АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

ДИМИТРИЈЕВИЋ, ЧВОРОВИЋ: СВЕТАЦ ИЛИ ГЕНИЈЕ? или О ПОКУШАЈУ КАНОНИЗАЦИЈЕ ЊЕГОША (1)


ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ, ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: СВЕТАЦ ИЛИ ГЕНИЈЕ? ИЛИ О ПОКУШАЈУ КАНОНИЗАЦИЈЕ ЊЕГОША (1)

 Његош је највећи књижевни геније српски кога нам је Бог дао и какав се више неће родити,
али Господ га није пројавио као свеца.

20.05.2013. Нови Стандард, за ФБР уредник Биљана Диковић

ловћен

 

ОСНОВНА ТЕЗА

Постоји расправа Серена Кјеркегора „О разлици између генија и апостола“. У њој он јасно каже: ако неко хвали апостола Павла због префињеног књижевног стила, тај га уопште не хвали, него га ниподаштава. Апостол Павле није имао никакву намеру да негује леп књижевни стил нити је његов текст у својој основи књижевни.

Као што постоји разлика између генија и апостола, тако, свакако, постоји разлика и између свеца и генија.

Основна теза овог текста је јасна: Његош је био Богом обдарен као геније, али није Богом откривен као светац.

Ишли бисмо још даље: Његош је највећи књижевни геније српски кога нам је Бог дао и какав се више неће родити, али Господ га није пројавио као свеца.

Зато је сваки покушај канонизације Петра Другог Петровића нешто што се не заснива на Светом Предању Цркве од Истока.

[wzslider]

 

Постоји нешто што су потписници ових редова дужни да кажу: ради аргументовања својих ставова, они су били приморани да под снажно светло историјских података баце извесне подробности из живота Његошевог, које иначе никад не би ни биле у фокусу наше истраживачке пажње јер су само „епидерм“ једне чудесне појаве српске културе какав је био песник „Горског вијенца“. Те подробности се овде не излажу да би се Његош у било ком смислу потценио и свео на „људско, превише људско“ понашање; а поготово се њима нисмо служили ради таблоидног сензационализма, који загађује јавни простор већ годинама. Молимо великог српског владику да нам опрости због детаља које помињемо; али овим чланком устали смо да га бранимо од, макар и најдобронамернијег, кривотворења његове личности и дела, коме не треба већих одликовања но што му их је Господ, обдаривиши га, дао, и што му их је овај народ, читајући га и учећи се од њега, признао.

Али, да кренемо од дефиниција.

ГЕНИЈЕ

У свом делу „О суштини правне свести“ руски философ Иван Иљин овако одређује појам генија: „Народи се уклапају у својеврсна духовна јединства, од чега просторна, расна и свака друга емпријска веза добија своје истинско и дубоко значење – предметно духовног саприпадања. Ето због чега се национални геније и његово стваралаштво јављају као предмет народне љубави по преимућству. Живот народног духа, који чини саму суштину родине, налази се себе усредсређење и зрео израз у стваралаштву генија. Он говори у име своје, али не само за себе, него за сав свој народ; и то о чему он говори јесте за све јединствен, али већини нејасан предмет; и то, шта он говори о њему јесте истинска реч која открива и природу предмета и суштину народног духа; то како он говори раскида везаност и угњетеност народног духа, јер његову реч носи истински ритам народног живота. Геније узима за себе бреме свог народа, бреме његових несрећа, његових трагања, његовог живота, сав његов onus essendi  и подигавши га, он побеђује тако да та победа – на путевима непосредног или посредованог општења – постаје извор победе за све,који су повезани с том национално – духовном сличношћу. (…) Стваралачко достигнуће генија указује пут свима који воде полустваралачки живот, ослобађајући их кроз примање, уметничко поистовећивање и подражавање. Ето због чега геније за свој народ занавек остаје извор духовног ослобађања, радости и љубави. Он је оно огњиште са кога је, прво као варница, планула сила националног духа, онај вођа који народу отвара пут ка Богу – Прометеј, који му даје небески пламен, Атлас, који на леђима носи духовно небо свог народа. Његов чин – то је чин народног самоодређења у духу, и уз његово стваралаштво се окупљају потомци његови као око неког јединственог и заједничког олтара националног богослужења. Геније ставља свој народ пред лице Божје, и за њега и у његово име изговара символ његове предметне вере, његовог предметног созерцања, знања и хотења. Он тиме открива и утврђује национално духовно јединство, оно велико духовно ’ми’ које представља саму срж родине. Геније је тај стваралачки центар који за свој народ саздаје духовну предметност његовог постојања: он оправдава живот свог народа пред лицем Божијим и тако постаје истински градитељ родине“. (1,145)

Оно што је српски народ вековима био и што је својим постојањем говорио Богу, то је изрекао Владика Његош, пре свега у својој трилогији („Луча микорокозма“, „Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“). Његови стихови нису само његови – они су „из главе цијела народа“.

Оно о чему је он говорио, од односа душе према Богу, преко Косовског завета, до опасности епског менталитета кад из завета испадне (а то је тема „Шћепана Малог“) било је присутно у дубинама народне душе и свести, али пре њега то није имао ко да уобличи и да каже. Његова реч била је понета „истинским ритмом народног живота“ и зато је лако учена напамет и толико се ценила и цени. Он је на себе узео бреме свог народа, и подигао га до небеских висина, показујући га Христу, кога је звао „преблагим, тихим учитељем“. Због дела Његошевог народно бреме је постало лакше за ношење јер је појмљено и дубински схваћено. Колико је пута сам владика Раде покушавао да побегне од свог надљудског бремена – у Париз, Америку, „на нечесов остров“, само да више не гледа јаде и несрећу српску… Али није могао, јер је његов геније био онај сасуд у који се улила сва горчина народних промашаја и пораза, али и велика светлост заветног постојања оних који су у планинама остали да чувају „дивно име и свету свободу“. Он је постао и остао заувек извор духовног ослобађања, љубави и радости српске – наш Прометеј, прикован за Ловћен као за Кавказ, коме су црни гавранови аустроугарштине и титоизма (некад) и дукљаноидског усташтва (данас!) кљували и кљују јетру својим србомрзачком кљуновима, рушећи два пута заветну ловћенску капелу Светог Петра Цетињског и подижући, упркос његовој завештајној вољи, фараонски Мештровићев маузолеј у коме и сада чаме напаћене кости владичине.

