Милован Балабан: Дачићу и Влади Косово је баласт

Најновија рунда преговора Дачића и Тачија, а посебно изјаве српског премијера о могућности да се разговара у склопу интегралног решења косовског проблема и о столици Приштине у УН, показује да се план реализације независног Косова, пројектован од западног дела међународне заједнице, остварује по одавно зацртаном плану, прецизно и неумољиво. Покушај председника државе пре месец дана да састављањем платформе заустави тај процес, чиме је, што је још битније, тестирана могућност преко потребног консезуса српског друштва, пропао је у самом старту.

30.01.2013.видовдан.орг, пише ФБР аутор и члан редакције ФБРепортера Милован Балабан

Рушење Николићеве платформе

Иако су озбиљне институције српског друштва, као што су САНУ и СПЦ, показале одређену спремност да стану иза тог пројекта, он је пао већ на првој степеници – Влади Србије. Усвојена резолуција, која је произашла из промењене платформе, практично је омогућила наставак кооперативности српских власти са САД, ЕУ те властима фантомске државе Косово, у изграђивању још једне албанске државе на Балкану.

Оно што је најбитније српска, нарочито владајућа политичка елита (мада су у нападима на првобитни текст резолуције наступали заједнички „еврофанатици“ и добар део национално оријентисаних структура, чиме су је у старту рушили и радили у прилог наставка владине дефетистичке косовске политике) показала је да нема храбрости да стане иза предлога платформе председника чиме је онемогућен шири консензус српског друштва који се назирао ставовима релевантних институција, као што су САНУ и СПЦ. Оставши усамљен Николић се повукао, а српско друштво остало у убеђењу да постоје значајне пукотине у ставовима око Косова између Владе и председника.

Како је Косово постало терет

Управо је пад колико толико државотворне и у овом тренутку једино реалне председничке платформе оголио ставове владе. Однос Владе Србије према Косову је после тога постао потпуно јасан. Може се рећи да је и пре тога делатност премијера и владе, која је све време била кооперативна са западним фактором у изградњи независног Косова, била очигледна, али после деградирања платформе и доношења капитулантске резолуције Дачић (а и Влада) нема(ју) алиби за своје поступке. Јер ако се пре Николићеве иницијативе и могло помислити да је немогуће супротставити се „смртоносном“ загрљају евроатлантиста, после председничког предлога, који је подржала САНУ, СПЦ, али и Коштуница, то више није могуће. Ствар је кристално јасна – Косово је за премијера Дачића и Владу Србије баласт ког се треба ослободити, питање које се не може повољно, државнички решити. Отуд и сва реторика типа нећемо да оставимо проблем Косова будућим генерацијама и хоћемо коначно да решимо овај проблем, уствари не значи ништа друго него хоћемо да се коначно ратосиљамо тог баласта.

Дакле став о Косову као терету, који је имао пре десетак година само Чедомир Јовановић, сада је на жалост постао преовлађујући и у српским владајућим структурама, иако су већина учесника актуелне власти само пре неколико година, а и у минулој изборној кампањи, причали потпуно другачију причу. Да ли је српски премијер уцењен, а његови коалициони партнери дошавши на позиције власти напрасно преумљени, или пак зачарани и устрашени „магијским“ империјалним погледом и демонстрирањем моћи која се очитује кроз вишеслојну контролу српског друштва, за српске државне интересе је свеједно. Оно што је битно јесте чињеница да готово сигурно српске власти не рачунају са опцијом одбране Косова, она се више ни не разматра. Изгледа да се циљ актуелне власти састоји само у томе како да пораз и потпуну капитулацију маркетиншки представе као победу државотворне политике.

Разумемо донекле

Разумевање Дачића и Владе (која, чак и ако понекад не зна у потпуности за аранжамане које овај прави са Тачијем и бароницом Ештон, ипак подржава својим ћутањем премијера) може да иде само донекле. Оно се састоји у чињеници да је притисак запада на петооктобарске клијенте временом јачао (опирао се само Коштуница) да би резултирао после неповољне одлуке МСП и измене, ионако неповољне резолуције скупштине Србије, септембарском резолуцијом из 2010., коју су саставили ЕУ и САД. Ово је омогућило изолацију решавања косовског проблема од Русије и Кине. Тадашње одустајање од питања статуса и измештање проблема из СБ Уједињених Нација, чиме смо одсекли нама наклоњени део међународне заједнице, запечатило је, како сада видимо, правац решавања овог проблема и одлучујуће трасирало кретање јужне српске покрајине у правцу независности.

Дакле склони смо да схватимо да је ситуација коју је наследила актуелна влада врашки тешка и да она није настала само делатношћу премијера и садашње владе, него је резултат дугогодишњег капитулантског понашања оних који су владали Србијом, поготово предходне четири године. Али, истовремено нисмо склони да прихватимо фаталистички приступ по коме није могуће ништа урадити на одбрани Косова. По коме треба успоставити границе са делом сопствене територије, размонтирати институције српске државе, за Србе изборити некакав „аутономни“ статус у оквиру Тачијеве државе, а Косову дати столицу у УН и још за то тражити благослов од Русије и Кине.

Иако смо свесни да максималистичка очекивања када је у питању очување Косова у саставу републике Србије, типа супротставимо се НАТО-у и ЕУ фронтално, у оквиру контроле Србије каква постоји нису реална, иако смо такође свесни да би свака Влада која би се ухватила у коштац са овим проблемом била у изузетно тешкој ситуацији, не можемо да прихватимо фаталистички став премијера и његових коалиционих партнера у влади (који га очито својим неизјашњавањем подржавају) да се по питању јужне српске покрајине не може ништа учинити.

Са Косовом на чистац

А ако пак премијер и његови коалициони партнери, првенствено СНС као најачи у Влади, мисле да је проблем Косова нерешив нека нам отворено кажу, али и аргументовано објасне. Иначе добри потези ове владе, као што је започета борба против корупције и војвођанска политика која у многим сегментима иде ка рехабилитацији српске државе у северној покрајини, остаће у сенци кукавичке политике око Косова. Јер актуелни властодршци (нарочито се то односи на Дачића) не треба да забораве да је Косово (иако је такав сценарио изгледао немогућ и понекад ирационалан) било камен спотицања многих предходних влада.

О овоме српски премијер и Влада треба добро да размисле. Опијени тренутном моћи и влашћу, али и уценама и сваким другим бременом које носи власт, можда не могу да схвате да читава српска историја сведочи о Косову као грдном судилишту. Односно оно постаје грдно судилиште управо онима који на њега почну да гледају као на баласт. То су поуке, како далеке тако и блиске српске историје. На њих се не треба оглушити јер су оне темељ српског идентитета, који само очуван може да гради стабилну српску државу.