Биљана Диковић

Дејан Мировић: Шта је ЕУ донела БУГАРСКОЈ и РУМУНИЈИ


Дејан Мировић: Шта је ЕУ донела БУГАРСКОЈ и РУМУНИЈИ

Шта су предности, а шта су негативни резултати Бугарске и Румуније у економској области док су се припремали и после уласка у Европску унију. На ово питање одговори су у наредна два чланка. Због истине о ЕУ о којој нам свакодневно говоре представници власти у Србији, којима изгледа једино није јасно да тај пут није добар, за разлику од народа Србије коме је већ све јасно, ови текстови дају одговоре на многа наша питања…

06.01.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

bulgaria romania

ШТА ЈЕ ЕУ ДОНЕЛА БУГАРСКОЈ

Дејан МИРОВИЋ | 03.02.2013 | 00:01 Фонд стратешке културе

Бугарска је десетак година “испред“ Србије на такозваном путу ка ЕУ интеграцијама. Софија је још 1993.године потписла Споразум о придруживању  (European Union Association Agreement  или уговор еквивалентан ССП-у између Србије и ЕУ од 2008.) са Европском заједницом. Године 2000. Бугарска је добила статус кандидата за ЕУ (Србија тек 2012). Године 2004. Софија почиње преговоре о чланству са ЕУ (Србија још увек нема чак ни датум за отпочињање преговора, који је очигледно условљен статусом Косова и Метохије). Коначно, 2007. године Бугарска постаје чланица ЕУ.

Шта је тих 10 година “предности“ у односу на Србију донело Бугарској у економском и друштвеном смислу?

Према подацима Националне службе за запошљавање Републике Србије и Уније послодаваца, бугарски држављани у протеклим годинама масовно долазе у Србију да раде као надничари на пољима, конобари и грађевински радници.[1]

На пример, један од тих надничара је био и Димитар Маничев, младић од 36 година. Он је 2012. године радио на једној њиви у Мрчајевцима заједно са групом својих сународника. На питање новинара зашто се прихватио тог тешког посла ван своје земље, младић из ЕУ је  одговорио: “Нема везе што смо у Европској унији, нама је исти ђаво. Код куће нема посла. И да има цене су немачке а плате бугарске. Да ми је добро, не бих долазио у Мрчајевце да вадим кромпир“.[2]

Истовремено, иако је Бугарска  већ 5 година чланица ЕУ, у Немачкој, Француској, Британији, Аустрији, Холандији. Луксембургу, Белгији, Ирској и Малти, од бугарских радника се захтева да имају радне дозволе. Дакле, за  Бугаре у тим земљама не важе  познате и деценијама глорификоване “четри велике слободе“ ЕУ. Или, за Бугаре не важи члан 45. став 1-2, Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора) у којем се наводи: “Слободно кретање радника је осигурано унутар Уније… Оно обухвата укидање сваке дискриминације, засноване на држављанству, између радника држава чланица у погледу запошљавања, награђивања и других услова рада“. 

Такође, уместо да након приступања ЕУ опада број сиромашних у Бугарској, дешава се управо супротно. Тачније, у протеклих 10 година значајно расте број сиромашних грађана у Бугарској. Следећа табела то показује.

Популација испод границе сиромаштва у Бугарској пре и после ступања у ЕУ.

[3]

Година У процентима
2002. 13,4
2008.  21

Посебно је забрињавајући податак о паду броја становника Бугарске у протеклој деценији. Тачније, у деценији када је Бугарска добила кандидатуру за чланство у ЕУ, затим и отпочела преговоре о чланству и коначно, када је постала чланица ЕУ, изгубила је око 700.000 становника (или око 10 % укупног становништва). Наравно, страховити пад броја становника у периоду од 10 година се  може објаснити и емиграцијом Бугара на Запад (где раде слабо плаћене послове, пре свега у Италији и Шпанији). Али, и негативном стопом наталитета и лошим друштвеним и економским условима након уласка Бугарске у ЕУ.

