СМЕДЕРЕВО: Диверзија или несрећан случај? – нерасветљена тајна!


СМЕДЕРЕВО: Диверзија или несрећан случај?  – нерасветљена тајна!

5. јуна 1941. у 14:14 у Смедереву се догодила стравична експлозија у којој је страдало око 5.000 људи, а знатно већи број био рањен. Од 2.393 кућа и зграда тадашњег Смедерева, само 25 је остало неоштећено. Стравична експлозија муниције, бомби и бензина који су у то време Немци лагеровали у древном здању Смедеревске тврђаве, нанела је те прве ратне године Смедереву и том делу Србије велика разарања и огромну тугу за погинулима. Има неколико верзија како је до експлозије дошло, али званично, ни после рата никада није саопштено шта се тога дана стварно догодило.

06.07.2013. ел.поштом ФБР сарадник Владимир Петровић, за ФБР приредила Биљана Диковић

eksplozija prva
Смедерево, град који је 5. 06 1941. разорен експлозијом око 400 вагона лагероване муниције, граната, авио бомби и око 200 тона бензина.

Град је након експлозије замро и био толико опустошен да се размишљало да буде напуштен и подигнут на неком другом месту, ма да је древна тврђава, грађевина деспота Бранковића ублажила удар, центар града је био сравњен са земљом. На месту је погинуло око 2.500 људи. То је идентификованих број жртава по имену и презимену, али тачан број никада није утврђен, јер се није знало ко је из других места Србије тога дана био у Смедереву или се само у пролазу нашао у возу на смедеревској железничкој станици. Број рањених је свакако био неколико пута већи и процењује се на око 5-6 хиљада.

Прву процену броја погинулих дала је немачка команда у Бечу и она каже да је у експлозији у Смедереву погинуло око 4.000 људи, а да је још око 5.000 лакше и теже рањено. Према немачким изворима овај број жртава је, временом, континуирано смањиван, и односио се само на становништво Смедерева и околине, док је бројка укупног броја жртава расла и зауставила се на око 6.300 погинулих и 5.500 лакше и теже рањених. До ових доста различитих процена о броју жртава долази јер се тих дана у Смедереву налазило више хиљада Немаца који су се спремали за одлазак у рат на Совјетски Савез. У Смедереву су се у тренутку експлозије налазили и неколико група радника које су радиле на паковању експлозивног материјала који је баржама пребациван у Немачку, као и много људи који су радили на утовару, морнара на речним бродовима… Због великог броја људи који су се тих дана слили у Смедерево и због велике снаге експлозије где су људска тела фактички спаљена, било је врло тешко утврдити приближно тачан број жртава. Стога број жртава никада није утврђен, а најчешће помињана бројка је да је у Смедереву погинуло око 4.000, а да је теже и лакше рањено око 5.000 људи. Ове цифре се односе само на жртве експлозије који су са простора Србије.

Ни после Другог светског рата, број жртава никада није утврђен, нити је држава предузимала истрагу о томе. Овај немар што се српских жртава тиче није карактеристичан само за ову велику трагедију у Смедереву, већ је образац понашања за целу Југославију. Једном речју страдања српског народа су у целом 20. веку мало кога бринула, што нам говори о томе да дуго имамо туђине за владаре.

smederevo eksplozija

На железничкој станици Смедерево, лешеви разбацани на све стране немачки официр и српски сељак покушавају да помогну ако још има живих

lsmederevo judi na ulici
Овако је тих дана пре експлозије и на сам дан експлозије било гужви на железничка станици Смедерево

На све стране тела несрећних људи

Миша Јовановић (93) сведочи како је само срећом и чудом преживео ту стравичну експлозију:

