АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

ЗАПИС ИЗ МЕТОХИЈЕ: Манастир Зочиште и древни Ораховац – од света одсечени (Б. Живковић)


Запис из Метохије

 Манастир Зочиште и древни Ораховац – од света одсечени

 И мртви Срби сметају!

 Svestenik Jeremic.jog

На  брежуљкастој питомини југоистока Метохије смештени су древни српски манастир Зочиште, и места Ораховац и Велика Хоча. Ови браници православља припадају призренском округу. Пут до Зочишта води нас кроз бројна шиптарска села која су по дивљој градњи, прљавштини, сметлишту разбацаном на све стране, постала препознатљива. И даље се виоре скоро из сваке шиптарске куће, као по директиви, албанске црно-црвене заставе. „Знамења” фантомске државе, која хистерично месецима опседа моћне и мање моћне земље по свету просећи „независност”!

Чак у излозима трговина, на бензинским пумпама и раскршћима, окупирали свако дрво, јарак и српску рушевину – црни орлови. Намећу шиптари туђинске називе нашим древним насеобинама. Називи без значаја, без историје, без смисла, без вере и светлости.

У  великој светињи Зочишту, где смо се поклонили св. Козми и Дамјану, рекоше нам двојица монаха да се манастир из 15. века увелико обнавља. Звоник је постављен. Приводи се крају изградња конака и трпезарије. Светињу су шиптари палили и рушили 1999, а фебруара 2004. био је уништен до темеља. Сада ниче из пепела, незаустављиво. Улазимо у  новоизграђену продавницу, у њој рафови с  књигама, поукама и  житијама светитеља, иконе и кутијице са тамјаном, крстићи, кандила. Посматрамо сваки детаљ манастирске порте, у којој, иако је зима, снега скоро да и нема. Почиње трава да расте, и по који цветак, баш као да је почело пролеће. Поред чесме, с десне стране светиње, пале се свеће. Овог зимског ветровитог, дана у манастирској цркви би нам топло, можда због близине прелепог изрезбареног иконостаса, чудотворних икона, или неугаслог кандила. А испод богомоље, на благој удолини, српска почивалишта. Гробље, које је у протеких  15 година много пута скрнављено. Монаси и неколико искушеника, ревносно чисте и сређују гробове. Негде је срушен цео споменик, негде разбијена мермерна плоча, на много места су поломљени крстови. Страдале велике породичне гробнице, као да се језиви ноћни зликовац, трудио да се затру трагови постојања православља. На многим гробовима нема никаквог обележја, сем утабане празнине… Чему се, сем страшој пропасти, надају они којима сени  невиних не дају мира?!Сметају крстови мртвих Срба живим шиптарима!

Док се опраштамо од Зочишта посматрамо осматрачницу туђинске војске изнад наше богомоље. Искушеник Драган пролази трактором. И КПС нас прати! Одавно је постало јасно да је безбедност Срба на КиМ једино у Божјим рукама!

Наше одредиште, Ораховац, у новијој српској историји познато је као злокобно стратиште недужних Срба. На десетине породица је затрто. За многе се не зна ни данас где почивају. Отети, искасапљени…  Болна је рана Ораховчана. Остало је мало Срба у Ораховцу.

Некада живописно место са прекрасним пропланцима, богатим виноградима. Сада је – логор за Србе. Из Ораховца и суседне Велике Хоче, у Душаново време био је изграђен подземни цевовод, боље да кажемо виновод, текло је царско вино за стони српски Призрен град! То с поносом причају и Ораховчани и Хочанци. Био је Ораховац једно од најбајковитијих српских села.

