Биљана Диковић

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: УЖАСНЕ ПОРУКЕ ОДЛАСКА СРПСКЕ ТРОЈКЕ У БРИСЕЛ


ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: УЖАСНЕ ПОРУКЕ ОДЛАСКА СРПСКЕ ТРОЈКЕ У БРИСЕЛ

Од посете српске тројке Бриселу Србија нема чему да се нада: даће све, а добити саопштење да има европску перспективу

09.03.2013. Нови стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

Дачић Николић Вучић

За неку свеобухватнију анализу свега што се дешава у Бриселу и дугорочне последице – а везано је за тзв. српско-албански дијалог – боље је сачекати крај свега и посматрати ствари са одређене временске дистанце. Међутим, за оцену текућих корака и евентуалних краткорочних последица то и није потребно. Постоје одређена правила у дипломатији, спољној политици и политичком преговарању, на основу којих се ствари могу сагледавати и формирати судови. У складу са тим, треба истаћи четири разлога зашто је најављени заједнички одлазак српског тројца – шефа државе, премијера и потпредседника Владе у Брисел – лош.

1.

Колективни одлазак српске делегације у Брисел, а без икаквог помињања да је нешто тако планирано да се учини и са албанском страном, говори нам да ће притисак до краја преговора бити искључиво вршен на Србију. Дакле, нема никаквих разговора о компримису, историјском договору, помирењу и осталом што је већ помињано како би се „преговори“ оправдали. Или ће Србија учинити све што се од ње тражи или ће је ЕУ окривљити за неуспех „преговарачког процеса“. Оптужба да је Србија поново крива за нешто носиће са собом и неке конкретне мере, а шта ће то конкретно подразумевати, вероватно ће бити саопштено српској тројци у Бриселу. На крају, представници Србије су дали за право званичницима ЕУ да се овако брутално понашају према Србији. Нису до сада успели да издрже ни најмањи политички притисак. Па зашто би онда издржали и овај.

2.

Притисак на српску страну значи да ће се морати улазити у нове противуставне аранжмане, али значи и да су решења која су већ написана у супротности и са чувеном резолуцијом Народне скупштине. Прво, што се противуставних решења тиче, последице свега ће бити много шире него што то наручене анализе показују. Уколико државни врх свесно крши Устав – па још то и не крије, већ се изјављује како ће грађани имати разумевања за противуставне резолуције – онда не треба очекивати ни да ће грађани поштовати Устав и законе земље у којој живе. Не треба ићи предалеко, већ поставити питања: зашто плаћати ТВ претплату? Зашто се одазивати позивима судова? Зашто плаћати рату за кредит на основу неког давно потписаног уговора? Власт је грађанима послала поруку да не треба поштовати правни поредак, већ само бити довољно безобразан и тражити да се поредак мења и усаглашава онако како то појединцима одговара. Треба ли подсећати – тамо где нема поретка царује неред, а где је неред нема ни стабилности.

Друго, што се „противрезолуцијских“ решења тиче, то ће бити искоришћено да се појединци из власти у јавности понизе, али и да се пошаље порука свим околним државама: да никоме не падне на памет да сам о нечему размишља, нешто предлаже и противи се предлозима из Брисела. То ће у крајњој линији значити и потпуни слом легитимитета институција Републике Србије. Избори постају непотребни, икебана која ће украшавати угао дневне собе куће у којој живимо, а све остало што се тиче величине те куће, унутрашњег распореда просторија и опремања, одлучиваће други. Можда чак више не ни амбасадори три западне земље у Београду, већ неке по статусу ниже дипломате на служби у Београду.

3.

Заједнички одлазак три тренутно најважнија човека у српској политици значи и да постоји неједнако поверење Брисела према њима. Очигледно је да западни центри моћи (разговорима у Бриселу присуствује и Филип Рикер у име САД, па се не треба залуђивати тезом како ЕУ самостално одлучује о свему) на једног од тројице српских званичника могу да се ослоне мало, на другог много, а на трећег у потпуности. Ко ће какву улогу одиграти показаће дани и недеље пред нама, тек ово указује на велико нејединство у врху српске власти. То слаби српску позицију и може додатно дестабилизовати унутрашње прилике у земљи.

Како? Једноставно, запад ће играти на најкооперативнијег који ће добити низ концесија неопходних за што је могуће бољи резултат на предстојећим изборима, а заузврат ће морати да се већ сада, много пре избора, разрачуна са једним или чак обојицом из ове тројке. Није то нешто до сада невиђено у земљи Србији, али све добија нову димензију када се стави у контекст текућег „косовског циклуса“. Дестабилизација Србије оставља косовско-метохијским Албанцима толики маневарски простор да могу да бирају начин на који ће заокружити државност тзв. републике Косово.

4.

Посматрано са протоколарне стране, овако организован одлазак српске тројке је ужасно лош потез. То представља прихватање колонијалног статуса. Запад може посматрати Србију – као у осталом и преостале балканске државе – својом колонијом, али зашто би се Србија са тим саглашавала? Сваки „политички метар“ наше слободе је додатних један посто шанси да можемо утицати на сопствени развој и живети боље. Можда се некоме чини да то и није нешто, али – шта је алтернатива. У историји није забележен пример колоније која се развијала.

Елем, Србија има свог овлашћеног преговарача – председника Владе, има и уставног чиниоца који је представља у иностранству – председника државе, па, ако је било потребно размотрити техничку или политичку страну „преговора“, пут Брисела је могао поћи један од њих двојице. Ако су желели да у преговоре директно укључе и потпредседника Владе, требало је да он сам отпутује или можда у заједничкој „владиној делегацији“ са премијером.

Уколико, како је већ истакнуто, не постоји поверење или се жели извршити притисак на званични Београд, онда је делегација на високом нивоу из Брисела требало да дође у Београд и разговара са њима тројицом појединачно или евентуално на заједничком састанку. То би имало значење да нас Брисел схвата као равноправну страну у преговорима или да барем жели да нас саслуша. То би била и наша порука да постоје неки прагови који се не прелазе, а који се тичу самопоштовања и личног достојанства.

За даље анализе, шире и дуже, биће времена. У овом тренутку, може се закључити да од посете српске тројке Бриселу Србија нема чему да се нада. Као, уосталом, ни три српска представника на које ће бити извршен стравичан притисак. Њима ће бити остављен простор да само разговарају о томе како да се јавности у Србији представи да су пристали на све. У том контексту, један инвентивни бриселски бирократа већ је пре неколико дана предлагао да се „ово“ може превазићи једним саопштењем за јавност Кетрин Ештон, а, ако баш буде морало, и неког органа ЕУ.

Србија ће тако дати све што се од ње тражи, а заузврат ће добити саопштење да има европску перспективу. Можда ће бити најаве и неких нових инвестиција. А можда Србија добије и датум. Па тако постане прва држава у историји која је мењала територију за датум. А зашто би нам Брисел и понудио више када смо достојанство још раније мењали за обећања.