– “Као да је почео смак света. Дан се претворио у густу помрчину… На станици су вагони летели као пластичне играчке… Тела погинулих путника, налажена су на по неколико стотина метара удаљености од железничке станице. Омладина која се возала на рингишпилу а који је био у близини тврђаве, заједно са рингишпилом одлетели су стотину па и више метара, многе су нашли мртве у корпама, рингишпила – присећа се Миша Јовановић, иначе члана Комисије за обнову Смедерева коју је основала влада Милана Недића. Иначе Миша Јовановић је због хитног посла само петнаестак минута пре експлозије напустио кафану „Солун“ у близини станице, која је збрисана до темеља. Тада је у тој кафани у којој сам до малопре седео погинула читава чета Немаца, група локалних трговаца, и бар пет-шест људи за два суседна стола. Односно погинули су сви гости… ”   

Рачуна се да је у Смедереву тога дана било око пет хиљада људи који су дошли из других места. Да је воз кренуо по реду вожње, како је то чинио до тада иако је била окупација, жртава би било далеко мање. Међутим, воз је каснио баш та два кобна минута.

Сада се овај догађај сваке године на тај дан обележава писком локомотиве на железничкој станици, сиренама и лупањем црквених звона, сваке године 5 јуна тачно у 14.14 сат и град се на тренутак „паралише“ у знак сећања на жртве те велике трагедије. Годишњицу експлозије у Смедереву, обележава црква парастосом жртвама код спомен-костурнице на Старом гробљу, те полагањем венаца на споменик настрадалима код железничке станице и комеморативним скупом на коме учествују Црквени хор и ученици Гимназије. Ово скромно обележавање трагедије почело је 1981, код споменика жртвама у близини железничке станице који је направио смедеревски вајар, Селимир Јовановић, који је и сам преживео ову трагедију”…

Дан сећања на жртве експлозије најпре је назван „Заветни дан“, по идеји тадашњег комесара за обнову града Димитрија Љотића. После Другог светског рата па све до 1981. године догађај је носио назив „5. јун“, а од тада до данас „Дан незаборава“. На спомен-костурници на Старом гробљу, коју је пројектовао Александар Дероко, уписано је 485 имена, а око 250 жртава без имена сахрањено је у заједничку гробницу. Жртве у возу, које је родбина из околине препознала, сахрањене су у местима одакле су. Списка погинулих углавном нема.

marka

Највећа равничарска тврђава у Европи је задобила ране које ни до данас нису излечене. Влада Милана Недића је образовала Комисију за обнову која је поступно обновила град, уз масован рад добровољаца из целе Србије. До 1943. град је обновљен. Највише су помогли добровољци, студенти и ученици, али и Немци и две јевреске заједнице са око 500 људи. Штампане су и поштанске марке са доплатом за обнову Смедерева. На чело комитета за за обнову Смедерева бива постављен Димитрије Љотић (који је добар део младости провео у Смедереву) и који колико толико успева да санира штету.

Љотић, адвокат из Смедерева и председник Југословенског Народног Покрета „Збор“, обраћа се омладинцима свог предратног покрета и на његов позив они се одазивају и организују Добровољну радну службу. Данима, уз највеће напоре и пожртвовање, личну опасност због могућности избијања епидемије тифуса и колере, Радна служба је откопавала лешеве већ у распадању. Ови омладинци, понајвише гимназијалци и студенти, многи међу њима избеглице из разних делова Југославије, одиграће ускоро још једну улогу коју им је судбина доделила, исто тако са пуно части и самоодрицања. Свакако треба рећи да су хуманитарну помоћ из ваздуха бацали авиони свих земаља, а Немци су на сваком кораку у граду помагали становништву и повређенима, као да нису били окупатори. Кажњавали су покушаје пљачке и заводили ред код организовања откопавања рушевина.

dobrovoljci
Добровољци и омладинци покрета „Збор“, као и многи други, Немци, јевејска заједница раде на обнови Смедерева

smederevo 1943
До 1943. град је обновљен али су као чудна карактеристика на многим местима остали зидови сложеног камена које је експлозија у тврђави бацила на град.

Како је до експлозије дошло?

Прва верзија: До данашњег дана енигма није решена Како је до експлозије дошло? Најчећа и најдуже употребљавана је верзија да је до експлозије дошло самозапаљењем експлозива због велике врућине“. Међутим, тог дана температура је износила 26 степени и од те топлоте није могло да дође до „самозапаљења“.