Прецизније,  податак о губљењу скоро 10 % становништва само у једној деценији, показују и да би стопа незапослености (која је такође скоро двоцифрена) била још веће да нема исељавања из Бугарске. Тачније, неколико стотина хиљада Бугара ради у Италији, Шпанији и другим земљама ЕУ. (Углавном се ради о  грађевинским радницима и болничарима за негу старијих особа признају и извори блиски ЕУ).[4]

Следећа табела показује пад броја становника у Бугарској пре и после ступања у ЕУ

[5]

Година У милионима
2001. 7,7
2012.  7

Такође, у тој истој, (“европској“) деценији у периоду од 2001-2011, за неколико пута је порастао спољни дуг Бугарске. Године 2000.он је био приближан дугу Србије. Међутим, већ 2011. године је био  већи од спољног дуга Србије.

Раст спољног дуга Бугарске  пре и после ступања у ЕУ;

Година У милијардама долара
2000. 10.4
2011. 46.8

Овакав вртоглави раст спољног дуга Бугарске (вероватно и дужничка криза у суседној Грчкој и земљама јужне Европе чланицма ЕУ попут Шпаније и Италије) је натерала Софију да одустане од приступања евро зони 2012. године. Са друге стране, у српској политичкој и стручној јавности нема расправе на тему да ли је евро као валута добар за источну Европу и нове чланице. Или, ниједан српски министар или већински део јавности и елите и  не помишља да изнесе став сличан ономе који је изнео бугарски министар финасија Симеон Ђанков : “Променили смо мишљење, као и јавност. Тренутно не видим никакву корист од усласка у евро зону“. [6]

Такође, скоро безусловна оријентација ка тржиту ЕУ и Немачкој као главном спољнотрговинском партнеру (уместо као у ранијем периоду ка Руској Федерацији) је довела и до раста спољнотрговинског дефицита Бугарске. Следећа табела то показује.

Раст спољнотрговинског дефицита Бугарске у америчким доларима пре и после ступања у ЕУ;

Година У милијардама долара
2000. 1,1
2011.  2

 

Такође, порастао је и бугарски  буџетски дефицит у периоду 2000-2011. године. Прецизније, у том периоду буџетски дефицит је порасто за преко 15 пута.

Раст буџетског дефицита  Бугарске у америчким доларима  пре и после ступања у ЕУ;

 

Година У доларима
2000. 70 милиона
2011. 1,1 милијарди

 

Да би економска ситуација била још тежа у Бугарској, након ступања у ЕУ 2007. године ова земља није добила ни обећана средства од Брисела. Оправдања за такво поступање Брисела су разна. (И мењају се из године у годину). На пример, иако је 2007. године успешно окончала разговоре о ступању у ЕУ (једна од тема преговора о чланству је била и борба против корупције) Бугарској су већ следеће 2008. године, блокирана  средства у висини од 500 милиона евра. Оправдањеза такав поступак је била недовољна “борба“  против корупцијеу Бугарској. Али,  како та  корупција у бугарском државном апарату није била уоченаод стране Брисела само годину дана раније, када је Бугарска ступила (уз велико славље и обећања) у ЕУ?

У истом (једностраном) контексту, Брисел је и у јуну 2010. године блокирао 106 милиона евра новца намењних за програм “Рибарство“ који је требало да траје до 2013. године. Оправдање јетада било нађено у “неажурности чиновника “ у Софији.[7]

Коначно, у извештају о Бугарској  који је у јулу 2012. године урадила комисија француског Сената за европске послове, износи се (када је реч о европским фондовима), да је Бугарска је искористила само 19 % свих средстава која су јој обећана за период 2007-2013. (Ради се о суми од 6, 9 милијарди евра).[8] Дакле, од обећаних од стране Брисела  6,9 милијарди евра , Бугарска ће након усласка у ЕУда до 2013. године добити само око 1, 3 милијарди евра (ако се настави садашњи тренд у релацијама између Софије и Брисела).

Или, у просеку, уместо обећаних 1,3 милијарде годишње, Бугарска ће моћи да рачуна у пракси, на реалних око 250 милиона евра. Наравно, у ову калкулацију није унет износ средстава који ће бити (фактички) додељени консултатима и фирмама из ЕУ који раде на територији Бугарске . Ако би се урачунала и та средства, онда би тај износ од 250 милиона “реалних “ средстава из ЕУ био још мањи.


