ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ, ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: СВЕТАЦ ИЛИ ГЕНИЈЕ ИЛИ О ПОКУШАЈУ КАНОНИЗАЦИЈЕ ЊЕГОША (2)

Ако се Његош, упркос Светом Предању Цркве, канонизује, то постаје преседан који нас може увести у произвољности сличне папистичким.

20.05.2013. Нови Стандард, за ФБР уредник Биљана Диковић

ОСОБИНЕ СВЕТИХ ЕПИСКОПА

Његош је био епископ Цркве Божје, али то није сматрао својим изворним назначењем. Живео је у „бесудној земљи“, у којој је морао и да води војску, и да буде добар бињеџија, и да, понекад, ризикујући свој живот улеће међу подивљале Црногорце да би их развађао. Играо се одсеченим главама турских крвника и наређивао да их набијају на коље на Табљи изнад Цетињског манастира, да би друге зулумћаре уплашио. Пред лепим венецијанским огледалом питао је свој мрки брк где ће (кад се њему, од Турака тако омрзнутом, глава одсече), окапати крвљу – у Мостару или у Травнику (неколико година га земљаци нису сахранили на Ловћену да му Турци мртвом не би одсекли главу). Таква је била наша историја. Али знано је шта учење Цркве каже о свештености епископске службе и начинима да се та свештеност оствари.

[wzslider]

Захтеви који се постављају пред епископа, којима он, испуњавајући их, постаје свети епископ, јесу: „Епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив,кадар да поучава; не пијаница, не убојица, не лихвар, него кротак, мирољубив, не среброљубив“ (Прва Тимотеју 3,2-4). Свети Теофан Затворник за епископа каже да „мора толико да поучава да, чим се укаже случај, учење тече само из његових уста као река“ (5,127). Митрополит петроградски Јован истиче да епископ „не само да не сме да има грехове, већ треба да буде свети (преподобни), украшен сваком врлином, душевном и телесном“ (5,129). Он треба да се чува не само од неумерености у храни него и да се, по Светом Јовану Златоусту, уздржава „од сваке страсти која се открива и језиком, и руком, и бестидним погледом; јер се у томе и састоји уздржање, у неподлегању ниједној страсти“ (5, исто). Митрополит Јован каже: „Епископ као Божји домоуправитељ који стоји на челу пастве слободан је од грешних навика. Код њега духовне силе побеђују оне телесне. Као господар над слугама, он господари слободно покретима своје душе. Он је трезвен, будно прати себе, врши велики подвиг самоодрицања, не пушта у своју душу ништа грешно, градећи овако унутрашњи дом врлине. Путем непрестане будности, распињања старог човека који трули у својој похоти, епископ достиже очишћење срца и ума, достиже чисто око, тј. здраво расуђивање о духовним стварима“ (5,129-130). Он још додаје: „(…) Епископ треба да се одликује строгом целомудреношћу. Он мора толико да очисти своја чула да ништа греховно не може да га одвуче, да га не заводи „ни лепота лица, ни пријатност телесних покрета и складан ход, ни нежност гласа и ништа слично“. Најзад, епископ мора да има душу чистију од самих сунчевих зракова, да га никад не напушта Дух Свети и да може да каже за себе: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал.2,20) (5,155).

Такав је био Свети Петар Цетињски, за кога митрополит Митрофан (Бан) пише: „Народ се незаборавно сјећа, и управо као неку моћ Светиње приписује онима мјестима, ђе је овај побожни Архијереј живио; куда је пролазио и шта је кад коме рекао. Свака његова ријеч била је обучена у неку Светињу, и садржавала је богату хришћанску науку. Чак и данас, сваки дом сматра се срећнијем, ако су његови предци били удостојени,да их овај Свети муж посјети и благослови. (…) Такви осјећаји не постоје само код Православних него и код Римокатолика, које је осјећаје Свети овај муж, и код њих оставио, кад се у почетку овога вијека (19-тог, нап. В.Д.), кроз ондашње ратно доба у Бокешком Приморју и Дубровнику налазио“ (6,42).

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ И ЊЕГОВ СИНОВАЦ

Свети Петар Цетињски био је управо онакав какав треба да буде идеалан епископ. Иако је и он морао да води војску, и да се бори на Крусима против Махмут паше Бушатлије и касније против Наполеоновог маршала Мармона, он је, у ствари, свим својим бићем био молитвеник и исихаста, који је стремио себепознању и себеочишћењу кроз пост, молитву и Свето Причешће. Свети Петар Цетињски није канонизован самовољно иако је иза канонизације стајао његов синовац. Њега је народ за живота чествовао као светог, слушајући га и бојећи се страхом великим да се о њега не огреши. Кога он благослови, био је благословен; кога, због непокајивог насиља и злочинства прокуне, од тога је благодат Божја одступала. Тако је једном приликом, кад је ишао да мири завађена братства у Црмници, возећи се лађом, код Превлаке учинио да из мора искочи риба која је свим путницима касније била за ручак. Благословио је у Шинђону пчелињак Малише Јовићевића рекавши: „Нека сугуб буде благослов на твој уљаник, у којему нека вазда буде изобилно меда и воска“. После тога, овај пчелињак напредовао више него било који други у околини. Једном је у Грбљу благословио извесног рибара из породице Барбине, и отад је његов дом имао највећи улов рибе. Иако је избегавао да куне непослушне и безбожне, и то је, у доба велике невоље и непобожности, морао да чини.Тако је покушао једног Дробњака да одговори од тешког греха – овај је хтео да протера своју жену и узме другу. Кад га тај није послушао, Свети Петар га прокуне да му се у кући змије легу, што се одмах и десило – у кући више није могло да се живи од змија. Једна породица из Браића није хтела да се помири с другом, него су претили да ће их побити све до последњег. Владика Петар Први их је молио и кумио, али кад ништа није вредело, рекао је: „Ајте, да Бог да вас данас вукови растргли“, што се непокојаним зликовцима истог дана и десило – нападне их вучји чопор и растргне их. Године 1801. извесни Филип Барбић купи земљу на Михољској Превлаци која је некад била црквена, припадајући манастиру Светих Архангела. Свети Петар га упита даје ли он шта Цркви од својих приноса, јер је земља била црквена, али овај каже да неће да да. Владика га упозори: „Неће ти бити сретно, ако што не будеш Цркви са ове земље давао“. Кућа овог Барбића, који није хтео да слуша, касније се сасвим истражила.

