Драган Симовић

ДИЧАН СРБИН БИТИ!

За некога ко је био добар човек, ко је племенита дела иза себе оставио, ко је свако добро ближњима чинио, рекло би се, некада давно, те на сахрани његовој, а као сама завршница последњег испраћајног говора на гробу његову, како је он, ето,

дичан Србин био!

То троречје, тај полустих, ту крилатицу илити синтагму (епитаф), налазио сам и доцније, у младости, док сам пешачио драгачевским и ужичким горама и врлетима, истражујући надгробнике, биљеге и крајпуташе.

Кад песнички радознао човек, какав сам ја негда био, крене с пролећа или с јесени, чачанским и драгачевским, ариљским и ивањичким, пожешким и ужичким брдима и горама (пешачећи од села до села, од гробља до гробља), тада ће открити једну тајинствену, онострану и мистичну Србију, коју ни у каквим научним и уметничким књигама, ни у каквим записима и сведочанствима, никада неће познати.

Надгробни записи, у камен пешчаник урезани, а поготову они који су писани и рисани пре стотину лета, јесу, сами за себе, и сами по себи, чиста поезија!

Иако су надгробнике, поготову оне старије, тесали, писали и рисали прости, скоро једва писмени каменоресци, из сваког епитафа, из сваког записа, исијава и бризга избрушена и углачана песничка реч (преточена у полустих или стих), која би засенила сваког савременог песника.

Да се не бих у својему песничком заносу одвећ размахнуо, вратићу се на оно суштаствено због чега сам и започео ово писаније.

Ја сам још у раној младости открио, како у простог, девичански чистог србског народа (а негде у дубинама  Бића његовог), тиња присећање на Древност нашу, на величину нашу, на распрострањеност нашу –

 што сам ја доцније познао и освестио као Ведско Предање.

Замислите оне векове када су Санскрићани били највећи авроазијски народ, када су сви, од Јапанског мора до Атлантика, говорили Једним Језиком Богова, и када је постојала најповлашћенија каста међу кастама –

 каста Срб ратника и духовника!

Ако имате развијену машту (а машта је потка сваког стваралаштва!), тада ћете појмити и разумети, да су за сваког Санскрићанина, за сваког Аријевца, за сваког Стриборјанина (који се борио за опште добро Рода и Родине, који се несебично жртвовао за ближње своје, који је био племенитог и господственог духа), његови саплеменици и родноверци морали рећи, у тренутку када га Огњу Живоме предају, како је он, заиста, Дичан Србин био!

У неким деловима Русије, Белорусије и Украјине, и дан-дањи кажу, за некога ко је био добар и племенит човек, да је добар (дичан) Срб био!

Рећи за некога да је добар (дичан) Срб(ин) био, то није, како бесловесни и неосвешћени мундијалисти мисле, усклик ни национализма ни шовинизма, већ је то, баш ако хоћете, управо израз панаријевизма, панкосмизма, пантеизма, а србски речено – прасвести о томе да смо Сви Ми Један Род, да Сви Ми имамо Заједничке Божанске Претке, те да је Срб круна и племство Свих ПраАријеваца.

Песнички речено, Срб је у Древности био каста, па је тек, после многих векова, од касте постао Род, НаРод, и Нација!

Глобалисти и мундијалисти смерају да нам избришу прапамћење, прасећање, прапознање, те да нас сјаве у балканске оборе и торове, као крда, као чопоре.

Против тога, управо против тога, у овоме веку, и свим будућим вековима, ВедСрби ће водити најжешћи рат против Синова Таме.

А Срб и овога пута мора да победи, онако како је вазда, кроз векове и светове, дично и славно побеђивао!

У наставку ћу овог песничког писанија, упутити једну молбу свима вама, дичним Србима и Србкињама, свима вама који сте свесни и самосвесни, свима вама који добро знате, да у овоме часу потпуног поробљавања ВедСрбског Ума и Духа, једино Ми (ВедСрби) спасавамо једни друге, док су сви иноверци и иноплеменици, у незнању својему, и у мржњи својој,

 противу нас.

Има једна дична Србкиња, једна дивна песникиња и храбра и пожртвована новинарка, која је душа и кичма ових наших трију сајтова: Репортера, Монитора и Србског журнала.

Та дична Србкиња и песникиња зове се Биљана Диковић, и њој се последњих дана буквално распада компјутер, а преузела је на себе да уређује Репортер, да темељно, студиозно и аналитички обрађује текстове, те да их потом качи на сајт, да бисте ви могли да пратите дешавања у Србији и у окружењу.

Вама је и то јасно, да је у овоме времену свеколиког поробљавања Срба, сваком дичном и словесном Србину, свакој дичној и самосвесној Србкињи (тајним путевима и каналима, а најчешће преко невладиних организација и западних обавештајних служби) буквално укинуто право на рад!

Стога, братски и србски, молим све вас који сте у прилици (јер знам да многи од вас нису у прилици, а желели би да буду), да се јавите Биљани на телефон: 064 *******, те да видите како би ова дична Србкиња могла дa дође до пристојног компјутера, да би у овоме времену (кад је најпотребније) ваљано обављала своје послове и задатке за Словесно Србство.

Наши душмани, и то сте приметили и освестили, располажу, у борби против нас, најсавременијим технологијама, а ми овде у Србији, борећи се за Словесно Србство, све време радимо помоћу штапа и канапа!

Па, ипак (а и то је једно од чуда!), само посвећеничким радом ми успевамо да (и помоћу штапа и канапа), одбијамо све њихове потуљене и мучке ударце, те да Истину о Србима изнесемо на Светло дана.

И, на самом крају, да свима вама од срца благодарим, да вам се душом својом захвалим, што ми новчано припомажете, да песнички и стваралачки будем присутан међу вама!

____________
* Телефон познат редакцији.
redakcija@facebookreporter.org