Он је наш Атлас, који носи духовно небо српства у своме стиху: „Нека буде што бити не може!“, којим је бивало и бива све вредно у нашој страшној и свештеној историји, од Лазаревог боја 1389, преко Јасеновца, до одбране Косова и Метохије 1999. године, од Банатске буне 1594, преко Кочине крајине и Првог устанка до 1912. и Куманова. Наш се народ, сабран око његове мисли и стиха, духовно самоодредио, и његово је име и дело свештени олтар српског националног богослужења. Ставио нас је пред лице Божје и изговорио национални Символ вере. Зато му дивљење и поштовање свагда припада, јер га је својим животом и делом заслужио.

Међутим, геније није исто што и светац. Геније је неко ко се, Богом благословен, тако рађа, а светац се постаје Божјом благодаћу и својим подвигом, ако је Христос у средишту таквог, самонадилажућег подвизавања. Ретки су људи који су генијални, али и свети – такав је у нас био Владика Николај. Тојест, Николај је прво рођен као геније, као вишеструки Божји обдареник, чије су ране проповеди и расправе плениле својом хришћанском ученошћу; али, светац постаје тек од Охрида, када се одриче старог себе, одевеног у најлепше мантије и самодопадљивог, да би постао строги подвижник светогорског кроја и следбеник народне побожности богомолничког покрета. Николај се, касније, умногоме одрекао ране фазе свог стваралаштва, кад је писао и беседио изванредно, али не сасвим православно, да би се погрузио у дубину учења Цркве Христове, и надишао своју генијалност Христовом светошћу. У једном писму свом саборцу проти Димитрију Најдановићу, писаном извесно време пред смрт, Николај чак каже да би волео да се његова дела објављена пре личног прелома 1924. године не прештампавају.

Уосталом, ко су свеци?

СВЕЦИ ПО УЧЕЊУ СВЕТОГ АВЕ ЈУСТИНА

У предговору за своја Житија светих Свети Јустин Ћелијски о свецима и њиховим животописима каже: „До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, ми људи знали смо уствари само за смрт и смрт за нас. Све што је људско, било је прожето, овладано и савладано смрћу. Смрт нам је била ближа од нас самих и стварнија од нас самих, и моћнија, несравњено моћнија од сваког човека посебно и од свих људи скупа. Земља – језива тамница смрти, а ми људи – беспомоћно робље смрти (ср. Јевр. 2, 14-15). Тек са Богочовеком Христом – ’живот се јави’, ’вечни живот’ се јави нама безнадежним смртницима, нама кукавним робовима смрти (ср. 1 Јн. 1, 2). И тај ’вечни живот’ ми људи ’очима својим видесмо и рукама својим опипасмо’ (ср. 1 Јн. 1, 1), и ми хришћани свима ’јављамо живот вечни’ (ср. 1 Јн. 1, 2). Јер живећи у заједници са Господом Христом, ми живимо вечним животом још овде на земљи (ср. 1 Јн. 1, 3). Ми из личног искуства знамо: Исус Христос је истинити Бог и живот вечни (1 Јн. 5, 20). Он зато и дође на свет: да нам покаже истинитог Бога и у Њему вечни живот (ср. 1 Јн. 5, 11). У томе, једино у томе се и састоји истинско и право човекољубље: што Бог Сина Свог јединородног посла на свет да живимо Њиме – ίνα ζήσωμεν δι’ αύτоῦ – (1 Јн. 4, 9), и кроз Њега вечним животом. Зато, ко има Сина Божјега – има живот; ко нема Сина Божјега – нема живота (1 Јн. 5, 12), сав је у смрти. Живот у једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу и јесте једини истинити живот наш, зато што је сав вечан, сав јачи од смрти. Зар се може назвати животом живот који је заражен смрћу и који се завршава смрћу? Као што мед није мед кад је измешан са отровом који постепено сав мед претвара у отров, тако и живот који се завршава смрћу није живот.

 
Човекољубљу Господа Христа нема краја. Јер да ми људи стекнемо живот вечни што је у Њему, и да живимо Њиме, од нас се не тражи ни ученост, ни слава, ни богатство, нити ишта што неко од нас нема, већ само оно што сваки од нас може имати. А то је? Вера у Господа Христа. Зато је Он, Једини Човекољубац, и објавио роду људском ову чудесну благовест: Бог тако заволе свет да је Сина Свог јединородног дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни. Ко верује Сина, има живот вечни (Јн. 3, 16.36). Као једини истинити Бог дарујући људима оно што им нико од анђела и људи не може дати, Господ Христос је једини у роду људском имао и смелости и права да изјави: Заиста, заиста вам кажем: који верује у мене има живот вечни = έχει ζωήν αιώνιоν (Јн. 6, 47), и он је још овде на земљи већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24).

