АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Петар ИСКЕНДЕРОВ: “Бриселски гамбит” и глобални интереси САД


Петар ИСКЕНДЕРОВ: “Бриселски гамбит” и глобални интереси САД

Како се приближава 27. јун и почетак самита ЕУ очигледно се све јаче осећа напетост око српског захтева за добијање датума за почетак преговора са ЕУ. Можда у дугој историји српске државности није било таквог преседана, када је толико много тога везано за конкретан политички датум – који формално не представља ни објаву рата, нити датум закључења мира.

27.06.2013. Фонд стратешке културе, пише Петар Искендеров, за ФБР приредила Биљана Диковић

Амбасадор САД у Србији Мајкл Д.Кирби

Амбасадор САД у Србији Мајкл Д.Кирби

Можда у дугој историји српске државности није било таквог преседана, када је толико много тога везано за конкретан политички датум – који формално не представља ни објаву рата, нити датум закључења мира.

И што је више неодређених изјава самих представника ЕУ – то су нестрпљивији и емоционалнији представници српских власти. Као и обично, најуздржанија у прогнозама је Високи спољнополитички комесар ЕУ Кетрин Ештон. Она је обећала Београду само толико да ће “информисати” ЕУ о напретку “који потврђује да су били предузети конкретни кораци у смеру одрживог побољшања односа”.[1]За разлику од ње, српски потпредседник Александар Вучић инсистира на томе да србија мора да добије “тачан датум” за почетак преговора о уласку у ЕУ и да тај датум “мора бити фиксиран за јесен”.[2]По његовим речима “Србија је своје обавезе испунила, па чак и више од тога”.[3]

Као и обично, истина је негде близу – тачније на средини. По информацијама којима располажемо, извештај Кетрин Ештон и закључци Европске комисије за Србију, биће позитивни за Београд по свом карактеру. Конкретно, у нацртима одредби Европске комисије каже се да овај извршни комитет ЕУ “сматра да је Србија предузела кључне кораке за нормализацију односа са Косовом. Због тога ЕК препоручује да преговори Србије о приступању ЕУ почну”.[4]

Међутим, пресуда самита ЕУ ће бити конципирана у мање одређеним нијансама, како би се задовољиле присталице најтврђег приступа – имамо у виду Немачку, Аустрију и Холандију.

Радне одлуке самита о преговорима између Београда и Приштине садрже управо то помињање “зеленог светла” за српски захтев, што је за српску владу Ивице Дачића очигледно недовољно.

Судећи по ономе што је процурело из дипломатског седишта ЕУ, позиција Немачке и њених најближих истомишљеника биће кључна у дискусији по српском питању. Та дискусија почеће већ 27. јуна увече на радном ручку шефова држава и влада 27 земаља чланица ЕУ. Уколико смемо судити по расположивим информацијама, у пројекту предлога који ће се наћи на столу учесника самита заиста се говори о конкретном датуму. Међутим, Немачка намерава да натера своје колеге да унесу измене у овај текст, како би оставили за ЕУ “отворен прозор” за даљи притисак на Србију у смислу дипломатског признања Косова.[5]

Међутим, Србија такође има своју “групу за подршку” у оквиру ЕУ. То су Италија, Словенија, као и Хрватска која 1. јула ступа у ЕУ. Те три државе желе да на самиту ЕУ објаве заједничку изјаву у којој ће позвати своје колеге да што пре започну преговоре са Србијом о приступању ЕУ – а са Косовом, о потписивању Споразума о стабилизацији и асоцијацији са ЕУ. По њима, свако друго решење “иде на руку националистима” и иде против “европских вредности”.[6]

Какав закључак се може извући из сличног развоја догађаја? Можда се главни огледа у следећем. Интеграције Србије у ЕУ наредних неколико година пратиће исти овакав пут уступака, уцена и дипломатских маневара, током којих ће власти у земљи и даље морати предавати једну позицију за другом. Завршетак тог процеса у смислу пуноправног пријема Београда у ЕУ не може се очекивати пре 2020. године. И то у најповољнијем случају: уколико ЕУ успе да безболно преодоли данашњу кризу, реши миграционе проблеме и преодоли унутарпартијске ломове у сопственим редовима. У супротном случају, може се очекивати да ће после почетка званичних преговора Брисела и Београда тај процес бити поново блокиран на иницијативу исте те Немачке – у којој ће унутарполитички вектор после септембарских избора за Бундестаг, пре свега отићи у правцу већег радикализма.

Треба рећи нешто одвојено и о САД. Америчка дипломатија је у старту начелно заузела дистанцирајућу позицију, препуштајући ЕУ главна пуномоћја у организацији преговора. Разлог за то лежи како у одређеним сумњама у могућност постизања споразума, тако и у жељи да што боље “тестира терен” са тачке гледишта ширења “косовског модела” на оне геополитичке конфликте који у овом тренутку имају приоритет код Американаца – пре свега је реч о Сирији. За САД се главни циљ косовског пројекта не своди на достизање споразума између Београда и Приштине и свакако се не огледа ни у почетку преговора за њихов пријем у ЕУ. За њих је главно – тестирање насилног мешања у претходно вештачки изазван сукоб изван оквира УН са каснијом игром на “нулти резултат”, игром у којој као апсолутни победници излазе само САД и њени најближи војно-политички савезници. А  сам конфликт остаје само једна етапа на путу реализације много шире стратегије преформатирања стратешки важних региона. То што за Београд изгледа судбоносно, а за Брисел веома важно – за Вашингтон представља само неколико наредних потеза (“Бриселски гамбит”) у глобалној шаховској партији. Смисао ове партије – по речима познатог америчког геостратега Збигњева Бжежинског  – представља спречавање такве ситуације у којој би на политичкој арени изникао супарник “способан да доминира Евроазијом и самим тим баци изазов Америци”.[7] А такав супарник није ни Србија, па чак ни ЕУ, већ пре свега Русија и Кина.

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Виши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“



[1] РИА НОВОСТИ 21/06/13 11:28 21.06.2013 11:29

[2]AFP 211427 GMTJUN 13

[3]AFP211559 GMTJUN13

[4] ИНТЕРФАКС 2201 210613 MSK 21.06.2013 22:01

[5] Koha Ditore, 25.06.2013

[6] Tribuna, 24.06.2013

[7] Бжезинский З. Великая шахматная доска. М., 2009. С.14.