Љиљана Јовановић: БОГУ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ (у славу и част Светог Јована Шангајског)


БОГУ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ

Пише:  Љиљана Јовановић

Каже ми другарица једног дана:

– Милка, ја још нисам била у Острогу. Толико сам сушала о тој светињи па сам пожелела да и ја одем до св. Василија. Хоћеш ли да идеш са мном? Ти си ишла више пута, имаш искуства, могла би ми бити од помоћи, можеш да ми кажеш шта треба да радим. Хајде, знаш да ми је то важно.

Ја пристанем, а онда се сетим. Боже, па шта ти то причаш, Милка? Како мислиш да идеш на пут, а у џепу имаш само 150 динара. Док тако размишљам, угледам с десне стране, преко пута улице, цркву. Уђем унутра и помолим се Богу:

– Ако је воља Твоја, Господе, да пођем на Острог, покажи ми како то могу да урадим.

Изашавши из храма угледам на огласној табли плакат, на коме се објављује путовање за Острог, и то предвиђено за сутра увече. Кошта тачно 150 динара. Ја брже – боље пожурим на назначену адресу, упитам има ли још места, и дам капару за два путника, рачунам још толико даће моја другарица сутра увече. Дођем кући веома узбуђена позовем је да јој кажем како је све сређено, да сутра путујемо, а она ме охлади реченицом:

– Е, па ја не могу сутра. Морам прекосутра да будем… Нисам је даље ни слушала. Нећу да судим, не знам шта је њој било важније, али моје правило да не одустајем од путовања у манастир и сада је превагнуло. Бринула сам мало што сам дала последње паре из џепа, и што сам позајмила за трошак док сам на путу, али сам исто тако знала да ће новац доћи, само ако буде требало.

Седнем ја у аутобус, извињавајући се што је моја другарица отказала, молим се у себи и трудим да јој не замерам, да се не љутим на њу, иако ми је, признајем, то доста тешко полазило за руком.

Поред мене човек озбиљан, просед, коме је вероватно близу педесет година. Упознасмо се, конвенционално, кад моју пажњу привукоше фотографије које је извадио из овеће коверте. Разгледао их је пажљиво, а ја сам виркала, дивећи се предивним пејзажима и необичним детаљима из природе. Питам га одакле су ти дивни призори, а он извади још један коверат са сликама манастира, пружи ми их рекавши само:

– Света Гора.

Видећи позната здања, с уздахом се обратих мом сапутнику:

– Једно, од два места на свету где бих волела да одем, али сам сигурна да нећу никада отићи.

– За Свету Гору знам да не можеш, а које је то друго место које ти је тако прирасло срцу, упита он знатижељно.

– То је Америка, тачније, Сан Франциско. Много бих волела да одем до светог Јована Шангајског. Од када сам прочитала његово житије, та ме жеља не напушта. И не знам да ли ти је познато да је свети Владика Николај једном рекао: “Ако желите да видите живог светитеља, идите у Битољ код оца Јована”. А тада му је било свега тридесет пет година.

На моје огромно изненађење, човек поред мене узе своју платнену торбу и поче да преврће по њој, трежећи нешто. Када је пронашао то што је тражио, лицем му се разли смешак и он ми, у сопственом усхићењу, пружи минијатурну флашицу, на којој је и етикета била мајушна, те једва прочитах “Свето уље светог Јована Шангајског”. Дао ми је ту драгоценост најприродније на свету, а тај гест изазва сузе код мене.

Sv.Jovan Sangajski

– Де, де, немој да плачеш. Како оно рече да се зовеш? Упознали смо се још једном, јер ни ја његово име нисам запамтила, мада ми није јасно како. Имао је прелепо име, као свети Јован Крститељ и свети Јован Шангајски. Дакле, зове се Јован, што је за мене био јасан знак од Господа. Заједно смо се поклонили моштима светог Василија Острошког Чудотворца, и ја помислих да ли је икако могуће да се тако поклоним и светом Јовану у Сан Франциску. Па, и он је чудотворац, можда ће баш на мене милост да излије кроз неко чудо. Али, о томе не сме да се прича, па ни да се мисли.