Наравно, једно од највећих чуда Светог Петра била је његова победа 1796. године, са седам хиљада Срба Црногораца, над Махмут пашом Бушатлијом, који је са собом вишеструко јачу војску сачињену од Турака и Арбанаса. Пре борбе, Свети Петар је проклео несмиреног турског пашу, кога је претходно молио за мир, на шта горди мухамеданац није пристао. Паша је у боју погинуо, а војска му је разбијена.

И после смрти се објавио светим моштима. Ево шта каже Милорад Медаковић, секретар Његошев:

„1834. г. појави се светац! Владика сам причаше ово: Ноћу на сан често ми долазаше мој стриц владика па ми говори: ’Ја нијесам заслужио, да народ по мени чепље, већ ме вади из земље’“. Овако се он мени често јављаше, па најпослије саопштим главарима, који ми рекоше: „Па господару, да отворимо гроб – може бити да и јест нешто“. Владика пристане на ове савјете главара, те отворе гроб покојног владике и нађу га онаквог, каквог су били положили у гроб прије четири године. – Они га изваде из земље и ставе у ћивот пред олтар, ђе се и данас налази цјелокупан. Он нити је балзамират, нити о томе што знаду Црногорци;а и да су били највјештији људи за то,опет при ономе страшном положају, у којем се затече земља онда,када се он представи, не би било могуће извести то“. (7,36).

И данас се дешавају чуда молитвама Светог Петра Цетињског. У књизи „Свети Петар Цетињски – чудотворац и државотворац“ наводи се случај исцелења Светлане Максимовић из Београда, која се од душевне болести излечила 1993. године пред ћивотом Петра Првог на Цетињу, али и низ других случајева благодатног присуства његовог у народу Божјем. Светлана Луганска, преводилац из Москве, код Светог Петра се исцелила 2001. године од тешких алергија на прашину и смог, од којих је често добијала гушења и ноћима није могла да спава.

За Његоша таквих сведочења нема. Он је на народ утицао надасве чојством, јунаштвом и ауторитетом власти, него примером подвижничке светости. А шта се, по Медаковићу, десило када су септембра 1855. године Његошеви остаци преношени на Ловћен? Ево сведочења: „Кад ће се носити смртни остаци владичини на Ловћен – док то чује његов стари Томо Марков, којем бјеше тад сто година, дојаши на коњу на Цетиње да и он испрати свога сина. Када се отвори озидана рака, види се да је скриња много изагњила и да се тако однијети не може, те књаз Даниле нареди да се начини друга нова, у коју да се стави онако како је, али оћаше књаз Даниле да види владику, па то каже своме секретару, а овај ће му рећи, да то нипошто не чини, јер црковни канони забрањују отварати гроб прије седам година. „Али само малко да виђу какав је“ – рећи ће књаз – а секретар: – “Нимало – нипошто“; али књаз нареди да малко отворе, а у то дође и стари Томо, те кад отворе само једна рука бјеше цијела, коју старац са сузама пољуби, а остало тјело бјеше кано глиб – па се много кајаше књаз Даниле, што није послуша ријечи својега секретара“ (7,127).

Не постоје никаква сведочења о исцелењу било кога молитвеним заступништвом Његоша нити о каквом чудотворном дејству његових моштију. Не постоји никакво молитвено поштовање Његоша као свеца у народу Божјем иако га народ српски неизмерно воли и поштује због његовог узорног србовања и величине песничког генија. Нема, нигде и нигда, његових икона у народу српском, ни у народу руском, ни у народу грчком. Чак и да се наслика слика Његоша са ореолом, то не значи да је он Богом прослављени светац. Рука сликара је једно, а златокруг нестворене благодати Божје нешто друго. Уосталом, у Византији сваки архијереј (ако није јеретик) и сваки цар (ако је правоверан) сликао се са ореолом око главе – јер је његова служба света. И цар Душан има на фрескама ореол око главе, а није светац; и Марко Краљевић је насликан са ореолом око главе, а није светац.

Понављамо: Његош је Богом даровани геније, али није Богом откривени светац.

РИМОКАТОЛИЧКИ „СВЕЦИ“

Код паписта проглашење за светога је нешто сасвим друго него у Цркви од Истока. Тамо постоји читав правнички процес, у коме има и заговорника канонизације и оних који, „по службеној дужности“, канонизацију оспоравају (то су тзв. „ђавољи адвокати“). Критеријуми за светаштво су пречесто световни, скоро политички (чује се да се за беатификацију предлажу чак и неки од оснивача Европске уније). Тако је могуће да „блаженик“ постане и Алојзије Степинац. Уношење у римокатолички календар, у јесен 1998, Степинца („беатификација“, проглашавање „блаженим“, што је увод у канонизацију), упркос противљењу многих угледних личности Запада, било је плод жеље римског папе да се одужи својим верним Хрватима, вековном „предзиђу кршћанства“ пред „Бизантом“ и источним „шизматицима“, то јест православнима.

