Балкан

Бранко Станић: "ТРОЈАНАЦ"


ТРОЈАНАЦ …

Ако данас желите да посетите Троју, као што су то некада чинили и велики освајачи, нећете имати проблема које су они имали у оним древним временима. Тако пише у једној турској публикацији о овом граду који распаљује машту још од времена антике.

Што се тиче пута, тачно је. Остаци Троје удаљени су пет километара од главног пута. Скретање је на 30-том километру југоисточно од Чанак Калеа, града у азијском делу Турске у који се стиже када се трајектом пређу Дарданели. Ово је најкраћи пут за наше људе када се аутобусом упуте у Турску. Али кад стигну до скретања за Троју, после 20 и нешто часова вожње, више никоме није до древног града. Сви би да што пре стигну до места у које су наумили. Слично је и у повратку. Сви грабе да што пре ухвате трајект, а одатле јуриш до границе, јер тамо ко зна колика их гужва чека. За Троју ни тада нико не хаје. И тако, остане по страни, иако је у два маха била на дохват руке.

А кад се човек нађе тамо где је већ хтео да дође, далеко је од Троје и ствари у вези превоза постају сасвим другачије. Агенције те посете не организују, јер је интересовање слабо, па су туре нерентабилне. А и место је доста удаљено, па туристи више воле да се брчкају у мору него да скоро још цео један дан проведу у неком возилу на врелом сунцу. И оно у доласку већ им је било превише, а чека их и напоран повратак. А све присутнији тероризам у свету разлог је више да човек размишља да га неко на неком месту не искасапи због нечега што га се уопште не тиче, а и не разуме. Зато му је боље да много не шета унаоколо, већ да с миром седи тамо где је дошао. Ако ће већ негде да иде, онда ће одабрати неки излет у близини који му неће одузети много времена.

Саримсакли ми се учинио погодним местом одакле бих могао да стигнем до Троје. То ми се тако само чинило. Но, тамо нема ни једне агенције. Имају само организована крстарење по мору и пар излета у близини. И зато, ако је некоме већ толико стало до Троје мора сам наћи неки начин да стигне тамо.

Питао сам Џумхура, житеља Саримсаклија. Његови су пореклом из Црне Горе. Ради у туризму и добро говори српски.

Имате три начина – рече Џумхур. – Аутобусом, рента каром и таксијем. Ако идете аутобусом морате три пута преседати. Најгоре је у повратку. Морате изаћи на главни пут, а питање је да ли ће се неко зауставити и повести вас. Проблем је и са главног пута стићи до Троје и после се вратити. Ако имате возачку дозволу можете ићи рента каром. Најједноставније је таксијем, али је то и најскупље. Прошле године су двоје отишли аутобусом. Вратили су се следећег дана у три сата ујутру. Овог лета њих четворо је ишло таксијем за 120 евра.

Тих дана сам дефинитивно одлучио. Ако нико неће, ићи ћу сам, и то таксијем.

Тог поподнева у среду још један аутобус се враћао за Србију. Знао сам да ће Џумхур бити тамо. Пришао сам и питао:
Можете ли позвати неког вашег пријатеља таксисту да ме одвезе до Троје?
Одмах је притиснуо један број на мобилном. После краћег разговара на турском упитао је на српском:
Је ли много 110 евра?
Није! – кратко одговорих. – Нека дође прекосутра, у петак, у 07:00 ујутру.

Био је то последњи дан кад сам могао отићи у Троју. Следећег крећемо за Србију. Увече у хотелу Калиф упознао сам Тамару и Ивана, девојку и момка из Зајечара. И они су желели да посете Троју. Рекох им:
Ако хоћете, можете са мном.

Пристали су.


Тројански коњ, по данашњој замисли

У петак ујутру сам поранио. Погледао сам кроз прозор. У сивилу праскозорја на хоризонту оцртавао се Лезбос. Већ је први септембар. Лето је на измаку и сунце све више касни.

Пар минута пре 07:00 на раскрсници између наших хотела појавише се Тамара и Иван. Убрзо се појави и такси, баш онај који смо чекали. Одмах смо ушли и кренули. Нисмо имали шта да чекамо. Што смо више грабили ка северу све су се већи планински масиви указивали у даљини.
Прешли смо превој и почели да се спуштамо у низину. Са обе стране пута жутели су се златасти брежуљци пожњевеног жита. Знао сам да се приближавамо Троји. Препознао сам терен. Видео сам га из аутобуса када смо долазили овамо.

Пут се нагло прошири. Улазили смо у раскрсницу. На десној страни је стајао јасан путоказ за Троју.

