских и антифашистички расположених снага.

ЛАЖНА ВЕСТ

27. марта 1941. ујутру, Радио Београд објавио је једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском ђенералу Душану Симовићу.
Иако је последњих дана марта владало једно напето расположење, па се могло свашта очекивати, многи слушаоци посумњали су y истинитост ове вести. Али, ускоро, и они су престали да сумњају када су преко радија чули глас младога краља Петра II како чита своју прокламацију.
Међутим, нити је краљ збацио своје намеснике, нити је узео власт y своје руке, нити је поверио мандат Симовићу, а најмање да је читао на радију своју прокламацију. Све је то била лаж, превара, фалсификат, једна ретко дрска, гангстерски изведена мистификација од извесних лица, која су хтела, послуживши се недозвољено Краљевим именом, преокрет у своју комунистичку корист.
Краљев говор преко радија Београд био је фалсификат. Тај говор, без знања Краљевог, одржао је капетан Јаков Јововић. Он је касније,у току рата, причао о том говору и проклињао је дан 27.март, као и оне који су пуч извели.

Њихов циљ био је да сруше закониту владу и узму власт y своје руке, да откажу један међународни акт, који је наша влада морала потписати како би избегла рат и сигурну катастрофу; да изазову Хитлера да нас нападне, али не y циљу да са њиме ратују, већ само да «маркирају рат», да га пусте да нам уђе y кућу, да је запали и уништи, а они да седну y авионе, да понесу са собом народну златну имовину и оду у свет да је тамо расипају.
Лаж се проглашава истином, лудост мудрошћу, неваљалство врлином, а кукавичлук хероизмом. 27. март се славио као највећи национални празник. Образују се национална удружења под његовим именом.

27. март 1941. био је можда и најцрњи дан историје српског народа.

Према најновијим сазнањима одређену улогу имала је и КГБ преко Мустафе Голубића и Коминтерне. Догађаји 27. марта 1941., којима је срушена влада и Намесништво и изабрана нова влада с генералом Душаном Симовићем, прекинули су ланац Хитлеровог лаког покоравања европских држава и у демократском свету изазвали дивљење према народу који је раскинуо пакт и паролама ”Боље рат него пакт” и
”Боље гроб него роб”повратио своје ”назови” достојанство и почео исписивати нове странице савремене историје које ће се показати као доста лоше за наш народ.
Тај догађај, као и Априлски рат, извукао је Југославију из анонимности и на њу скренуо пажњу целокупне светске јавности.
Мало људи је говорило да је то изазивање најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину.
Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ.
Тако су извршиоци пуча проиграли судбину целог једног народа и једне земље. Само за једну једину ноћ пучисти су прокоцкали све оно што је било стварано од Карађорђевог устанка 1804. па све до 1941. године.
Комунистичком акцијом у манифестацијама и демонстрацијама 27. марта руководио је штаб у коме су се налазили Милован Ђилас, Раде Кончар, Светозар Вукмановић-Темпо и Цана Бабовић. На митинзима су говорили Лола Рибар, Рифат Бурџевић, Раде Кончар, Сима Милошевић, Ђорђе Јовановић, Владо Поповић и други.
Одлука о нападу донета је 27. марта, по вестима првим из Београда Адолф Хитлер је нагласио да је Југославија одувек била несигуран фактор, посебно Срби који су непријатељи Немаца. Због тога је одлучио да се Југославија разбије и војнички и као држава и да се удари немилосрдном жестином и муњевитом брзином. Југословенска војска је била растројена и неспремна за борбу.

Као погрешном се показала одлука да се брани цела држава, јер војни врх није хтео да озваничи неспремност Хрвата.
У војсци су се налазили многи агенти Немачке и Италије, који су уносили забуну и вршили саботаже. Многи официри нису хтели да се боре. Хитлер је напао Југославију без објаве рата.

Напад је почео без објаве рата 5. априла у 22 часа, препадом на граничне карауле. Око два ноћу Немци су заузели Сипски канал на Дунаву, а око пет и десет бомбардовани су и аеродроми.
Изненађење је у потпуности успело.
Рат је завршен за дванаест дана, а југословенска војска се распала као и држава. Споразом о примирју (капитулацији) потписан је 17. априла 1941. године.