И код нас је изашла књига Марка Аурелија Ривелија „Надбискуп геноцида / Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941-1945“ („Јасен“, Никшић, 1999). Описујући беатификацију Степинца у Госпином светилишту у Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели: „Одмах послије тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет новога блаженога: Степинац, означен као ‘слуга Божји’ и ‘мученик Вјере’, овјековјечен је између загребачке катедрале и базилике Светог Петра. (…) Предсједник Хрватске државе, бивши комуниста Фрањо Туђман, придружује се Понтифексу на олтару. У светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју вјерници пјевају из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држећи десну руку на срцу. Светилиште опсједају десетине хиљада вјерника (по неким процјенама, свих триста хиљада). Јован Павле II се обраћа маси жалосним гласом: ‘Блажени Степинац није пролио своју крв у уском значењу те ријечи: његова смрт узрокована је дугом патњом, посљедњих петнаест година његовог живота бијаху непрестано низање патња’ (…) О годинама усташке диктатуре и о балканском холокаусту Јован Павле II не каже ни једну једину ријеч.“ У закључку на крају књиге Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве са усташама: „Највећу одговорност имао је примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац; повезан са усташком аристократијом, члан сабора Независне Државе Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад ‘протестовао’: али не постоји никакав документовани траг о било каквом ‘протесту’, о било каквом одлучном акту, о било каквој одлучној интервенцији загребачког надбискупа у циљу супротстављања усташким покољима. Језуита Петер Гумпел, извјеститељ о проглашењу Степинца за блаженога, тврди: ‘Имамо доказе да је барем дванаест пута (Степинац) у катедрали протествовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове од Степинца.’ Ако и допустимо да је примас Хрватске католичке цркве ‘дванаест пута протестовао’ против нацизма, није познато да је икада протестовао против Поглавника. Ако и допустимо да се монсињор Степинац ангажовао да спаси понеког Јеврејина од прогона, језуита, Гумпел се претвара да не зна да су усташе извршиле балкански холокауст првенствено зато да би истријебили Србе православце: у ствари, није позната ниједна Степинчева интервенција у одбрану Срба из Хрватске, који за Гумпела, језуиту проглашавача блаженога, уопште не постоје.

Истина – потврђена ван икакве сумње – лежи у томе да будући блажени, монсињор Степинац, није ни прстом мрднуо да би зауставио етничковјерски геноцид. Монсињор Степинац није искористио ни трунчицу своје несумњиве моћи да призове разуму бискупство и свештенство који су били обузети екстремним национализмом и који су служили као оруђе тиранске хегемоније. Није се никад обратио хрватским католицима да се срже Пете Божије Заповијести: Не убиј! Хрватска католичка црква бијаше и сама суоснивач хрватске нацифашистичке државе, до краја заинтересована да Хрватску претвори у земљу једне вјере.“ (8,158-159)

Дакле, то је једна страна – историјске чињенице. А друга страна је култ „блаженог Алојзија“ код хрватских римокатолика. Поводом беатификације „Глас концила“ је 1999. године објавио књигу „Светац! / Свједочанства о Блаженику“ у којој се наводе сведочења Хрвата о свом омиљеном свецу. Хрватски кардинал Фрањо Кухарић каже да је „Свети отац Пио XII сматрао надбискупа Степинца светим човјеком“, а он сам „свецем и мучеником“. Степинац је, по изласку из затвора, био конфиниран у свом родном Крашићу. Био је болестан од полицитемије. Лечили су га добри лекари, а добијао је и америчке ињекције. Но међу Хрватима се ширила вест да га комунисти трују. Кухарић каже да ту треба бити опрезан, али „читава ситуација надбискупа Степинца била је мучеништво“. Оптужбе против њега су биле тако страшне да је „његов организам аутоматски реагирао – то је мучеништво“. Чудо Божје, по Кухарићу, била је дозвола да Степинца сахране у загребачкој катедрали – иако то нису дозвољавали осталим осуђеницима, који су сахрањивани тамо где умру. (Или је пак реч о чињеници да су верске слободе Хрвата у СФРЈ биле много веће од верских слобода Срба?) Кухарић се сећа како је Јакову Блажевићу, који је био главни комунистички извршитељ на процесу Степинцу, пред Титом и Јованком рекао да Степинац није стао „иза конкретне власти“ (Павелића), него „иза идеје да хрватски народ има право бити слободан“. Кухарић је одушевљено поздравио и одлуку хрватског Сабора с почетка 1992. (доба најжешћег рата против Срба и доба нових прелазака у „римску веру“ оних који су се, као православци, плашили за свој живот) о поништавању „монтираног процеса“ Степинцу, који је, као „мученик“, имао „патњу срца, душе, па онда и патњу тијела“. И додаје Кухарић: „Сад ћемо му се моћи молити као блаженику, градити му олтаре, посвећивати му цркве… Он сад заиста постаје наш небески адвокат. (…) Његово хрватско родољубље била је љубав која је укључивала и добре жеље у односу према сваком народу.“ Жупник Јосип Ђуран се сећа да му је Степинац причао како га „Павелићев режим због његових ставова није волио, а он је то знао“.У „Кратком животопису“ објављеном у књизи „Светац“ пише да је „блаженик“ за време рата „неуморно осуђивао и све друге неправде“, спасавајући „Жидове, Србе, Цигане, Словенце, Пољаке, као и Хрвате комунисте“; чак се и „противио насилним вјерским пријелазима“, али је пристао на њих да би људи на тај начин сачували живот. Због тога га нису волели ни Немци, ни НДХ власти, које су тражиле да га и Света Столица макне с надбискупске катедре у Загребу. Тако хрватски римокатолици, за које је Степинац „државотворни светац“, као у нас Свети Сава.

Као што примећује један руски теолог, богословске доктрине би се можда и могле усагласити на неким комисијама, али – шта ћемо са идеалима светости Православља и римокатолицизма? Јер, кад би се Запад и Исток сјединили, онда би у календару били и „Блажени“ Алојзије и Свети Платон Бањалучки. Наиме, папа Иван Павао II је за свога понтификата беатификовао и канонизовао мноштво ликова римокатоличке повеснице за које бисмо могли рећи да су, у најмању руку, чудни. Није ту реч само о Алојзију Степинцу. Рецимо, 1999. је у „светачник“, као светац, а не само као „блажени“, унет оснивач „папине масонерије“, „Opus Dei“, Хозе Марија Ескрива де Балагвера, нови Игнацио Лојола. „Opus Dei“ је дружина која је стајала иза низа диктатора у Латинској Америци, организација сурове дисциплине налик на ону у тоталитарним култовима, која делује широм света веома прљавим методама у постизању циљева Ватикана, испуњавајући задатке свог оснивача, који га је предао у потпуну покорност папи.

