Биљана Живковић

Из романа „САН МИКОЈАНОВ” Биљане Живковић …


Из романа „САН МИКОЈАНОВ” Биљане Живковић

 БИЉАНА ЖИВКОВИЋ

 

ИСПОВЕСТ СВЕТИТЕЉУ

 

 

59

  Одједном се разлисташе дани и године у институту. Барем се ту Микојан наслушао злобе и притворности. Нагледао неморала и настраности. Ширио се Србијом задах који је окужио и време и људе. Остављао иза себе несрећу, рат и пустош. Исти онај неподношљиви смрад који су пустињом ширили Мантрала, Невалда и Јувер. Богу је био захвалан што је то зло умео да наслути.

Исто зло пољуљало је, окужило спокој преданог и честитог арапског света. Због тога Арапи спас траже дубоко у пустињи. Проналазе га!

А  слични се препознају и у пустињи.

 

 

60

 

„Када сам био принуђен да напустим Институт, питао сам се ко ће од нормалних и стручних остати? Приметио сам да су се ухлебили, пре свега, рођаци, супруге, синови политичара. Продавци магле сопственом народу. Научне институте, државне институције, клиничке центре, школе, социјалне установе, министарства водили су „подобни” сумњиве прошлости и још сумњивије професионалности и одговорности. Речју, особе без људских квалитета. Уместо да руководе, ишли су у БЛА – ТО кабинет по „мишљење” и без сопственог става наметали су запосленима сулуде идеје, које су урушавале кредибилитет сваке, иоле, озбиљне установе.

Тако се десило да су, по принципу „тастера”, добили налог да масовно отпуштају запослене у Србији. Оно што ме је онеспокојило, јесте да су отерани најревноснији, најуспешнији људи од науке и пера. Честити, угледни и афирмисани професори. Личности с интегритетом. Људи који се никада нису плашили да се боре за високе циљеве и идеале. Њихова „кривица” је била што су се усудили гласно да изговоре истину.

Остали су само млади, тек свршени докторанти, који су школовани према одлуци усплахиреног нам министра по угледу на нови ”ДАЈ„ увезен „канцона” систем образовања. Такав ”АДЕБ„ систем је опоганио истинско високо знање, образовање и традицију српског универзитета, али је зато ћелавом, крештавом и неписменом министру гарантовао фотељу до краја мандата. Српска младост је остала без права на сопствени језик, културу и образовање.

Није чудо што су тог министра студенти и професори прозвали господин „дупла ништица”.

У нашем Институту само су  хроми домар и зрикави  и увек, слинави возач били поштеђени неспокоја, апсурда ли, јер су у међувремену стекли добре партијске позиције. Домар је себи, без скрупула, у поткровљу Института  издејствовао стан од три стотине педесет квадратних метара. У центру града! А времешни доктори наука још су били подстанари! Занимљиво, возач је, како сам касније схватио, био човек „из сенке” па онда није чудило што је директорка очијукала са „возачем”, који је „вукао конце” у Институту. „Возача” је Бог обележио статусно-билошком „висином” не већом од  кепеца. Луда држава, лудо време свакојаких кепеца. Време духовних наказа! И монструма!

У једном тренутку мој посао и значај научног ангажмана у Институту за техничке науке учинио ми се потпуно бесмисленим. Нисам имао коме да поклоним знање, да покажем, да млађе научим. Долазио сам у свој  саветнички кабинет и нису ми дозвољавали да радим. А онда су ми смањили плату на симболичан износ. Кад год бих се трудио да у својој струци закажем саветовање, или напишем књигу која ће и другима бити од практичне помоћи наилазио сам на опструкције. Касније су уследиле интриге. Будући да никада нису биле предмет мог интересовања, како то обично бива, најкасније би стигле до оклеветаног. Како ми је рекао, колега Петар који се одселио у Москву, два месеца пре мог одласка из Института, „возач” је свима причао да радим за неку „опасну” обавештајну службу и да сам у „блиским” односима са претпостављеном. И да сам му као „страни плаћеник” претио! Дакле, оно што је био он, приписао је мени. Чак је, како је објаснио млађим колегама, чудно и то што сам се вратио у Србију. Постао сам сумњиво лице! И „интригантно”.

Тако је, ваљда, „возач” проценио у спаваћој соби „управе”, док је правио „геостратегију”. Да се, дакле, запослени не би досетили „творца дела” и прљавштина, клеветао је друге и тако усмеравао интересовање паметних људи у супротном, погрешном правцу.

Могао је несметано даље да хара!

Чак је био, по партијском налогу, у најужем руководству једног угледног српског листа.

Бавио се, говорећи пискутаво-женским гласом, „мудром концепцијом” са наочарима преко избечених разроких очију. И увек, слинав. Почео је чак и нос да брише. Нису људи волели слинаве!