[2]“Политика“ од 8.октобра 2012. према http://www.balkanmagazin. Дмитар Маничев из земље чланице ЕУ истиче и да поред повољних природних услова за пољпоривреду у Бугарској, он нема никакве шансе као произвођач: “Село ми је у равници, рађају паприке и парадајз, али немам коме да продам, или немам рачуницу да гајим  Кад у пролеће посејем лубенице, на лето довезу из Грчке и Турске у Пловдив и продају за за пет динара“.

[4] http://www.euractiv.rs/eu-prioriteti/ 29.12. 2011.Они шаљу око 700 милона евра годишње у Бугарску, и то је вероватно основ за чување социјалног мира.

[7] Тањуг 22.6. 2010.

****

ШТА ЈЕ ЕУ ДОНЕЛА РУМУНИЈИ

Дејан МИРОВИЋ | 05.02.2013 | 00:02 Фонд стратешке културе
 

Румунија је  1993. године потписала  Споразум о придруживању (Европски споразум или Europe Agreement) са ЕУ. Године 1995.је поднела кандидатуру за чланство у ЕУ. Првог јануара 2007.године Румунија је постала чланица ЕУ (навршава се 6 година од када је Румунија постала чланица ЕУ и две деценије од када је отпочела придруживање ЕУ). У том периоду ( 1993-2012.), Румунија није напредовала у већини економских и друштвених показатеља, напротив. Следећа табела показује пад броја становника од око 2 милиона у “европском“ периоду Румуније од 1993-2011. године.

 

Пад броја становника Румуније у периоду 1993-2011. године;[1]

Година У милионима
1993.  23
2011.  21

Да се не ради само о емиграцији становништва у западну Европу, показују и подаци о просечном животном веку мушкарца у Румунији. Тачније, здраствена заштита и услови живота Румуна су очигледно такође погоршани (иако би било логично да се продужава животни век јер медицина напредује) у периоду1993-2012. Животни век  је у 1993.години  износио 71, а у 2012.години (након скоро 6 година чланства)је опао у односу на 1993.[2]

Такозвани европски пут Румуније је донео и раст спољног дуга након потписивања Споразума опридруживању .Тачније, од 1993.до 2005.спољни дуг ове државе је порастао за неколико пута. Године 1993.спољни дуг је износио само 4 милијарде долара, а две године преуласка у ЕУ  дуг је (2005.године) достигао скоро 10 пута већу суму од око 35 милијарди долара.

 

Раст спољног дуга  Румуније у милијардама доларанакон потписивања Споразума о стабилизацији и добијања кандидатуре за ЕУ и почетка преговора о чланству,  у периоду 1993-2005.

 

Година У милијардама долара
1993. 4
2005. 35

 

Спољни дуг Румуније је наставио да расте и након ступања ове земље у ЕУ. Тачније,уочи ступања у ЕУ, 31.децембра 2006. године је износио 42милијарде долара.Пет година касније (у децембру 2011.) спољни дуг Румуније достигао је 3 пута већу суму,  од 127 милијарди долара.

 

Раст спољног дуга  Румуније у милијардама долара  пре и после уласка у ЕУ у периоду 2006-2011.

Година У милијардама долара
2006. 42
2011. 127

Након уласка Румуније у ЕУ порастао је и спољнотрговински дефицит ове  земље. Укидање царина у трговини са ЕУ је довело у неоповољан положај румунску привреду. Последица је велико повећање спољнотрговинског дефицита.

 

Раст спољнотрговинског дефицита Румуније у америчким доларима пре и после уласка у ЕУ

Година У милијардама долара
2004. 5
2011. 11

Након уласка Румуније у ЕУ порастао је и буџетски дефицит ове државе. Тачније, огромни издаци за отплату спољног дуга директно су се одразили и на буџетски дефицит.

 

Раст буџетског дефицита Румуније у америчким доларима пре и после уласка у ЕУ

Година У милијардама долара
2004. 1
2011. 8

Раст буџетског дефицита (изазван, пре свега, отплатом огромног спољног дуга)  неминовно је довео и до повећања ПДВод око 5 % (са 19% на 24  %) у 2010.години.  Затим и до повећања цена и пада куповне моћи (процењује се да је у том периоду куповна моћ Румуна опала за око 30 %). [3]  У Румунији су у јануару 2012.године избили и велики вишедневни потести због ускраћивања права из здраственог осигурања и лоших социјалних услова.