Виногради, ако су српски, опустели су сада! Запуштени су! Укоровљени! Незграпно и стихијно шиптари граде. И муњевито. Као да се нечег прибојавају. Ораховац је тренутно већински шиптарски град. Дивље куће никле на српским имањима. Већ на први поглед се види да су пусти или срушени домови – само српски. Али, сада се убрзано „чисти терен” тако да ничу као печурке, шиптарска здања, већином су без окречене фасаде. Пробијамо се  аутобусом по каљуги, из улице у улицу, тражећи српски гето – Ораховац. Много тога су шиптари отели, украли, спалили, срушили, опљачкали! Убили! Који Србин није био убијен, морао је да оде, ипак, неки Срби су се вратили, а многи повремено дођу да отплачу тугу породичних сећања. Присећамо се крваве опсаде Ораховца ратне године 1999. Тог лета су жртве били жене, деца, старци у рукама најокорелијих шиптарских зликоваца. И нису се тиме задовољавали, положј Ораховца су крвници искористили тако што су редовно убијали и комшије Хочанце, који су обрађивали своје њиве и винограде.

Аутобус се успиње, и чини нам се да лавиринту нема краја. А онда, се заустави испод православне цркве. Дочекују нас! Највише је малених. Улазимо у српску светињу, где је навише наших сународника, који нас одавно ишчекују. Ту је свештеник, Срђан Јеремић, старешина цркве Успења пресвете Богородице, саграђене 1859. године на темељима много старије српске богомоље.

–Пре рата, овде је живело преко 6.000 Срба, данас нас има око 350. Срби су стационарини око цркве, и ту махом живе, у централном делу старог Ораховца. Живот Ораховчана је много неизвеснији него Срба у осталим деловима Косова и Метохије. Могу с правом да кажем да смо међу најугроженијим. Ово је гето у правом смилу! Наш живот годинама се дешава у кругу од неколико стотина метара око цркве. Само у том пречнику се крећемо. И једино за ових четири уличице знају наша деца.  Само мало даље је за Србе опасно! Овде се роди годишње – до четворо деце, а нажалост, много више умре. И венчања је мало, прошле године свега два. Оно што мало охрабрује, је повратак Срба, поготово, оних породица које су тражиле спас у земљама запада. Ето, те породице се враћају, па се надам, да ће дати Бог, да се талас азиланата, повратника са севера и запада Европе, увећа. У последње две године ни једна породица није напустила Ораховац. Срби више не одлазе. А и где ће, кад их свугде чека неизвесност, сиромаштво, несигурност- казује нам јереј Јеремић.

deca u porti orahovacke crkve

Дознајемо да је много је пратећих проблема; од тога где се Срби рађају, лече, где се сахрањују.

–У албанском делу града је православно гробље, али Срби тамо не смеју да се сахрањују. Практично, ми више немамо своје гробље. Срби су почели привремено да се сахрањују у порти цркве. То привремено траје већ 15 година. Велико старо православно ораховачко гробље је у потуности уништено. Некако је зло кренуло још 1998. године од Ораховца. Страшни дани су били, опсада, време када су шиптарски екстремисти упали у све институције наше државе, па и у полицијску станицу. Побили су све што су могли, а много Ораховчана је отето, на десетине је страдало. У околним селима Ретимље, Оптаруша… све што је било здраво, младо српско убијено је! Научили смо лекцију, једино нас Бог чува. И само се у њега уздајемо. Ни у какву политику, политичаре, ни у какав „људски фактор”. Наравно, ми имамо много пријатеља, из целе Србије, који нас не заборављају и који су нас посећивали онда када је била права храброст дођи до Ораховца. Ту мислим на учитеље, професоре, васпитаче, медицинске раднике. Такви људи нам уливају наду, добијамо жељу и храброст да истрајемо. И свака посета из централне Србије за нас је велики дан и празник и за нашу децу. Није овде лако постојати! Свесни смо да је ово света земља, метох српски, па ако нас нема – ко ће је чувати!? Косово би било изгубљено, ако га ми дамо, а то се неће десити! Ми смо мало стадо, али изабрано!

Отац Срђан говори да је малишанима најтеже.

Деца су сада много изолованија, до пре неколико година имали смо помоћ од добрих људи, донатора, па су наша деца макар преко лета по 15-20 дана била ван Космета. За Српску Нову Годину нам је долазила Студенстка организација „Уједињена Србија”, донели су за свако дете, пакетиће, играчке, књиге. Била је то неописива радост за њих! А онда и за нас, одрасле! Могли смо макар мало, један дан, да будемо са неким, нама блиским, ко нас разуме, коме је стало да нас!

