Тетка Зорка

Сава Росић

Једанаесте вечери по Савиндану 2013. л. Г. у Београду би представљена књига „Јасеновац и сребренички мит“ Биљане Живковић у којој су забележени разговори са академиком Србољубом Живановићем, мр Лазаром Лукајићем, Миливојем Иванишевићем, као и преживелим мученицама Смиљом Тишмом и Зорком Скибом. О књизи су коју реч изнели пуковник др Милоје Пршић, историчар Миливоје Иванишевић и сама Биљана Живковић, једна од ретких новинара који не дувају у евроунијатске дипле него вредно прикупљају сведочења за повесницу србскога народа. Скуп је благословио јереј Милорад Средојевић.

Окупљени у клубу „Боготражитељ“ у Иван-беговој 7, уроњени у море ћириличних књига благородне садржине, манастирских вина и шљивовица, природних мелема, тихе звуке песнопенија, окружени иконама, спремали смо се да дочекамо старицу у чијем животу се огледа судбина србскога народа у 20. веку.

Зорка Скиба још носи усташки рез на врату

Зорка Делић-Скиба као девојчица је преживела истребљење читаве своје породице, клање у логору, брисање памћења… а потом смогла снаге да згули наметнуту јој однарођену самосвест и на заласку живота, затомивши бол, проговори о ономе што никакве лажи не могу потрти. Било јој је тешко да то искаже, пошто свака реч призива сећања претешка и за оне најокорелије, а камоли за нејако дете које још увек живи у њој, и даље тражећи одговор на нêмо питање: ЗАШТО!?

Слушали смо је, дубоко потресени, и сами немоћни да пружимо одговор. Као и на питање њене кћерке – зашто је ускраћена за срећу да има баку и деку? Зашто о њима има само мрвицу сећања из друге руке – од случајног саговорника који их је познавао?

Наврла ми је помисао на нашега јунака ђенерала Ратка Младића, треће поколење у породици које није запамтило оца, па и на мога деду Николу, 1914. одметнутог у гору како не би морао да у аустроугарској војсци убија Србе, и после три године лова усмрћеног 1917. године, тако да је и моме оцу Константину у четвртој години живота одузет отац… А и ја сам ускраћена за деду… Ово помињем само зато што ретка србска породица нема сличну причу…

Тетка Зорки – сестри свих наших мајки – с поштовањем сам пољубила руку, захвална што нас је, затомивши сопствену муку, без имало мржње, својим сведочењем подсетила на то ко је у злосрећном 20. веку заиста био Жртва. Могу плаћени гласноговорници до миле воље таламбасати по својим „слободним и независним медијима“ о томе како „морамо рашчистити са својом мрачном прошлошћу“ коју истиха спретно „спинују“, о геноциду у појединачно узетој варошици, могу се неовлашћено извињавати сваком ко не жури на воз, могу из петних жила упињати да спрече оглашавање праве Истине – не вреди! Невоља је у томе што су у лажи кратке ноге, и све њихове куле у песку громогласна Истина неумољиво растаче. Кад-тад.

Тетка Зорка се опростила од присутних и са својом кћерком отишла у ноћ – и у србску повесницу. Неким другим незаслужено приређују свечане дочеке, незаслужено додељују награде, незаслужено пишу хвалоспеве… Ипак, то им не даје улазницу за Вечност. У нашим срцима остаје урезано само оно што вреди. И само то поколења памте. Анационални другосрбијанци мисле да жаре и пале, уобразивши да су Неко… А народни песник одавно је пресудио: „Нетко бјеше Страхињићу бане“. Јер је чојство највеће јунаштво. А када се и ова силна прашина коју су подигли слегне, поновиће се:

А дервиш му право проговара:
„Страхин-бане, ти соколе Србски!
Твоме ђогу и твоме јунаштву
Свуд су броди, ђе гођ дођеш води.“

Србија је велика тајна – што рече Десанка Максимовић. И бива да свако злодело дође на видело и да свакоме на крају по правди пресуди онај прави Суд. Завршавам речима Бране Црнчевића:

Велики је посао Господ одредио
Растку Немањићу
ни мањег народа ни више уморених
Срећни пастири живе причешћују
Он је од Бога страшну милост измолио
да мртвим Србима последњу причест даје
Јеси ли се уморио Свече

*

Поглед голи као душа боли
цвиле људи пламте апостоли
Михајло се том пламену не да
он без речи палицркве гледа

Бог је Вишњи одредио Њему
да све види сведочи о свему
На Суду ће рећи у тишини
шта се збило у цркви у Глини

Амин, Боже дај!