 

Вера у Господа Христа сједињује човека са вечним Господом који по мери вере човекове разлива у души његовој живот вечни, те он и осећа и сазнаје себе вечним. И то утолико више уколико човек живи по тој вери која му благодатним силама божанским постепено освећује душу, срце, савест, васцело биће. Сразмерно вери човековој расте и освећење природе човекове. И што светији човек, у њему је све јаче и све живље и осећање личне бесмртности и сазнање своје и свачије вечности. Уствари, прави живот човеков почиње са вером његовом у Господа Христа која сву душу, све срце, сав ум, сву снагу његову предаје Господу Христу, и Он их постепено освећује, преображава, обожује. И кроз то освећење и преображење и обожење разлива по њему благодатне силе божанске које му дају свемоћно осећање и сазнање личне бесмртности и личне вечности. У самој ствари: живот наш је уонолико живот уколико је у Христу. А колико је у Христу, Он показује својом светошћу: што светији живот, то све бесмртнији и вечнији. Насупрот томе стоји смрт. Шта је смрт? Смрт је сазрели грех; а сазрели грех је одвојеност од Бога, у коме једино и јесте живог и извор живота. Еванђелска је, божанска је истина: светост је живот, грешност је смрт; побожност је живот, безбожност је смрт; вера је живот, безверје је смрт; Бог је живот, ђаво је смрт. Смрт је одвајање од Бога, а живот – враћање Богу и живљење у Богу. Вера и јесте оживљење душе из мртвила, васкрсење Душе из мртвих: ’мртав беше, и оживе’ (Лк. 15, 24). То васкрсење душе из мртвих човек је по први пут доживео са Богочовеком Христом, и стално га доживљује у светој Цркви Његовој, пошто је сав Он у њој, и себе даје свима вернима кроз свете тајне и свете врлине. Где је Он, ту нема смрти више; ту се већ прешло из смрти у живот; ту се већ живи вечним животом. Са Васкрсењем Христовим ми празнујемо умртвљење смрти, почетак новога, вечнога живота.

 
Од Васкрсења Спасова и почиње прави живот на земљи, јер се не завршава смрћу. Без Васкрсења Христова живот људски није друго до постепено умирање, које се најзад неминовно завршава смрћу. Прави, истински живот јесте онај живот који се не завршава смрћу. А такав живот постао је могућ на земљи тек Васкрсењем Богочовека Господа Христа. Живот је прави живот једино Богом. Јер је то свети живот, и тиме бесмртни живот. Као што је у греху смрт, тако је у светости бесмртност. Тек са вером у васкрслог Господа Христа човек доживљује најсудбоносније чудо свога постојања: прелаз из смрти у бесмртност, из пролазности у вечност, из пакла у рај. Тек онда човек нађе себе, правог себе, вечног себе: ’изгубљен беше, и нађе се’ (Лк. 15, 24), јер – ’мртав беше, и оживе’.

 
Шта су хришћани? Хришћани су христоносци, и тиме носиоци и имаоци вечнога живота. И то по мери вере, и по мери светости која је од вере. Светитељи су најсавршенији хришћани, јер су у највећој мери осветили себе подвизима свете вере у васкрслог и вечноживог Господа Исуса. Уствари, они су једини истински бесмртници у роду људском, јер васцелим бићем својим живе у васкрслом и ради васкрслог Господа Христа, и над њима никаква смрт нема власти. Њихов је живот сав од Господа Христа, и зато је сав – христоживот; и мисао њихова је христомисао; и осећање њихово је христоосећање. Све њихово је прво Христово, па онда њихово. Ако је душа, она је прво Христова, па онда њихова; ако је савест, она је прво Христова, па онда њихова; ако је живот, он је прво Христов, па онда њихов. У њима и нема њих, већ све и у свему Господ Христос.

Зато ’Житија светих’ и нису друго до живот Господа Христа, поновљен у сваком светитељу у већој или мањој мери, у овом или у оном облику. Или тачније: то је живот Господа Христа, продужен кроз светитеље, живот оваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Исуса Христа, који је и постао човек: да би нам као човек дао и предао Свој божански живот; да би као Бог Својим животом осветио и обесмртио и овечнио наш људски живот на земљи. ’Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од једнога’ (Јевр. 2, 11). То је омогућио и учинио остварљивим у свету човечанском Господ Христос откако је постао човек, узео удела у нашој човечанској природи, удела у телу и крви, и тако постао брат људима, брат по телу и крви (ср. Јевр. 2, 14.17). Поставши човек а оставши Бог, Богочовек је водио свет, безгрешан, богочовечански живот на земљи, и Својим животом, смрћу и васкрсењем сатро ђавола и његову државу смрти, и тиме дао, и непрекидно даје благодатне силе свима који верују у Њега, да и они сатиру ђавола и сваку смрт и свако искушење (ср. Јевр. 2, 14.15.18). Тај богочовечански живот је сав у Богочовечанском телу Христовом – Цркви, и стално се доживљује у Цркви као земнонебеској целини, и од појединаца по мери њихове вере. Животи светитеља, то је уствари живот Богочовека Христа, који се прелива у Његове следбенике и доживљава од њих у Цркви Његовој. Јер и најмањи делић тога живота, увек је од Њега непосредно, зато што је Он – живот (ср. Јн. 14, 6; 1, 4), живот бескрајан и безграничан и вечан, који божанском силом Својом побеђује све смрти и васкрсава из свих смрти. По свеистинитој благовести Свеистинитога: ’Ја сам васкрсење и живот’ (Јн. 11, 25). Чудесни Господ који је сав ’васкрсење и живот’, васцелим бићем Својим је у Цркви Својој као богочовечанска стварност, и зато нема краја трајању те стварности. Живот Његов продужује се кроз све векове; сваки хришћанин је сутелесник Христов (ср. Еф. 3, 6), и хришћанин је тиме што живи богочовечанским животом тог тела Христовог као органска ћелијица његова.
 

