Антоније Ђурић: Шест стотина наших Видовдана


Шест стотина наших Видовдана

Аутор: Антоније Ђурић,
Извор: Православље.рс, број 966,

И ноћас, уочи Видовдана, оседлани коњ помамно фркће и бесно удара копитом у мој сан.

И ноћас сенке ликова утопљених у огледало земље поскакују широким пољем, преплићу се и сударају на обалама двеју река, витлају бритким мачевима и замахују убојним копљима.

И ноћас с љутог бојишта, на крилатом коњу, из чијих ноздрва избија жута пена, долете ослепели гуслар и тананим гудалом, изроњеним из утробе земље, живо удари по мојим дамарима.

И у том часу здушно, као никад, забрујаше умилна звона Самодреже и Раванице, Лазарице и Грачанице, Дечана и Свете Жиче, Студенице и Мораче, Девича и Хиландара…

И мојим венама ноћас, уочи Видовдана, потекоше црквени божури.

И отвори се књига староставна, књига о Косову, која се чита шест стотина година, и која ће се читати док је људи и док је Косова.

И васкрснуше косовски јунаци, чији завет непрекидно траје у слуху потомака: „Боље ти је изгубити главу, но роб бити свирепом туђину…“

Да ли то и мене ноћас, уочи Видовдана, испод сивог калпака и крвавих веђа гледа Срђа Злопоглеђа и пита грмећим гласом: смем ли изаћи пред Милоша? Пред оног Милоша који „плану као ватра жива, на Мурата наскочио вучки, бритку сабљу повади хајдучки…“ Смем ли изаћи пред оног Милоша чији лик његови потомци у злато претопише, лик стаде у медаљу, медаља заблиста на прсима јунака и оста вечно име Обилића.

sest-stotina-nasih-vidovdana-1_150И ноћас, уочи Видовдана, знам: Косово није долина; није ни равница, ни брежуљак на Гази-Местану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице; ни виногради које су преци наши засадили а руке потомака неговале; није ни костурница, није јама непрегледна… Косово је планински врх који сеже до свода небеског, и на коме ситно коло води Косовка Девојка – милина је у њу погледати… Поред ње је Царица Милица, у Милице дуге трепавице; витезови коло разиграли под крсташем Бошка Југовића. Ситно везе Бановић Страхиња, још ситније Орловићу Павле; ведро чело Милана Топлице, још ведрије хитрог Обилића, коме ножи за појасом сјаје…

Косово је и душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка, у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и завет: умирање за слободу и мржња на ропство.

Косово је непресушни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују снагом и истином како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти – увек изабрали смрт као вечни живот, као вечно трајање, као царство небеско.

ДАН ТУГЕ И ПОНОСА

И би уторак, дан петнаести (двадесет осми), месеца јуна, лета Господњег 1389.

И би Видовдан. Дан туге и поноса. Дан пада и славе. Дан смрти и у истом дану час васкрсења.

И пре Видовдана најезда турска би неукротива: огњем и мачем, неправдом и насиљем прокрчише себи пут на запад. И жеља им неукротива: да све хришћанске народе поробе, слободну Европу да у тамницу претворе. И прва узда тој најезди би на Марици код Черномена с јесени 1371. године. И у тој бици падоше краљ Вукашин и деспот Угљеша. Падоше и тврди хришћански градови: Сер, Софија, Солун. Године 1386. засуше копљима и стрелама Ниш и мачевима посекоше његове браниоце.

И први бој војске Муратове с витезовима кнеза Лазара би у Топлици, код Плочника, лета 1387. И не смеде се Мурат погледати лицем у лице са Лазаром, и утече с бојног поља, и понада се да ће његови копљаници заобилазним путем, с босанске стране, ударити у леђа српској војсци… И распрши се ова нада Муратова: војску његову код Билећа дочека војвода Влатко Вуковић и баци је на колена…

И одлучише Турци да сакупе све што мач може понети и да свом силином ударе на Лазара.

