Лончар: Рат цркве и политике (1-2)


Лончар: Рат цркве и политике (1-2)

Мајски рат између Цркве и државе био је још једна кап у чаши жучи грађана Србије. Ем нам је политичка судбина неизвесна, Косово изгубљено, новчаници празни и офуцани, ем се две власти, небеска и земаљска, гађају се клетвама.

10.06.2013. Р. Лончар – Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

Храм Светог Саве дан

Рат цркве и политике (1): Кад владика куне, држава плаћа

 

На митингу Срба са севера Косова митрополит Амфилохије служио је литургију за упокојење Владе, а пензионисани владика Атанасије се позвао на судбину Ђинђића којег није интересовала небеска политика.

“Понекад се заиста запитам чиме је то наш драги Бог заслужио да га овакви представљају на земљи”, одбрусио је премијер Ивица Дачић и упутио побуњене владике да је њихова дужност да се моле за оне који су на власти, јер изрека “Богу божје, цару царево” говори о одвојености вере и државе. Да вера и држава ипак не могу једна без друге показао је епилог – вера и вечера никако не иду једна без друге.

Прво је Дачић повео колективно све владике на ручак, вицепремијер Александар Вучић гостовао на Сабору, а онда је председник Србије Томислав Николић вечерао са патријархом Иринејом. Одмах су се сви обратили јавности. Рекоше да међу њима нема зле крви, владике да су сад много боље разумеле бриселски споразум, а политичари да поштују Цркву. Помирише се земаљско и небеско царство у Србији, бар засад.

Верски аналитичар Мирко Ђорђевић за “Вести” каже да је на нивоу скандала сама чињеница да представници Цркве одржавају политички митинг на коме прете власти, што је поприлично збунило и забринуло лаичку, али и црквену јавност.

– У историји је било много сукоба између државе и Цркве, ово није ни први, а вероватно ни последњи пут да се тако нешто дешава. Али ово је врхунац, поготову што ни Амфилохије ни Атанасије након позива на линч нису показали никакво покајање. Вучић је присуствовао, јер се иза тога крије страх. Страх Цркве да ће изгубити материјалну помоћ државе, али и страх власти да ће изгубити подршку Цркве, која, будимо искрени, у Србији има огроман политички утицај – сматра Ђорђевић.

Нетрпељивост, сукоби, па и убиства као последица размимоилажења Цркве и државе обележили су српску историју. Цариградски патријарх Калист је 1352. бацио анатему на цара Душана, Српску цркву, патријарха Јоаникија и цео српски народ јер је цар Душан самоиницијативно прогласио српску архиепископију – патријаршијом и крунисао се за цара Срба и Грка.

Анатема је требало да поруши углед српске царевине и законитост њенога цара који је крунисан за владара Срба и Грка. Анатема је лежала на српској цркви 23 године и доживљена је врло болно у народу. Зато је већ Душан покушао да измири своју цркву са цариградском. У томе га је спречила смрт патријарха Јоаникија 1354. г. а већ 1355. г. умро је и сам. После његове смрти почело је нагло да пропада све што је он за свога живота стекао, па и оно што је наследио… Девет година после Душанове смрти покушао је и Калист који је српску цркву проклео да се са њоме измири. Но умро је посред преговора са царицом. Затим је покушао да Цркве измири деспот Угљеша и са његових крајева је анатема заиста и скинута, но под тешким условима. Потпуно измирење извео је кнез Лазар.

Разврат и штрајк глађу

Александар Вучић је у контраудару рекао да се Црква већ дуже време ваља у скандалима, али их гура по тепих, па је за црквене великодостојнике данас постао већи грех штрајк глађу него педофилија, алудирајући на то што је српски патријарх штрајк глађу Томислава Николића својевремено окарактерисао као нехришћански. Са овим се слаже и верски аналитичар Мирко Ђорђевић који каже да је углед Цркве у народу последњих година драстично опао управо због оваквих афера, а јавност је остала ускраћена и за црквену реакцију у случају владике Василија Качавенде.