Када смо се растајали, по повратку с пута, Јован ме позва на кафу. Одавно нисам била у ресторану, поготово не с мушкарцем. Ипак, он ми је уливао поверење, па сам, чак радосно, пристала. Кроз разговор, који је међу нама неусиљено текао, он ме замоли да већ сутра одем у америчку амбасаду и видим шта је све потребно за визу. Мислила сам да је то мала услуга с моје стране, помоћ њему јер је вероватно у гужви, и спремно рекох да ћу то радо учинити.

После два – три дана имали смо нови састанак и ја сам се, као каква шипарица, спремала неуобичајено дуго, у жељи да му се још више допаднем. Када смо се нашли, питала сам га, помало тужно, када планира да иде у Америку, и да ли то значи да се нећемо више видети, а он ме чудно погледа и рече:

– Зар ти нисам казао да ја живим у Америци? Био сам на одмору у Грчкој, ишао сам и на Свету Гору. Волео сам да одем до Острога, па сам и то себи приуштио, али сада је одмору крај, и треба се вратити на посао. Него, желим и тебе да поведем. За карту и смештај не брини, само прикупи све неопходне папире.

И тако кренем ја за Јованом до Њујорка. Покушали смо нашу емотивну везу да реализујемо, да је учврстимо. Поштено ми је рекао да би волео да се ожени девојком из Србије, да му је “задњи воз”, вероватно, већ прошао. Ја, истина, нисам била баш девојка, али сам, такође, прижељкивала да у мој живот уђе неки човек с којим бих могла старост да дочекам. Много смо се лепо слагали на путу за Острог, па и осталих дана у Београду, тако да су наше жеље биле веома подгрејане обостраном надом да ће наша веза бити права, да ће довести до брака.

И како то обично бива са илузијама, потребно је само довести их у везу с реалношћу, и оне се, саме од себе, распрше. Живот у Њујорку је био погубан за нас, као пар. И сад сам уверена да би смо много боље функционисали у нашој домовини, али Јован, у ствари Џон, није могао да оде из Америке док не оствари право на пензију. А мени је било страшно тешко да разумем било шта, што чини њихов свакодневни живот. И дан – данас ништа не разумем од свега што сам тамо проживела. Шта ћу, кад сам тако “скројена”. Разишли смо се јер Јовану, као што рекох, није било ни на крај памети да се врати кући, а ни мени, богами, да останем тамо, у тој лудници.

Понос ми није дозволио да узмем од њега новац па сам морала да се запослим, да зарадим за карту до Београда. Често сам тих дана ишла у једну малу, руску цркву. У њој је радила једна жена, Вероника, веома пријатна и разговорљива. После неколико сусрета, када је чула моју причу, понудила ми је смештај. Имали су, она и њен муж, гостинску собу, нећу им сметати како је рекла, а помоћи ће ми радо и посао да нађем. Тако је и било. За мене је она представљала чудо, та њена хришћанска спремност да помогне. Доживотно сам јој захвална.

И тако, упознам једну болесну Американку о којој је трбало да бринем једва месец дана, јер јој лекари нису давали више живота. Мени је посао стварно био преко потребан, а било ми је жао те жене која ми се допала на први поглед. Једног дана, после шетње моје пацијенткиње, пала су ми њена инвалидска колица на руку. Сигурно сам тада сломила мали прст и неку кошчицу на длану, јер ме је рука јако болела. Лекар, који је долазио код моје послодавке, прегледавши ме рекао је да обавезно морам шаку да снимим, и ставим гипс. Знала сам да немам чиме то да платим, па сам направила мале удлаге, причврстила прст, и редовно га мазала уљем светог Јована Шангајског, молећи му се да ми помогне.

