ХО­ДО­ЧА­СНИК (ДРУГИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (16)

Пише: Бранко Станић

Наш во­дич оте­же са при­чом. Ко зна шта им је све при­чао кад је то­ли­ко млео. На­јед­ном пре­ста, па се на ен­гле­ском, ти­шим гла­сом, обра­ти јед­ном, ви­ше сре­до­веч­ном не­го мла­дом па­ру иза во­за­ча. Ме­не ни­је ни по­гле­дао, а се­део сам на де­сној стра­ни два ре­да ни­же од њих. Во­дич са­мо крат­ко из­де­кле­мо­ва шта нас уско­ро оче­ку­је и на­гла­си да ће­мо уско­ро ру­ча­ти. Нај­ва­жни­је му би да схва­ти­мо да се тај ру­чак пла­ћа. То не ула­зи у оних 39 евра ко­ји смо упла­ти­ли у аген­ци­ји. Је­ди­но се ве­че­ра не пла­ћа, али она је већ пла­ће­на у Ала­њи…

По­ља­ци су си­гур­но зна­ли, али ја ни­сам, шта нас че­ка на пр­вом за­стан­ку иза оног по­ду­жег го­во­ра у ми­ни­бу­су. Мо­жда је то во­дич и ре­као оном па­ру иза во­за­ча, али ја сам ње­го­ве ре­чи пре­чуо или га ни­сам раз­у­мео. А то што смо пр­во ви­де­ли био је пра­ви un­der­gro­und city, ка­ко на ен­гле­ском ка­сни­је ре­че во­дич, под­зем­ни град, ко­ји ни­је био ви­дљив са по­вр­ши­не. Не­у­гле­дан улаз ни­је ука­зи­вао да се иза ње­га кри­је чи­тав ла­ви­ринт ход­ни­ка и про­сто­ри­ја за раз­ли­чи­те на­ме­не у ко­ји­ма су љу­ди жи­ве­ли ви­ше сто­ти­на, а мо­жда и чи­та­вих хи­ља­ду и ви­ше го­ди­на. Про­сто је за не­ве­ро­ва­ти да је ту не­ко жи­вео, а жи­вео је.

Ве­ру­је се да су у њи­ма пр­во жи­ве­ли Хи­ти­ти, па Ри­мља­ни, за­тим Ви­зан­тин­ци… А још ра­ни­је, ве­ро­ват­но, и Про­то-Хи­ти­ти.

Ри­мља­ни и Ви­зан­тин­ци су сви­ма до­бро по­зна­ти, али за Хи­ти­те и Про­то-Хи­ти­те ма­ло ко да је чуо. Ни­сам ни ја док се ни­сам на­шао у Ка­по­да­ки­ји. Хи­ти­ти су се по­ја­ви­ли у Ана­то­ли­ји 18 ве­ко­ва пре Хри­ста, а свој вр­ху­нац до­се­гли су 14 ве­ко­ва, опет, пре Хри­ста. Иако при­па­да­ју брон­за­ном, прет­ход­ни­ци су гво­зде­ног до­ба. Про­то-Хи­ти­ти су се по­ја­ви­ли пар ве­ко­ва ра­ни­је. Ве­ру­је се да су они пр­ви за­че­пр­ка­ли ис­под по­вр­ши­не, и на­ста­ни­ли се на пр­вом ни­воу. Они по­то­њи бу­ши­ли су ду­бље и за­у­ста­ви­ли су на осмом спра­ту, под­зем­ном.

 Ко би могао помислити да се испод ових стена крије подземни град

 На пр­вом и дру­гом спра­ту би­ли су ми­си­о­нар­ска шко­ла, ба­зен са во­дом за кр­шта­ва­ње, ку­хи­ње, оста­ве за хра­ну, спа­ва­ће со­бе, со­бе за ру­ча­ва­ње, вин­ски по­дру­ми и шта­ле. Скри­ве­на ме­ста, ту­не­ли и про­сто­ри­је за оруж­је от­кри­ве­ни су на тре­ћем и че­твр­том спра­ту. Ка­да је град био на­пад­нут гра­ђа­ни су бе­жа­ли кроз ове ту­не­ле и за­тва­ра­ли их во­де­нич­ним ка­ме­но­ви­ма те­шким не­ко­ли­ко сто­ти­на ки­ло­гра­ма. На нај­ни­жим ни­во­и­ма би­ли су цр­ква, хол за збо­ро­ве, гро­бље, тај­ни про­ла­зи и ва­зду­шна ок­на за вен­ти­ла­ци­ју ко­ја су се спу­шта­ла на ду­би­ну од 75-80 ме­та­ра до бу­на­ра за во­ду. По­вр­ши­на под­зем­ног гра­да за­у­зи­ма че­ти­ри ква­драт­на ки­ло­ме­тра, а у ње­му је мо­гло је жи­ве­ти око 10.000 ста­нов­ни­ка. Не­ки ис­тра­жи­ва­чи на­во­де ма­ње, не­ки чак и ви­ше. Зва­нич­ног по­пи­са не­ма, па сва­ко број из­ми­шља пре­ма свом лич­ном на­хо­ђе­њу. Да су ње­го­ви та­да­шњи ста­нов­ни­ци зна­ли да ће­мо се ми око то­га рас­пра­вља­ти си­гур­но би се пре­бро­ја­ли и не­ку ци­фру за­пи­са­ли на зи­ду, ма­да сум­њам да су њи­хо­ви ста­нов­ни­ци зна­ли до­тле да из­бро­је, а још ма­ње да то за­бе­ле­же, по­го­то­во они из ра­ни­јих ве­ко­ва.

