All

Константин Качалин: Косово – 1998 Директан пренос пропагандног рата и Колико Америку кошта оружје за ОВК(1-2)


*Косово – 1998. Директан пренос пропагандног рата (1)
*Косово – 1998: колико Америку кошта оружје за ОВК (2)

*У јесен 1998, када сам опет стигао у Београд, САД су са истрајношћу гурале свој „косовски пројекат“, не штедећи средства. Први корак је био „испирање мозга“ становништва Србије и Црне Горе.

*Председника САД Била Клинтона нису волели у Америчком конгресу, јер је на распад бивше Југославије потрошен огроман новац, који је могао да се уложи у друге програме. Према најскромнијим прорачунима криза је америчке и европске пореске обвезнике коштала око 250 милијарди долара. За тај новац је могло да се изгради неколико нових Југославија и да се на Балкану направи вечни рај на земљи.

08.06.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

*Косово – 1998. Директан пренос пропагандног рата (1)

югославия НАТО югославия

Фото: EPA

У јесен 1998, када сам опет стигао у Београд, САД су са истрајношћу гурале свој „косовски пројекат“, не штедећи средства. Први корак је био „испирање мозга“ становништва Србије и Црне Горе.

Радио „Слобода“ и „Слободна Европа“, најавили су продужавање програма својих јужнословенских редакција. Између осталих, вечерње издање емисије „Југославија изнутра“, која је раније имала своје полусатно емитовање, продужена је на читав сат. Програм „На линији догађаја“ промењен је и покривао је само догађаје са Косова. Активно је коришћен интернет, што је објашњавано тиме да би Београд могао да забрани емитовање програма, припреманих од стране Запада. 

Програм је припреман са великим професионализмом и познавањем унутрашњих проблема. Схватио сам то након што сам послушао у Београду неколико вести и анализа проблема РС и РСЕ. Американци су јасно одредили задатак – да се слушаоци убеде да Милошевића треба да замени други лидер и да се на Косову власт преда Ругови и Тачији. Поред радија, у кампању су биле укључене и све телевизијске могућности. За САД, било је веома важно да своје грађане убеде да је Косову потребна посебна подршка из Беле куће. Овај метод је већ био испробан у Босни и Херцеговини и сад су га само копирали и унели у „косовски сценарио“.

Америчке обавештајне службе су у више наврата давале лажне податке о ситуацији у покрајини. На пример, средином августа 1998, када је почела „анти-југословенска“ хистерија по читавом свету, на Косово су стигли многи страни новинари, које сам сретао у Босни у лето 1995. То су биле високо професионалне телевизијске екипе (блиндирани џипи, неколико оператера, напредна опрема и фантастичне дневнице) из Сједињених Америчких Држава – CNN, SBS, Велике Британије – Sky news, BBC, Немачке – ARD, и многе друге. Косовски Албанци, за припреме „специјалних репортажа“ са места догађаја, дозвољавали су само западним колегама. 

У лето и јесен 1998, широм света су емитоване лажне телевизијске репортаже о српским злочинима – о убијеној деци и старцима, силованим женама и искасапљеним лешевима. Исти случај се догодио и са избеглицама. Подаци су вишеструко надувавани, и то не само од Американаца. Ради што веће убедљивости, Американци шире дезинформације и преко својих европских колега, укључујући и Италијане. Главни извор низа фалсификата је тада био „Албански одбор за људска права и слободе.“

По тврдњама ове „хуманитарне организације“, жртве Срба су биле жене, деца и старци. Новинари су из сата у сат убеђивали Американце и Европљане да је десетине хиљада Албанаца остало без крова над головом. Хуманитарна организација косовских Албанаца „Мајка Тереза“, звонила је на сва звона, да се на Косову налази 327.626 бескућника, и да тек сваки трећи од оних којима је потребно добија хуманитарну помоћ. Према саопштењима „Мајке Терезе“, половина деце у покрајини је било болесно, и ако им се не помогне, многи од њих ће умрети од глади. 
Избеглицама су спекулисале многе америчке и западноевропске обавештајне агенције. Према мојим личним информацијама, које сам добио на Косову и у Београду, 300.000 избеглица, бројка до које је дошао представник УН за Балкан Крис Јановски (Пољак, који савршено говори руски језик и који је дуго радио у Хрватској и Босни), сигурно је била прецењена. Током борбених дејстава на Косову, људи су напуштали своје домове и бежали у планине. Чак и у идеалном сценарију, избеглица није било више од 50-70 хиљада. Шта је са осталих 250-230 хиљада? Већином, то су били Албанци из Албаније, који су прелазили из једне у другу земљу. Уопште, бројке на Косову су веома дискутабилне, последњи попис у покрајини је спроведен 1981.