Убрзо се десило да је лист био у потпуности уништен и опљачкан. Полиција је данима токи-вокијала и на крају је истерала запослене. Несрећног уредника су „напокон стрпали” иза решетака. Били су му украдени папири пословања, а он оптужен за крађу, према „витешкој” изјави – кепеца. Уредник је скончао од инфаркта једне ноћи у истажном затвору. Још једна озбиљна информативна кућа, била је глобалистички  „успешно” замандаљена. А кепец је, гле чуда, за све то грлато оптужио своју – напрасно заборављену, конкубину.

Настала је позната афера из које је слинавко изашао као „победник”, његова цена је била улазак у масовну „перспективну” новокомпоновану партију „На лево круг” за коју је све смицалице „бриљантно” попут „Бљеска” одрадио. И то бесплатно! Добио је „нови” задатак „постмодерне”!

Сада је била на реду најважнија и најутицајнија патриотска организација коју је требало исцепкати, а челне људе завадити и компромитовати. И све растурити, покидати њихове везе са Русијом.

Опасна је Србија када је са Русијом! Нас и Руса двеста милиона! Србијом је вршљала, стрвинарила популација унесрећитеља нације. Расрбљених и обезбожених!

Из Србије су растерали све што вреди, десетине хиљада младих заувек је напустило отаџбину.

Опрости ми, мудри и добри старче, на овој језичкој грубости и речима осуде, али превише је – запаћених. Можда ће се једног дана у слободној, некој новој Србији озбиљније бавити тим рушилачким креатурама психијатри, психолози, социолози. Можда ће честити психијатри правити психолошки профил уврнутих психолога. И наћи лек за њих. Много „психолога” је специјализирало манипулацију свешћу у „националне сврхе мондијалиста ”.

Колеге су почеле, у међувремену, да ме избегавају, а моји научни пројекти велике уштеде електичне енрегије, концепта унапређења савременог система грејања пропадали су као „непотпуни”, „недоречени”, „нестручни”, или „застарели”, иако су на научним конкурсима у свету били награђивани. На крају су се за радове заинтересовали Швеђани и Белгијанци.

И Институт је моје пројекте продао за дебеле паре.

Мене су, једно јутро, са нескривеном дозом зависти и подсмеха, обавестили да сам за награду добио „слободне дане”.

У Институт, пошто га је „ваљано” истребио, кепец више није долазио, а директорица сва очајна и уплашена тражила је новог возача.

 

На несрећу, буђ и болест система завукли су се у сваку националну или културну установу. Ни САНУ више није био српски. Онда су одједном почели из западних земаља да навиру „интелектуалци чудних склоности”. Вероватно по налогу својих „центара”. Ма колико ми је било тешко да признам, много је бесловесних Срба ухрањено и школовано по белом свету. Само су носили српска имена, одела од листера или високе потпетице…

Много се зла накотило са Стране. Запосели су Универзитете и некакве приватне факултете, пустили корење као коров, наставили да касапе систем вредности и да смишљено умртвљују биће нације.

У Србији је било „хулно” причати о народу, националном интересу, историји, а пожељно славити наметнуте, извитоперене стране вредности до те мере да су многе моје часне колеге одлучиле да напусте брлог који је, до душе, доносио добре зараде, али вређао људско достојанство. Било је „ин” учествовати у сабласним оргијама од којих се разум помућује! Престоница српска је постала легло Содоме и Гоморе.

Ничега више није било ни светлог, ни белог. Неке људе је прогутао мрак. Другима су упућиване претње па су после тога ти који су годинама трпели притиске били у новинама јавно прозивани, на правди Бога! Кукавичлик често образ каља! Само у једној реченици потуљене креатуре новог светског поретка су описали себе, каљајући тим речима часне људе.

Народ  је у сезони „смртно”  опасног грипа био присиљен да прима „водене” вакцине за велике паре. Ужасно је што је јадан, уплашен свет на то пристао, чак је српски „шејик јаран” министар наредио да морају да потпишу да су на све „добровољно” пристали. Да су „драговољно” постали заморчићи. Није никакво чудо што је домишљат народ спрдајући се са министром здравља говорио за њега да је доктор Цунами. Други су га, опет, звали министар мртвозорник. Све је уништио. Клинике, болнице, здравствене центре. До те мере да је служба Хитне помоћи у српској престоници радила послове погребне службе, такмичећи се, грчевито, да мртвозорницима отме вековни им и тешки посао. Више народ од страха није ни звао Хитну службу. Одувек се у нормалном свету знало, ко лечи, а ко сахрањује! Још од пре Христа! Штета што тај министар није уједно могао да буде и „поп”.

Попут „Великог Инквизитора” ни СПЦ нису оставили на миру белосветски стрвинари. Олако су нам из БЛА – ТО кабинета цркву поделили а са тиме и народ, породице, пријатеље, кумове, комшије, вернике. Они који су чували православље страшно су прогањани, ови други су увелико оснивали унијатске и екуменистичке синдикате, црквене клубове „постмодерне” универзалне вере. Веру су претворили у бездушан бизнис који би и црног ђавола саблазнио. Јавно су „кул” свештеници претили светосавским „Зилотима” и потказивали их властима за ситне паре.

