Бранко Станић: ХОДОЧАСНИК (ТРЕЋИ ДЕО)


01 IMG_0306

ХО­ДО­ЧА­СНИК (ТРЕЋИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (17)

Пише: Бранко Станић

 Branko pored stuba

Има још мно­го чуд­ног у том под­зе­мљу на ко­ја у пот­пу­но­сти не зна­ју од­го­во­ри­ти ни ар­хе­о­ло­зи, а ка­мо­ли наш во­дич. Чу­де­ћи вра­ти­ли смо се на по­вр­ши­ну, у наш свет, у ко­ме је сун­це умил­но гре­ја­ло.

И та­ко, пр­во смо ви­де­ли оно што ни­смо ми­сли­ли да ће­мо ви­де­ти ка­да смо кре­ну­ли на та­ко да­лек пут.

По­сле кра­ће во­жње за­у­ста­ви­ли смо се на пла­тоу ода­кле смо ви­де­ли оно што смо и оче­ки­ва­ли да ће­мо ви­де­ти: огром­не ши­ља­те ку­ле на­чич­ка­не број­ним отво­ри­ма. Из­ра­ња­ле су не­мо из бе­ле до­ли­не, јер је ов­де ла­ва би­ла та­кве бо­је. При­зор као у бај­ци, са­мо су не­до­ста­ја­ли ви­ле­ња­ци ко­ји се пен­тра­ју уз ку­ле и вр­шља­ју око отво­ра у њи­ма.

Ка­ко су ову до­ли­ну зва­ли не­ка­да­шњи ста­нов­ни­ци ни­је по­зна­то, али да­на­шњи је на­зи­ва­ју До­ли­ном го­лу­бо­ва. На та­бли је то круп­ним сло­ви­ма на ен­гле­ском, да цео свет раз­у­ме, ис­пи­са­но Pi­geon Val­ley. А те ру­пе на ли­ти­ца­ма сте­на и из­гле­да­ју као да су го­лу­би­ја гне­зда, па ни­је ни чу­до што су ту до­ли­ну та­ко на­зва­ли.

 01 IMG_0306 Насеље у Кападокији

 Во­дич нам ре­че да је ов­де онај ру­чак ко­ји се пла­ћа. Ре­сто­ран је до­ле де­сно ис­под пла­тоа. Ис­пру­жи ру­ку да нам по­ка­же где, па је ма­ло увр­ну и упре пр­стом, што је зна­чи­ло да тре­ба да скре­не­мо де­сно. И са­мо што за­ко­ра­чи­смо на­ни­же ка­да из су­прот­ног прав­ца, од ре­сто­ра­на, сме­ју­ћи се, из­ро­ни­ше Ко­ре­ан­ке, ле­пе ко­со­о­ке де­вој­ке. Не­ве­ро­ват­но, и ов­де су већ сти­гле. Сву­да на све­ту их има. На­у­чио сам одав­но да их раз­ли­ку­јем. Оне су ма­ло бле­ђе и ши­рег су ли­ца од Ја­пан­ки, а не­што круп­ни­је од Ки­не­ски­ња. Баш то ме је, ка­да смо Ве­ра ја би­ли у Ту­ни­су, у Са­ха­ри пи­та­ла Ко­ре­ан­ка Ким Ли: „Знам ли да раз­ли­ку­јем њих и Ја­пан­це“. „Ми­слим да знам“, од­го­во­рио сам. Са­да сам био пот­пу­но си­гу­ран. Ни­сам мо­гао по­гре­ши­ти. Иза ових де­во­ја­ка на­и­ђо­ше и пар мо­ма­ка Ко­ре­а­на­ца, али ми не при­ву­ко­ше па­жњу као де­вој­ке. Њих са­мо при­ме­тих.

