Одговор Државног Дна на критике које су им упућене поводом „договора“ из Брисела не оставља много места за недоумице о њиховом карактеру.Господар Vuchich каже да неће да буде „ратни поглавица“ Срба (је ли то нешто као Warchief of the Horde? Шта су то њему Срби, орци?), тврди да влада може да падне али је „договор“ неприкосновен, и каже да ће мишљење владике Амфилохија вредети кад овај добије изборе. Али Herr Wolfgang, па ни фи нисте допили исборе, фећ сте дошли на фласт крос пост-исборну математику, nein? О крађи гласова коју сте обећали да истражите, па на то заборавили чим сте дошли на власт, да се и не говори.За то време Дачи(ћ) се у свом већ познатом стилу бреца да неће тамо неко из дијаспоре да му каже како је подаништво ЕУ лоше. Па ко боље зна како је у ЕУ од људи који тамо живе, Соња Лихт? Да су му они који су отишли за парама послали поруку подршке, певао би оде дијаспори – али пошто они махом не маре за Србију па самим тим ни њега, узалуд се нада. Ваљда мисли да је страшно паметан кад позива: „Вратите се у Србију, делите судбину свих, па онда делите лекције.“ Да је на оним молитвеним доручцима у Америци уместо на крофне обраћао пажњу на саговорнике, можда би научио ону америчку пословицу: „Пази шта желиш, могло би да ти се оствари“.

За то време приједсиједник Торис клечи због Сребренице и проглашава прекодринске Србе „Босанцима“, све по сценарију Herr Шокенхофа. И одмах добија позив у Загреб, да присуствује реинтеграцији  (не)овисне државе Хрватске у обновљену хабсбуршку империјЕУ. Има ли већег признања!

И онда, после све ове моралне, политичке и сваке друге беде, скупштинској опозицији једино је пало на памет да предложи референдум. Типично, премало и прекасно.

Прво и пре свега, ко је још чуо да се о поштивању Устава одлучује плебисцитарно? Или се Устав поштује, или се не поштује. Нема средине. А Устав је усвојен референдумом.

Друго, или влада има мандат да „договара“ капитулацију, или нема. Највећи проблем у свету данас, не само наш, је што свако хоће да избегне одговорност за своје поступке. Ако су потписали то што су потписали под притиском ЕУ и Империје, онда нека то лепо кажу, јер је такав „договор“ ништаван. А ако нису, онда не могу и не смеју да се сакривају иза народа некаквим смоквиним листом од референдума. Поготово зато што тим народом свакодневно најциничније манипулишу.

Зашто да им поверујемо да уопште маре за вољу народа, када ту вољу апсолутно игноришу на сваким изборима. Или смо можда заборавили да се 2008. гласало за Ивицу Дачића, родољубивог социјалисту, а не Жутократу Дачија? Исто као што се 2012. гласало за Томислава Николића и Александра Вучића као пресвучене радикале, а не Ториса и Wolfganga, пресвучене квислинге. Где још има на свету да политичари овако безочно лажу народ, а за то не сносе ама баш никакве последице?

Треће, чак и да је веровати оваквој власти, није веровати њиховим господарима. Међу адвокатима, политичарима и новинарима у Империји важи правило да се никада не поставља питање на које се унапред не зна одговор. Сећате ли се референдума за „неовисност“ Миловог Монтенегра? Расписан је тек онда када је резултат био унапред загарантован, а ЕУ је одредила магични праг који је, гле чуда и изненађења, погођен у промил. Зашто би са овим референдумом бити иоле другачије?

У демократској Америци се редовно на референдумима доносе закони, које онда судови прогласе неважећим јер се не свиђају Вашингтону. „Воља народа“ мало сутра. У цивилизираној Француској се толико света изјаснило против тзв. геј бракова, па их је власт свеједно прогласила важећим. Опет, ко од њих мари за вољу народа! Сигурно не ЕУропску унију, која је својевремено натерала Ирце да гласају поново, пошто су на првом референдуму одбили Лисабонски уговор. Дакле, гласајте док се не постигне жељени резултат, а онда има да ћутите, вечним муком гробнице.

Ако се сећате, Север је већ одржао референдум. На Сретење 2012, рекли су „не“ Тачијевој абортираној НДК, огромном већином гласова. Потом је Дачи на њих послао жандармерију. Ето колико је њему стало до демократије, воље народа, референдумских резултата. Паметном доста.

Из понашања Државног Дна ових дана, Стефан Каргановић извлачи закључак да је Србија у огромној опасности: „Људи који администрирају њеном судбином (они ничим не владају, то се подразумева) недоступни су позивима савести или моралним утицајима било какве врсте. Они су зомбифицирани инструменти туђе воље и слепи спроводници туђег интереса.“

Понудите им прилику да се покају и искупе, јер то заслужује свако, чак и они (посебно они!) који су направили пакт са ђаволом. Али ако Бога знате, немојте им нудити прилику да вас „легитимно“ поведу са собом у пакао, било парафима, потписима, обећаним датумима, или неким монтираним плебисцитом.