„Не жалите нас, молимо вас… разумите нас, само то тражимо… желите, желите страшно, свакодневно, да знате истину о нама… И дођите… ово је и ваше Косово и овде је и ваша Метохија… али отвореног срца и очију, јер није све као што изгледа на прву лопту...“

03.02.2013. извор: Глас Косова и Метохије, за ФБР уредник Биљана Диковић

ГЛАС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Ријалити на КиМ или Како нас виде Срби који не живе овде

Сваког дана, из различитих извора, сазнајемо о животу Срба на КиМ. Преко медија са националном фреквенцијом чујемо штуре чињенице „Данас 5 мртвих на КиМ“, па онда неко егзотично место које још и називају егзотичним именом „енклава“.
Или „Срушена средњевековна црква на КиМ“ или „опљачкана кућа Косовског Србина Р.М.“
Они мало сензационалистички пре ће рећи „Шиптар заклао Србина секиром пред децом и женом“ или „Силована старица у Ђаковици“.
Разни сајтови ће вам причати о гладним и одрпаним Србима из јужне Српске покрајине, тражећи вам паре.
Или ће вас лагати о њиховој великој храбрости јер су посетили Звечан.
Ко заиста живи на КиМ, смејаће се тој њиховој храбрости, јер је Звечан, обично безбеднији од самог Београда, већим делом године, јер се налази на Северу, где живе Срби и шиптари ни не провирују. Евентуално може да се који тлачени Србин побије са Кфором или да неког другог хапси Еулекс, али то је већ дужа прича.

Ови што дођу и сликају се крај Звечанске цркве су пресмешни, али и то је боље од оних што ни не знају где је Звечан, нити црква, нити се труде да уопште дођу. Тако да браво и за тај фејзбук патриотизам.
Постоје и они који се диве српским црквама, а најчешће их не занима вера као вера, нити преци као преци, него дођу да виде архитектуру и диве се „како су то глупи средњевековни Срби умели да с неба снесу једне Дечане или извајају једну Грачаницу“. Немају појма шта је то екуменизам, нити их занима да ли ће папа бити на челу Цркве, чак им се то и свиђа.
Најгори су ипак они, који о себи мисле високо, како су дошли у неки тамо Ораховац, неко тамо Ново Брдо, или Готовушу и донели деци по милку и меду.
Замислите чуда, деца на КиМ знају и шта је милка и шта је меда и нисте им ви донели неку мисаону именицу, нити смо сви ми овде неки социјални случајеви који једва чекају 10 динара из ваше доброчинитељске руке.
Има сиротиње наравно, али има је и у Трговишту. Има је и у Зајечару, има је и вама пред носем у Београду… а нама треба слобода и ваша љубав, пријатељство и мало пажње да саслушате нашу муку.

Понекад стварно помислим да испред сваке енклаве треба да пише „Зоолошки врт“ и оно обавезно „Не хранити становнике врта“ и поред тога црвеном „Не додиривати становнике врта“ јер то смо понекима ми овде…“ јао види, Србин с Косова, јел смем да те пипнем?“ ко да смо ми нека изумрла врста, па сад да нас виде док нас још има. Срби на КиМ и бели медведи у исту категорију… Свашта.

Ја иначе не живим у енклави, али сам из енклаве. Живим на Северу, мада сам живео и у две енклаве на југу и могу вам рећи да знам своје Косово и своју Метохију.
Неке енклаве имају чак и своју увежбану рутину кад им долазе Срби и странци, па као увежбани глумци у представи, осећају потребу да морају да се смеју кад треба и одушевљавају се кад треба, да пусте сузу кад је потребно и да певају, играју… целокупни доживљај за посетиоце врта или резервата.