Ко је хришћанин? Хришћанин је човек који живи Христом и у Христу. Божанска је заповест светог Еванђеља Божјег: ’живите достојно Бога – άξίως τоύ Θεоύ’ (Кол. 1, 10), Бога који се оваплотио и као Богочовек сав остао у Цркви Својој, која Њиме живи и вечнује. А живи се „достојно Бога“, када се живи по Еванђељу Христовом. Зато је природна и ова божанска заповест светог Еванђеља: ’Живите достојно Еванђеља Христова – άξίως τоυ ευαγγελίоυ τоυ Χριότоϋ’ (Флб. 1, 27). Живот по Еванђељу, живот свети, живот божански – то је природан и нормалан живот за хришћане. Јер хришћани су по свом позиву – свети. Та благовест и заповест бруји кроз цело Еванђеље Новога Завета (ср. 1 Сол. 4, 3.7; Рм. 1, 7; 1 Кор. 1, 2; Еф. 1, 1.18; 2, 19; 5, 3; 6, 18; Флб. 1, 1; 4, 21.22; Кол. 1, 2.4.12.22.26; 1 Сол. 3, 13; 5, 27; 2 Тм. 1, 9; Флм. 5, 7; Јевр. 3, 1; 6, 10; 13, 24; Јуд. 3). Постати сав свет, и душом и телом, то је наш позив (ср. 1 Сол. 5, 22-23). То није чудо – већ норма, правило вере, логика и природа еванђелске вере. Јасна је прејасна заповест светог Еванђеља: По Свецу који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу (1 Петр. 1, 15). А то значи: по Христу = Свецу, који је, оваплотивши се и поставши човек, показао у себи савршено свет живот, те као такав наређује људима: Будите свети, јер сам ја свет (1 Петр. 1, 16). Да то наређује Он има право, јер поставши човек Он собом Светим даје људима све божанствене силе које су потребне за свет и побожан живот у овом свету (ср. 2 Петр. 1, 3). Помоћу вере ујединивши се духовно и благодатно са Светим – Господом Христом, хришћани и добијају од Њега свете силе да воде свети живот.

 
Живећи Христом, светитељи и творе дела Христова, јер Њиме постају не само моћни него и свемоћни: ’Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје’ (Флб. 4, 13). И у њима се јасно остварује истина Свеистинитога, да ће они који верују у Њега чинити дела Његова, и већа ће од ових чинити: ’Заиста, заиста вам кажем: који верује мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити’ (Јн. 14, 12). И заиста: сенка светог апостола Петра исцељује; свети Марко Трачевски речју покреће и зауставља гору… Кад је Бог постао човек, онда је и живот Божански постао живот човечански, и моћ Божанска постала моћ човечанска, и истина Божанска постала је истина човечанска, и правда Божанска постала је правда човечанска: све Божје постало је човечје.

 
Шта су ’Дела светих Апостола’? То су дела Христова која свети апостоли чине силом Христовом, или боље: чине Христом који је у њима и дела кроз њих. А животи светих апостола, шта, су? Доживљавање Христова живота који се у Цркви преноси на све верне следбенике Христове и продужава кроз њих помоћу светих тајни и светих врлина.

 
А шта су ’Житија светих’? Ништа друго до својеврсно продужење ’Дела Апостолских’. У њима је исто Еванђеље, исти живот, иста истина, иста правда, иста љубав, иста вера, иста вечност, иста ’сила с висине’, исти Бог и Господ. Јер ’Господ Исус Христос јуче је и данас исти и вавек’ (Јевр. 13, 8): исти за све људе свих времена, раздајући исте даре и исте божанске силе свима који верују у Њега. То продужење свих животворних божанских сила у Цркви Христовој кроз векове и векове и из нараштаја у нараштај и сачињава живо Свето предање. То ће Свето предање неиспрекидано продужава као благодатни живот у свима хришћанима, у којима кроз свете тајне и свете врлине благодаћу Својом живи Господ Христос, који је сав у Цркви Својој, те је она – пуноћа Његова: ’пуноћа онога који све испуњава у свему = τо πλήρωμα τоυ τα πάντα έν πάσι πληρоυμένоυ’ (Еф. 1, 23). А Богочовек Господ Христос је свесавршена пуноћа Божанства: ’јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно = πάν τо πλήρωμα της θεότητоς σωματικως’ (Кол. 2, 9). А хришћани су дужни да се помоћу светих тајни и светих врлина испуне ’сваком пуноћом Божјом = εις πάν τо πλήρωμα τоυ Θεоῦ’ (Еф. 3, 19). ’Житија светих’ и приказују те Христом Богом испуњене личности, те христоносне личности, те свете личности у којима се чува и кроз које се преноси свето предање тог светог благодатног живота, чува и преноси светим еванђелским живљењем. Јер житија светих то су свете еванђелске истине, благодаћу и подвизима преведене у наш човечански живот. Нема еванђелске истине која се не може претворити у живот људски. Све су оне донете Христом Богом ради једнога: да постану живот наш, стварност наша, посед наш, радост наша. А светитељи, сви до једнога, и доживљују те божанске истине као срж свога живота и суштину свога бића. Отуда су ’Житија светих’ и доказ и сведочанство: да је наше порекло с неба; да ми нисмо од овога света већ од онога; да је човек прави човек само Богом; да се на земљи живи небом; да је ’наше живљење на небесима’ (Флб. 3, 20); да је наш задатак онебесити себе хранећи се ’хлебом небеским’ који је сишао на земљу (ср. Јн. 6, 33.35.51), и то сишао да нас храни вечном Божанском истином, вечним Божанским добром, вечном Божанском правдом, вечном Божанском љубављу, вечним Божанским животом кроз свето Причешће, кроз живљење у једном истинитом Богу и Господу Исусу Христу (ср. Јн. 6, 50.51.53-57). Другим речима: наш је позив – испунити себе Господом Христом, Његовим божанским животворним силама, ухристовити и охристовити себе. Радиш ли на томе – већ си на небу иако ходаш по земљи; већ си сав у Богу и ако ти је биће остало у границама човечанске природе. Охристовљујући себе човек надраста себе, човека, Богом, Богочовеком, у коме је и дат савршени образац истинског, правог, потпуног, боголиког човека; и још дате божанске свепобедне силе, помоћу којих човек диже себе изнад сваког греха, изнад сваке смрти, изнад сваког пакла: и то Црквом и у Цркви, којој ни све силе пакла одолети не могу, зато што је у њој сав чудесни Богочовек Господ Христос, са свима Својим божанским силама, истинама, стварностима, савршенствима, животима, вечностима.