Скинута је клетва са свих живих и мртвих чланова Сабора у Скопљу. У манастиру Светих арханђела код Призрена у пролеће 1375. на Душановом гробу изасланици цариградског патријарха Филотеја прочитали су грамату о скидању анатеме са цара Душана, патријарха Јоаникија и целе Српске цркве и народа.

Односи између СПЦ и власти кроз историју модерне државности Србије пливали су од интензивне сарадње до интензивних сукоба. Карађорђе је још 1811. године писао попу Луки Лазаревићу да се “попови и калуђери у мирска и воена ђела не мешају”, али није заузео став да се државници не мешају у црквена питања. Кнез Милош је правио закон по коме је имао сву власт у унутрашњим црквеним стварима. Ни Карађорђе ни кнез Милош, иако су били верници, нису имали амбицију да се одрекну мешања у унутрашње црквене ствари. Први српски епископ након другог укидања Пећке патријаршије, Мелентије Никшић, убијен је 1816. године у Шапцу управо по налогу кнеза Милоша. Напредњачки министар просвете и црквених дела Стојан Новаковић, по налогу краља Милана Обреновића, 1882. године, свргнуо је митрополита Србије Михаила Јовановића.

Врло мало људи у Србији данас зна шта је то Конкордат, пропис у оквиру Октроисаног устава краља Александра Првог Карађорђевића, који је преузевши власт као диктатор започео стварање услова да се православље у тадашњој Краљевини Југославији потчини Ватикану. Једна од одредби тог устава каже да будући краљ Југославије може бити православне, католичке или мухамеданске вере. Након што је неколико месеци стајао у фиоци тадашњег председника владе Милана Стојадиновића, новембра 1936. године, по његовој наредби требало је да се упути на ратификацију Народној скупштини, на шта је реаговао Архијерејски сабор. Организована је велика литија као манифестација у борби против Конкордата, а завршена је великом тучом свештенства и грађана са полицијом у Кнез Михаиловој улици. Конкордат је ипак изгласан 23. јула 1937, са 166 гласова за и 129 против. Пре мрака умро је патријарх Варнава, остала је сумња – по чијем налогу.

Српска православна црква је у периоду СФРЈ била одвојена од државе и представљала је искључиво верску институцију, без политичког ауторитета. Успон Милошевића у почетку подржавају многи из Цркве, посебно након његове посете Косову Пољу 27. марта 1987. и подршке косовским Србима речима “Нико не сме да вас бије!”. Током Милошевићевог говора на Газиместану 1989. први пут су се заједно вијориле црквене заставе са крстом и комунистичке са српом и чекићем.

***

Рат цркве и политике (2): Кад Удба бира патријарха

 

У новијој српској историји, после обнављања Патријаршије 1920. године, однос државних власти према вишој јерархији Српске православне цркве имао је своје мене и промене. Познато је да је краљ Александар Карађорђевић имао индиректног удела у избору првог патријарха Димитрија Павловића и директног у вези са потоњим Варнавом Росићем 1930. године.

Избор Варнавиног наследника Гаврила Дожића 1938. је дело Милана Стојадиновића а не кнеза Павла Карађорђевића, и може се посматрати као испуњење плана да династија буде из Србије а поглавар СПЦ из Црне Горе, објашњава за “Вести” историчар др Вељко Ђурић Мишина.

– Јосип Броз није утицао на избор патријараха Викентија Проданова 1950. и Германа Ђорића 1958. године, то су одрадили припадници Државне безбедности СФРЈ – подсећа наш саговорник. – Нема довољно објављених извора у вези са избором патријарха 1990. године, који је необичан јер је за живота једног изабран други првосвештеник. Патријарх Герман је због болести ослобођен свих дужности.Говорећи о времену пре Другог светског рата, Ђурић наводи да је краљ Александар Први Карађорђевић “у својој југословенској интегралистичкој (која је, у суштини, била антисрпска, како је историја показала) политици имао добре сараднике у врху Српске православне цркве.