Једног дана Вероника ме упита могу ли да пођем с њом на краћи пут. Биле би смо одсутне само два дана. Рекох да бих могла, али немам пара, јер сваки долар стављам на страну, да бих се вратила кући. Каже ми она да ми новац и не треба. Она је раније радила у једној авиокомпанији, па и сада сваке године добије две бесплатне карте за превоз по Сједињеним Државама. Она и њен муж су се договорили да их овај пут искористи са мном. Захвалим се од срца, па је упитах где то нас две треба да идемо.

– У Сан Франциско – рече задовољно, чак победоносно. Мислила сам да ћу се онесвестити. Навалиле неке емоције, па се смејем, па плачем, па се опет смејем. Не знам шта бих са собом од среће. Признајем, дуже време сам рачунала, калкулисала… Ако отпутујем до Сан Франциска, и одем до “мог” светитеља, колико ћу још морати да радим за карту до Београда, да ли ћу уопште имати посла? Нисам, такође, смела да заборавим да ми је и виза орочена и да радим “на црно”. А стварно сам много желела да клекнем пред светог Јована.

Кренемо Вероника и ја једног сунчаног дана у тај светлуцави град, од кога ја ништа нисам ни видела, ни запамтила. И данас се јасно сећам само цркве у којој су мошти. Храм је велик, доњи део ми је изгледао јако модернистички, али ме је умирило оних пет купола, на чијим су се врховима блистали златни, руски крстови. Знам да сам практично, оба дана провела баш ту.

Клечала сам, плакала, молила се. Имала сам најдужу исповест у животу баш ту, јер сам, чини ми се, непрекидно говорила од чега је саткана моја путања, шта сам грешила, кога сам све повредила. Молила сам се да ми греси буду опроштени све држећи болну руку на кивоту. Осећала сам јасно како нешто у мом длану пуцкета, како трнци пролазе мојим малим прстом.

Показали су нам и крипту испод цркве, где се чува ковчег у коме је сахрањен св. Јован. Ту му је, у ствари, гроб.

Седела сам неколико часака потпуно сама у крипти и гледала слике закачене по зидовима. Већ сам раније питала могу ли да се купе, али су ми одговорили да их нема нигде у продаји. Много су ми се допале и баш сам се растужила што не могу да их купим и понесем кући, да ме до краја живота подсећају на ове часове, које не бих заменила ни за сва блага овог света. Мислим ја тако, сва некако разнежена, кад ме тргну човек који уђе у крипту кроз једна мања, бочна врата. Нисам их уопште приметила док се нисам баш добро загледала. На моје чуђење, човек ми приђе, пружи један коверат и рече:

– Изволите, ово је за вас. И окрену се, нечујно затворивши врата кроз која је ушао, и ја опет остадох сама држећи коверту. Нисам је, од искреног запрепаштења, ни отворила. Ма, та се осећања не могу описати. Збуњеност, изненађење, неверица, не знам шта се све смењивало у мојој души док не дође прави, истински шок. Отворивши коверту, угледах баш те слике које сам пожелела. Да ли да крикнем, да скочим, да полетим…? Шта да урадим од толике радости, питала сам се загледајући по ћошковима крипте има ли где камера, ко ме је чуо и како, кад ја своју жељу нисам гласно изговорила.

Схватих да је свети Јован добро знао сваку моју мисао и да ми је учинио велику милост и то три пута. Прво, довео ме до себе, друго, излечио ми руку и треће, ставио је “печат” на то подаривши ми те прелепе слике. Још није прошао дан да се нисам захвалила Богу и Његовом угоднику на том троструком поклону.

По повратку у Њујорк лекар, који ми је прегледао руку раније, није могао да поверује да напрснућа, које је он више него са сигурношћу напипао, нема. Згрануто ме је слушао како му објашњавам да немам никакве болове, да нормално савијам мали прст и користим руку као и пре повреде.

Кад год видим људе који не могу да поверују у чуда Божија, мени дође страшно жао њих. Тако сам и сада жалила доктора, који је вртео главом стално понављајући:

– То је немогуће, то је немогуће.

– Оно што је људима немогуће, Богу је могуће – одговарала сам, потпуно уверена да је то чиста истина.

Да, Богу је стварно све могуће! Па, ја сам ту, да сведочим.

 

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s