Нови блаженици су и Пио IX, који је на I ватиканском концилу увео догмат о папиној „незаблудивости“, и Иван XXIII, који је сазвао II ватикански концил да би тај догмат, уз екуменистичку реторику, потврдио. Наравно, ту је и Пио XII, папа Алојзија Степинца. О њему Џон Корнвел у књизи „Хитлеров папа“ пише као о човеку који је неформално, али свесрдно, подржао Ендехазију, и прстом није мрднуо да заустави насиље над Србима у доба Анте Павелића. Бенедикт XVI је беатификовао и папу – екуменистичког кловна, Ивана Павла Другог.

Један од разлога из којих се види да је римокатолицизам безблагодатан јесте и канонизација ових и оваквих „светаца“. Ту не делује Дух Свети, него људска самовоља и политикантство.

Ми себи не смемо дозволити да кренемо путем „канонизационе самовоље“. Наравно да се у овом тексту Његош, православни архијереј и заточник крста са три прста, не пореди са папистичким лажним свецима, али смо морали да наведемо пример римокатолика као пример погрешно схваћеног пута да се неко унесе у календар. Понављамо, православни иду другим путем: они чекају да Бог прослави људе, а не да они то чине на основу својих замишљања и умишљаја.

ЊЕГОШЕВО БОГОСЛОВЉЕ

Богословље једног свеца мора бити утемељено у предању Цркве. Песник има право да слободно истражује чак и област религиозног, али светац мора бити узор догматског. Неки аутори су указивали на чињеницу да су Његоша разни људи тумачили на различите начине, за шта је и он сам својевремено давао повода, нарочито у неким својим делима (Биљежница, Луча микрокозма ). „Зато није чудо што је било тумачења Његоша чак као атеисте или пантеисте, космичког револуционара и сл.“ (9,68). Препоручујући као најбољу и најпоузданију књигу на ту тему Николајеву „Религију Његошеву“, један од тумача каже: „Од Његоша, који је ‘по звијездама учио богословију’, не може се очекивати неки конзистентан богословски систем“ (9,69). И заиста – ту не само да није било система, него ни било каквог цитирања светоотачких ставова. Исидора Секулић је у том смислу више него јасна: „Познато је да је Владика радо помињао имена и догађаје из својих лектира, из опште историје, грчке митологије и философије. Аргументисао је чак њима. Што никада, ама баш никада, није поменуо ни додирнуо, то су Оци цркве, теолози, свеци“ (10, 233-234). „Луча микрокозма“, генијалан спев једне „природне религиозности“ освежене Библијом, свакако не спада у хришћанске химне православних светих Боговиделаца, попут Григорија Богослова или Светог Симеона Новог Богослова, чија је поезија настајала на основу Божјег Откровења. Исидора Секулић тврди да се Владика, пишући „Лучу“, ослањао на Платона (не и на Оригена, чије дело није познавао и који је био осуђен на Петом васељнском сабору, па би њему, као српском архијереју, ипак био „зазоран“), као и на Милтоново песништво, с том разликом што је Милтонов Бог Творац зато што је свемоћан, а Његошев зато што је Песник. Исидора Секулић додаје: „По Владичину схватању, земља није била рај, него нарочито за казну створени шар, што је једно јако одступање Владичино од Библије (…) Са Адамовом преегзистенцијом, са његовим учешћем у активном боју против Бога све до трећега дана борби – песник се много удаљио од Библије и није се усудио да још додаје, да Адаму стави у уста монолог бунта, диалектику и критику против божјег управљања светом и небесним житељима“ (10,241).

Зато је она потпуно у праву кад каже да Његош није имао теологију, али је био искрено религиозан. Наравно, имало би ту још многих ствари о којима се да расправљати – рецимо, о Његошевом култу „благородне гордости“, који је типично романтичарски (а није хришћански ), и који је присутан у описима многих ликова његовог вишезначног дела, а нарочито Милоша Обилића („Гордо лежи велики војвода / Под кључевма крви благородне“). Све ово је, можемо искрено рећи, опроштено Његошу као слободном ствараоцу, песнику чија имагинација лети с краја на крај васионе и тражи познање. Али једном свецу то не може да се опрости јер је светачко богословље свагда светопредањски утемељено и оно се прихвата као парадигма правоверја.

Ипак, већина православних тумача сматра да је Његош јасно исповедао основне хришћанске истине, и да је умро причешћен и сједињен са Црквом. Потресна је и његова предсмртна молитва, којом предаје душу своју Богу, а свој народ Мајци Божјој и заступништву светих. Нико не сумња да је Његош спасао душу пред Господом, после свега што је учинио за свој напаћени народ у борби за крст часни и слободу златну. Али једно је бити спасен, а друго је бити светац. Свеци имају велику слободу пред Господом да се моле за оне који их ишту као молитвене заступнике. То видимо по Светом Василију Острошком, слава му и милост, чије призивање стално чини чуда у Христу. Сасвим је произвољна тврдња појединих заговорника канонизације да верници држе Његошеву слику међу иконама или се крсте кад узму да читају „Горски вијенац“ (можда таквих има, али су у мањини). У народу не постоји никакав култ Његоша као свеца коме се прибегава у молитвама, као што не постоји, понављамо, ни култ цара Душана, чији посмртни остаци почивају у цркви Светог Марка у Београду. Не постоји ни култ Милоша Обилића иако му је фреска, сликана у 18. веку, у Хиландару на Светој Гори. Његошев начин живота био је нарочит – он је, за разлику од свог стрица (који је Црном Гором управљао само молитвом, благословом и у крајњним случајевима клетвом), био више световни него свети владар Црне Горе, који је настојао да донесе законе, уведе порез, оснивајући сенат и гвардију и уводећи перјанике, и често са оружјем у руци (више туђој него својој) смирујући бунтовна црногорска племена. Њему то нико не замера – радио је како је морао, у времену у коме је живео. Али то је далеко од слике православног светог архијереј какав је упамћен у историји Цркве Христове.