Негде је изнето и овакво мишљење да је до запаљивања дошло услед немачког немара. Са једног од заробљених топова није скинут увеличавајући оптички уређај. Услед аљкавог и грубог лагеровања догодило се да је тај уређај ( једним својим делом подсећа на снајперско кућиште) буде олабављен и под косим углом у односу на топ. С обзиром на то да се он понаша као лупа (ствара жижу на одређеној даљини) догодило се да је – жижа учинила своје. Наводно се ова верзија није нигде помињала од стране Немаца јер су они веома држали до угледа своје војске. Стога су се трудили да то заташкају како знају и умеју. О том могућем узроку се сазнало случајно на суђењу генералу Леру који је то успут испричао. На сликама пре експлозије се заиста виде поређени топови, и муниција поред, што показује да је до паљења муниције могло доћи ефектом сочива.

Ова верзија има своје недостатке. На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље. По изјавама сведока, прво је дошло до мањих експлозија пушчане муниције, па топовске, да би после 2 минута експлодирао и барут. Пошто се експлозија муниције чула изван зидина, врло је могуће да је до пожара дошло прво на отвореном, да би се брзо проширио и испод земље. Да ли је било (да ли их има?) лагума испод тврђаве? Нисмо пронашли тај податак, али је чињеница „На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље? То нас доводи до закључка да је могло бити лагума испод тврђаве.

Смедеревска тврђава је по типу ”водена” тврђава (основу фортификационе одбране чине два природна и један вештачки водоток), али ни један темељ овог колосалног здања није био у самој води, тако да је извесно да градитељи нису имали много проблема са подземним водама. Чак и да нису постојали лагуми, и ЈКВ (која је ту лагеровала своја убојна средства) и Немци морали су да по инжињеријским правилима заштите и укопају разорни материјал.

Друга верзија: је да је трагедију изазвала акција британске авијације. Та верзија је најмање вероватна, јер Енглези у то време нису могли да бране ни своје небо, а камоли да изводе офанзивне акције, на тако великој удаљеност.

smederevo posle eksplozije

Смедерево после експлозије муниције у Тврђави

Трећа верзија: Сумња која је деценијама лебдела, а никада до краја није изречена, пада и на илегалне диверзантске групе које су комунисти у околини Смедерева обучавали и пре почетка рата. Инструктори су били Милош Матијевић, Давид Пајић, Мустафа Голубић …

Треба имати у виду да је пре 22. јуна 1941, била строга партијска дисциплина. Припадници Југословенске комунистичке партије Југославије и совјетских обавештајних агената натерани су да се уздрже од непријатељске акције против Немаца, тако да ако се поштовала партијска дисциплина требало би да буде немогућа, али касније ћемо ипак изнети неке податке који указују да је и могућа. „Запаљено је највеће складиште бензина које су Немци имали у Југославији“, славодобитно ће бити обзнањено августа 1941. у билтену Главног штаба Народноослободилачке војске. Инфорамцију је објавио лично Јосип Броз, главни и одговорни уредник тог билтена. Мртви цивили нису бројани, ни поменути.

Индиције да је диверзија у Смедереву била дело „наших људи” могу се наћи и у телеграму који је Јосип Копинич послао из Загреба „Деду“ (Коминтерни) У Москви, могу се наћи у „Сабраним дјелима Јосипа Броза“, могу се наћи код Моме Марковића, народног хероја, у књизи „Србија у рату и револуцији од 1941. до 1945“., могу се наћи код Владимира Дедијера

Постоје и оваке тврдње: Да је Тито намерно обавио диверзију да би уклонио свог главног супарника Мустафу Голубића, генерала НКВД којег је лично Стаљин послао у Југославију да уклони Тита и дигне устанак под окриљем Совјетске Русије. Појавила се информација је да је Мустафа Голубић организовао експлозију муниције у Смедереву. Отворен је његов архив и неко сиурно има увид у то питање.