Ре­сто­ран, мон­та­жна гра­ђе­ви­на од др­ве­та за­ста­кље­на на стра­ни пре­ма до­ли­ни, да се ту­ри­сти на­сла­ђу­ју при­зо­ром из До­ли­не го­лу­бо­ва док је­ду, мо­гао је да при­ми сто­ти­ну, а мо­жда и ви­ше го­сти­ју од­јед­ном. Сто­ло­ви су би­ли, у ни­зу, гу­сто упа­ко­ва­ни је­дан до дру­гог, а не као у ка­фа­ни сва­ки за се­бе.

02 IMG_0300

 Ресторан

03 IMG_0301

Рационално искоришћен простор

 Наш во­дич је био на ли­ни­ји са је­ли­ма. Ишао је од теп­си­је до теп­си­је и об­ја­шња­вао де­таљ­но шта је у ко­јој. Мо­ји По­ља­ци су па­жљи­во слу­ша­ли. Че­ка­ју­ћи да во­дич стиг­не до по­след­ње пре­ми­шља­ли су шта би узе­ли. И ја ода­брах не­што, већ сам и за­бо­ра­вио шта то би. Лу­бе­ни­цу сам ода­брао за ка­сни­је, по­сле глав­ног је­ла, то знам. И та­ман сам хтео да сед­нем за је­дан од оних сто­ло­ва ка­да ми во­дич ру­ком по­ка­за на про­лаз иза ли­ни­је са је­ли­ма. По­слу­шах га и са по­слу­жав­ни­ком у ру­ка­ма упу­тих се та­мо. Ни­шта ни­је ука­зи­ва­ло да се иза про­ла­за кри­је про­стра­на са­ла за ру­ча­ва­ње. И то не би­ло ка­ква, већ као да је у под­зем­ном гра­ду, уко­па­на у ла­ву. Свод из­над са­ле под­у­пи­ра­ло је не­ко­ли­ко ма­сив­них сту­бо­ва. Ни­су би­ли уне­ти, већ су об­ли­ко­ва­ни на ли­цу ме­ста од ла­ве ко­ја ни­је из­не­та из са­ле не­го је оста­ла где је и ста­ја­ла, још од вре­ме­на ка­да су вул­ка­ни уса­хли. Ов­де сто­ло­ви ни­су би­ли гу­сто на­би­је­ни као та­мо у оном мон­та­жном де­лу. Би­ли су ко­мот­но раз­ме­ште­ни, а за сва­ки је мо­гло се­сти шест до осам го­сти­ју.

04 IMG_0302

Сала за ручавање у лави

05 IMG_0303

Ни фуруне нису изостале

Од­мах по­сле руч­ка кре­ну­ли смо да­ље. На­рав­но, прет­ход­но смо сви уред­но пла­ти­ли што смо на­ру­чи­ли. Ни­је би­ло ску­по. Ми­слим да је ме­не ко­шта­ло све­га 5-6 евра.

06 IMG_0297

Пејзаж у Кападокији

07 IMG_0311

 Овде је некада врило од живота

 Оне ку­ле ко­је смо гле­да­ли из да­љи­не са­да су нам би­ле на до­хват ру­ке. Во­дич ре­че да има­мо на рас­по­ла­га­њу 45 ми­ну­та за раз­гле­да­ње. То и ни­је баш мно­го за оно­ли­ки про­стор ко­ји је био пред на­ма. За­то се сви бр­зо сју­ри­смо у до­љу ис­под ку­ла. За трен се сву­да раз­ми­ле­смо. Од це­ле на­ше гру­пе ис­пред ме­не оста­де са­мо је­дан мо­мак и јед­на де­вој­ка. Ишли су у истом прав­цу ку­да и ја. Сву­да око нас штр­ча­ле су ши­ља­те ку­ле ко­је као да су из­ни­кле из ла­ве. Све од ре­да би­ле су из­бу­ше­не, од под­нож­ја до вр­ха. Пи­тао сам ка­сни­је во­ди­ча ка­ко су ку­ле на­ста­ле.