И уходе обавестише султана Мурата да у земљи Србији владају раздори: свађа и властољубље, нетрпељивост и покор старешина српских. И они Турцима угодише час да се српска војска нападне. И док Мурат преко својих телала позва силну војску из мале Азије и Персије и упути је према Скопљу и Косову, још потраја неслога великаша српских.

И обећа Мурат војсци својој да може отимати благо српско, и обећа лепе робиње српске, и здраву децу српску, и још им обећа да ће уживати у пламену који ће сажижати куће српске, и у звекету синџира којима ће везати непокорни народ српски…

И кнез Лазар сазва сабор у Крушевцу и упути ону заветну поруку свеколиком српству:

„Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена, а не дош‘о на бој на Косово, не имао од срца порода, ни мушкога, ни девојачкога…“ И поједини великаши не одазваше се ни на ову заклетву, а западни хришћани не упутише помоћ. И би онако како у народној песми рече Косанчић Иван: „Сви ми да се у со прометнемо, не би Турком ручка осолили…“

Кнезу у помоћ похиташе војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, који се већ бејаше прославио у боју с Турцима, и бан Иваниш Хорват из Хрватске са две хиљаде ускока.

И војска српска, чим узе свету причест и закле се на верност „код бијеле Самодреже цркве“, крену на мегдан јуначки.

И отпоче љути бој две војске: једне, Лазареве, која брани своју независну државу, своју слободу, своје огњиште и своју децу, и друге, Муратове, која хоће да српском народу наметне ропски јарам, да га веже у синџире и окове, да му затре огњиште, разори слободу, спали богомоље, да му отме све што је његово.

И бој потраја једанаест часова.

И усред боја Милош Обилић прокрчи себи пут до Мурата, и зари му мач у срце, и распори га „од учкура до бијела грла“ и одлете Милош у царство небеско, у вечнају памјат.

И Муратова смрт изазва грдну пометњу у турским редовима.

И кнез Лазар се јуначки борио упркос шеснаест љутих рана на телу. И два коња која га као вихор носише међу најгушће турске редове по разбојишту падоше стрелама прободена. И кад Лазар ускочи на трећег коња – Муратов син Бајазит, који вешто прикри очеву смрт – остатком своје војске бесно кидиса на њега.

И за главу цара Мурата паде царска Лазарева глава.

И БИ ВИДОВДАН

И би Видовдан, лета хиљаду триста осамдесет девете.

И отвори се гробница да прими утучену српску слободу. И умукну звека оружја, и одјекну звека ланаца којим охоли победник окова српско робље.

И би Видовдан који ће српском народу кроз векове замењивати отаџбину, слободу, просвету; дан који ће му значити више него векови другим народима, дан који ће српски народ подићи у сфере вечности јер ће се од тог Видовдана па кроз цело своје трајање до дана данашњег лакше мирити са смрћу него са ропством.

И то је онај свеопшти, свевидећи и свезначећи морални чин који му у аманет оставише косовски јунаци на челу са честитим кнезом. Лазар би онај који остави најчистији, и најдубљи, и најпотреснији духовни тестамент: пут ка царству небеском, јер се једино на том путу вечно траје, вечно живи. То је једини пут бесмртности.

Могао је Лазар да изабере царство земаљско: да савије кичму и колена и тиме одрекне право свом народу на име и слободу, на господарење својим огњиштем и својом душом. Да су се томе путу приклонили косовски јунаци, сачували би свој живот и своје земаљско благо, али би заувек угасили чежњу Србинову за слободом. Да су тако учинили, никад српски народ не би имао ни црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни хајдук Станка, ни Мркоњића у невесињској пушци, не би било ни Александра на Куманову, ни Бојовића на Брегалници, ни Степе на Церу, ни Мишића на Колубари, ни Гаврила у Сарајеву, ни мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду, не би било ни етике у српских ђака и њихових професора у крагујевачком октобру. Не би било ни гусала. Ни српског имена. Ни Косова.

Честити кнез и његова војска учинише овај дан вечним. Косовски бој својим сјајним примером засени земаљску куглу. И прихвати народ српски борбу без страха, и без вапаја, и без уздаха свестан да живот даје за слободу свету.

