Др Мирослав Свирчевић: Континуитет британских интереса у Србији


Др Мирослав Свирчевић: Континуитет британских интереса у Србији

Др Мирослав Свирчевић, научни сарадник Балканолошког института САНУ, припада генерацији младих српских историчара (изучава историјски развој правних и политичких система у балканским земљама у ХIХ и ХХ веку) и током свога образовања био је у прилици да се са темама којима се бави упозна и из страних извора. Једна од таквих тема је утицај Велике Британије на политику Србије, који је у прошлости био веома присутан, а у новијој историји, можда, има и најпресуднију улогу на доношење судбоносних одлука које се тичу наше земље. О томе шта су све, и на које начине, Енглези преко својих дипломатских и обавештајних служби чинили Србији, са господином Свирчевићем за Геополитикку је разговарала Невенка Стојчевић.

04.07.2013. уз дозволу др Свирчевића за ФБР приредила Биљана Диковић

др Мирослав Свирчевић

др Мирослав Свирчевић

Колики је био интерес и утицај Енглеске да се на Балкану створи Југославија, и због чега?

– Током Првог светског рата Енглеска се чврсто држала политике очувања оба царствана Балкану: аустроугарског и османског. Енглези никако нису били одушевљени могућношћу стварања једне проширене српске државе која би трајно пореметила укупан однос снага на Балкану. Иако су за све време рата, а нарочито после доласка Дејвида Лојда Џорџа на чело кабинета 1916. године, повремено нудили Србији одговарајуће територијалне добитке у случају победе савезника, Енглези јесу вазда зазирали од православне Србије као могућег „балканског Пијемонта“. И зато су одлучили да залегну за политику очувања Хабзбуршке монархије и Османског царства. Међутим, у лето 1918. године, британски кабинет је коначно прихватио распад Аустроугарске и изјаснио се у корист југословенског уједињења. На први поглед, рекло би се да је у питању била велика промена у британској политици према Балкану и Србији. Међутим, ако се историјске чињенице мало дубље анализирају, схватиће се да је управо политика стварања прве јужнословенске државе представљала континуитет политике статуса кво. О чему се ту заправо ради? Енглези су на крају схватили да ће будућа уједињена јужнословенска држава бити истинска Аустроугарска у малом – многонационална држава са сличним унутрашњим тешкоћама као што је била Хабзбуршка монархија. Међутим, ако из разлога објективних спољнополитичких околности више није било могуће очувати Аустроугарску (након иступа америчког председника Вудра Вилсона), онда је требало створити нешто налик на њу. А то је била Југославија: довољно велика да одржава стабилност на југоистоку Европе, а довољно слаба изнутра да би прерасла у самосталну регионалну силу с којом би се морало преговарати.

Значи, Енглези су схватили да је Југославија била идеалан начин одбране од српског националног уједињења?

– Понуде Велике Британије за стварање неке врсте проширене Србије помињане су само докле је рат трајао и докле његов коначан исход није био известан. Улога српске војске у сламању отпора централних сила била је најважнији разлог зашто су Енглези повремено бивали „широке руке“ и нудили Србији разна територијална проширења према западу Балкана. Али, и тада, као по правилу, свака могућност српског проширења на запад и северозапад подразумевала је одустанак од територија на југу – првенствено у корист Бугарске. Тако сви енглески планови за проширену Србију углавном више подсећају на пресељење Србије ка западу, него на истинско обједињавање српских земаља. Али, илузорно је било очекивати од великих сила, од Велике Британије пре свих, да ће свим срцем стати на српску страну и дозволити остварење српског националног уједињења. Крај рата донео је само промену граница, али се однос снага и светске политике према српском питању није променио. Слично је било и 1991–1999.  године, кад су се границе на Балкану опет промениле, овога пута на изразиту штету Србије и српског народа, али је стара политика великих сила опет показала своје право лице.

Колики су удео у таквој политици Велике Британије према Србији имале њене обавештајно-безбедносне службе?

– Вероватно мислите на улогу британских обавештајних официра на извођењу пуча од 27. марта 1941. године? Сасвим је сигурно да су Енглези имали велику улогу у свргавању кнеза Павла и владе Цветковић−Мачек, која је приступила Тројном пакту, што се тада у великој мери косило са енглеским политичким интересима. У свом дугачком извештају из септембра 1941. године, Тревор Гленвил, један од британских агената у Југославији, дословно је написао: „У ствари, ово (војни пуч, прим. М. С.) је резултат нашег осамнаестомесечног мукотрпног рада“ (документ је објављен у монографији Кнез Павле Карађорђевић од Нила Балфура и Сали Мекеј). Такође, постоји и једно писмо које помиње неке српске политичаре умешане у заверу. У њему је речено да су Јован Ђоновић и Илија Трифуновић били посредници преко којих је пренета информација о предложеном пучу. Такође, у истом писму је наведено да онакве „тоталитарне тенденције“ (званичну политику југословенске владе – прим. М. С.) треба прекинути једним снажним ударцем, а то би се могло постићи једино државним ударом. У писму енглеском премијеру, Хју Далтон је исто тако отворено признао умешаност Велике Британије у организацију пуча.