 
’Житија светих’ су света сведочанства о чудотворној сили Господа нашег Исуса Христа. Уствари то су сведочанства светих Дела Апостолских, само продужена кроз векове и векове. Светитељи и нису друго до свети сведоци, као и свети апостоли који су први сведоци, о чему? – О Богочовеку Господу Христу: О Њему распетом, васкрслом, вазнесеном и вечноживом; о Његовом свеспасоносном Еванђељу које се непрестано пише еванђелским светим делима из нараштаја у нараштај, јер Господ Христос, који је вавек исти, непрекидно чудотвори истом божанском силом кроз Своје свете сведоке. Свети апостоли су први свети сведоци о Господу Исусу и Његовом богочовечанском домостроју спасења света; а њихова житија су жива и бесмртна сведочанства о Еванђељу Спасовом као новом животу, животу благодатном, светом, божанском, богочовечанском, и зато увек чудотворном, чудотворном и истинитом као што је чудотворан и истинит и сам Спаситељев живот. А хришћани? Хришћани су људи кроз које се из нараштаја у нараштај до накрај света и века продужава свети, богочовечански живот Христов, и сви они сачињавају једно тело, Христово тело = Цркву, сутелесници су Христови и удови међу собом. Поток бесмртног божанског живота потекао је, и непрестано тече из Господа Христа, и хришћани њиме отичу у живот вечни. Хришћани су Еванђеље Христово – продужено кроз све векове рода људског. У ’Житијама светих’ све је обично као и у Светом Еванђељу, али и све необично као у Светом Еванђељу; но и једно и друго – беспримерно истинито и стварно. И то истинито и стварно истом богочовечанском истинитошћу и истом богочовечанском стварношћу; и посведочено истом светом силом, божанском и човечанском: божанском – на свесавршени начин, и човечанском – опет на свесавршени начин.

 
’Житија светих’? – Ево нас на небу, јер земља постаје небо кроз светитеље Божје. Ево нас међу анђелима у телу, међу христоносцима. А где су они, ту је сав Господ у њима, и са њима, и међу њима; ту сва Вечна Истина Божанска, и сва Вечна Правда Божанска, и сва Вечна Љубав Божанска, и сав Вечни Живот Божански. (…)

Светитељи су људи који на земљи живе светим, вечним, божанским истинама. Зато су ’Житија светих’ у ствари примењена Догматика: јер су у њима све свете вечне истине догматске доживљене у свима својим животворним и стваралачким силама. У ’Житијама светих’ је најочигледније показано да догмати нису само онтолошке истине по себи и за себе, него је сваки од њих врело вечнога живота и извор свете духовности. По свеистинитој благовести јединственог и незаменљивог Спаситеља и Господа: Речи моје дух су и живот су (Јн. 6, 63): јер свака од њих лије из себе спасавајућу, освећујућу, благодатну, животворну, преображајну силу. Без свете истине о Светој Тројици нема нам силе од Свете Тројице, коју ми вером црпимо, те нас она оживљује, освећује, обожује, спасава. Без свете истине о Богочовеку – нема спасења човеку, јер се из ње, преживљаване човеком, излива спасавајућа сила која спасава од греха, смрти, ђавола. А ова догматска истина о Богочовеку Господу Христу, није ли најочигледније и најексперименталније посведочена у животима безбројних светитеља? Јер светитељи и јесу светитељи тиме што васцелог Господа Исуса непрекидно преживљавају као душу своје душе, као савест своје савести, као ум свога ума, као биће свога бића, као живот свога живота. И сваки од њих заједно са светим апостолом громогласи истину: ’Ја више не живим, него у мени живи Христос’ (Гал. 2, 20). – Зароните у животе светитеља: из свију њих лије се благодатна животворна и спасоносна сила Пресвете Богородице, која их води из подвига у подвиг, из врлине у врлину, из победе над грехом у победу над смрћу, из победе над смрћу у победу над ђаволом, и уводи их у духовну радост, иза које нема ни туге ни уздаха ни јада, већ све сама ’радост и мир у Духу Светом’ (Рм. 14, 17), радост и мир од победе одржане над свима гресима, над свима страстима, над свима смртима, над свима злодусима. А све то, нема сумње, јесте опитно и животно сведочанство истинитости светог догмата о Пресветој Богородици, ваистину „пречаснијој од Херувима и неупоредиво славнијој од Серафима“, светог догмата који светитељи вером носе у срцу свом и ревносном љубављу живе њиме. – Хоћете ли пак једно, два, и хиљаде непобитних сведочанстава о живоносности и животворности свечесног Крста Господњег, и тиме експерименталну потврду о свеистинитости светог догмата о спасоносности Крсне смрти Спасове, онда крените са вером кроз ’Житија светих’. И ви ћете морати осетити и видети да је свакоме светитељу посебно, и свима светитељима скупа, крсна сила свепобедно оружје, којим они побеђују све видљиве и невидљиве непријатеље свога спасења; и још ћете угледати крст у свему њиховом: и у души, и у срцу, и у савести, и у уму, и у вољи, и у телу, и у свакоме од њих по непресушни извор спасоносне свеосвећујуће силе која их поуздано води из савршенства у савршенство, и из радости у радост, док их најзад не уведе у вечно Царство небеско, где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају неисказану красоту лица Господња. – Но светим животом и светим личностима светитеља Божјих посведочени су истински и свеубедљиво не само споменути догмати, него и сви остали свети догмати: о Цркви, о благодати, о светим тајнама, о светим врлинама, о човеку, о греху, о светим моштима, о светим иконама, о загробном животу, и о свему осталом што сачињава богочовечански домострој спасења. Да, ’Житија светих’ су експериментална Догматика. Да, ’Житија светих’ су доживљена Догматика, доживљена светим животом светих Божјих људи.

