ДРУШТВО

Миша Матић: Истина испод брозне кринке


Миша Матић: Истина испод брозне кринке

04 април 2013 Миша Матић, Видовдан.орг

Политичка трилогија песника и философа Пра Милана (Младеновића) од Лужице под оригиналним и оптимистимичким заједничким називом Крај брозног времена (1. „Мефистотофеловски загрљај Запада“, са називом „Крај брозног времена“, 2. „Рађање и пад Слоброзаније“, 3. „Ђидогеџованија“), нажалост нема оптимистички свршетак. Прва два тома угледала су светлост дана 2001. године у издању Сфаироса, а трећи ће нам ускоро у оквиру новог допуњеног издања већ укупним насловом дела Бескрај брозног времна обелоданити (тренутан) песимистички исход борбе са «брозном немани».

Оно што посебно привлачи пажњу читаоца јесте специјалан језик који је Пра Милан од Лужице изумео, његов Речник брозоте којим је ово дело написано, а ауторови преводи њеног наслова на више језика (The end of titorible time, La fin du temps titorible, Das Ende der brozame Zeit) показују да се феномен брозоте може универзализовати.

Ова књига открива све брозне тајне и скида маске са лица безмало свих учесника у брозним заверама обесмишљавања свих сегмената српског друштва. Уводећи нас у грозоте брозног времена, почев од догађаја и детаља од пре више од 4 деценије, Пра Милан приказује највећу брозоту или грозоту, како ком драго, да посебно млађу публику на самом почетку упозна са несрећом коју је имао наш једини нобеловац Иво Андрић, да умре на исти дан када и комунистички руководилац, брозни сарадник Вељко Влаховић. Брозно време је донело такав апсурд, да се смрт нобеловца не огласи у јавности, како би се сва пажња усредсредила на смрт човека који је прошао пут од злочинца до преваранта. Његова последња забележена превара је она када је 1968. већ преварене студенте – демонстранте са Црвеног универзитета Карл Маркс превео жедне преко брозне воде, да би им сам Броз признао да су у праву, потврђујући тиме да су сви само учествовали у скарадном пројекту брозлогласне Удбе.

Овим почетком Пра Милан од Лужице почиње разоткривање пројекта Броза и Удбе, који почиње „Тетка Десом и чика Титом“, продужава Ђидом и Геџом и њиховом „Ђидогеџованијом“, а завршава Слоброзаном и Брозосауром и њиховом „Слоброзанијом“ која ће „удбацивањем камелеонског штаба“ на челу са бившим секретаром комунистичког главешине и незваничног папског нунција Мике Шпиљка („комунистички и демократски џокер“) и „црвеним војводом“ („дворска луда на двору Карађорђевића“) – „један без другог нису ни један ни други“, констатује Пра Милан – најпре прерасти у криптопатриотску „Троброзанију“, потом њеним свргавањем у криптодемократску „Коштуњаву ђинђокатију“.

Демаскирање овог пројекта када је он још био у повоју (а смишљали су га седамдесетих у Лондону, како сазнајемо, под капом „Нове демократске алтернативе“), довешће аутора од оптужења, суђења и затвора, до 40 дана штрајка глађу, трајног одузимања и спаљивања његових Париских дневника, до дуготрајног потоњег прогона и голготе. Зарад текстова под (разоткривеним) псеудонимима у париском емигрантском часопису „Савременик“ и контаката са политичким емигрантима брозни тужилац и квалификују га као непријатеља народа и коловођу петочлане групе за рушење социјалистичког уређења. У групу непријатеља српског народа сврстана је и велика Олга Луковић Пјановић. Овај бизарни судски поступак одводи 1984. Пра Милана од Лужице на 14-месечну робију. Ухапшен је на повратку са свадбеног пута.

Кроз многа сведочанства и документ, видимо, међутим, да у покушају унапред пројектоване безуспешне одбране доктора философије, песника и свестраног уметника, учествују управо они људи који су учесници већ поменутог пројекта, лажни покајници из брозне сфере. Лажне патриоте, лажне демократе, бивше убице, полтрони и жбирови… То су ти исти људи који на прву страну најзначајних новина постављају преваранта, каквих је било на стотине, а јединог нобеловца стављају у фрижидер на недељу дана. Пратећи њихово деловање, аутор долази до момента да та групација преузима власт од својих идеолошких предака и твораца читаве брозне завере и против српског народа и против српке државе. Србија након тога постаје полигон за њихова међуфракцијска разрачунавања. Те фракције су попут гостију који се кладе ко ће од њих попити више домаћиновог пива. Победник добија власт над укућанима, а домаћин задужење да оде у продавницу по још пива за жедне и незајажљиве госте. Њихова брозота у том пројекту, коју нам својим делом открива Пра Милан од Лужице, иде дотле да се једнократно троше људи који могу и хоће да пруже и оставе свом народу и својој држави Србији, и бацају на друштвену маргину и у „грађанску смрт“ попут какве израубоване ствари. Жртва те методе је био и сам аутор, коме се не може оспорити ни знање које стекао докторирајући на Сорбони ни искуство стечено у брозном казамату. Пошто нису успели да га увуку у круг лажних дисидената и комунистичких фракционаша, видимо га на идеолошком челу такозваних опозиционара који га испрва злоупотребљавају да се докопају његових идеја и политичких творевина, да би га се у првом погодном тренутку отарасили.

Када би се прегледао списак имена оних који су лажно били на страни Пра Милана од Лужице, видела би се имена попут стаљинистичког оца српске демократије Мићуновића (који справља, пије и нуди „демокраћу“), поетесе Мунире, кћери Махмудове, која се куне Брозу (одржала је своју заклетву, преносећи је на брозне наследике), разних бивших и будућих секретара комитета и чланова ЦК а сада перјаница „надстраначке братије“, преко тобожњих најљућих слоброзних опозиционара-троброзанаца Дрка Вашковића (Слоброзан Миловук, цитат ПМодЛ ) и војводе Воје (Слоброзан Милошешељ, цитат ПМодЛ), „чланова тајног Централног комитета Комунистичке партије на радном месту шефова опозиције“, како читамо у књизи, па све до сецикеса „Шолоша и Пароша“ и „крештавог таламбасања Ђинђа-корњача Микеланђелића, Рафаелабуса, Леонардинкића и осталих Донателохранитеља“. Сва њихова непочинства Пра Милан разобличује као њихов непосредни сведок . Као што је у свом политичком тестаменту „Од Броза до ДОС-а“ то учинио проф др Никола Милошевић са другосрбијанском фракцијом, то овим делом чини др Милан Младеновић, са фракцијом оних првих, али дајући нам везу између те две фракције, коју су успешно прикрили чак и поред таквог проницљивог цинизма који је поседовао проф. др. Никола Милошевић у борби са овом наказном појавом.                        

Разобличујући их, често и на духовит и бруталан начин, аутор нам јасно показује да су све брозне комунистичке фракције успеле у свом обесмишљавању српског друштва, али нам својом вером у људе доказује да се борба за слободу и правду против „Мефистовеловског загрљаја Запада“ мора наставити, као „Следећи рат Драже Михаиловића“, рат за осмишљавање жртве највећег моралног победника над Брозовим неморалом. Тај неморал се пропагира до дана данашњег. За Пра Милана од Лужице реч предаја не постоји, до краја брозног времена.

Тај феномен овако описује један брозни зликовац и братоубица: Револуција која тече! Иако Пра Милан од Лужице констатује да брозна револуција још тече, бориће се док тај погани ток не истече из свих сливова ка српској памети.

Београд 2. април 2013.