– Признате цркве су у Краљевини биле готово самосталне у својој унутрашњој организацији. Једини сукоб државе и СПЦ, који је могао да прерасте у велику кризу, настао је због склапања Конкордата Ватикана и Краљевине и кулминирао је почетком јула 1937. године. Била је то тзв. конкордатска криза. Није спорно да је Патријаршија СПЦ знала за цео поступак од почетка до усвајања Конкордата у Народној скупштини, спорно је што је британска политика, у жељи да убрза решавање хрватског питања и федерализује Краљевину, допринела да односи владе и Патријаршије дођу на ивицу самог грађанског рата. Конкордат је ипак повучен, створена је Бановина Хрватска, тензије су се смириле. Смрт патријарха Варнаве је била колатерална штета далеко ширих међународних процеса – прича Вељко Ђурић Мишина.

Немачка политика према Српској православној цркви је, наставља он, посебна прича.

– Могли су као окупатори и највећа власт у Другом светском рату да ураде шта су желели, али нису! Нудили су архијерејима у Патријаршији избор новог патријарха, јер је патријарх Гаврило био интерниран у заробљеништво (под оптужбом за сарадњу са Британцима), али то у СПЦ нису учинили. Вредно је истаћи да ниједан од архијереја у рату није јавно подржао ниједну страну у рату, мада су поједини имали симпатије према генералу Дражи Михаиловићу. Ниједан архијереј није јавно хвалио ни кудио Недићеву политику.

– Немци су на територији Независне Државе Хрватске почетком априла 1942. године покренули стварање Хрватске православне цркве, а усташе су то одрадиле. Комунисти су још у рату 1943. створили посебно тело за верске заједнице. Успостављањем власти после 1945. одвојили су Цркву од државе, али су је непрестано држали под контролом. Таква политика није имала успеха са Римокатоличком црквом колико са СПЦ.

Комунистичка власт је припремила стварање Македонске православне цркве, покушала да нешто слично уради у Црној Гори, створила Савез удружења православног свештенства у намери првенствено да контролише Патријаршију. Свети архијерејски сабор никада то удружење није признао за равноправног партнера. После смрти Јосипа Броза свештеничка удружења изгубила су своју политичку улогу.

– Јосип Броз је посетио Патријаршију враћајући посету патријарху Гаврилу 1946. године. И никада више није у њу крочио! Додуше, дочекивао је патријархе Викентија и Германа у Белом двору, на Брионима… Председници Савезне комисије за верска питања и нижи службеници долазили су у Патријаршију да организују свечане пријеме поводом Сабора. Никада се Јосип Броз није бавио комбинаториком са архијерејима јер су то радиле друге службе. Познато је да је у избору епископа Германа Ђорића за патријарха имао готово одлучујућу улогу Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова. Познато је да је 2010. године Борис Тадић покушао да одради задатак који је добио од пријатеља са Запада да будући патријарх буде млађих година, окренут евроатлантским интеграцијама…

– Комунистичка власт је ради разбијања српске политичке емиграције иницирала сукоб у Епархији америчко-канадској познатији као Амерички раскол. Додуше, у то су се на свој начин умешали и Американци. Посебну улогу у свему томе имао је епископ Дионисије Миливојевић, једна компликована личност – закључује Вељко Ђурић Мишина.

Влада избачена из Цркве

Патријарх Варнава Росић, који је пружио одлучан отпор Конкордату, акту који је протежирао моћни премијер Милан Стојадиновић, 1937. године напрасно је умро под сумњивим околностима. Од тад се у народу говорка да је патријарх отрован туцаним стаклом. Стојадиновић, који је након крвавих београдских литија одустао од Конкордата, подсећају у српској Патријаршији, забранио је члановима Владе да присуствују патријарховој сахрани, а Синод је саопштио да је СПЦ у стању гоњења и екскомуницирао готово читаву владу из Цркве.

Пројекат секире

Вељко Ђурић Мишина указује да је последња интензивна маргинализација СПЦ почела пре две године. Од тада 90 одсто вести у медијима о СПЦ има негативну конотацију:
– Знам за пројекат разбијања СПЦ до 2020. године, односно до стогодишњице обнављања Патријаршије, што се уклапа у причу о свођењу Србије на преткумановске границе 2014. године.

Advertisements

Thanks for your comment, it will be visible after moderation. Comments containing offensive language, threats and personal insults, will not be published...

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s