 
Поред тога, ’Житија светих’ садрже у себи и сву православну Етику, православну наравственост, у пуном сјају њене богочовечанске узвишености и бесмртне животворности. У њима је на најубедљивији начин показано и доказано: да су свете тајне извор светих врлина; да су свете врлине плод и род светих тајни: рађају се од њих, развијају се помоћу њих, хране се њима, живе њима, усавршавају се њима, бесмртују њима, вечнују њима. Сви божански морални закони истичу из светих тајни и остварују се светим врлинама. Отуда ’Житија светих’ и јесу доживљена Етика, примењена Етика. Уствари, ’Житија светих’ непобитно показују да Етика и није друго до примењена Догматика. Сав живот светитеља састоји се од светих тајни и светих врлина; а свете тајне и свете врлине дарови су Духа Светога који чини све у свему (1 Кор. 12, 4.6.11).

 
’Житија светих’ још су, шта? – Једина православна Педагогика. Јер је у њима на безброј евађелских начина, многовековним опитом савршено разрађених, показано како се израђује и изграђује савршена личност човечја, савршено идеалан човек, и како се помоћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој израста ’у човека савршена, у меру раста висине Христове’ (ср. Еф. 4, 13). А то и јесте васпитни идеал еванђелски, једини васпитни идеал достојан боголиког бића као што је човек, постављен Еванђељем Господа Христа. Постављен и остварен прво Богочовеком Христом, а затим остварен у светим апостолима и осталим светитељима Божјим. Међутим, без Богочовека Христа, и ван Богочовека Христа, при сваком другом васпитном идеалу, човек занавек остаје биће недовршено, биће смртно, биће кукавно, биће бедно, достојно свих суза свих очију колико их има у Божјим световима. (…)

 
У ’Житијама светих’ показани су многобројни, но увек сигурни путеви спасења, просвећења, освећења, преображења, охристовљења, обожења; показани сви начини на које људска природа савлађује грех, сваки грех; савлађује страст, сваку страст; савлађује смрт, сваку смрт; савлађује ђавола, сваког ђавола. Од сваког греха тамо има лека; од сваке страсти – исцељења, од сваке смрти – васкрсења, од сваког ђавола – избављења, од свих зала – спасења. Нема страсти, нема греха, а да у „Житијама светих“ није показан начин на који се дотична страст, дотични грех савлађује, умртвљује, искорењује. У њима је јасно и очигледно показано: нема духовне смрти из које се не може васкрснути божанском силом васкрслог и вазнесеног Господа Христа; нема муке, нема невоље, нема патње, нема страдања, а да их Господ због вере у Њега неће постепено или наједном преобразити у тиху, умилну радост. Како се пак од грешника постаје праведник – ето безброј потресних примера у ’Житијама светих’. Како се од разбојника, од блудника, од пијанице, од развратника, од убице, од прељубочинца постаје свети човек – ето много и много примера у ’Житијама светих’. Како се од себичног, од саможивог, од неверног, од безбожног, од гордог, од среброљубивог, од похотљивог, од злог, од рђавог, од поквареног, од гневљивог, од пакосног, од свадљивог, од злобног, од завидљивог, од злоћудног, од хвалисавог, од славољубивог, од немилостивог, од лакомог постаје Божји човек – ето такође много и много примера у ’Житијама светих’”.

Руски теолог, свештеник Сергије Булгаков, каже да је догматска основа за поштовање светих чињеница њихове обожености. Свеци су, каже он, богови по благодати, „христоси у Христу Исусу“. Булгаков вели: „Мада се човекова судбина коначно опредељује тек на Страшноме Суду Христовом, ипак већ на такозваном претходном суду,који се савршава по смрти за свакога човека, постаје очигледно преџначење за славу и венац светости. Овај већ сија на челу угодника Божијег, чак и за његова земаљског живота, јер је суд, у ствари, само јасно раскривање човековог стварног стања“( 2,45 ). По њему, „светитељи су људи који су подвигом своје делатне вере и делатне љубави остварили у себи своје богоподобије и тиме пројавили у сили Божији образ ( лик ),чиме сеу на себе и привукли изобилну благодат Божију“ (исто). По Булгакову, Бог даје светима, који се се удостојили благодати, да помажу Његовом народу својим заступничким молитвама, вршећи вољу Господњу скупа са ангелима. Булгаков додаје да се Црква у нечију светост на разне начине осведочује, „јер јој сведочанство о томе пружају особита знамења, различита у различитим случајевима (чуда, нетљено мошти, и најважније – опазива благодатна помоћ). Црквена власт својим актом само потврђује ту самоосведоченост, која је дело саборне самосвести Цркве, и озакоњује поштовање Светих“ (исто, стр.47). Ту су и свете мошти, доказ да је над светима ограничена моћ смрти,и који не напуштају сасвим своја тела, „него су на особит начин духовно присутни у својим моштима, чак и у њиховој најмајушнијој честици“ јер су оне „тело предпрослављено,тело прослављено чак и пре свеопштег васкрсења, које то васкрсење још ишчекује“ (исто).

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ СВЕТАЦ?