Прво нас са десне стране, као и увек на таквим местима, дочека низ импровизованих продавница сувенира под шатрама. Погледах на сат. Било је тачно 09:20. Значи путовали смо два сата и двадесет минута.
Таксисту остависмо на паркингу. Ту су још три мања аутобуса. Ко зна одакле су дошли. Има и пар аутомобила.
Разгледаћемо једно сат и по, два – рекосмо таксисти.

Иза друге рампе уздизао се велики пано са скицом Троје из разних епоха. Десно од паноа био је огроман дрвени коњ. Поред њега води узана стаза да маленог музеја у коме је у једној просторији смештено пар експоната у вези Троје.

И док смо били у музеју наиђе група од двадесетак туриста измешаних раса – и црних и белих и жутих. Са њима је водич. Прича на енглеском. Приђосмо групи да чујемо неку реч. Нису се дуго задржали. И ми се упутисмо за њима. После тридесетак метара наиђосмо на ограђен простор са огромним ћуповима. Застали смо да направимо неки фотос. Они одоше даље.
Нека, стићи ћемо их! – рекох Зајечарцима.
Када заобиђосмо ћупове и попесмо се уз мало узвишење тек тада, напокон, угледасмо рушевине. То је та ТРОЈА – тај древни град којег је Хомер описао још у осмом веку пре н. е. у свом чувеном епу Илијада. Пред њеним зидинама, пуних десет година, бесомучно су се сатирали и Грци и Тројанци вођени разним побудама.

А све је почело пре 3.200 година зато што се једно пророчаство, и поред свих настојања, није могло спречити. Пријамова жена Хекабе, пред рођење другог детета, уснила је чудан сан. Уместо бебе родила је бакљу која спаљује Троју. Хекабе је то испричала Пријаму, а овај свештеницима који су закључили да ће дете донети несрећу Троји. Да се то не би десило дете је морало бити убијено одмах по рођењу. И чим се родило, Пријам га је дао једном свом слуги да га убије. И као што бива у сличним причама слуга се сажалио. Није могао убити дете, већ га је оставио на неком пустом месту негде у планини да га растргну дивље звери. Дете је ипак успело да преживи и касније израсте у предивног младића. Био је то Парис који ће у будућности донети многе невоља Троји.

Једнога дана, док је у планини терао овце на пашу, угледа три лепе жене са једним мушкарцем. Биле су то богиње Атина, Хера и Афродита у друштву са Хермесом који је у руци носио златну јабуку. Од Париса су тражили да пресуди која је од три богиње најлепша. Хермес му је пружио јабуку да је да најлепшој. Свака од њих обећала му је поклоне ако њу изабере. Хера му је понудила владавину над Европом и Азијом. Атина му је обећала мудрост и победе у ратовима, а Афродита да ће му дати најлепшу жену на свету. Парис је пружио јабуку Афродити. Био је то почетак Тројанског рата. Јадни Парис није имао избора. Било коју да је изабрао, изазвао би срџбу код друге две, тако да би Троја у било ком случају била осуђена на пропаст.

У оно време најлепша жена на свету била је Јелена, жена Менелаја, краља Спарте, коме је брат био Агамемнон, краљ Аргоса. И Парис, кад је био у посети као Пријамов изасланик у Спарти, а Менелај одсутан, отео је прелепу Јелену.

Менелај такву увреду није могао да поднесе, а Агамемнон је сматрао да ко је против Менелаја онда је и против њега. Тако је диктирао породични понос. Агамемнон је ујединио Грчку како би из Троје вратио отету Јелену и одбранио част свога брата. А у ствари, његов једини мотив је била похлепа – да прошири своје ионако велико краљевство, за братовљеву част није много марио.

Добро утврђену Троју било је немогуће освојити и рат се протегао 10 година. Ни моћни Ахил није могао одлучити рат иако је убио највећег тројанског јунака – Хектора. Ипак, тек захваљујући лукавом Одисеју Троја ће бити покорена.

Археолози су у Троји открили девет слојева, девет градова, један изнад другог који датирају од 3000. година пре н. е. И заиста, и онај ко се не разуме у археологију одмах уочава разне епохе. Од оних најранијих, за које ни научници не знају са сигурношћу ко их је започео, па до оних из каснијих периода када се уочава присуство Грка по китњасто обрађеним стубовима, и Римљана, чија је градња исто тако фина, али једноставнија.


Тројанци су поверовали у причу…
По замисли италијског сликара
Ђованија Доменика Тиепола (1773)

Ми смо се затекли на узвишењу из слоја VI (18001275 пре н. е.), баш из оне епохе коју описује Хомер и то на месту које би могло бити поприште давнашњих битака из Тројанског рата.