Мустафа Голубић – Мујка (1891 – 1941) био је један од највећих совјетских обавјештајаца. Рођен је у Стоцу. Отац му је био Мухамед, а мајка Нура. У Сарајеву је завршио пет разреда гимназије, а онда наставља школовање у Београду. Добио је стипендију владе Краљевине Србије да студира право у Женеви. Био је припадник „Младе Босне”, која је у ствари била део терористичке организације „Уједињење или смрт”, познате и као „Црна рука”, којој је на челу био пуковник Драгутин Димитријевић – Апис. Неки историчари сматрају да је Мустафа Голубић био стварни мозак Сарајевског атентата на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Као српски војник је учествовао у Првом балканском рату. Из тог рата излази као наредник српске војске, богатији за орден „Милоша Обилића” за храброст, а којим га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц Александар Карађорђевић. И у Првом светском рату Мустафа Голубић је био активни припадник српске војске с којом прелази у Албанију. У Солуну је био десна рука пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Када су Карађорђевићи одлучили да уклоне неугодног сведока пуковника Аписа организована је фарса од судског процеса, који је остао забележен и запамћен као „Солунски процес”. Судско веће је одлучило да позове Мустафу Голубића да сведочи против пуковника Аписа, а овај је то најенергичније одбио. Због тога је добио казну једногодишњег затвора. Одлежао је пар месеци, а онда је нечасно избачен из српске војске. Послје рата одлази у Београд.

mustafa golubicМустафа Голубић је постао члан Комунистичке партије Југославије у Бечу 1922. године. Пошто су у то време сви комунистички покрети у Европи били повезани са комунистичком партијом, односно бољшевицима Совјетског савеза, он је уз сагласност својих партијских другова ступио у совјетску тајну службу. Позван је у Москву 1937. године гдје је завршио школовање за врхунског шпијуна, а након тога је добио високу позицију у Четвртом оделу ГПУ (Государственноyе Политицхескоyе Управление), тачније у злогласној комунистичкој полицији.Зашто злогласној? Управо зато што је Четврти одел био задужен за уклањање или ликвидирање свих комунистичких политичких кадрова који нису били по вољи Коминтерне, а посебно Стаљина. Ради подсећања реч „Коминтерна“ је скраћеница од Комунистичка интернационала. То је била такозвана Трећа интернационала, основана 1919 године. Четврти одел ГПУ је у Москви под руководством генерал-лајтнанта Павела Ивановича Берзина оформио тајну организацију „Црвени камерни оркестар“. Павел Иванович Берзин је за вријеме Октобарске револуције био командант најелитнијег Естонског батаљона који је био задужен за безбедност Владимира Илича Лењина, а иначе је био највећи експерт за експлозиве, атентате, саботаже и диверзије. За координатора те организације у Београду лично је Стаљин поставио Мустафу Голубића, са стриктним задатком да изнутра уништи фракцију комуниста окупљених око Јосипа Броза Тита. Мустафа је дошао у окупирану Југославију са задатком да ликвидира Тита и да на лицу места организује устанак под вођством Совјетског савеза и Стаљина.

У Историјском архиву Београда је 1991. године отворен досије са документима који су дефинитивно разрешили све околности смрти Мустафе Голубића. Ради се о оригиналним записницима са саслушања које је команда Гестапоа за Београд и Србију провела над њим, те документи о пресуди и извршењу смртне казне. Немци су га затекли, вероватно по нечијој пријави, у кући Тихомира Вишњевца, Миријевски пут 97. Имао је лажне документена име Луке Ђерића. (Гестапо-досије УДББ-193, БДС) Мустафа Голубић је ухапшен два дана након диверзије у складишту у Смедереву, гдје су он и Мате Видаковић 5.јуна 1941. године уништили сву муницију коју су Немци ускладиштили у Смедеревској тврђави.

