ШТРБАЦ: „Србија га предала, Хрватска убила“

Србин, избеглица из Славонске Пожеге, Рајко Милошевић (54), умро је у среду, у затвору у Осијеку, чекајући ревизију процеса у којем је, 2004. године осуђен у одсуству на четири и по године затвора због наводних ратних злочина почињених у Вуковару.

30. 03. 2013. Ђ. Баровић – Вести, фото: Фонет, за ФБР приредила Биљана Диковић

Рајко је осуђен на правди Бога: Саво Штрбац
 

Милошевић је ухапшен у Србији 2011. на основу међународне потернице Бироа интерпола у Загребу, а изручен је следеће године, иако је већ тешко оболео од рака једњака. Ова болест је највероватније и разлог смрти.
Директор Веритаса Саво Штрбац каже за „Вести“ да је случај Рајка Милошевића један од најупечатљивијих примера хрватске злоупотребе правосуђа, Интерпола, али и кршења права избеглица од стране Србије.

Ухапсили 23 Крајишника

Према подацима Веритаса, на основу ових потерница, у Србији су ухапшена 23 Крајишника. Тројица су до сада изручена Хрватској, један процес екстрадиције је у току, док су остали поступци обустављени. Од 23 ухапшених, седморици се судило или се и даље суди пред Већем за ратне злочине у Београду, након што је хрватска уступила њихове предмете српском правосуђу.

– Милошевић је умро у најгорим мукама, у завршној фази метастазе рака, чекајући одобрену обнову процеса. Умро је у ћелији коју је делио са 39-годишњим Раденком Радмиловићем, кога је Србија такође изручила Хрватској на основу интерполове потернице неколико месеци раније.

Заједно су, пре девет година, и осуђени у одсуству за ратни злочин, односно наводно малтретирање неких Хрвата у Бањској. Раденку је почео обновљени поступак и највероватније ће бити ослобођен, а Рајко, ево, није дочекао слободу – каже потиштено Штрбац.

Према његовим речима, Хрватска је процесуирала њих двојицу за недоказан злочин, али зато ништа нису учинили да изведу пред суд људе који су 1991. године извели једно од најмоструознијих етничких чишћења.

***
Сахрана без новца

Саво Штрбац каже да је Рајков син Драгиша (30) отишао у Хрватску како би сахранио оца, зато што није имао новца да га превезе и сахрани у Србији.
– Мука са српским избеглицама је и у томе што у селима одакле су више нема никога, па је и Драгиша једва пронашао тројицу Срба који ће му помоћи да ископају раку и сахране овог мученика – каже директор Веритаса.

***

– И Милошевић и Радмиловић су из Пожешке котлине, односно 26 села подно Папука и Псуња из којих је већина Срба морала да побегне на основу невероватне писане наредбе Кризног штаба Пожеге, од 28. октобра 1991. године. То је била прва и једина наредба такве врсте у Европи после Другог светског рата и представљала је директан доказ свесног прогона Срба у Хрватској – каже Штрбац.

Покојни Милошевић је са већином својих сународника послушао то писано наређење, а у селима су остали углавном стари и непокретни.

– Током те акције убијено је 67 Срба, махом стараца, међу међу којима и Рајкова мајка Милева Милошевић (1938), која је убијена наочиглед њене мајке Драге Радисављевић, а затим спаљена заједно са кућом. Међутим, и поред очигледних доказа да је у ових 26 села спроведено етничко чишћење до данас нико није одговарао – наводи Штрбац.
***
 
Избегличка мука

Ухапшени Рајко Милошевић се по прогону из Шњегавића привремено настанио у Бапској у општини Илок, у источној Славонији, одакле је почетком 1997. године, приликом „мирне реинтеграције“ Славонско-барањске области у уставноправни поредак Хрватске прешао у Србију и настанио се у Лаћарку код Сремске Митровице. Ту је живео све до дана хапшења, кад га је полиција привела током рутинске, саобраћајне контроле.

***

Директор Веритаса истиче да је случај Милошевића још један од очигледних примера злоупотребе Интерпола од стране Хрватске.
– На основу потерница из Загреба, широм света је до сада ухапшено 117 Срба из Хрватске, од којих су 35 екстрадирани у Хрватску. Од овог броја, седморица су већ ослобођена свих оптужби, док је против осморице оптужба одбијена или је поступак обустављен након преквалификације дела ратног злочина у оружану побуну.

– Међутим, овде лежи још једна замка за све те несрећенике, јер преквалификацијом дела они аутоматски губе могућност да траже обештећење за време проведено у притвору – истиче Штрбац.