Од чланица бивше СФРЈ једино Србија није успела да сачува и заокружи елементе државности, док су све остале републике изградиле озбиљне државе. Због чега?

-Сасвим је сигурно да је последњи југословенски устав имао своје извориште у идеологији КПЈ (СКЈ), пре свега у одлукама АВНОЈ-а током Другог светског рата. И то је најважнији извор овог уставног акта. Међутим, такође је извесно да су на његов карактер, као и на читав уставни систем послератне југословенске државе, бар кад је реч о односима између народа и република и покрајина, утицале и стране силе − Велика Британија у првом реду. Ако се погледа целокупна историја југословенске државе од њеног настанка 1918. па до њеног коначног слома 1991. године, може се видети да су велике силе имале значајан уплив на „сређивање“ унутрашњих правно-политичких прилика. Настанак Бановине Хрватске 1939. године несумњиво је најбољи пример британске интервенције у унутрашње југословенскеодносе. Извесно је да су велике силе имале уплив и на унутрашњу уставну структуру комунистичке Југославије. У једном веома кратком периоду ту улогу имао је Стаљинов СССР. Међутим, пошто се Стаљин разишао са Брозом 1948. године, утицај Запада (САД као англосаксонског наследника Велике Британије) на унутрашње односе бивао је све већи.

Ви сте у Лондону дошли и до још необјављене грађе Архива британске тајне службе СОЕ која о томе сведочи, и поседујете фотокопију тог занимљивог документа.

– Да, он је депонован у Државном архиву (Public Record Office FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938). Реч је о извештају (без потписа аутора) под називом „Основа за политику према Југославији“ (The Basis Policy for Yugoslavia) од 11. априла 1943. године, који је – сва је прилика − у великој мери утицао на положај Србије у југословенској држави после Другог светског рата. Иако има ознаку додатка (Appendix), документ је изразито јасан и прецизан. Из његове садржине се тачно може видети какве су биле намере британске владе према државном уређењу послератне Југославије. У првом делу документа потанко су наведени и образложени принципи нове политике Велике Британије (њих шеснаест) према Југославији, међу којима и они из области политичког, економског и социјалног уређења. У њима је најважнија јасно изречена препорука обавештајних официра британској влади да војска генерала Драже Михаиловића не може бити сигуран ослонац за примену ових принципа (пре свега због „екстремног национализма“ Драгише Васића) и да због тога она више не може рачунати на материјалну и моралну подршку Велике Британије и осталих савезника. Први (а) принцип истиче да ће после рата „све три словенске нације (Срби, Хрвати и Словенци – прим. М. С.) у Југославији бити потпуно равноправне, да ће свака од њих владати искључиво својом територијом и да ниједна од њих неће потчињавати себи друге две нације. Други (б) принцип надовезује се на претходни образлажући како Англосаксонци схватају начело равноправности „све три словенске нације“ у Југославији. Овај принцип је истовремено најважнији за Србију и српски народ, пошто је отворено наговестио шта их чека након победе савезничких земаља над силама Осовине.

Шта је суштина садржаја наведених принципа?

– „Стара политика административног централизма биће замењена политиком широке аутономије за српске провинције, што посебно важи за Црну Гору, Македонију и Босну“. Овај принцип је детаљније разрађен у одељку „Регионални проблеми“ где се каже следеће: а) „за време османске владавине Срби су живели одвојено у различитим регијама; различите српске области су због тога имале различите степене развоја; ослобођење Србије је било остварено у успешним сукцесивним фазама; неке провинције су остале још дуго под османском или неком другом страном влашћу када је срце Србије стекло независност; све ово је имало за последицу дубоке разлике у културном развоју и традицији између различитих српских области; б) после 1918. године влада у Београду није водила довољно рачуна о овим разликама, него је форсирала политику административног централизма; Београд је готово без изузетка слао чиновнике из Краљевине Србије на службу у нове области; народ у овим областима трпео је тешке пореске терете у корист Београда, што је проузроковало огромно незадовољство локалног становништва; в) због свега наведеног, у будућности се мора гарантовати широка аутономија за ове области; народ Македоније, Црне Горе, Босне и Војводине не разликује се од Срба, али он има другачији карактер и погледе од народа у Краљевини Србији, тако да заслужује уживати посебан политички положај у односу на Краљевину Србију; стара и веома лоша политика административног централизма неће бити обновљена; пореско оптерећење биће равномерно распоређено на различите провинције; државни службеници у свакој провинцији биће локални људи; најважније функције власти биће пренете са централне владе на обласне политичке органе“.