У том (суморном) контексту, чак и немачки медији  (наклоњени ЕУ) у својим репортажама из Букурешта не могу да сакрију очајничке изјаве сиромашних  грађана Румуније. На пример: “Влада велико сиромаштво у Румунији. То је ужас. Са мерама штедње Басескуа је постало још горе. Да је остао на власти, помрли би од глади“. Или : “У Румунији данас обични грађни могу размишљати само о преживљавању. Никакви планови и пројекти нису могући …Ми више нисмо европска земља, ми смо потпонули на ниво Јужне Америке“.[4]

Док  румунски грађани све лошије живе, према подацима Европске централне банке, банкарски сектор (доминантно у рукама странаца) је остварио највеће приходе од камата и провизија у читавој ЕУ.

Такође, просечна каматна стопа у сиромашној Румунији достигла је око 12 % (2011.година) и била је једна од највећих у Европи.[5]  Монопол у банкарском сектору  у Румунији као и Србији држе банке из западног дела ЕУ.На пример (слично као и у Србији) аустријске банке поседују око 30 % банкарског тржишта.[6]

Како поступају банке из западног дела ЕУ у Румунији најбоље показује изјава румунског председника Трајана Басескуа (после најаве да ће Централна банка Аустрије ограничити позајмице аустријским банкама у Румунији и источној Европи): “Желели бисмо да подсетимо европске партнере на ком степену су везали чланство Румуније са приватизацијом банкарског система…господо, остварили сте огромне профите у Румунији од 2000. до 2009.године и одлука Централна банка Аустрије била би чист доказ непоштене игре према Румунији’‘.[7]

Румуни очајнички траже посао и у Србији (иако је њихова земља у формалном смислу  годинама “испред“ наше на такозваном европском путу). Или, шест година након пријема у ЕУ, румунски држављани раде као надничари у Србији (иако наша држава није отпочела чак ни преговоре о чланству о ЕУ). На пример, у селима у околини Вршца за дневнице од 10-15 евра на њивама и воћњацима су (прошлог лета) радили надничари из Румуније. Уселима Стража и Потпорањ о овцама и кравамабрину пастири из Румуније. У банатским селима Ечка и Торак мештани износе и да се међу надничарима налазе и факултетски образовани људи. По њиховим речима, надничари доводе и своје пријатеље из околине Темишвара који су факултетски образовани: “Питали смо га зашто копа а он  је одмахивао руком, није пуно одговарао, углавном је чутао и радио“ говоре мештани о свом разговору са професором из Румуније. Такође,и у околини Суботице раде румунски надничари. Председник Удружења сељака Суботице Павле Кујунџић тим поводом износи да: “Надничари углавном добијају пиће, а за храну се договарају са газдом. Румуне можете изнајмити и на један дан. Цена је седам и по евра са храном и десет без хране. У зависност од договора, Румун понегде има обавезу да одради седам-осам дневница месечно за смештај, а осталим данима ако газди не треба може у надницу код другог. Румуни нису избирљиви ни по питању смештаја, ни исхране“.[8] Румуни као надничари раде и у околини Чачка.[9] Кладовско бродоградилиште је анагажовало око 100 румунских радника за плату од неколико стотина евра. Радници су свакодневно прелазили Дунав јер у румунским бродоградилиштима није било посла.[10]

Тешку ситуацију у Румунији одсликавају и најновији резултати истраживање Европског статистичког завода (Евростат) објављени 11. октобра 2012. године.[11] (Истраживање Европског статистичког завода је обухватило 280 региона Европе). Према нивоу БДП-а региони јужне Србије и источне Србије су при дну листе са око 23 % европског просека. Али и тако девастирана и сиромашна  јужна Србија је пласирана на овој (свеобухватној) европској листи боље од два бугарска, два македонска и једног румунског региона. Или, чак 3 региона у суседним државама чланицама ЕУ (Бугарској и Румунији) су сиромашнија од најсиромашнијих српских региона.