И би Видовдан, дан у коме изгибе цвет српски, све што се у народу сматрало бољим и узоритијим паде на бранику отаџбине.

И црвени божури из крви њихове никоше.

На Косову не издаде ни честити кнез, ни честити народ, јер кнез је био народ и народ је био кнез. Издаде само Бранковић.

Од тада Видовдан непрекидно грми проклетством на оне који издадоше завет косовских предака: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу!“

Видовдан тражи отрежњење и освешћење. Видовдан иште очишћење од мржње, од братске неслоге, Видовдан тражи спокој под небом косовским и небом света: слобода, мир, слога, правда, духовно и материјално поуздање. Ко се данас велича слободама и слободарима а узмиче пред неслободама и тиранима – не чује разговетни шапат будућности и у њему страшну опомену да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама! Поносити се својим прецима а не бити их достојан – чин је вредан само презрења.

Света Слобода!

И Косово, на сабљи изгубљено 1389! И Косово на сабљи враћено 1912! После 523 године! И тај дан уђе у историју.

Завојевачи дођоше на Балкан без културе, без слободарске традиције; дођоше да поруше славну културу српског народа, да поруше грчку културу, да потлаче слободне и ставе их под бич тирански! И у тој најезди пострада народ српски. Прекинут је живот његове државе, порушена је његова вековна култура, заустављен је његов цивилизацијски напредак, раздробљена је његова државна целина, располућена је његова душа: један брат слободан, други на Косову, у Македонији, у Новопазарској области и у деловима Црне Горе још стење под турским игом. И отуда стижу вапаји поробљених, црни гласови о невиђеном зулуму – убиствима, паљењу кућа, силовању мајки српских и сестара, рушењу његових светиња. Узалуд молбе и преклињања да се помогне својим сународницима. И кад јалова реч умукну – проговорише топови. И удружише се балкански народи да са својих огњишта протерају туђина:

Србија и Црна Гора, Бугарска и Грчка кренуше на бојно поље. Талас одушевљења захвати целу Србију: не би довољно пушака за добровољце који похиташе да се сврстају под барјак слободе.

И би бој на Куманову.

Косовски гнев, који притајен тињаше пет векова у души српског ратника плану и разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије.

Узалуд се турска врховна команда понада да ће после пораза на Куманову моћи да прими још коју битку. Узалуд! Пред налетом Душанових, Лазаревих и Милошевих потомака падоше Скопље, Велес, Прилеп, Битољ, Нови Пазар, Призрен…

И српска војска изби на Косово. После пет стотина двадесет три године!

И паде војска ничице и стаде љубити земљу праотаца својих.

ПЕТВЕКОВНИ САН

Косово је освећено! Косово! Један сан, петвековни сан увек будног народа остварен је. И сузе радоснице испунише очи стараца и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха. Косово је освећено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају своје Косово. Само су Срби пет стотина двадесет три године из дана у дан у школи, у цркви, у дому и пољу, у радости и жалости, о слави и свадби, говорили једни другима о Косову…

Косово није само бојно поље, Косово је душа Србинова, његова клетва и молитва, Косово је планински врх одакле нас мотре бистре очи честитога кнеза, који између ропског понижења и смрти, изабра мученичку смрт да би вечно живео…

Косово би освећено, али српски војници не оскрнавише ниједну богомољу, не порушише ниједан споменик, не преораше ниједно гробље, не запалише ниједну кућу, не разорише ничије огњиште, не уцвелише ничију мајку, не силоваше ничију сестру… Они само завојевача са прадедовског огњишта протераше.

И би лето хиљаду деветсто четрнаесто. И би Видовдан у Сарајеву!

И песма испуни сав простор: „Милош уби цар Мурата, а Гаврило Фердинанда…“

И би шест стотина Видовдана на овом тлу.

И сваки Видовдан је и прошлост, и садашњост, и будућност. И завет видовдански би и оста непромењен: да будемо своји на својему, умирати кадри за слободу.

Уочи Видовдана 1989. – „КОСОВСКА ЧИТАНКА“ – издање Далматинске епархије

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s