ЊЕГОШЕВ ОДНОС ПРЕМА АРХИЈЕРЕЈСКОЈ СЛУЖБИ

Владика Петар Други био је човек искрене религиозности, али црквеност му није била јача страна. Он је, суштински гледано, завладичен против своје воље, па је и своје архипастирске дужности испуњавао слабо – није волео чак ни да служи Литургију. Љубомир Ненадовић у спису „О Црногорцима“ каже да су га црногорски главари, без монашења и рукоположења, оденули у владичанске одежде и ставили му у руке архијерејски жезал. Млади Раде Томов Петровић је протестовао: „Шта вам је, људи! Не можете ви никога запопити, а камоли завладичити“, на шта му они одговоре: „Можемо!“ (11,7). На то да се пред народом појави као владика натерао га је рођак Станко, који му је рекао: „Муч ту! Гријех на моју душу! Али је овако у Црну Гору…“ Он је М. Вучићевићу 8. фебуара 1831. године писао: „По принужденију главарах и народа био сам произведен за архимандрита 31-ог јануара 1831, и пређели су ми име с Рада на Петар“ (10,81).Тек касније га је замонашио, рукоположио и произвео у чин архимандрита владика призренски Захарије под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

Када је владика Петар Други боравио у Пскову 1837, његов секретар Милорад Медаковић описује како је живео: „Владику смјесте у манастир, у којем добије простран стан, даду му кувара и сву потребну прислугу. Али при свему томе удобству владици је било досадно живити у манастиру – њему је било милије да живи међу свијетом. Он је одвећ млад примио тај духовни чин на себе, за који он нигда није марио, што је много шкодило њему и његовијем Црногорцима. У Пскову се владика облачио у грађанско одијело, јашио сваки дан коња и шета се са ћерима ондашњег губернатора. Ђорђија му чињаше примјетбе, да то Руси нерадо гледају; али младост у највећем јеку развитка не обзираше се на никакве примјетбе; а кад се опет строжије суди, тешко је било и замјерити му“ (7,43).

Медаковић сведочи и ово: „За вријеме мојег боравка у Црној Гори – за четири године, владика је само једном служио литурђију и да није било да попи и ђакони, не би ни тад. Он је на једној литурђији зађаконио 72 а на другој запопио 70. Прије но што ће то учинити, ја сам му напоменуо да је то против црквеније канона, а да се он при хиротонисању заклео, да неће више на летурђији рукополагати до једног ђакона, а другог за свештеника. Он то неће да схвати, него позове ондашњег архимандрита Петронију, који бјеше обично пјан, а тога пута десило се да је био тријезан, те се не смијаше противити. Пита га владика, како иде са рукополоагањем. Архимандрит тријезан не зна како владика жели да му одговори, а да је пјан одговорио би одма и то по канонима, па дуго муцаше, те му ја најпослије поможем: Кажи онако како у канонима пише: једног зађаконити, а другог запопити; али владика одма на то дода: ‘Ја сам слуша да је Свети Петар њих више на једној литурђији рукополага’. Одмах одговори архимандрит: ‘Истина, да по канонима може једног за свештеника, а једног за ђакона, али впрочем зависи од произвољенија архијереја’. На то ће владика: ‘Кад зависи од моје воље, онда ћу ја то све од једном’.

 
Ја сам пак желио и једва сам чека, да видим ту архијерејску службу, јер сам мислио, да такво што нећу видјети у православној цркви: Владика, који бјеше од највишије људи, у лицу лијеп и кад обуче оне богате окруте, што му их дарова цар Никола, мораше се помишљати да се то тешко даје видјети.
 

Владика нареди у радне дневи, да се сви спреме, који оће да се попе и ђаконе, па у два сата послије поноћи дође владика у цркву (а сви спремници, који ту ноћ лежаху у стобору манастирском да не закасне), па нареди да ови улазе у цркву и да се црквена врата затворе, да више нико не може ући у цркву. Међу тијем већ је доша био и Ђорђије. Владика се поче облачити, али ја чекам с нестрпљењем кад ће се обући, да видим тога великог горског орла, да видим особити украс у нашој цркви. Владика се исправи, али се види, да он осјећа на себи велики терет, па бјеше сагнут и невесео па читаше одвећ тихо са полугласом.

При рукополагању кад рече владика ‘Достоин’, а Ђорђије одма одговори: ‘недостоин’. На шта му ја примјетих да не ваља то чинити; а он одговори: ‘Како да не говорим, кумим те Богом! Попи ђецу! Свети Петар рукополагајући људе од слаба знања говорио би: Овамо недостојни сине, ко ће ми пасти стадо Христово!’ Владика је све ово чуо, али се чињаше да не чује“ (исто,81).

Његош је надасве био световни владар, што се видело и по његовој одећи: „Владика носаше непрестано црногорско одјело. Он се разликовеше од осталије Црногораца само тијем што носаше браду, а и овој не даваше да расте дугачка. (…) У празничне дневи иђаше у цркву, али не сваки пут“ (исто,120). И још: „Послије обједа (објед је био у 5 часова поподне) шеташе по пољу и пушаше цигаре од љешанског дувана“ (исто, 76).

Наравно, као генијалан човек, он је знао и своју меру. Када је Вук Караџић од њега тражио благослов за издавање Новог Завета на српском, Његош му је одговорио: „Није то, Вуче, за мене, нити су то моји посли, него ето у Унагрији доста ученије србскије владика, који су учили и познају сва црковна правила и каноне, па се ти обрати к њима кано ти правијема архијерејима, да ти даду благослов; а да иштеш од мене благослов за ослобођење браће Срба испод несносније јармова и за набавку оружја, идјења у рат, у томе сам ти ја прави владика, па би ти и да благослова колико оћеш; али ти, Вуче, нијеси зато, колико ни ја за оно прво“ (исто,79). Зато треба истаћи: владика Његош, свестан за живота своје мере и границе, изгледа да би се чудио настојању да га за свеца прогласе. Можда би му се чинило (у доба кад су орден Светог Саве добијали и ктитори који су касније у затворима завршавали јер су до пара долазили на сумњиве начине!), да је то нека ујдурма као из „Шћепана Малог“, у коме чак и патријарх Василије Јовановић Бркић постаје жртва илузије лажног цара, па и кроз њега, наследника трона Светог Саве, проговара дух епохалног нихилизма (о овоме у студији Мила Ломпара „Његош и модерна“). А доказивање да је он светац дало би се свести на аргументацију сердара Вукала пред мудрим игуманом Теодосијем Мркојевићем, који сумња у то да је Шћепан – „руски цар“: „Ако ишта очи помагају, / и ако је игђе ишта било, / чисто знади, оче игумане, / цар је руски данас на Цетињу!“