У којој мери је британски премијер Винстон Черчил уважавао препоруке својих обавештајних агената у односу на Србију?

– Черчил је, очигледно, на основу њихових препорука и изабрао Броза и његову војску као главну савезничку силу на Балкану. О томе је веома лако постигао споразум са Стаљином неколико месеци касније у Техерану (28. новембар–1. децембар 1943. године), с обзиром на то да су се политички интереси Велике Британије и САД подударили са балканском политиком Јосифа Висарионовича Стаљина, заснованом на идеологији КП СССР-а и Коминтерне. Броз је такође, преко својих институција тзв. АВНОЈ-а, припремао терен за послератно преузимање власти и спровођење комунистичке диктатуре. Када се дубље растумаче наведени принципи нове британске политике према Југославији сагласно наведеном документу, може се лако уочити њихова невероватна сличност са принципима југословенског уређења према Уставу од 1974. године, нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, САП Војводине и САП Косова, те српског народа у другим југословенским републикама. Додуше, у документу се не помиње Косово и Метохија, али то не пориче наведену сличност. Такође, ови принципи неодољиво подсећају на ону злокобну крилатицу југословенских комуниста „Слаба Србија – јака Југославија“. То само може значити једно: да је на титоистичку верзију социјалистичког федерализма, препуну нелогичности и комичних фантазија, снажан уплив имала западна дипломатија (САД, Велика Британија), којој је било стало да се односи међу југословенским народима, републикама и покрајинама уреде у складу са њеним политичким интересима. И управо је Устав од 1974. године био на трагу такве политике. По свему судећи, после испадања из комунистичког блока 1947–1948. године, Јосип Броз је главне „савете“ за врло смело правно-политичко експериментисање у југословенској уставној лабораторији добијао од Запада, макар када су у питању односи међу југословенским народима. Он је на своју руку мало тога могао чинити, будући да је зависио од западне економске помоћи.

Да ли је стварање Југославије, заправо, помогло тежњу појединих њених народа да дођу до сопствене државе?

– Вековне тежње појединих југословенских народа за сопственом државом остале су неостварене све до краја Другог светског рата. Једино су Србија и Црна Гора успеле да извојују своју независност још на Берлинском конгресу. Остали су живели као непризнати делови великих царстава – аустроугарског и османског. Уласком у Југославију за њих се ништа није изменило. Они су само Беч и Цариград заменили Београдом. Југославију су прихватили као најмање лоше решење, јер би, у сваком другом случају, били на пораженој страни у Првом светском рату. Само је Србија своју независну државу добровољно уложила у уједињену Југославију. Зато су Срби и били темељни стуб државности Краљевине СХС/Југославије. За њих је Југославија била историјски наставак Србије и у националном и у политичком погледу. Други светски рат донео је нова страдања и застрашујући грађански рат. Жеља за сопственом државом натерала је несрпске народе у сарадњу са окупационим силама. Тако је већ 10. априла 1941. године настала НДХ. И Македонци и Арбанаси и добар број муслимана и Словенаца, махом су стали на страну оних који су на концу изгубили рат. Оно мало авантуриста и интернационалиста што је отишло у партизански покрет, ратовали су за интересе међународног комунизма.

Колико су комунисти, доласком на власт, помогли сепаратистичким идејама несрба?

– Комунисти су власт преузели када су односи између великих савезника и ситуација у земљи постали повољни за извршење њихових циљева. Тако је и скројено федерално уређење са идејом да се развије у конфедерално. То је одговарало свима, осим Србији и српском народу. У свему томе, сви несрпски комунисти деловали су у складу са националним тежњама народа из којих су потекли. У многим случајевима, као по правилу, њихови национални циљеви били су важнији од идеолошких. Већина Хрвата, Словенаца и нација у настанку – Македонаца, Арбанаса и босанских муслимана − прилазила је комунистима на исти начин и из истих побуда као што су претходно прилазили нацистима или фашистима: да остваре своје националне снове. Комунизам је постао излаз за оне који су изабрали погрешну страну у рату. Другачије речено, комунизам је био формула да се насилно наметне некадашња идеја Роберта Ситона Вотсона о превласти југословенских римокатолика над Србима као „цивилизованијих“ и „напреднијих“ народа.

Како су се Срби односили према комунизму?

