Влада Републике Србије би била најсрећнија да се одржи референдум и да на референдуму народ каже да бриселским споразумима. Ако то може да се уради онда нису битне паре, важно је да је на референдуму донета одлука ЗА бриселске споразуме и онда су сви грађани Србије исти као Влада, односно издајник до издајника.

Издајници се међусобно не прогањају, јер суштински не постоји издаја. Они могу да се мрзе али само око позиција у власти. Ако издајник оптужи неког другог из ове коалиционе власти за издају, онда је то признање издаје и евентуална разлика постоји само у величини и доприносу који је свако од њих дао том циљу.

Ако референдум успе, онда ће бити кажњиво ако рецимо Дачићу, Вучићу и Николићу, или било ком државном функционеру претходне и ове данашње Владе, кажеш да је издајник, јер издаја не постоји после успелог референдума.

Референдум може да се фалсификује и то није неки нарочити проблем. Када могу избори, зашто не би могао и референдум. Ако се деле поклони и паре за изборе, можете само да замислите колико ће да се нуди за референдум.

Ако оставимо мало по страни Устав и његове одредбе које гарантују суверенитет, морамо да приметимо следеће. Срби са Косова и Метохије су одржали један референдум пре неколико година и огромном већином донели одлуку да не признају власт независног Косова и да не желе да живе у терористичком Косову. За сада се није чуо ни један од учесника тог референдума да је јавно рекао да не прихвата одлуку српског народа на Косову и Метохији.

Ако изузмемо традиционалне непријатеље српског народа из канцеларија београдског круга двојке и новопечене еврофанатике и оне који живе од пљувања по свему српском, готово да се не чује од најобичнијих грађана у Републици Србији да су за референдум. Знају људи да је у питању прљав посао и не желе да саучествују у издаји. Зато се повлаче и често ћуте. Ћуте да би видели ко ће да победи да би му се у завршници прикључили, а то нам је својствено као народу од времена Милоша и Другог српског устанка, али и ћуте зато што се не слажу са одустајањем од борбе за Косово и Метохију.

Поводом идеје референдума имамо прилике само да чујемо ставове који представљају врхунско покварењаштво и подвалу. О чему се ради.

Љајић тврди да је референдум скуп, али ако треба и ако одлука буде да народ подржава бриселске споразуме, онда ништа није скупо.

Ови из ЕУ кажу да споразуми из Брисела морају одмах после парафа и да се примењују и да је то важно пошто за Видовдан 2013. године треба да се одлучи о ДАТУМУ. ЕУ готово да и не интересује референдум и одлука која би се донела. Они имају своје који су парафирали и прихватили и ти извођачи радова ЕУ у Србији су дужни да се прегањају, зноје, беже, а и бију за све евентуалне несугласице и раскорак између народне воље и парафа.

Уосталом ЕУ је коректно исплатила добијање парафа. Тражили сте паре, ЕУ је дала паре и сада ви који сте узели паре морате да завршите прљав посао. ЕУ се не хвата да ради прљаве послове. Они исплате извођача радова и њега прогањају да заврши посао.

У Србији је много оних који би за паре урадили прљав посао са Србијом и српским народом. То су све проевропске странке и оне које су намештена опозиција. Сада их у Народној скупштини има укупно 250 и они сви воле ЕУ, а ЕУ може да пробере и каже ви ћете у власт, а ви што сте преостали мало у опозицију. Ако ови на власти не раде оно зашта смо их платили, зачас ћете ви из опозиције на власт да завршите посао, а ЕУ је вољна одмах и вама да плати.

Чујемо и поруку да референдум треба да има за циљ да Србија буде јединствена. Неко би помислио напокон јединство у заштити виталних интереса, кад оно сасвим супротно. Каже протагониста тог јединства да рачуна да ће Срби са Косова и Метохије да прихвате одлуку која се донесе на референдуму. Значи, тај зна која ће одлука да се донесе и да ће та одлука бити да народ на референдуму подржава бриселске споразуме иако је све то супротно Уставу. Дакле, сигуран је у фалсификат одлуке на референдуму.

Сигуран је он и да би Срби са Косова и Метохије на том референдуму гласали против бриселских споразума, али рачуна да може да обезбеди фалсификат на другим подручјима Србије преко евиденција социјалне помоћи, и свих других евиденција које држава води о грађанима, уз мали наговештај има те у евиденцији, а ниси био на референдуму и сада тражиш нека права. Наравно, долази као могућност и класични фалсификат. То странци добро знају и наравно прећутно подржавају, као што подржавају сваки криминал који њима доноси корист.

Ево и једног примера. Крајем 2009. године одржани су локални избори за српске општине на Косову и Метохији које је расписао Тачи по косовским законима. Одзив Срба је био минималан, мерио се у неколико процената, изашли само они које је тада плаћао Тачи. Да би операција звана избори успела умешали се странци и дали зелено светло да се фалсификују избори и тако смо дошли до излазности од 46 до 48% Срба. Уосталом на Косову и Метохији се увек крало на изборима и фалсификовало.

Ако мени не верујете питајте Вељка Одаловића, мајстора и човека који је увек спроводио фалсификоване изборе на Косову и Метохији. Два сата сам га 1997. године чекао у канцаларији Косовског округа спреман да се с њим побијем зато што је организовао и сачекуше за српске радикале који су се на бирачким местима борили против изборне крађе. Неко му јавио да га чекам па није навраћао у канцеларију. Сада је генерални секретар Владе и нема потребе да се сумња како ће он то својим невидљивим прстима да уради.