А гости радосни, били на КиМ, видели својим очима „како је лепо“, „како су ти Срби тамо скромни “ или „Срећни“ ….
А кад оду спласне и атмосвера.
Сви се врате своме бивствовању. Својим неплаћеним рачунима за струју, својим рестрикцијама, својим рођењима, смртима, свадбама, веридбама, сечи дрва, домаћим задацима, кућним пословима и обавезама.

Свако гледа да преживи најбоље што може, а да не постане нечовек уз пут. Има наравно и гледања у туђе двориште и „чија ћерка била с оним господином „, или „чији син пио дрогу“, или „чији муж са чијом женом“… али углавном као свуда где живе Срби. И весело и мрачно. И уздржано и чулно.

Али није ријалити, нити смо ми овде да би РТС имао петнаест минута дневника за наше проблеме, да употпуни програм.
Наши животи су наши, нису глума, нити ничији написан филм.
Свако од нас има своје снове, своје амбиције, своје жеље, своје муке, своје патње, слатке радости, љубави. Нисмо ми ничији за показивање.
И сви смо овде јер неизмерно волимо своје Косово и своју Метохију, а не зато што примамо неке силне додатке, неке социјале, неке плате на квадрат… и још да кажу да имамо по два црнца што нас хладе… претераше га…

Знам на пример једну Јовану, која учи децу у школи, која прима све у свој дом, која је пуна љубави и увек има времена за друге, која себе несебично даје, на своју штету и на на уштрб свог времена…
Познајем и једног Драгана који несебично води неколико патриотских сајтова без икакве надокнаде, ревносно и редовно, који се моли за све и помаже кад год може…
Знам једног Славољуба који жели да постане историчар, али и воли да слика своје светиње, своје свеце, који воли да се дружи и поје у цркви…
Познајем једну Јелицу, која сво своје слободно време посвећује ширењу истине, довлачењу Срба из других крајева да својим очима виде све, без шминкања…
Знам једног Сашу који уопште није рођен на КиМ, него у Црног Гори, а који живи овде већ 10 година. Сам дошао, никог није чекао, нити мољакао… Сад хоће да се жени, да добије ако Бог да 5 Косовчета и да састрадава са својим народом. Он своје Косово осећа и своју Метохију воли, иако му је тек прадеда био Пећанац…
Знам једног Зорана, који не признаје енклавска правила, него глуми, организује позориште, организје фолклор, организује путовања, гребе, вуче… довлачи, труди се.
Познајем једног Бојана, воли физику, игра у фолклору, сваки дан пакује рупе на путу, али и даље живи на КиМ и није се преселио у Луксембург…
Знам и једног Дејана, који снима сваки пут пуцњаву, сваки напад, сваку узбуну, митинг и бунт, не би ли ви из ваших безбедних домова гледали у својој соби дешавања са КиМ…
Познајем и једну Александру која учи децу љубави, која их води да упознају своју земљу, која извлачи паре на све начине, да деца виде свет а не само своју енклаву, која плаче са сваким болом и са сваком срећом им се радује…
Знам и једну Дајану, која више не живи на КиМ, али кад трчи за Србију носи мајицу „КиМ је Србија“ и сваки пут кад може дође, и плаче сваки пут кад одлази…
Знам и једну Евицу, храбру мајку, жену која воли свој град зарад чије је љубави жртвовала свој приватни живот, која бди над својом кћери не знајући да ли има сутра, са вером у Бога, каква се виђала само код ранохришћана… та несметана препуштеност вољи Божјој…

И још хиљаде других… нек ми опросте што их не помињем…
не стижем, који се нису пријавили за медијски ријалити… они свој живот на КиМ заиста живе…

И не би га дали ни за шта на свету…
Не жалите нас, молимо вас… разумите нас, само то тражимо… желите, желите страшно, свакодневно, да знате истину о нама, а не само сензације и малверзације… убиства и рације…

И дођите…
ово је и ваше Косово и овде је и ваша Метохија, али отвореног срца и очију, јер није све као што изгледа на прву лопту…
Искрено ваш, не замерите ми на томе… админ 1