Познати православни канониста, митрополит далматински Никодим (Милаш) о процесу канонизације каже: „Канонизација светитеља припада искључиво архијерејском сабору, који томе приступа колико опрезно, толико исто и са највећом строгошћу. Нормом за ово важи слиједеће. Ако се једно лице одликовало у свему и свагда узоритом светињом живота, ако су га свагда украшавале све хришћанске врлине, ако су ђела његова била свагда таква, да су показивала живу унутрашњу тежњу  да се приближи идеалу светиње, и свагда су служиле за узор у љубави и побожности, ако су црте пророштва и чудотворства код тог лица биле, или је тијело његово послије смрти давало знаке светитељства, једном ријечју, ако је неко лице у животу и смрти такво било, каквим може бити само један светитељ, тада се јавља код више црквене власти мисао, да томе лицу треба одавати црквено поштовање, то јест, да га треба признати и прогласити за светитеља и угодника божјега. Испитује се тада најподробније све што се тог лица тиче, па ако се очигледним свједоџбама докаже, да је оно светитељски живјело и умрло, и то се покаже на начин да нико на свијету не може рећи противу светиње његове, тада архијеријски сабор проглашује то лице за светитеља, и наређује свима и свакоме, који цркви припада, да се том лицу одаје јавно црквено штовање, да му се чува тијело на светом мјесту и да му се света успомена сваке године прославља иу одређени дан, као светитеља и божјег угодника“ (Никодим Милаш, Православно црквено право, књ. 5, Истина, Београд-Шибеник, 2004)

Да бисмо покушали да додатно објаснимо читаоцима шта је светост у Православној Цркви, кренућемо од примера канонизације новијег српског свеца, епископа охридског и жичког Николаја (Велимировића). Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на мајском заседању 2003. донео је следећу одлуку, коју је својом посланицом обзнанио Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Г. Павле: „Изволи се Светоме Духу и нама (Дап 14,28) у свештеном Сабору архијереја српске Цркве, а у славу Оца и Сина и Светога Духа, Бога Нашега дивног у Светима својим, ради духовног добра и свеукупног напретка наше помесне Цркве и целе Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, да прибројимо Сабору Светих блаженопочившег Епископа Охридског и Жичког Николаја који је Бога прославио својим животом и делима и кога је Господ већ прославио дивним знамењима и свенародним поштовањем. Проглашавајући га Светитељем Цркве Православне, молимо се Господу да његово сведочење Јединог Човекољупца и живи пример вере и свечовечанске љубави послужи свима нама да ходимо за њим и прослављамо га у Цркви Христовој божанственим службама и похвалним песмама. Ово прослављање дарује нашој христоносној Цркви и свему Православљу велику духовну радост и благодарност Живоме Господу. Молитвама Светог оца нашег Николаја Охридског и Жичког Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас. Јединоме премудроме Богу, Оцу, кроз Исуса Христа, Господа нашега, у Духу Светоме, слава и величанство, моћ и власт, сада и увек и у векове векова. Амин.“ (3,143)

Из саопштења се јасно види шта је потребно да би човек постао светац – да он прослави Бога својим животом и делима и да њега прослави Бог знамењима и свенародним поштовањем.

За разлику од римокатолицизма, где је канонизација посао јуридичке природе, па блаженик може да постане и Алојзије Степинац, у Православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух Свети, Који у народу Божијем буди срца за молитвено обраћање пријатељу Господњем, јер Му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светац се не одређује административном одлуком: Сабор епископа само „прибраја лику светих“ некога ко је већ одавно доживљен као угодник Божији у народу. Наш народ је цара Душана звао Силним, али га никад није осећао као свеца. И Милоша Обилића сматра јунаком над јунацима (чак му и фреска постоји у Хиландару), али му се није молио за заступништво пред Господом. А владику Николаја су још за живота звали „свети дека“, и осећали благодатну помоћ његових молитава (у манастиру Никољу под Кабларом чува се марамица над којом је Николај у Америци читао молитву, и од које се много људи исцелило. Таквих је чуда било много; нека од њих су записана, а нека не.) Свештеници на Охриду су се овом смерном човеку Божијем клањали до земље, иако то нико од њих није тражио, а обични људи су ишли пешке, чак од Славоније, да га виде и пољубе му руку, као да иду у Јерусалим. Из Енглеске и Америке су долазили инославни да узму благослов од њега. Англикански бискуп Џорџ Бел, говорећи после упокојења Николајевог, рекао је да је он светитељ Божији чија је смрт губитак за читав свет.

У Православној Цркви, рекосмо, канонизација није ствар јуридичка, спољашња, него светодуховска. Неки подвижници су у раним данима Цркве још за живота сматрани свецима, и у њихову част су подизани храмови (тако је цар Маркијан подигао храм у част преподобног Васијана још док је овај био жив). Пошто се број светих увећавао, од ИВ и В века епископи настоје да наџиру изградњу и посвећење нових храмова, да случајно не би почели да се поштују јеретици и лажни свеци. Светитељи су се прво поштовали локално (на нивоу манастира, храма или епархије), а затим су уздизани за свеправославно поштовање. Крајем X и почетком XИ века, Свети Симеон Метафраст и Јован Ксифилин написали су житија светих који су чествовани широм Византијског царства. Из историје прибрајања светима великог Григорија Паламе очито је да је византијски поредак био веома једноставан. Патријарх Филотеј, који је прибрајање обавио, каже да свештеници Солуна, договорно и у братској слози, износе Григоријеву икону, савршавају празновање на дан његовог уснућа и подижу му храм, не чекајући велике Саборе и општа решења, него су задовољни што им је о томе објављено од Бога (Бог је, дакле, „иницијатор“ канонизације, а не људи; ако Бог благослови, људи само прихватају). Патријарх Филотеј истиче да је таква пракса за многе упокојене побожне људе и жене, истакнуте светим животом, које верници празнују, иако Црква још није званично рекла своју реч.