Још један је детаљ важан. Сећате се парламентарних и локалних избора 2008. године. Гласало се у српским општинама на Косову и Метохији пред нашим органима и по нашим прописима. Већ 2012. године се гласало на много мање бирачких места, пред бирачким одбором ОЕБС-а, а гласачке кутије се преносиле у Рашку и Врање да се утврде резултати гласања. Највећи допринос таквом начину спровођења избора дала је претходна власт, Вељко Одаловић, али и чланови Републичке изборне комисије из ДСС који су подржали да се гласа пред ОЕБС-ом и преносе гласачке кутије. ДСС је једноставно такав, мада има и изузетака у појединим срединама. Највећи број чланова су клонирани Коштуница. Не зна ни ко је , ни одакле је, а када се појави корист или наговести одмах се разгоропаде. Највише одборничких мандата нам је украо Коштуница. Када је требало да нам се врате посланички мандати, Коштуничини напустили седницу Административног одбора да не би постојао кворум за гласање. Да су дали кворум Николић и Вучић би били данас у затвору и не би водили Србију у амбис.

Шта би било ако се одлучи да Срби са Косова и Метохије не могу да учествују на референдуму, да КФОР, ОЕБС, ЕУЛЕКС и УНМНИК не дозвољавају да се изјашњавање по референдуму Републике Србије спроводи на територији Косова и Метохије, а Срби који желе да учествују на референдуму морају да се пребаце до Рашке, Врања или неког другог места у Србији где имају имовину?

Ја се залажем да се не иде на референдум, јер је превара. Али се залажем и да на сваком месту прозивамо представнике претходне и ове власти за издају, да прозивамо Уставни суд, да их све оптужујемо за грубо кршење Устава, да их оптужујемо што су заборавили на резолуцију 1244, да их прогањамо што су лично узели паре да би се одустало од борбе и заштите територије Републике Србије и да критикујемо свакога ко се прави и неуким за овако отворену издају и пристајање на издају.

Овај процес уништавања Србије траје већ 14 година. Сваке године се најављује опоравак и неки бољитак зато што се иде према амбису званом ЕУ, а реално је стање сваким даном горе и горе, са перспективом да ће сваким даном бити теже и горе. Веровање у боље не дозвољава да се јасно види и на неки начин лечи сурову стварност и нико се не прозива за резултате. Сада се људи просто теше када им власт најави још горе дане. Одмах иде реченице не може се против целог света.

Мора јасно да се каже да за ову ситуацију нису криви издајници на власти, већ само они који гласају и поштују те издајнике. Није крив продавац који нуди стално лошу робу и та се роба продаје, већ они купци који знају да је роба лоша и стално је купују. Када човек не би ни погледао лошу робу, продавац би се после неколико дана повукао са тезге или би пронашао квалитетну робу за продају. Зато нама нису криви издајници, већ они који у њима виде озбиљне и одговорне политичаре или оне који више знају, а никада не би ни помислили да издају. Око вођења политике и бављења политиком увек се ствара неки фетиш, као „има ту још нешто што не може да зна обичан свет“. Има нешто, али то је само лично богаћење и криминал.

Понављам један догађај од пре петнаестак година. Никако нисам успео да убедим раднике Дуванске индустрије у Нишу да руководство фирме се бави криминалом. Саслушају ме, слегну раменима и оћуте.  Питао сам да ли им је то познато и изненадио сам се одговором. Знамо ми Красићу све то и боље од тебе, али рачунамо док има за њих биће и за нас обичне раднике. Дигох руке да их више убеђујем, али само после годину дана ти исти ми нису излазили из канцеларије зато што су изгубили посао, смањиле се плате, а нема више ни оних чувених синдикалних полутки.

Ово пишем само због истине која не може да се заустави. Јавља се само фактор време. Увек је боље урадити пре него чекати да те догађаји затекну.

Моја идеологија и поглед на свет су у страшно великој супротности са политикама и идеологијама САД, НАТО и ЕУ када је у питању српски народ. Двадесет две године трудим се да се одупрем тој погубној политици која се спроводи над српским народом. Никада нисам имао ни један разлог да износим лажи, јер се плашим да и помислим нешто што би дало негативне резултате мом народу. Поштујем га и плашим га се. Зато сам и написао овај текст, јер поштујем и плашим се српског народа. Оно што знам морам да саопштим на време, јер немам права да немо посматрам ову деструкцију Србије.

Ко разуме ово ће проследити. Ко мисли да је спас Србије у криминалу, избрисаће овај текст. Криминалци на власти никада нису спасили неку државу, али су сваку уништили. Да се зна. Размислите колико је новинских текстова објављено са прилично уверљивим доказима о криминалу лица која су некада и сада на власти? Зар вам се не чини да су уцењени да морају да играју по нотама НАТО и ЕУ да не би завршили у затвору или им се десило нешто друго. Уцењени слуша онога који га има у руци и спреман је све да учини према потчињенима, а медији су ту да направе и учврсте наводно ДЕМОКРАТСКЕ  АУТОРИТЕТЕ.

Демократски ауторитет је личност којој се дозвољава да његов хир и воља буду извор правила понашања и непогрешивости. Не дозволите да Вам стока буде демократски ауторитет и не правите од сваког криминалца демократски ауторитет. Од мене толико, да се зна.