Мини фељтон: Са чим се Русија суочава као председавајућа „Групом 20“ (2)

Балканизација Европе

Часлав Кузмановић

„Русија свету нуди партнерство цивилизација“ — Сергеј Лавров, шеф руске дипломатије на међународној конференцији „Русија у Свету моћи XXI века“, (Фонд стратешке културе, 7. 12. 2012)

„Проблеми глобалног карактера одређују садашњост и будућност народа и држава.“ — Сергеј Караганов, декан Факултета светске економије и политике Националног истраживачког универзитета „Виша школа економије“ (Руска реч, 29. 10. 2012)

02.02. 2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

У условима удаљавања од концепта друштва благостања и примичући се „савршеном друштву“ неолибералне доктрине, Европа је релативно брзо постала посрнула заједница народа и држава. Под плаштом решавања опште економске и дужничке кризе Стара Европа је, на терет пореских обвезника, спашавала свој похлепом затровани банкарски систем.

Стање је на моменте било драматично, тако да су многи тврдили да је распад еврозоне и нестанак евра блиска неминовност. Можда би се те прогнозе и обистиниле да руске банке и руска привреда нису прискочиле у помоћ. Руске банке су надоместиле повучени новац из Нове Европе, а Русија је, на пример, унапред платила Немачкој више од 600 локомотива у износу већем од милијарду евра. Русија иначе поседује 41% државних девизних резерви у еврима и животно је заинтересована за стабилност еврозоне и вредност евра. Кина такође. Истовремено обе ове моћне државе се систематски ослобађају америчких дужничких хартија.

Посматрајући примену силом наметнутих неолибералних решења при решавању дужничке кризе у Грчкој тј. присуствујући распаду социјално одговорне државе, неки су се запитали „има ли Европска Унија европску будућност?“ (Милан Балинда, „Европа“, Таблоид, 27. 12. 2012).

Нарко-банкарство

У потрази за брзим богаћењем, бројне западне банке су заобишле законе и добру пословну праксу. Претходна година ће остати запамћена по скандалима водећих западних банака које су кажњене са више од шест милијарди долара због прања новца, намештања каматних стопа, непоштовања санкција и тешких системских превара. По висини изречених казни предњаче британске, швајцарске, немачке и америчке банке.

Неконтролисани раст (јер, свака банка је потенцијална „штампарија“ новца), неодговорно и незаконито пословање великих западних банака довели су велики део света у озбиљну финансијску кризу, а финансијски систем на ивицу распада. Новчане казне су премале у односу на користи од незаконитог рада. Судски системи се компромитују јер не доносе одговарајуће казне, руководећи се принципом да су велике банке превелике и за банкрот и за затвор. После свега, остаје закључак да се банкарски криминал исплати. Не само да се исплати, него је на неки начин и нужан. Постоје процене да је нелегална трговина наркотицима постала важан део светске привреде, и да би, када би она престала, западни банкарски систем вероватно пропао.

Можда би пракса безакоња великих западних банака још потрајала да се није појавила потреба за њиховим јавним компромитавањем после почетног уласка кинеског капитала у исте.

Дерегулација банкарског система под притиском неолибералних догми вишеструко се осветила светској привреди. Запостављање реалног сектора у корист шпекулативног пословања и брзог богаћења, ниске стопе привредног раста, пораст армије незапослених, бег капитала у заштићене пореске рајеве од сопственог народа који га је створио, срозавање моралних норми, корупција, прање новца од трговине дрогом, људима и њиховим органима, само су неке од општепознатих и свеприсутних последица.

Подбадања ММФ-а

Због свега наведеног, Русија је, између осталих. поставила као приоритетне задатке на предстојећем самиту Г-20, „концентрацију напора ‘двадесеторице’ на дефинисању мера за успостављање поверења и транспарентности на тржиштима, као и њихово ефикасно регулисање“ (Кира Латухина, „Владимир Путин: Русија преузела председавање Г-20“, Руска реч, 8. 12. 2012).

У том правцу, министри финансија еврозоне постигли су средином децембра прошле године договор о јединственом надзору 200 водећих банака „седамнаесторице“. Директан надзор пословања 200 водећих банака, са правом да интервенише у преосталих 5.800 мањих банака, вршиће Европска централна банка од 2014. године.

Увођењем јединственог надзорног механизма требало би да буде прекинута веза између банака и држава, која се сматра једним од главних узрока кризе. Наиме, државе су новцем пореских обвезника биле присиљене да спашавају посрнуле банке. Сиромашни су спашавали богате.

Обнављање финансијске стабилности Европе неки тумаче као први корак ка стварању банкарске уније.

Уочи генералне скупштине Светске банке и ММФ-а у Токију, средином децембра прошле године, ММФ је, прозивајући Европу, инсистирао на хитности и убрзању даљих интеграција.