„Патка“ највише врсте, коју су у лето 1998 шириле све светске новинске агенције, одрадила је свој посао. Американци су мајстори свог заната, они знају како да изазову сузе код човека. Главна ствар – да се обезбеди подршка јавности, новац од Конгреса и добротворних организација. Важно је да се направи неколико „срцепарајућих“ репортажа, и након тога „запрети“ Југославији ракетним нападима за „геноцид“ над Албанцима.

Косово – 1998: колико Америку кошта оружје за ОВК (2)

Немецкие миротворцы косово НАТО косово нато солдат нато

Фото: EPA

Председника САД Била Клинтона нису волели у Америчком конгресу, јер је на распад бивше Југославије потрошен огроман новац, који је могао да се уложи у друге програме. Према најскромнијим прорачунима криза је америчке и европске пореске обвезнике коштала око 250 милијарди долара. За тај новац је могло да се изгради неколико нових Југославија и да се на Балкану направи вечни рај на земљи.

Али уместо тога сви најновији амерички лидери упорно су настојали да од овог региона направе „зону константне нестабилности“. Помажу им многи, нарочито Албанци, који се преко океана сматрају врло утицајнима.

Данас у Америци живи од 300 до 500 хиљада Албанаца. Ако су раније сви они подржавали Ибрахима Ругову, почетком 1998. године је већина прешла у „групу за подршку“ Хашима Тачија. На његове рачуне било је легално уплаћено из иностранства скоро две милијарде долара. Свакако, део је био потрошен на оружје и стварање ОВК. Али и део на подршку имиџа Тачија и његове команде. Од дојучерашњих пољских командира политички технолози направили су уважене политичаре. У пролеће 1998. године Американци су неочекивано за цео свет, одједном одустали од операције откривања тајних складишта оружја албанских побуњеника и гоњења најактивнијих екстремиста.

Зарадити на Косову, скривајући се иза „људских права“ (из неких разлога само албанских националиста) било је и те како могуће. А ако су богате газде наручивале ове или оне „балканске сценарије“, зашто их не развити? Глумаца је било много и велики део њих је одавно одлучио да пуца и убија српско становништво. Вашингтон је једноставно само развијао „договорене партије“ са Хашимом Тачијем и његовим људима, који су врло брзо успели да се захвале својим америчким покровитељима. Титово место заузео је САД, који је преко „косовских Тројанаца“ коначно узео Балкан под своју контролу – војну, идеолошку и економску.

Наравно да су Тачију помагали не само Американци, него и суседи из Тиране. Још после албанске кризе 1997. године, када је народ демолирао складишта оружја Албанске народне армије, постало је јасно, да ће се сви Калашњикови ускоро наћи у рукама ОВК.

Посао са оружјем је био брзо организован и преко отворене границе су кренуле пошиљке за Тачија и њему подређене. Осим тога, на Косово су кренули представници албанске дијаспоре из целог света. Они су се сливали у редове бораца ОВК. Захваљујући трговини оружјем сепаратисти су добили могућност да се наоружају. Преко границе са Савезном Републиком Југославијом испоручивани су не само аутомати Калашњиков, него и тешко наоружање, противтенковска муниција.

Током неколико година север Албаније се налазио ван контроле централне владе. То је била територија, где су се супарничке банде бориле за тржиште и међусобно сукобљавале и размењивале ватру, тероришући становништво.

Трговином оружја су се бавили сви и нудили јефтино аутомате, гранате, минобацаче, муницију из опљачканих у Албанији касарни. Потражња је била велика, било ко је могао муњевитом брзином да се обогати, одлично схватајући да ће Косовари за оружје платити врло добро. Шпекуланти су успели да снабдеју Косово количином војне технике, којом је било могуће наоружати неколико армија. Испоруке оружја су повремено биле у рукама криминалних банди.

И при томе нико се није ни трудио да недозвољени бизнис прикрије. Они су постали амерички „савезници“, а са „савезницима“ се не ратује, они су пријатељи, њима се помаже. Главно је да све треба радити у интересу ОВК и против интереса Савезне Републике Југославије. Тада за то неће бити казне.

(следи наставак)