Рече Томислав Николић данас: „Немамо младост за бесмислено жртвовање какво памтимо из прошлости“. Из које прошлости Господине председниче, када сте заборавили оно што је било пре 15 година када сте ви били у власти која је слала српску младост у борбу… Зашто сте онда били бесмислени???

***

Б Е О Г Р А Д

ОТВОРЕНО ПИСМО

Председнику г-дин Томиславу Николићу

Гора листа, жали док је зима,
Мајка сина, жали док је жива…

Господине председниче,

Како сам сигурна да о раду Удружење родитеља „Вера Нада Љубав“ нисте упознатиб овога пута обраћам Вам се као мајка војника Владимира, погинулог 30. септембра 1998. године у рејону карауле Кошаре на, у оно време, југословенско – албанској граници, припадникa ВП 1410/3 нишког корпуса са локације у Нишу, род извиђачко-диверзантски, који је са мање од 100 дана војске, јунска класа *98 године, са целом јединицом пребачен на караулу Кошаре.

У предизборној кампањи много шта сте обећавали народу Србије а они који су бранећи ту исту српску земљу натопили својом крвљу, нису били вредни ни једне ваше реченице. Заборавили сте њих као и оне који су се Божјом вољом вратили живи, не могу да кажем и здрави, из тих борби јер они као и сви погинули, у Србији се не рачунају. Њих упорно свака политчка власт која дође на чело Србије покушава да убије још једном, заувек, ЗАБОРАВОМ.

То је ваљда зато што мислите да Србији такви више не требају. Србија више не треба да се брани. Заправо у Србији нема више шта да се брани, остао је само народ који је потребан када се гласа. Можда ни њега не би било али они који узеше све што је могло да се узме из Србије нису хтели и народ, ваљда не знају шта ће и са својим…

Ових дана тај народ Вам је још једном био потребан, али само народ са Косова и Метохије. То би «користило имиџу патриотског» председника. Јадан је народ када га се неко сети само у дане у које се слави Господ Бог. Србима нисте морали да показујете каква је међународна власт на Космету, то сви знају…

Једно сте ипак заборавили…

Пре него што сте упутили било какав захтев, и то коме, за одлазак на Космет у Грачаницу, требали сте господине председниче да одете до најближег храма и запалите свеће свима онима који су то Косово и целу Метохију натопили крвљу.

Да затражите опроштај од њих, којих се свих ових година нисте сетили ни једанпут, што се усуђујете да газите крв коју су они пролили за Косово за Метохију. Ви сте, партија којој сте припадали у то време, доносили одлуке о њиховом покретању на Космет, били сте део власти у Србији. Чинили власт и по обчају у Србији све њих оставили по страни.

Знате ли, господине председниче, колико је српске крви проливено на Космету и у целој Србији? Знате ли колико је српских синова погинуло а да за собом није оставило потомке? Били су толико млади да нису стигли ни породице да заснују… Знате ли колико је војника, углавном са 19 до 21 годину живота остало у рејону карауле Кошаре?

Не, господине председниче, као прави православни Србин знате да се преко живих и може али преко мртвих, оних који су пролили крв за Србију, против њих се не може, не да ГОСПОД БОГ!!!

Колико је времена прошло од 10. јуна 1999. године а они који су заувек остали широм Србије, у местима где сте, кажу, у по неком од њих, и сами били, нису вредни да од Србије добију један дан у години који им Србија посвећује, да немају ни једно спомен обележје, достојно њихових жртава… спомен обележје које је регистровало надлежно министарство владе Србије…

Кад све то урадите за погинуле, када се обратите мајкама српских жртава, које уместо молитве Господу за спас душа својих синова, проклињу политичаре и генерале који им послаше синове у смрт не покушавајте на Косово у Метохију…

Да, господине председниче, клетва кнеза Лазара још увек лебди над Србијом, не дозволите да се уједини са клетвама мајки изречене кроз сузе за свијим синови а Ви као ЧОВЕК, СРБИН, сигурна сам, знате шта то значи…

Нисам ја никаква богомољка само за ових 14 ипо година знам да једино Господ Бог може да помогне. Наши синови су положили заклетву и пред Богом и пред Србијом и колико год неко покушавао да их убије још једном заувек, ЗАБОРАВОМ, неће моћи.

Наше је само да чекамо да Господ Бог опрости српском народу и да најзад на његово челео доведе човека који је вредан да говори о онима који су одлазили у одбрану Србије када то баш и није било у «моди», нису животе жалили за Србију… Сигурна сам да Господ такве не заборавља а верујем неће то дозволоти ни СРБИМА, који захваљујућу досадашњим представницима власти и не знају о правим жртвама у Србији.

Као мајка, која тугује за свијим деветнаестогодишњим сином а још више због односа државника Србије према свим жртвама који своје животе поклонише Србији, рекох своје а ви урадите онако како Вам, не надлежност председника већ савест, пре свега родитеља налаже. Родитеља, који ни један јавни наступ не пропусти да покаже колико је поносан на своју породицу, на своје синове!!!

Ми, чији су синови Србији поклонили оно највредније, своје младе животе, немамао где да покажемо своју тугу али у исто време и понос јер су урадили оно најчасније, бранили су земљу у којој су рођени, која хоће ЗАБОРАВОМ и мртве да их убије а зашто и не би… јер то су углавном синови радника и сељака како је од увек било у Србији…

Мајка војника Владимира погинулог 30.09.1998.
у рејону карауле Кошаре,
Лозанка Радоичић