– Еро­зи­јом – ре­че он. – Кад се вул­кан­ска бу­ји­ца за­у­ста­ви­ла во­да и ве­тар по­че­ли су свој по­сао. Вре­ме­ном, под њи­хо­вим на­ле­том мек­ше сте­не су се оси­па­ле и пре­тва­ра­ле у пра­ши­ну. Ве­тар ју је по­том раз­го­нио, а оно што он ни­је ус­пео да рас­те­ра спи­ра­ла је во­да за­јед­но са круп­ни­јим ко­ма­ди­ма ла­ве од­но­се­ћи их кроз но­во­на­ста­ле до­ли­не. Чвр­шће сте­не су оста­ја­ле на ме­сту. Ка­ко је вре­ме про­ла­зи­ло оне су све ви­ше из­ра­ња­ле из ме­ке ла­ве. Та­ко су на­ста­ли ти чуд­ни об­ли­ци сте­на као да их је не­ко кле­сао.

Ни­сам имао на­ме­ру да ула­зим у би­ло ко­ју про­сто­ри­ју у оним сте­на­ма. Са­мо сам хтео, због крат­ко­ће вре­ме­на, да те чуд­не ку­ле по­гле­дам из­бли­за ко­је су из­да­ле­ка из­гле­да­ле та­ко не­ствар­но.

08 IMG_0327

 Још једно насеље

Ни сам не зна­ју­ћи за­што, упу­тих се нај­да­љој и нај­ви­шој ли­ти­ци у до­ли­ни. Онај мла­ди пар, као и ја, пео се уз стр­ми­ну од усит­ње­не ла­ве ка истој ли­ти­ци из ко­је су не­мо зја­пи­ли там­ни отво­ри.

Ста­зе на стр­ми­ни кри­ву­да­ле су у ра­зним сме­ро­ви­ма. Уко­со, уле­во, уде­сно, а и пра­во уз­бр­до. Из­ме­ђу ста­за, у оној су­во­ти, на­ста­ни­ла се тра­ва. Ни­је би­ла као на­ша, соч­на и ме­ка, већ су­ва и оштра. Мно­го­број­ни по­се­ти­о­ци ута­ба­ли су ста­зе. Од сил­ног га­же­ња ла­ва се пре­тво­ри­ла у пра­ши­ну. На стр­ми­јим де­ло­ви­ма но­ге су про­кли­за­ва­ле и то­ну­ле у ме­ки прах.

А ка­да се на­ђох у под­нож­ју ли­ти­це ипак по­же­лех, кад сам се већ ту за­де­сио, да уђем у не­ку про­сто­ри­ју. Све су би­ле отво­ре­не. Ни на јед­ној ни­је би­ло ни вра­та, ни­ти не­ка­квих про­зо­ра. Ако је на њи­ма не­ка­да не­што на­лик то­ме и по­сто­ја­ло, дав­но је не­ста­ло. Све је збри­са­но под на­ле­том ве­ко­ва. Оста­ле су је­ди­но про­сто­ри­је, со­бе, у ко­ји­ма су не­ка­да љу­ди жи­ве­ле. Њих ни­ко ни­је мо­гао раз­ву­ћи као што је то чи­ње­но са зи­да­ним гра­ђе­ви­на­ма. Би­ле су укле­са­не у сте­не и сто­га их, ра­зу­мљи­во, ни­ко ни­је мо­гао из­не­ти или раз­ру­ши­ти. Оста­ле су она­кве ка­кве су би­ле ка­да су и на­пу­ште­не. Сву­да по по­ду би­ла је ра­су­та здро­бље­на ла­ва. Иста она по ко­јој су хо­ди­ли пра­ви ста­нов­ни­ци ових зда­ња.

09 IMG_0332

 Кроз срце насеља

Advertisements

2 comments

  • Као да је неки чаробњак својим штапићем извајао насеља у абстрактном стилу. Не личе ни нашта ал’ привлаче радознале на реалистичка, дубока размишљања.

    Like

    • Бранко Станић

      И називају их вилинским димњацима…

      Like

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s