Доле, између остатака два паралелна зида, исто из слоја VI, били су они туристи који су нам измакли са водичем. Поново смо се приближили. Водич је причао да је у овом пролазу између зидова била источна капија. Није се видела споља и није се могла развалити овном, јер није било довољно простора за маневрисање.

Са групом смо били и на месту где је некада био Атинин храм. Наравно, храма данас нема, осим неколико грубих плоча које су биле под. Храм се налазио на узвишењу у залеђу града са северне стране. Са те стране је некада било море. Сада је ту равница, а море се услед ерозије земљишта повукло на север. У даљини иза испресецаних зелених и жутих површина у равници виде се тамноплави Дарданели, некадашњи Хелеспонт.


Иван и Тамара поред остатака Троје

Група туриста којој смо се прикључили отишла је даље. Водич је имао свој програм и брзо их је водио без превеликог задржавања. Ми смо се кретали спорије, разгледајући рушевине и задржавајући се на појединим местима да направимо фотосе. Групу више нисмо видели.

Ископине није тешко пратити. Стазе су обележене. Треба само следити ознаке и после неког времена наћи ћете се на месту одакле сте и ушли у Троју.


На остацима Атининог храма

Прва права ископавања у Троји извршио је Хајнрих Шлиман, немачки бизнисмен, коме је археологија била само хоби. Још као дечак читао је Илијаду и зарекао се да ће открити Троју. Веровао је Хомеру док су други мислили да је Троја град из легенде који никад није ни постојао. Шлиман је Тројански рат прихватио као историјску чињеницу и научио неколико језика да би боље разумео Илијаду.

У почетку Шлиман је претпостављао да је Троја у Пинарбашију. Чак је и нека копања тамо започео. Но, после сусрета са Калвертом, енглеским конзулом у Чанак Калеу који је пронашао пар предмета на Хисарлику, променио је мишљење. Ископавања на новој локацији започео је 1870. г. и трајала су као и Тројански рат – десет година. Археолози су радове наставили и касније, све до данашњих дана.


Ако је веровати, овакав је био улаз у град


Римски Одеон

Не зна се много шта се на крају догодило са овим градом. Вероватно је у снажном земљотресу почетком шестог века порушен и његови становници су га заувек напустили. Временом су наноси земље прогутали град и све је заборављено. Ништа није указивало да се на том месту некада налазило било шта, а најмање један град. Тако је било све до друге половине 19. века када је Троја, захваљујући Шлиману, изронила из таме и показала своје лице из оних најдавнијих дана.


Одмор на грчким остацима

Већ смо се поприлично задржали на локалитету. И оно мало посетилаца се проредило. Још смо се врзмали по римском Одеону отежући да напустимо Троју, иако смо већ стигли до самог излаза.

Вратили смо се истим оним путем поред ћупова, па поред музејчића и стигли опет до коња. У доласку нисмо улазили у њега. Сада смо то учинили. Попели смо се уз стрме степенице и нашли у његовој утроби. Да ли је Одисејев коњ био већи, то нико поуздано не може рећи, али и у овоме може стати доста људи. Напољу нисмо приметили, али овде унутра, осетисмо ударе ветра и греде зашкрипаше.
Хајдемо доле док се ова коњина не сруши! – рекох шалећи се.


Тамара у утроби коња

Протекло је три сата. Морали смо се већ једном вратити и коњ нам оста иза леђа. Окренусмо се још пар пута. На небу се оцртавала висока фигура коња попут оног пред којим су стајали Тројанци којег им је потурио препредени Одисеј.

Сунце је почело да греје, за разлику од преподнева кад је била пријатна свежина и није нас измождила врућина. Сада у повратку пејзаж је био употпуњен белим облацима који су промицали под плавим небом. После пуних 8 часова стајали смо опет на месту одакле смо јутрос кренули. На растанку Тамара и Иван рекоше:
Ипак сте били у праву – мислећи на њихову првобитну идеју да иду аутобусом. – Да није било вас не знам како бисмо тамо отишли.

Тако се окончало наше заједничко путовање. Да нисам отишао био бих јако потиштен и несрећан. Да будем тако близу Троје, а да је не видим било би баш глупо. Ко зна колико бих чекао на неку другу прилику.

Можда ће неко рећи да у Троји нема шта да се види, али наћи се на месту где је настала једна од највећих прича на свету свакако је узбуђујуће. А сазнање да се хода по пољанама којима је јездио Ахил у својим бојним колима и гледају зидине које је и он гледао не може човека да остави равнодушним.

БРАНКО СТАНИЋ

Бранко Станић