Драги старче, у шта смо се претворили?

Пуно је злочинаца у мојој земљи. И Менгеле би се постидео!

Али, да ти наставим исповест. Када су отворене претње коначно стигле до мене, схватио сам да бијем донкихотовску битку. Био сам беспомоћан. И сам. Гледао сам како се наш народ и стара држава урушавају. Како нестају понос, историјско сећање, како се гаси достојанство, осећај људске солидарности, саосећања. А бујају пакост, злоба. Нисам више ни у траговима наилазио на светосавску саборност, нити љубав. Био сам поражен. И моји пријатељи. И сви поштени и часни људи.

Ову ризу коју носим, драги старче, обукао сам давно у једном шумадијском манастиру, где сам дошао, када сам напустио Институт. Постао сам  искушеник.

Задах равнодушја, безосећајности и похлепе запахнуо је и неме зидове древног српског манастира.

Није било много правих подвижника, духовника, монаха стараца. Остало их је толико да, када они буду склопили очи, неће бити великих молитвеника који знају какав је подвиг потребан да би се за наш народ, страшним мраком захваћен, они молили. Барем не, у мери која је довољна да снагом њихове духовне љубави померају горе, планине. Да се угасе пожари безверја. Све мање је било схимника који су се цели живот молили да не отпаднемо од вере наше православне.

Скоро да није било места у Србији које није било окужено.

Тада сам кренуо да нову наду потражим далеко, у пустињи.

Да макар душом дотакнем тајну и тишину, да удахнем мир и чистоту. Да научим да слушам. Препознам. Све то, захваљујући сусрету са тобом. Кажеш ми да ништа није случајно! Само, није ми јасно одакле пустиња у мојим сновима? Одакле и Ти, у мојим сновима? Где се рађају снови? Да ли они међају човеков живот, или живот извире из снова?

Зашто нам се све ово дешава и зашто нас ово несносно време зла више погађа, него друге народе? Зашто су обесни Савиним и народу Белог ангела, послали „милосрдног анђела” који  је све спалио и срушио? И још вреба и сеје болест и смрт по Србији која издише!

Свет је тада ћутао!

Ево, долази ред и на тај свет!

Шта је то у нама, што мотивише мучитеља да нас без милости гази, понижава и сатире?

Опрости ми, дивни и добри старче на овом тешком и дугом монологу.   Заволео сам те, а ни имена ти не знам!

Такви смо ми Срби, лако се вежемо за доброг човека…

Духовници веле, сва наша искушења су по Божјем допуштењу. Много их је и за десет народа! И дуго трају! Нестаћемо, мој старче!

Зар Бог то хоће од нас? Јесмо ли, онда ми Срби, грешнији од других народа? Ако јесмо, како и које све предачке грехе да саперемо да би сутра постојали наши потомци?

Срби доживљавају националну трагедију и ћуте. Велике муке подносе без роптања. Као робље навикло на све.

Белосветска олош населила је нашу земљу која више не постоји.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Пождерали су је. Испили су јој „свежу” крв! Отимали камом чиста срца. Не могу се наша срца примити  у змијским грудима! Загушљиво је и хладно тамо срцима мученика, зато трепере попут сунца и светлошћу проказују. Љубављу божанском они трговце – убице „излуђују”.

Србија је постала делић уније лавирината, све до јазбине звери!

Знам, рећи ћеш, старче, и друге народе су црним духом осењени- осакатили. И други испаштају.

Докле? Зашто Русија ћути! Шта у свету мора да се деси па да се точак историје помери у другом правцу? Зар поново српски народ мора да буде жртвован.

Можда ће нам Бог послати Ново Време и Новог Принципа! Слутим!

Ово се више не може поднети. Суша, болест, понижење, страх, помућена свест на коленима… украли су нам земљу и потоке. Срби умиру жедни и гладни… На нашим погрбљеним, од мучења и шибања, искривљеним леђима исписана је српском крвљу кривица злочинца.

Где је ту правда, мој старче?!

Шта је то у српском бићу што му не да да се тргне, да стане на ноге?                                                                                                        Народ је без самосвести. Самопоштовања. Без наде! Или су у тужним, заћуталим српским срцима сакривени неслућена и храброст и нада? Као што је некада, у време Турака била прикривана – снага живе молитве нашем оцу Сави!

И љубав… праштање… према мучитељу!

Нисмо ли, онда, ми Срби Христов народ и по мукама! Разапињању? Можда и јесмо, јер смо … и …  ми…чудом васкрсавали! И увек и изнова праштали и пријатељу и онима који нам то никада нису били.

Тави смо ми Срби.

Можда смо велика тајна! Чак и за нас саме!

Кажи ми! Ти, старче, изгледа, све знаш!”

 

 Поглавље „Исповест светитељу” из романа САН МИКОЈАНОВ, Биљане Живковић