Шта је о активностима Британаца јављао Мустафа Голубић Москви

Мустафа Голубић централи Црвеног оркестра у Москви јавља о делатностима британских обавештајаца у Београду. „У саставу Британске амбасаде у Београду ради обавештајни центар Интелиџенс сервиса с капетаном Томом Мастерсоном на челу. Његов мањи обавештајни пункт води директор Астре у Букурешту. Због изванредних успеха током последње две године, догурао је до пуковничког чина. Планира да у случају рата изведе две диверзије на Ђердапу. Има на вези капетана Била Хадсона који се сада налази на планини Радуша у Босни и пуковника Стенлија Бејлија, сувласника рудника Трепча.“

Четврта верзија: Неки руски историчари су изнели овакво мишљење: Британска амбасада до краја тридесетих година постала је центар илегалне пропаганде и субверзивне активности у широком подручју утицаја, које је покривало не само Југославију, него и Румунију, Грчку, Бугарску, па чак и у неким областима европске Турске. Енглези су у склопу дипломатске поште придодали и 50-80-кг, херметички затворене канте са експлозивом! Циљеви енглеское „субверзије“ су били концентрисани у градовима на Дунаву и угроженим местима.

Део експлозива који није изнет из Британске амбасаде, нађен је код њихових колега из америчке амбасаде, који су се евакуисали брзо неотклонивши те трагове са собом, а који су нађени приликом истраге Гестапоа и Специјалне Српске полиције. Та амбалажа, односно делови баш таквих канти нађени су на неколико места у малим комадима у тврђави. У организацији ове саботаже испреплетане су професионалци и дилетанти. Таква комбинација одлучности и безобзирности резултирала је трагедијом 5. јуна 1941 у Смедереву.

Разарања Смедерева кроз време

Средњи век: Мада је смедеревски утврђени град био саграђен у доба када се већ увелико користило ватрено оружје, његове зидине су са лакоћом издржавале покушаје разарања током средњег века. Додуше, тада се сваки од освајача старао да град изнова утврди за сопствене сврхе, и уклони слабости које је сам уочио током опсаде. И заиста, тврђава је била савршено очувана све до светских ратова у „цивилизованом“ двадесетом веку.

Први светски рат: Прво значајније разарање Смедеревском граду је донео Први светски рат. Налазећи се на важном стратегијском месту приликом продора на исток (Дранг нацх Остен) Аустријанаца и Немаца преко Дунава 1914. и 1915. године, смедеревско подручје је претрпело тешко разарање. Аустријанци су у више наврата тукли тврђаву топовима најтежег калибра, од 420 мм, познатим као „Дебеле Берте“. Па ипак, та разарања нису била непоправљива, а древне зидине су још једном показале своју чврстину.

smederevo

Други светски рат: Најтеже разарање тврђави је нането за време Другог светског рата. Само два месеца после бомбардовања 6. априла 1941. године, град је доживео највећу катастрофу у својој дугој и страдалној историји. Из тврђаве где су Немци ускладиштили муницију 5. јуна 1941. године као у апокалиптичкој визији смрти, одјекнула је снажна експлозија, која је брзином оркана захватила цео град и сва насеља десетак километара у пречнику. Али као да и то није било довољно. Пред крај рата 1944. године, „пријатељски и савезнички“ енглески бомбардери су у три наврата довршили његово рушење тукући град тепих бомбама и то искључиво цивилне циљеве, јер ниједна бомба није пала на Сартид Металор, Рафинерију и све оно где су странци имали удео у власништву.

Нато бомбардовање: Америка, Енглеска и Немачка заједно са 22 најмоћније земље света (Оне су деловале у свом војном савезу названом НАТО) напале су Србију и 1999 године. 30.000 тона бомби бациле на Србију, која није имала чиме да се брани. Разорили су државу, побили доста (до данас тачно неутврђен број) цивила и војника, који нису имали чиме да се бране. Технолошки нису могли да воде рат са тако опремљеном и моћном војном силом. Тада је тучено и по Смедереву са запаљивим бомбама, по складишту горива, које је било испражњено, а да је било пуно могло је да запали не само цео град, него пола Србије. Ако већ нису могли да запале пола Србије, онда су порушили мост преко Дунава, како Смедеревци не би могли до комшија у Ковина или преко у Војводину. Мост их није ни угрожавао, ни дирао, нити је коме сметао. Мостови су симболи спајања и пријатељства – а они су ваљда хтели само да покажу своју бахатост. Обичан човек мора да се запита какви су то страшни злочиначки планови, чије конце кроз време вуку исте сатанске силе. Који су то демони и монструми спремни само на убијање и рушење, пљачкање и отимање – где ће им душа ако душу уопште и имају.