Треба поменути и Медаковићево сведочење да су Његошеви најближи, Перо и Ђорђије, дуго већали треба ли да га сахране као мирјанина или као епископа: „Ђорђије први предложи, да се сахрани кано архијереј у архијерејским ризама са митром на глави и крстом у руци,и ‘кад није стијо ићи обучен ка архијереј на овом свијету, а оно нека иде на та свијет’. Обуку га у богате архијерејске ризе, које је добио од цара Николе на дар, све у самоме злату, натакну му на главу драгоцјену архијерејску митру, опет дар великога цара; метну му на врат напрсни крст, а у десну руку ручни крст, кано кад сужи службу Божију“ (7,127).

ЊЕГОШЕВ ОДНОС ПРЕМА ЖЕНАМА

Епископ је, пре но што то постане, пре свега монах, и од њега се тражи узвишен и целомудрен однос према особама супротног пола. Његош је свакако био човек који је пазио на своје достојанство и није се упрљао неморалним животом, газећи свој монашки завет. Али, с друге стране, он се заљубљивао у поједине лепе жене, а о томе је оставио трага и у свом песништву. Исидора Секулић у „Његошу књизи дубоке оданости“ има цело поглавље о томе – „Трагови љубавног живота“. Она каже: „Ми смо уверени да Владика Раде, ни песник Његош, никад није уздахнуо за браком. Жена је за њега била љубавна ноћ (…)“ (5,117). Она додаје: „Кад није могао друго, он је, како каже народна песма: уз Анђу очи прислањао. Кад је могао, незасито је ‘гљедао љепоту’“ (10,119 ).

Позната је Његошева песма „Ноћ скупља вијека“, у којој се, између осталог, налазе и овакви стихови: „Сњежана јој прса кругла, а стрецају светим пламом, / Двје слонове јабучице на њих дубе слатким мамом. / Црна коса на валове низ рајске се игра груди / О дивото чудо! смртни ере сад не полуди! (…) Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе (…)“. Исидора тим поводом каже: „Зар треба још тражити неку Владичину љубавну исповест, нека љубавна писма? Ту је велика исповест, и писмо какво је ретко који љубавник написао. И ту је уједно и љубавна поезија, која ‘важи’ читаву свеску љубавне лирике.“ (10,126) Наравно, ово не беше објављено за Његошевог живота – али, траг је остао (најбољу студију о песми дао је Мило Ломпар у својој студији „Његошево песништво“).

Милорад Медаковић о могућем надахнућу за овакву песму каже да се владика 1844. године у Перасту загледао у једну лепу девојку: „У таквијем пријатним часовима, ђе природа све надмашује, ђе се сва чувства покрећу, а поетична сила лети по висинама, напише владика, тај пјесник, пјесму љубави“ (11, 45). Кад ју је прочитао свом ађутанту, а овај му је затражио, рече Његош: „А како да ти дам? Зар да печаташ у новинама?… А како то изгледало: владика па пише пјесму о љубави? Не дам!“ Зато Милорад Медаковић и каже: „Владика је био кано и остали људи – али се осврташе на свој положај и на образ, па се чуваше од свега што не доликује не само њему него ни другоме саобразном Црногорцу“ (исто, 46).

Потписници ових редова су сасвим сигурни да Његош, као калуђер, никад није осрамотио ни себе, ни свој монашки завет, ни епископско морално достојанство. Али мора се рећи да његов однос према слабијем полу није уобичајен за однос светих епископа према женском роду, који је ваплоћење чистоте и чедности (понављамо: не свих епископа, јер је било и другачијих, недостојних свог призива, него епископа који су, ваистину свети, у календару Источне Цркве).

ОПАСНОСТ ПРЕСЕДАНА

Ако се Његош, упркос Светом Предању Цркве од Истока, канонизује, то постаје преседан који нас може увести у произвољности сличне оним папистичким. Шта то значи? Његошу нико не оспорава песничку и људску величину. Али таквих песничких и људских величина у Српству има још. Зашто свеци нису писци житија Светог Саве, Доментијан и Теодосије? Или, да не идемо тако далеко, зашто светац не би био највећи српски лирски песник 20. века Момчило Настасијевић, кога је Станислав Винавер назвао „свецем српског језика и српског књижевног израза“? Винавер је у свом огледу „Момчило Настасијевић“ тврдио да је се песник пред крај сав претворио у „пламен и зрачење“ (12,85), и да му је смрт била „тиха, смерна,светла и насмејана од унутрашњег сијања“ (исто). Зна се да је Настасијевић био не само дубоки песник него и изузетно частан и честит човек, аскета у личном животу, омиљен међу пријатељима и међу ученицима, који је на самртној постељи молио своју сестру да не заборави једног просјака што му је он, Мома, сваки дан на путу од куће до Четврте београдске гимназије, у којој је радио, давао милостињу. Зна се да је својим ближњима описивао слике рајских поља која је у предсмртном бунилу видео и да су му последње речи биле: „Изађох сасвим из блата“.

А Григорије Божовић, један од највећих српских приповедача, пријатељ Владике Николаја, који је своје приче из Старе Србије учинио скоро житијно свештеним и убедљивим, и који је, невин, стрељан 1944. године у Београду, од стране безбожних комуниста? Зашто он, због књижевних заслуга, не би могао бити мученик? Јасно је да бисмо тако коначно ушли на терен опасних произвољности, а онда не би било краја самовољи појединаца, од које је Бог увек чувао Српску Цркву и побожни српски народ. Јер, ма колико Винавер говорио о „светости“ Настасијевића, он ту није подразумевао црквену светост коју Бог јавља Свом народу, Новом Израиљу, него „светост“ уметности као нове религије, уметности која је собом, још од епохе романтизма, почела да замењује религију и да служи као утеха у свету „смрти Бога“.

