ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ: НЕЖНА ДУША У ПЕСМИ ЗАПИСАНА – 20 ГОДИНА СА АНЂЕЛИМА

Десанка Максимовић рођена је 16. маја 1898. године у Рабровици код Ваљева, а умрла 11. фебруара 1993. у Београду. Била је србска песникиња, професор књижевности и члан Српске академије наука и уметности.

11.02.2013. извор: ФБ Зоран Вељковић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Десанка Максимовић у време изласка прве збирке песама 1924.

Била је најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах послије њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премјештај те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а Гимназију је завршила у Ваљеву. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.

Студирала је Филизофски факултет у Београду на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. Након дипломирања на Филозофском факултету, Десанка је најпре радила у обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала пјесникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата отишла је у пензију, али се у службу вратила 1944. иу истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. године изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965 . за редовног члана.

У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, преминула је у Београду. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око 50 књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповједачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Пјесма је објављена тек после рата.

Најзначајнија дела Десанке Максимовић су:

Песме (1924)
Врт детињства, песме (1927)
Зелени витез, песме (1930)
Лудило срца, приповетке (1931)
Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1931, 1943)
Гозба на ливади, песме (1932)
Како они живе, приче (1935)
Нове песме (1936)
Распеване приче (1938)
Загонетке лаке за прваке ђаке (са Јованком Хрваћанин, 1942)
Шарена торбица, дечије песме (1943)
Ослобођење Цвете Андрић, поема (1945)
Песник и завичај, песме (1945)
Отаџбина у првомајској поворци, поема (1949)
Самогласници А, Е, И, О, У (1949)
Отаџбино, ту сам (1951)
Страшна игра, приче (1950)
Ветрова успаванка (1953)
Отворен прозор, роман (1954)
Пролећни састанак (1954)
Мирис земље, изабране песме (1955)
Бајка о Кратковечној (1957)
Ако је веровати мојој баки, приче (1959)
Заробљеник снова (1960)
Говори тихо, песме (1961)
Пролећни састанак (1961)
Патуљкова тајна, приче (1963)
Птице на чесми, песме (1963)
Тражим помиловање, лирска дискусија с Душановим закоником (1964)
Хоћу да се радујем, приче (1965)
Ђачко срце (1966)
Изволите на изложбу деце сликара (1966)
Прадевојчица, роман (1970)
На шеснаести рођендан, песме (1970)
Празници путовања, путописи (1972)
Немам више времена, песме (1973)
Летопис Перунових потомака, песме (1976)
Песме из Норвешке (1976)
Бајке за децу (1977)
Ничија земља (1979)
Ветрова успаванка, песме за децу (1983)
Међаши сећања, песме (1983)
Слово о љубави, песме (1983)
Памтићу све (1989)
Небески разбој (1991)
Озон завичаја (1991)
Зовина свирала (1992)

Десанка Максимовић

*Ко хоће да доживи чудо*

Ко хоће да доживи чудо
мора имати срце невино
као млеко,
не сме бити уображенко,
јер такву створу
доживети чудо је тешко.

Ко хоће детињу радост да нађе
мора умети да опрости
оном ко му подмеће клопке и замке,
и оне ће се претворити
у кочије, лађе
и у санке.

Ко хоће да доживи чудо
мора се радовати као ласте,
мора му бити дато
да може и заплакати обилато
и кад до дечака већ одрасте.

Ко хоће да доживи чуда
мора веровати да она постоје
у свету свуда,
да покрај звезда што их видимо
и невидљиве звезде се роје.

Мора веровати међ’ гласовима
који допиру до нашег уха
у тихо вече
да их још исто толико има,
да и песма за коју немамо слуха
сваки час украј нас протече.

Ко хоће да доживи чудо
не сме згазити на стази мрава,
не сме каменом птице да туче,
јер од двораца где чудо спава
та нежна бића чувају кључе.

***

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ ГОВОРИ СВОЈУ ПЕСМУ „ГРАЧАНИЦЕ“

Десанка Максимовић

ГРАЧАНИЦЕ

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку         
као срца предака, Грачанице,
или бар да светитељи с твог иконостаса 
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине вазнети 

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,
у Каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.