О Светом Николају Жичком говоре многе чињенице: довољно је прегледати књигу владике Атанасија „Свети владика охридски и жички Николај“ (Жича, 2003), у којој се налазе фреске, иконе и службе са свих страна православног света, још пре но што је Свети званично унет у календар. На симпосиону о Светом Николају, одржаном у Жичи почетком 2003, Андреј Шестаков из Москве је потврдио да је Николај у Русији омиљен богослов, а да и највећи подвижници савремене Русије воле и читају Светог Николаја Жичког. „Он је за све нас свети владика Николај, и у то нико не сумња“, каже Шестаков пре саборске канонизације. У православној Америци, владикин Пролог на енглеском био је једно  од најомиљенијих штива. Монахиња Назарија, из манастира Светог Пајсија Величковског, рођена Американка, написала је владики стихире у којима га прославља као новог „Апостола и Проповедника“, „храброг ратника вечности“, „милог Оца сирочади и Исцелитеља напаћених душа“, итд. Француски богослов Жан Клод Ларше, један од најбољих православних теолога на савременом Западу, тврдио је да „Касијана“ и њен „Стослов о љубави“ стављају Николаја у ред Отаца Цркве, поред Светог Максима Исповедника (Свети Јован Шангајски је Николаја називао новим Светим Григоријем Богословом). Као свеца су га, и пре канонизације, поштовали и у Грчкој. Као свеца га је поштовао и један од највећих румунских духовника XX века, старац Клеопа, који је његову фотографију држао у својој келији… Дакле, прибрајање владике Николаја лику светих плод је свенародног поштовања Николаја као угодника Божијег не само међу Србима него и у читавом православном свету. (Одавно је у манастиру у Есексу, где се подвизавао старац Софроније, насликана икона сусрета Светог Николаја Жичког и Светог Силуана Атонског; о другим местима да и не говоримо.) Он је био „предмет спорења“ само међу злонамерним инославнима (не свим инославнима, наравно, јер су га и многи од њих сматрали за свеца) и тужно дводимензионалним другосрбијанцима, од Соње Бисерко до Мирка Ђорђевића.

Да додамо: чуда Божја преко свеца јесу могућа, али није сваки светац кога Црква препозна као таквог чудотворац у смислу давања телесних исцелења.Говорећи о Светом Никодиму Агиориту, чувеном богослову са Свете Горе (XVIII век), који за живота није чинио чуда, али је увршћен у календар целокупне Православне Цркве, један савремени светац, Јован Јаков Хозевит (Румун), чије мошти целокупне почивају у Светој Земљи, каже: „Преподобни Никодим Агиорит није творио знаке и чудеса у животу, али цели његов живот је био истинско чудо, кроз плодове доброте који су испунили свет. Његова учења су озарила хришћански народ и укрепила су Православну Цркву у најтежим временима. По сведочењима Светих Отаца човекова светост се не пројављује у чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су Божије ствари и творе се више ради просвећења неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у ’Слову на погребењу Светог Василија Великог’: ’Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу њихов живот по Богу и њихово свето стање.’ А Свети Јован Златоуст казује: ’Врлина је изнад чудеса’. Исто он пише и ово: ’Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио знамења’ (…) Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана. Исто тако ни преподобни Никодим није творио чудеса, али његов живот је био анђеоски, и он је крстио милионе душа свештеном светлошћу свога учења. Његове књиге су као горуће воштанице које обасјавају хришћанство.“

И да кажемо још нешто о критеријумима за канонизацију у Православној Цркви. Митрополит Јувеналије, који је годинама био на челу канонизационе комисије Московске патријаршије, о томе вели:

„Канонизацију је црквена свест увек доживљавала као пројаву светости Божје у Цркви, која делује кроз облагодаћене подвижничке побожности. Зато је у сва времена услов прослављања светих била пројава истинске освештаности, светости праведника. Сведочанства о таквој светости могла су бити:

1. Вера Цркве у светост прослављених подвижника, као људи, који су Богу угодили и послужили доласку на земљу Сина Божјег и проповеди Светог Еванђеља (тако су прослављани праоци, оци, пророци и апостоли).

2. Мученичка смрт за Христа или страдања за веру Христову.

3. Чуда, учињена светим по његовим молитвама или која су од његових часних остатака – моштију (преподобни, тиховатељи, столпници, мученици – страстотрпци, јуродиви).

4. Високо црквено патријарашко и епископско служење. (Тако Симеон Солунски вели да су се у великом храму Апостола од древних времена архијереји сахрањивали у олтару, због „благодати божанског свештенства“).

5. Велике заслуге пред Црквом и народом Божјим (канонизација царева, кнежева и равноапостолних).

6. Велике заслуге пред Црквом и народом Божјим (канонизација царева, кнежева и равноапостолних).

7. Врлински, праведни и свети живот, који није увек потврђен чудотворством (тако су прослављани благоверни кнежеви и кнегиње и неки преподобни). (…)

8. Неретко је сведочанство о светости подвижника било велико поштовање истог у народу, још и за живота. По смрти подвижника, хришћани који су га поштовали састављали су му службу, тропар и кондак, сликали икону и писали житије. У основи таквог поштовања такође је извесна натприродна помоћ од покојног подвижника, па ипак, у одсуству записа о таквим чудима, Црква је могла да канонизује подвижника на основу великог народног поштовања.“ (4,25)

Све ове критеријуме Николај је испунио: Црква (не само Српска него и друге помесне Православне Цркве) веровала је у светост његовог служења Христу кроз проповед Еванђеља, знала за исповедништво пред нацистима, чуда учињена његовим молитвама (нека од њих записана, а нека незаписана), за узвишеност његове епископске службе (најомиљенији српски владика 20. века), велике заслуге за Цркву и народ („нови Златоуст“, „трећа српска армија“ у Првом светском рату), праведни живот, као и огромно народно поштовање (још за живота су га стављали на фреске, као у селу Ратају у Жупи александровачкој, у храму подигнутом непосредно после Другог светског рата). Када се све ово стекло, Николај Велимировић је унет у диптихе светих Православне Цркве.

 

1 reply »

  1. „Његош је највећи књижевни геније српски кога нам је Бог дао и какав се више неће родити,али Господ га није пројавио као свеца.“
    —————————————————————–

    Апсолутно се слажем !

    Свиђа ми се