Инсистирање ММФ-а на тзв. интеграцијама у суштини води даљем „одумирању“ појединих држава у ЕУ као политичко-економских управљачких система, у корист наднационалног финансијског капитала, а њихово додатно распарчавање и слабљење је пројектовано кроз процес унутрашње регионализације.

Немачки министар финансија Волфганг Шојбле послао је поруку (ММФ-у) да је „Европа на добром путу и да је остварила више него што то може да се види са стране“ (Политика, 12. 10. 2012; наглашавање: Ч. К.).

Уместо захтеваног убрзања, на последњем прошлогодишњем самиту „двадесет седморице“ у Бриселу, уследио је прекид дебате о јачању фискалне и банкарске уније и њено одлагање до јуна 2013. Свака од држава добила је задатак да до лета поспреми своје двориште. „Криза је глобална али су решења национална …“ прецизирао је фински министар Александар Стуб. Председник Европског савета, Херман ван Ромпеј добио је у „задатак да спреми предлог нацрта ембрионске верзије механизма солидарности у еврозони“ (Политика, 15. 12. 2012).

Европљани као да су се присетили економисте Џона Мајнарда Кејнса који је генијално разрешио кризу капитализма 30-тих година прошлог века. „Проблем стихијског деловања тржишта решио је увођењем индикативног планирања на које се ослања активна економска политика. Начело социјалне неутралности демократије решио је увођењем начела солидарности. На тим се основама капитализам почео реформисати у смеру развитка друштва благостања.“ (по Јурчићу).

„Ова 2012. година представља прекретницу. Преусмеравали смо Европу, корак по корак, ван кризе еврозоне, надајући се повратку економског раста и отварању радних места“ наводи Ромпеј у својој Божићној поруци (РТС, 24. 12. 2012).

Пар дана раније Ромпеј је тридесети самит Русија-ЕУ, одржан 21 децембра 2012, оценио као позитиван и конструктиван. Нарочито је нагласио важност стратешке сарадње између Руске Федерације и Европске Уније за цео европски континент. „Ми морамо радити заједно како бисмо могли да гарантујемо стабилност и безбедност на европском континенту, да решавамо глобалне изазове и да доприносимо економском расту“ (Руска реч / РИА Новости, 23. 12. 2012).

Судбина Еврозоне

Охрабрују чињенице да се Европска унија постепено враћа вредностима социјално одговорне заједнице и да није спремна да беспоговорно примењује рецепте ММФ-а инспирисане неолибералном доктрином.

Цена ове накнадне памети је поприлична. За само десет година неколико најбогатијих држава ЕУ и света су постале толико задужене да су неке од њих затражиле помоћ бивших колонија. Изгубљена генерација од 14 милиона младих незапослених Европљана је ненадокнадива.

Оно што се да изразити у новцу је то да ова армија незапослених кошта земље чланице 153 милијарде евра годишње, што је 1,2% БДП-а Европске Уније!

Над даљом судбином Европе лебде различите процене и прогнозе.

Криза еврозоне се неће разрешити наредних 20 година, тврди Фолфганг Минхау, аналитичар Фајненшел тајмса (НСПМ, 12. 7. 2012).

Амерички Национални обавештајни савет у свом извештају „Глобални трендови 2030: Алтернативни светови“ (7. децембра 2012.) предвиђа три могућа сценарија за ЕУ: слабљење, колапс и препород. Према извештачима, позитиван исход наравно зависи од истрајности на даљој доследној примени неолибералног економског модела.

Уз сав респект према стручности твораца поменутог Извештаја, сматрамо да је истина управо обрнута. Уосталом, сврха обавештајног савета је да се успешно води рат. Рат је одавно пренет са противничке војске на цивиле. Разнобојне „револуције“ и развијене „хуманитарне“ агентуре су очити докази.

Писац Хенрик Бродер тврди да мирна Европа није гарант мира. Између осталог цитира и реченицу Председника Европског парламента Мартина Шулца: „Када би ЕУ била држава и поднела захтев за пријем у ЕУ, тај захтев би био одбијен — због недостатка демократске супстанце.“ („Последњи дани Европе“, Дојче мителштандс нахрихтен, економски портал, 18. 12. 2012).

Вероватно се господин Шулц руководио ставом Давида Хелда, британског политичког теоретичара, да се смисао демократије не исцрпљује прокламацијом „владавине права“.

Демократска држава је дужна да створи и услове за једнако деловање грађана у институцијама система и центрима моћи, да би се у темељима онемогућило подржавање системске неједнакости у расподели моћи.

А докле су ствари у ЕУ отишле, видимо и по упозорењу америчког економисте Нуријела Рубинија: „Еврозони прети балканизација!“ (Б92, 28. 12. 2012).

(Крај другог дела)

——————————-

ФБР ФЕЉТОН: Часлав Кузмановић – Маске су пале (1)