Смедерево је стари хришђански град. О његовом ранохришђанском периоду, још ће Српска историјска школа посведочити истином. Зна се да су у граду биле и мошти Св Апостола Луке. Било је последњи слободни град захваљујући деспоту Ђурђу Бранковићу. Било је престоница Србије 1805 под Карађорђем. Смедерево никада није подржавало комунизам и за то је плаћало маћехинским односом комунистичких власти према његовим културним и историјским вредностима. Иако је мештана у граду остало јако мало, када се пође у тврђаву, сваки камен који додирнете, сваки који осетите под ногама чини да се осећате посебним, постајете део славне породице српства и српског господства. Осећа се достојанство хришћанске културе, осећање истинске духовне величине, а не силеџијска моћ, којом данас покушавају да нам промене свест – победници, који су нас покорили и поробили.

hram sm
Храм Светог Георгија – Смедерево

Када се чују црквена звона и сваке године у Храму Светог Георгија запалимо свеће пострадалима у овој страшној трагедији, ми верујемо да је у Небеској Србији сигурно цело једно Смедерево и да се тога дана додирују оба света и прославља „Дан незаборава“, како га данас зову. Можда би било добро да се тога дана прослави заветина, да сви Смедеревци прослављају Св Михајла Исповедника, јер је тада један цео град отишао, а нови се рађао. Ти тренуци сећања на невине жртве, које су се прикључиле милионима србских мученика, дају нам ону искру наде да се ближи дан Васкрса србског.

Материјале сабрала и приредила монахиња Атанасија
Манастир Рукумија

“Уредништво сајта Српске политике, најљубазније захваљује монахињи Атанасији и манастиру Рукумију на овако обимном, вредном и илустрованом тексту који баца светло на мистерију великог страдања Смедерева у Другом светском рату.”     
 

Advertisements

3 comments

  • Бог благословио Атанасију за несебично жртвовање за истину.

    Like

  • SRBIN OD SRBINA

    Несватљиво је данас да Срби, народ који има богату и велику културу, традицију о чему постоје и многи докази о томе. Док данас се одричу свих својих вредности, свога имена, све што их чини Србима. И прихватају да буду грађани. Односно, на такав начин губе свој идентитет, своје вредности које су га држале и вредновале. Данас смо лица без имена и презимена, без икаквих националних вредности. Данас смо народ, народ који изумире. Полако нестаје, губи се у сенки прошлости…

    Like

  • TITO= Walter Weiss (“Josip Broz”): Ovo je veliki materijal – gde Tito naredjuje takva bombardovanja…. U videu NAREDBA – jeste Titov glas i to na PERFEKTNOM i bez akcenta NEMACKOM (maternjem jeziku),.. za razliku od njegovog loseg SRPSKOG jezika, sa stranackim akcentom… http://www.youtube.com/watch?v=FRpFwVjWw0M

    „Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави.

    Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку.

    Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати узасе предавањима, позоришним представама и другом пропагандом… Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере… Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира…“

    Овај залутали“ документ се може наћи у Архиву војноисторијског института у Београду у фајлу Штаба врховне команде (ЈВУО) – Четничка архива, под ознаком К-12, 30/12. Ради се конкретно о делу излагања Моше Пијаде на Првом заседању тзв. АВНОЈ-а новембра месеца 1942. г. у Бихаћу.

    Evo materijala: https://www.facebook.com/groups/AlternativnaNauka/doc/429795600395676/

    Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s