Сусрећемо се и са ђацима ОШ „Доситеј Обрадовић”. Даринка Уламовић има 10 година и добар је ђак. Пантелија Стојић је три године млађи, ту је и његова вршњакиња Александра Уламовић.

–Дружимо се у порти цркве и у нашој школи.  Нигде не смемо сами даље од наше улице. Понекад ми се чини, не само да познајемо све становнике српског Ораховца, све баке, деде, и бебе, маме и тате, него и све куце. А луталице припитомљавамо. Толико смо усамљени, ми деца Ораховца- каже нам Даринка.

Педагог школе Негован Дедић помно прати ђаке.

–Ораховачка школа има свега 48 ђака у свих осам разреда.  У гимназији је 19 ученика. Сви у школи задужени смо за безбедност ђака. А деца нам се крећу, попут заточеника у кругу од 200-300 метара. Брига о безбедности се односи и на сваку куђу. Чим приметимо, да некога нема, одмах проверавамо да ли је све у реду. До 1999. године овде је било преко 6.000 Срба. Данас, ми малобројни живимо у окружењу 36. 000 шиптара, који не крију мржњу. Понекад ми се чини да су Ораховчани с правом огорчени. Изгубили су поверење у државу Србију. Она се са нама не бави, нити уопште са Србима са Косова  и Метохије. То је више него очигледно. Стрепим да ће једнога дана, због таквих околности, у очају, напустити своја огњишта. Подсећам, Ораховац је некада био стари српски град, помиње се још 1353. године у списима цара Душана као богато виноградрско место. Цело то подручје.

Љиља Радић је понос Ораховца. Васпитачица је вртића „Наша радост”. Она је анимирала, и од страха сачувала, ораховачке малишане када је било најтеже 1998, 1999, 2004. Сада ради са 25 малишнана. „Нашу радост” помажу несебично и самоиницијативно њене колеге из вртића у Београду, Новом Саду. Годинама.

Сазнајемо да је пре месец и по дана запаљена једна српска кућа у близини сеоског винограда, а породица Срећка Симића је опљачкана. Срби у Ораховцу добијају воду када се шиптари смилују, у просеку сваких три дана им одврћу славину.  Смеће им одвозе сваких четири месеца, па је права срећа да нема зараза и болести. Српска телефонска и мобилна мрежа више година не функционишу. Једина веза са светом им је аутобус за Косовску Митровицу (70 км) који саобараћа два пута седмично. И то је на њихову одговорност, јер им нико не гарантује живот. На излазу из села је споменик пострадалим Србима од 1998. до 2004. Списак жртава је огроман.

БИЉАНА ЖИВКОВИЋ

                                                           Записала Биљана Живковић

1 reply »

  1. Жао ми је али овај текст никако не може да спада под „Православље“. Можда под „продато Православље“ „Екуменизам у Србији“ и слично али никако другачији. О. Стефан, игуман тог манастира, међу првима је одбацио послуђност свом духовном оцу и канонском Епископу а Владики рашко-призренском, Г. Артемију.
    Први је тражио „канонски отпуст“ и премештај, међу првима у овој нашој епархији почео да служи по новом, „исповедао“ и „духовно руковосио“ чада чак и са изричитом забраном надлеђног епископа Артемија! Послушање заповести се сводило на исповедање без епитрахиља!!! Затим су поједини и донекле „безазлени“ детаљи са исповести били препричавани међу народом! Онда је, када је први пут у овој епархији служио по новом, у манастиру Дубоки Поток, почео да галми гото се одузевши због питања „зашто и он служи по новом“. Много је тога иза леђа радио Владики Артемију а онда се јавно придружио теодосију и осталим безаконицима убеђујући своја збуњена (део је одлично упознат) чада да ће они који су „уз Артемија спознати антихриста“.
    То, драги моји, није Православље.

    Свиђа ми се