Због незапослености и лошег стандарда, Румуни масовно одлазе из своје земље (и после пријема Румуније у ЕУ 2007).Ипак, као и за Бугаре, за Румуне не важе одредбе Лисабонског уговора које гарантују слободно запошљавање радника. Тачније, Немачка, Француска, Британија, Аустрија, Холандија, Луксембург, Белгија, Ирска и Малта захтевају од румунских радника да имају радне дозволе. Дакле, за Румуне (као и за Бугаре) у овим земљама не важе познате и деценијама глорификоване “четири велике слободе“ ЕУ.[12] Тачније, за Румуне не важи члан 45. став 1-2, Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора) у којем се наводи: “Слободно кретање радника је осигурано унутар Уније… Оно обухвата укидање сваке дискриминације, засноване на држављанству, између радника држава чланица у погледу запошљавања, награђивања и других услова рада“. [13]

У пракси, оваква дискриминација према Румунима доводи до бруталног израбљивања (које подсећа на почетак XIX века) и кршења загарантованог права на рад. На пример, у Великој Британији радници из Румуније и Бугарске :“Задовољавају потребе Британије за лоше плаћеним и незаштићеним радом… Пошто немају агенцију која би их заступала, радници се окупљају на улици, а једини оглас за услуге које нуде је њихова одећа-изношене тренерке испрскане фарбом и малтером. Када се појави потенцијални клијент, договарају се за надницу и улазе у кола. Ако наиђе полиција беже“.[14]

Са друге стране, да би хипокризија Брисела према Букурешту била потпуна, ЕУ је 2012. године замрзнула 3,5 милијарди евра намењених Румунији због “неправилности“ у пројектима намењених као помоћ угроженим групама и Ромима…



[1] www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook

[2] Исто.

[3] www.setimes.com2011/10/24/

[4] DW.18.7. 2012.

[5] www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook

[6] www.capital.ba/.6.9.2008

[7] http://www.euractiv.rs25.11.2011

[8] www.vesti-online.com/25.6.2012.

[9] www.naslovi.net/2012-10-12

[10] www.b92.net/23.4.2010

[11] М.Ристић “Југ Србије на дну Европе“, “Привредни преглед“  26.11.2012.

[12] О “четири велике слободе“ види Ракић Б., “Четири велике слободе у праву Европске уније“, “Право Европске уније“, приредили Митровић Д.,Рачић Д., зборник радова са Симпозијума о праву Европске уније, Београд, Службени гласник, Београд 1996, стр. 17-45.

[13] Текст Лисабонског уговора према преводу; Јањевић М. “Консолидовани Уговор о Европској унији; и Уговор о функционисању Европске уније (2008/С 115/01) са Повељом о основним правима Европске уније“, Службени гласник, Београд, 2009.

[14] Станеску С .“Армија имиграната гради Британију“, “Политика“, 3.12. 2012.

1 reply »

  1. Прочитао сам анализе г. Мировића, а уствари нисам прочитао ништа ново. На моју жалост, ја сам сведок и очевидац дешавања после Другог Рата. Очајничке жеље становника источног блока за ливајс фармерица, за Кока Колом, за рокенролом…
    Најзад им се остварила жеља, и како неко рече „све је то рокенрол“
    Катастрофална грешка комунистичког блока је била забрана добровољног изласка становника (емиграција). Желиш тамо? Па изволи, пробај…
    Реакција „демократије“ би била иста као и садашње понашање према Румунима и Бугарима. Битка која се од вајкада води је само борба за територију и природна добра. Сва прича о демократији пада у воду. „Амерички начин живота“ би’ и ја волео, нема разлога да га не живим таквим. Свака особа на овом Свету би то желела, само што већини није јасно да за такав начин живота не постоје услови за све. Они који то добро знају, а одређују токове расподеле је кристално јасно да ако поделе оно што је ваше са вама, шта ће остати за нас? Према томе; бацићемо вам чанче па полижите, а рачун за детерджент и право на лизање ћете да добијете у виду „повољног“ кредита из наше „заједничке“ банке.
    Изгледа да су рачуни за лизање умногоме превазишли садржај који се залепио за чанче…

    Свиђа ми се