(Део из књиге ИСТОРИЈА СРБА- Ђорђе Бојанић)

 
Сајт Посвећен Српској Историји: Наравно да је било много ранијих или много значајнијих датума везаних за отпор српског народа окупатору. Официри Југословенске Краљевске Војске, предвођени пуковником Драгољубом Михаиловићем основали су 13. маја 1941. године, на Равној гори Југословенску војску у Отаџбини и прогласили почетак отпора окупатору, 40 дана пре напада Трећег рајха на Совјетски савез и 52 дана пре него што је одлуку о подизању устанка донела КПЈ. Прва чета Посавског партизанског одреда извршила је 14. августа напад на један немачки аутомобил и убила немачког команданта Шапца и четири немачка војника. Због тога је немачка казнена експедиција спалила село Скелу, код Обреновца, стрељала 50 политичких затвореника, које су довели из београдског затвора и још 15 сељака из Скеле. Јединице Југословенске Војске у Отаџбини под командом потпуковника Веселина Мисите победиле су немачке трупе у Бици за Лозницу, 31. августа 1941, а Лозница је постала први ослобођени град у окупираној Краљевини Југославији и Европи. Међутим, 7. јули је најбоље одражавао политичке и идеолошке ставове комуниста.

„Босина кафана” претворена је касније у музеј у којој је и данас поставка „7. јули 1941. године”. На десетогодишњицу догађаја у Белој Цркви испред кафане су постављене бисте Жикице Јовановића Шпанца, Милоша Пантића и Чедомира Чеде Милосављевића, рад вајара Стевана Боднарова.

Стана Муњић, новинарка Шабачког Гласа Подриња, упознала се са својом комшиницом Босиљком, удовицом Богдана Лончара 1991. године. Муњићева је годинама записивала Босина сећања на догађаје у Белој Цркви 1941. године и сакупљала сведочења других људи о томе. Та истраживања Стана је 2000. године преточила у књигу „Син српског Ивањдана”.

Још деведесетих година прошлог века извршене су измене у школским уџбеницима, које су у њих унеле научне погледе на догађаје од 7. јула 1941. Међутим, овај датум се и даље славио као Дан устанка народа Србије, све док га 11. јула 2001. године Народна скупштина Републике Србије није укинула као државни празник, заједно са Даном борца.

У порти цркве Светог Ђорђа, која се налази прекопута „Кафане Недељковића” Босиљка је 2000. године подигла споменик свом супругу Богдану Лончару, а поред њега је Удружење за очување српске традиције, две године касније подигло споменик Миленку Браковићу. Испред ових споменика постављена је плоча са натписом: „Да се више нуикада не понови да Србин убије Србина”. Сваке године у цркви се служи парастос Лончару и Браковићу. Прекопута, испред кафане-музеја, поред бисти Жикици и друговима и данас стоји пре 60 година постављен натпис: „Овде је Србија рекла слобода!”. Ту се и данас, сваке године, обележава годишњица 7. јула-Дана устанка. Између ова два места, у Белој Цркви, некако симболично, пролази друм, као нека врста границе коју је пре седам деценија урезао један метак.

Босиљка Лончар-Ивановић преминула је 7. марта 2008. године. Исте године новинарка Стана Муњић поднела је Окружном суду у Шапцу захтев за рехабилитацију Богдана Лончара и Миленка Браковића. На основу сведочанстава сакупљених у Станиној књизи, изјава сведока и вештачења сарадника Института за савремену историју – историчара Косте Николића и Срђана Цветковића, суд је 11. децембра рехабилитовао Лончара и Браковића, као „прве жртве грађанског рата у Србији, жртве прогона и насиља, којима је повређено право на живот”. Суд је комунистичку верзију догађаја од 7. јула 1941. године прогласио за „својеврсну манипулацију историјом”, а тај догађај и датум означио као „почетак грађанског рата у Србији 1941 – 1945. године”.

Advertisements

One comment

  • Одличан текст, све је јасно и аргументовано, одавно је то требало јасно да се каже и зна. Свака част и Сајту посвећеном српској историји, од њих сам пуно тога научио. Препоручујем га свима.

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s