Још би се могло говорити и о светости Достојевског, о коме Берђајев каже да својим делом оправдава постојање руског народа. Али, наравно, све су то само условности; колико год да волимо Достојевског, који се упокојио после исповести и причешћа, он ипак није свети угодник коме бисмо се могли молити за заступништво пред Господом.

НЕОПХОДНОСТ ДУХОВНЕ ТРЕЗВЕНОСТИ

Велики пример опреза када је канонизација у питању нам даје Руска Православна Црква. У њој, наиме, већ две деценије постоји покрет за канонизацију цара Ивана Четвртог Васиљевича Грозног (Силног) и Григорија Распућина. Иако је историја одавно оповргла многе клевете на рачун и првог руског цара, Ивана, и пријатеља Светих царских мученика Романових, Григорија, ипак Руска Црква упорно показује и доказује због чега ни цар Иван ни Распућин не могу бити канонизовани, упркос захтевима појединаца, па и читавих група, да тако буде. Јер, ако ништа друго, Иван Силни се женио пет пута (можда и више), а казнио је смрћу на правди Бога два свеца – Светог Филипа, митрополита московског, и Светог игумана псковско-печерског Корнилија. Распућин, који није био чудовиште каквим га приказују и који се пред царем Николајем и његовом породицом никад није појављивао другачије него као богомолник, пред крај живота ипак није живео у складу са хришћанским идеалима, а списи које је иза себе оставио сведоче да је био у својеврсној духовној самообмани – прелести.

Да поменемо да у Русији, ваљда из чежње за јаком влашћу, која би ову велику државу најзад ослободила трагова „горбачевизма-јељцинизма“, постоји и покрет за канонизацију Стаљина, оличења „чврсте руке“ и победнника великог отаџбинског рата 1941-1945. (при чему се прећуткују његови злочини против Цркве, нарочито уочи Другог светског рата).

Руска Црква је опрезна и кад је канонизација Новомученика пострадалих за веру од бољшевика у питању. Сва доступна документа о њима годинама изучава канонизациона комисија, и тек кад се увери да је њихово држање на суду безбожника било беспрекорно, они бивају уведени у календар. Годинама је трајало и „проверевање“ светости Царских Мученика и тек после пажљивог проучавања свих аспеката њиховог живота и делања, као и после низа чуда и знамења Богом послатих, они су ушли у календар 2000. године Господње.

ОПАСНОСТ ПОЛИТИЗАЦИЈЕ И ОНО ШТО СЕ МОГЛО УЧИНИТИ

Црногорски аутокефалисти – секта дедејићеваца, непријатељи православног црквеног јединства – са великим задовољством дочекали су предлог за канонизацију Његоша. Знајући да је предлог канонски неутемељен, то јест без озбиљних духовних мотива, они су одмах почели да помињу политичке мотиве као темељ тражења да се Његош унесе у српски црквени календар. Ми не морамо веровати њиховој аргументацији, помраченој расколничком злобом, али сенка сумње ипак остаје.

То уопште не значи да Српска Црква поводом двестагодишњице рођења највећег српског песника свих времена, који је уз то био и архијереј СПЦ, није могла да учини нешто значајно. Рецимо да изврши притисак на врх државе Србије да се овај свесрпски празник достојно прослави. Председник Матице српске Драган Станић у разговору за „Вечерње новости“ (12. мај 2013) каже да се, авај, ми данас не сабирамо око тако важног питања и да не доказујемо колико је Његошево присуство живо, то јест „ми у овом тренутку уопште и не знамо какав је став државних органа према овој важној чињеници“. Он додаје: „Три изузетно кометентне и одговорне установе – Српска академија наука и уметности, Академија наука и умјетности Републике Српске и Матица српска, понудиле су веома обиман и добро осмишљен програм прославе, али на такву понуду државни органи још нису дали свој одговор. Добили смо подршку председника Републике Томислава Николића и патријарха Иринеја, такође и председника Милорада Додика, али то изгледа није довољно. Влада Републике Србије ћути, а надлежна министарства се понашају као да се то њих нимало не тиче. А, уз то, нико да се удостоји да трима установама од највишег угледа каже, наљудскије и најнормалније, како ствари стоје!“ (А зна се како стоје: Влада Дачић-Вучић наставља тадићевску другосрбијанску политику свођења српског на србијанско, па се ни не усуђују да се замере Ђукановићу и монтенегринима, који стално својатају највећег српског песника као тобож „протомонтенегрина“). Ту је требало на једном врло конкретном задатку да Црква помогне око организовања Његошевог јубилеја на нивоу државе Србије, а не покушавати да се уношењем у календар генија који није светац постижу ефемерни успеси и стварају сумњиви преседани.

ВРАТИМО СЕ ЊЕГОШУ

Ово, понављамо, није био текст против Његоша, него против једног погрешног читања Његошеве личности, којој се приписује оно што она није била, нити је стремила да то буде. А како рече највећи српски тумач Његошевог дела др Жарко Видовић поводом „Луче“, „Вијенца“ и „Шћепана Малог“: „Ако је завјет сама супстанција нације (завјетне заједнице), онда је та супстанција добила свој конкретни вид у Његошевој трилогији, тако да сад можемо рећи: конкретна појава саме супстанције нације (српске нације, тј. завјетне заједнице) је Његошева трилогија: она данас за српску историју представља оно што Библија за Цркву хришћана. Наравно, српска књижевност може и послије тога да налази своје нове и свјеже изразе, до Андрића и пјесника наших дана, али се ти изрази према Његошевој трилогији односе исто као хришћанска (богата, веома богата и велика!) црквена и литургијска књижевност наспрам Библије“ (13 ,97). То, према Видовићу, опет значи да је „сваки покушај да се Његош одузме српској поезији, књижевности, повијести раван покушају да се Србима забрани и онемогући освјешћење, стицање свијести о зајвету! Јер ако је кнез Лазар (свети цар Лазар) први пророк Косовског завјета а тај завјет основа националне заједнице Срба, онда је Његош посљедњи пророк завјета: послије њега није могуће, чини нам се, рећи о Косовском завјету више ништа што би могло да нам измјени слику и лик завјета! Могуће је само слиједити Његоша, наставити путем који је указала његова трилогија“ (13,75-76).