Под­зем­ни гра­до­ви су би­ли си­гур­но ме­сто за ра­не хри­шћа­не да у тај­но­сти ши­ре но­ву ве­ру и вр­ше бож­ју слу­жбу без бо­ја­зни од про­го­на. Ка­сни­је су ова ме­ста ко­ри­шће­на као скло­ни­шта за вре­ме арап­ских упа­да у ше­стом и сед­мом ве­ку.

 У подземном граду

  Објашњење на пољском језику

На неким зидовима су присутни трагови од ложења ватре

  Ово је вероватно била спаваћа соба

 Једне од многобројних степеница, краћих и дужих, у подземном граду

Овај под­зем­ни град, у ко­ји смо ми ушли, от­кри­вен је слу­чај­но 1963. го­ди­не ка­да је је­дан чо­век сру­шио зид у сво­јој ку­ћи-пе­ћи­ни. Иза зи­да ука­за­ла се та­јан­стве­на про­сто­ри­ја ко­ја ни­ка­да до­тле ни­је ви­ђе­на. Из те про­сто­ри­је ула­зи­ло се у дру­гу, а из дру­ге у тре­ћу. И та­ко у не­до­глед. Да­нас је то сви­ма зна­ни под­зем­ни град у Де­рин­ку­ју, уда­љен 29 ки­ло­ме­та­ра од Нев­ше­хи­ра, у цен­трал­ној Ана­то­ли­ји. За јав­ност је отво­рен две го­ди­не ка­сни­је. По­сле овог про­на­ђе­но је још 35 под­зем­них гра­до­ва, а ве­ру­је се да још мно­ги че­ка­ју да бу­ду от­кри­ве­ни. Ко­ли­ко ду­го су гра­ђе­ни, ко­ли­ко љу­ди је ра­ди­ло, на ко­ји на­чин и ка­ко је укла­њан шут још увек је не­по­зна­то. Са­да се о то­ме мо­же са­мо на­га­ђа­ти. То ни ар­хе­о­ло­зи­ма ни­је ја­сно. У бли­зи­ни би мо­ра­ла би­ти чи­та­ва бр­да ис­ко­па­не ла­ве, а њих ниг­де не­ма. Не­ки су ми­шље­ња да су шут ба­ца­ли у обли­жњу ре­чи­цу па га је као во­да од­не­ла. А мо­жда су њи­ме по­пу­ња­ва­ли окол­не руп­ча­ге ко­је су за­рав­ње­не. Ви­шак је оду­вао ве­тар та­ко да се да­нас ни­шта не при­ме­ћу­је.

Ста­ри Гр­ци су зна­ли за ове гра­до­ве. Њи­хо­ви исто­ри­ча­ри су пи­са­ли да у Ана­то­ли­ји жи­ве љу­ди ко­ји су сво­је ку­ће из­гра­ди­ли под зе­мљом. На­кон њи­хо­вог од­ла­ска, не старих Грка, већ становника тих подземних градова, вре­ме је учи­ни­ло сво­је. Ула­зи су се за­тр­па­ли и све је за­бо­ра­вље­но. Ве­ко­ви­ма су љу­ди ка­сни­је ту­да та­ба­ли не слу­те­ћи ка­ква се тај­на кри­је под њи­хо­вим но­га­ма.

И ка­ко је овај под­зем­ни град тек од ско­ро от­кри­вен на­род још ни­је ус­пео да му се до­вољ­но на­чу­ди и та­ко и он по­ста­не не­ко од свет­ских чу­да ан­тич­ког све­та. А за­и­ста има­мо че­му да се чу­ди­мо, јер је мно­го то­га чуд­ног у том под­зем­ном све­ту. А чуд­но је и ка­ко су ту­не­лом по­ве­за­ли овај под­зем­ни град са дру­гим, исто та­ко под­зем­ним, осам ки­ло­ме­та­ра да­ље, ка Нев­ше­хи­ру, а да не про­ма­ше. И да­на­шњи гра­ди­те­љи, по­ред свих чу­да тех­ни­ке, ма­ло врд­ну ка­да спа­ја­ју две ру­пе под зе­мљом. Мо­жда су они та­да пр­во бу­ши­ли, бу­ши­ли, па кад су ми­сли­ли да су до­вољ­но од­ма­кли од гра­да на дру­гом кра­ју ту­не­ла по­че­ли да гра­де но­ви под­зем­ни град. Чо­век је у свим вре­ме­ни­ма био до­ми­шљат, а ми се да­нас чу­ди­мо ка­ко је то би­ло мо­гу­ће. А мо­гу­ће је, чим је на­пра­вље­но.