– Комунисти српског порекла, као нека врста нових јањичара, заменили су национална обележја црвеном петокраком, не само на шапкама него и у убеђењима. Што је још горе, настојали су да сломе и униште државотворност Србије и српског народа, да затру ту велику опасност звану Српство. И за време рата и после њега. Српски равногорци, иако на страни победника, проглашени су за издајнике и били су излагани невиђеном терору и прогону. Српски сељак, градитељ и носилац српске националне идеје и државности, морао је бити уништен и биолошки и материјално да би комунистички експеримент успео. То се и догодило. Под комунизмом сломила се кичма српског народа. Он више нема оне снаге коју је некада имао. Ни снаге, ни националне свести, ни некадашње отпорности. У томе и лежи разлог зашто Србија није успела да сачува и ојача елементе своје државности у комунистичкој Југославији. Словенци и Хрвати су из Југославије изашли интегрисани и снажнији него икад; Срби су изашли разједињени, дезинтегрисани, слаби и оптужени као џелати, премда су вазда били жртве. Остала им ја само идеологија југословенства и комунизма, тј. њихов рецидив у ономе што пропагирају представници тзв. друге Србије.

Како Србија да превазиђе вишедецинијско негативно наслеђе и постане озбиљна национална држава?

– Без обзира на пропуштено време и погрешну политику, посебно у последњих десетак година, Србија коначно треба да пређе у офанзиву редефинисањем укупне политике према великим силама и земљама у окружењу, и заштити сопствене државне и националне интереса. То значи очување суверености над целокупном државном територијом Србије, укључујући Косово и Метохију, југ Србије, рашко-полимску област и све остале српске земље, реформу политичког и правног система, обнову војске, сузбијање корупције, оживљавање привреде и изградњу новог културног обрасца на темељима најсветлијих културних достигнућа из времена Краљевине Србије. У том циљу мора се одмах напустити политика евроатлантских интеграција (посебно политика по сваку цену) као узрочник катастрофалне ситуације у којој се Србија нашла. Са Бриселом се може имати уговор о привилегованом партнерству, и то је максимум докле Србија може ићи; такође, могуће је и са државама чланицама ЕУ потписивати билатералне уговоре о сарадњи који ће у наредном периоду сигурно добијати на значају услед јачања национализма и протекционизма због економске и политичке кризе у Европи. Са САД (а то значи и са НАТО-ом) Србија мора сарађивати хладно и трезвено, без позивања на пријатељство и савезништво из два светска рата, таман толико да се избегне било какав амерички гнев који би се могао опет обрушити на Србе. То истовремено значи да Србија треба да остане у аранжману „Партнерство за мир“, и да не улази у чланство НАТО, а затим, да се без велике буке окреће према евроазијским одбрамбеним алтернативама, упоредо са слабљењем војне и финансијске моћи Брисела и Вашингтона. Са државама које су изразиле спремност да подрже Србију у напорима очувања суверенитета и територијалног интегритета најважније је успоставити озбиљне и дугорочне односе партнерства. На глобалном плану то су Русија, Кина и Бразил, земље у успону које рачунају на Србију као на свог значајног политичког и економског партнера. Само под заштитом ових држава Србија може да се еманципује од западног протектората и успостави равнотежу у односима са Бриселом и Вашингтоном. А да је све ово могуће потврдио је и хладноратовски бард америчке спољне политике, неуморни велики стратег и играч „политичке партије шаха“ на глобалном плану  – Збигњев Бжежински. У својој најновијој књизи „Стратешка визија. Америка и криза глобалне моћи“ он је нелагодно и депримирано констатовао да су САД и западна цивилизација на заласку својих моћи и да ће у блиској будућности нови политички и економски центар бити у Азији, међу којима ће Кина и Русија имати готово најважнију улогу.

Одвојити жито од кукоља

На Балкану су најважнији српски савезници Република Српска, Грчка и Румунија. Само у савезништву с њима Србија може да обезбеди опстанак и оствари препород. Русија и Кина би сигурно подржале такав савез, као и неке друге државе из ЕУ. Такође је важно да се прекине, или сведе на минимум, сарадња са највећим српским непријатељима у региону – Хрватима и Албанцима, као и са нелегалном арбанашком влашћу на Космету. Непријатељи су нам и Федерација БиХ и дукљанска Црна Гора, а мора да се прати политика Словеније, Мађарске, Турске и Бугарске, које могу својим потезима да утичу на положај Србије и њене међународне односе.

Београд помогао Енглезима у пучу

Страни извори су несумњиво веома драгоцени за реконструкцију драматичних догађаја у Југославији непосредно пред избијање Другог светског рата. Па ипак, и они се морају тумачити са доста резерве. Сасвим је сигурно да су енглески обавештајни официри покушали да се похвале пред својом владом како је војни пуч у суштини био њихово дело, јер после тога следе одговарајуће бенефиције. Но, питање је да ли би исти ти официри могли предузети и финансирати једну такву акцију да целокупна политичка и духовна клима у Београду и Србији није томе погодовала.

Др Мирослав Свирчевић, научни сарадник Балканолошког института САНУ

Извор:  Геополитика , Видовдан

 

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s