У свом познатом огледу „Његош као трагични јунак косовске мисли“ српски нобеловац Иво Андрић је указао на чињеницу да је сва Црна Гора у доба Петра Другог живела и дисала „косовском мишљу“: „Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска као хлеб и вода (…) Црна Гора и свет који је у њу избегао били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу“ (14,9).

По Андрићу, Његош, рођен у тој и таквој Црној Гори, јесте архетипски лик косовског борца, који није само, попут пророка Јеремије, оплакивао пораз србске војске на свештеном пољу, после кога је наступило турско ропство, него се и делатно борио за скидање „косовске клетве“ са свог народа и испуњавање Завета. Речи „Бог“ и „Косово“ најчешће су у „Горском вијенцу“, ремек-делу владике песника; али, Косово је, вели Андрић, и аргумент у његовој дипломатској преписци с Русима и Турцима: „Он говори о Косову као о ма ком другом морално-политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине“ (исто, 10). Херцеговачки везир Алипаша Сточевић звао га је „правим српским баном од Косова“. Иако је, по благослову свог стрица Светог Петра Цетињског, примио власт над Црном Гором као неискусни младић од седамнаест година, Његош је од почетка знао да све што ради (а ударио је темеље државности на малој територији која је до тада била само савез, често узајамно сукобљених, племена) мора градити на косовском темељу. По Андрићу, лозинка „Горског вијенца“ – „Нека буде што бити не може!“ – управо је тај чудновати темељ свега Његошевог прегнућа. Осећајући се као Прометеј распет на црногорском стењу, коме турски јастреб кида утробу, владика Раде се уздигао до овог стиха трагајући за излазом – коначним ослобођењем Србства. Србски романсијер ове стихове објашњава: „Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позтивног нихилизма, без тог упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена“ (исто,16).

Молећи се Богу за покој душе великог песника српског, владике Петра Другог Петровића Његоша, ми понављамо: он је највећи наш књижевни геније коме уношење у светачки календар није потребно да би остао оно што јесте – учитељ Српског Завета!

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

ДИМИТРИЈЕВИЋ, ЧВОРОВИЋ: СВЕТАЦ ИЛИ ГЕНИЈЕ? или О ПОКУШАЈУ КАНОНИЗАЦИЈЕ ЊЕГОША (1)
________

Упутнице:

1. Иван Иљин: О патриотизму, Двери српске 4, 2004.
2. Косово – земља живих 1389-1989/ У знаку Крста Часног и Слободе Златне, Београд – Ћелија Пиперска 1989.
3. Владимир Димитријевић: Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија, Лио, Горњи Милановац 2007.
4. Канонизација светих (на руском),Тројице – Сергијева Лавра, 1988.
5. Митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован: Лик архијереја по учењу Цркве, у књизи „Царево ново одело“, Лио, Горњи Милановац, 2009.
6. Свети Петар Цетињски/ Чудотворац и државотворац, Митрополија црногорско-приморска, Светигора, Цетиње, 2008.
7. В. М. Г. Медаковић: П. П. Његош/ Посљедњи владајући владика црногорски, Графос Панчево, 2008.
8. Владимир Димитријевић: Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија, Лио, Горњи Милановац, 2007.
9. Православље у Црној Гори, Митрополија црногорско-приморска, Цетиње, 2006.
10. Исидора Секулић: Његошу књига дубоке оданости, Српска књижевна задруга, Београд 1951.
11. М. Вуковић-Бирчанин: Петар Други Петровић – Његош (1813–1851), Издање писца, Минхен, 1983.
12. Владимир Димитријевић: Светац српског језика, Народна библиотека „Браћа Настасијевић“, Горњи Милановац, 2011.
13. Жарко Видовић: Његош и косовски завјет у новом вијеку, Филип Вишњић, Београд, 1989.
14. Иво Андрић: Уметник и његово дело, Просвета, Београд, 1989.
________
Литература:

1. П. П. Његош: Горски вијенац; Луча микрокозма, Обод, Просвета, Београд 1981.
2. П.П. Његош: Лажни цар Шћепан Мали; Проза; Преводи, Обод, Просвета, Београд 1981.
3. П. П. Његош: Изабрана писма, Обод, Просвета, Београд 1981.
4. Мишел Обен: Његош и историја у песниковом делу, Књижевне новине, Научна књига, Нова књига, Београд,1989.
5. Мило Ломпар: Његош и модерна, Филип Вишњић, Београд, 1998.
6. Мило Ломпар: Његошево песништво, Српска књижевна задруга, Београд, 2010.
7. Др Љубомир Дурковић – Јакшић: Његош и Ловћен, Православље, Београд,1971.
8. Димитрије Л. Машановић: Ловћенски Прометеј – Личност и ђело Петра Петровића Његоша, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.
9. Влајко Влаховић: Његош – неосвојива духовна тврђава, Искра, Минхен,1983.
10. Сумрак Ловћена/ Документи и прилози о судбини Његошеве капеле на Ловћену 1845–1971, Епархија банатска, Глас Цркве, Задужбине Косова, Вршац, Шабац, Београд, 1989.
11. Миодраг Поповић: Историја српске књижевности, књига прва, Романтизам, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985.
12. Стојан Мандић: Духовне очи владике Његоша, Мали Немо, Панчево, 2007.
13. Др Митар Миљановић: Једна „Легенда“ у свјетлу савремености/ Поводом „Легенде о Његошу“ Милована Ђиласа из 1952. г., Бели анђео, Шабац, 2000.
14. Владимир Ђ. Јовићевић, Будимир Алексић: Црногорско питање, Светигора, Цетиње, 2003.
15. Кратка историја Митрополије црногорско-приморске са шематизмом за 1999. годину, Светигора, Цетиње, 1999.
16. Невен З. Плећевић: Српски светачник, Словенско Слово, Београд, 2007.
(Крај)