Улаз и излаз из подземног града

 Под­зем­ни гра­до­ви су дав­но на­пу­ште­ни. У њих се са­да за­вла­че је­ди­но ра­до­зна­ли ту­ри­сти ко­ји су сву­да на све­ту исти. Ту­ри­ли би нос у сва­ку ру­пу и по­пе­ли на сва­ку ка­мен­чу­ру.

И по­сле то­ли­ко хи­ља­да го­ди­на у ла­ви­рин­ту ход­ни­ка не осе­ћа се ме­мла, а на зи­до­ви­ма не­ма ни тра­га вла­ге. Све је су­во, као да је ју­че за­вр­ше­но, па во­да ни­је сти­гла да се за­ву­че у ове кут­ке.

А тем­пе­ра­ту­ра у овим гра­до­ви­ма је то­ком це­ле го­ди­не ујед­на­че­на. И ле­ти и зи­ми бли­зу ва­зду­шних ока­на је око 7-8 сте­пе­ни Цел­зи­ју­со­вих, а не­што да­ље од њих не пре­ла­зи 13-15. Пи­тао сам во­ди­ча ка­ко су се гре­ја­ли он­да­шњи ста­нов­ни­ци.

– Ни­су се ни гре­ја­ли – од­го­во­ри. – Жи­ве­ли су са сто­ком, па им је та­ко би­ло то­пли­је – до­да­де.

 Попречни пресек подземног града Деринкују

 Си­гур­но да је би­ло та­ко кад он ка­же. Сва­ка­ко да бо­ље зна од нас ко­ји пр­ви пут ту до­ла­зи­мо. Уоста­лом, он је во­дич па би мо­рао зна­ти од­го­вор на сва­ка­ква пи­та­ња ту­ри­ста.

А крај је ов­де го­ли­шав. Углав­ном је пре­кри­вен сит­ним ра­сти­њем. Не­ма ту не­ких шу­ме­ти­на, па да чо­век на­се­че др­ва и на­ло­жи ва­тру. Та­ко је са­да, а ве­ро­ват­но да је та­ко би­ло и у про­шло­сти. Из ла­ве ни­је мо­гло ни­ћи ни­шта ве­ће до кр­жља­во жбу­ње.

Ипак сам на пар ме­ста, у ве­ћим про­сто­ри­ја­ма, на зи­до­ви­ма ви­део тра­го­ве ва­тре. Цр­не­ли су се од га­ре­жи. Али то је ма­ло ко­ли­ко та­мо има про­сто­ри­ја и ход­ни­ка.

 Како су грађени подземни градови

 Чуд­но је и ка­ко су сна­ла­зи­ли у тој шу­ми ход­ни­ка, а да не за­лу­та­ју. На­ма је би­ло ла­ко. Има­ли смо во­ди­ча, а и смер кре­та­ња је озна­чен стре­ли­ца­ма, да не скре­не­мо где не тре­ба. А то ку­да смо ми про­шли био је са­мо де­лић пу­та ко­јим су не­ка­да хо­ди­ли ста­нов­ни­ци под­зем­ног гра­да. А чуд­но је и ка­ко су зна­ли да по­тре­фе пут до не­ког свог при­ја­те­ља на су­прот­ној стра­ни гра­да. Ај’ кад је је­дан, па у ре­ду, али шта кад су има­ли два, три или ко зна ко­ли­ко при­ја­те­ља. Ка­ко су се та­да ори­јен­ти­са­ли у том под­зе­мљу. На­ма на по­вр­ши­ни је ла­ко. Ви­ди­мо, па за­пам­ти­мо. А ка­ко су они то чи­ни­ли кад им је сва­ки ход­ник исти. Иде ле­во, или де­сно. Го­ре или до­ле. А сва­ки је те­сан. Че­шеш се ле­во, че­шеш се де­сно о зид, а гла­ву че­сто мо­раш по­ви­ја­ти. Не­где има не­ких сте­пе­ни­ка, не­где не­ма, па се га­зи по сип­ка­стој пра­ши­ни од са­мле­ве­не ла­ве. Не­ма хо­ри­зон­та да се осмо­три, па да знаш на ко­ју ћеш стра­ну, већ иди ход­ни­ком, а на ње­го­вом кра­ју, у мраку, гле­дај куда ћеш да­ље.

Прављење вина у подземним градовима