Биљана Диковић

Проф. Зоран Пусић: Балвани у очима Балкана


Универзитетски професор Зоран Пусић спада у ред најистакнутијих активиста у подручју заштите људских права у Хрватској, човек који је у ратним годинама занемарио катедру и излажући се смртној опасности покушавао спречити насилно исељавање Срба из њихових станова.
27. 01. 2013. М. Рокнић – Вести

297552_zoranpusic1_f

Зоран Пусић, председник Грађанског одбора за људска права

После „Олује“ шпартао је пустим селима Баније и Кордуна помажући беспомоћним старцима да преживе. У интервјуу за „Вести“ присећа се тих времена и у контексту ослобађајуће пресуде Готовини и Маркачу, говори о непроцесуираним злочинима из „Олује“ који су препуштени хрватском правосуђу, односима са Србијом, патриотизму и интелектуалцима у „вуненим временима“.

Више од 20 година у једном делу јавности и медија у Хрватској обележени сте стигмом „лошег Хрвата“ само зато што сте стали у одбрану обесправљених. Како је било радити тај посао у времену када сте против себе имали и државу и медије?
– Почетком 90-их, кад су се два национализма такмичила у демагошким флоскулама, кад су залуђене гомиле с одушевљењем пљескале најавама „да ни оружани сукоби нису искључени“, кад је у Хрватској на изборима победила странка чији председник се „прославио“ својом изјавом „да је срећан што му жена није ни Српкиња ни Жидовка“, кад је председник Сабора јавно говорио „да је рат прилика која се не сме пропустити“, а неки новинари истицали лагање као патриотску дужност, донети одлуку што би било исправно радити и није било тако тешко.

Историја са фризуром

 

Да ли се хрватско друштво може у догледној будућности суочити са учињеним погрешкама, па и злочинима?
– Нисам баш превише оптимистичан са спремношћу водећих политичара да подстакну неку врсту друштвене катарзе изношењем нефризираних података о недавној прошлости. То је тешко ишло у свакој земљи. Руси деценијама после службене осуде Стаљинових злочина нису признали злочин у Катинској шуми, балтичке земље тешко признају масовне злочине над Јеврејима, Турска не признаје злочин над Јерменима који се догодио пре готово 100 година… И Хрватска и Србија као да су настале по узору на Крлежине Глембајеве, политичари не воле да их подсећају на мање часне догађаје с почетка „првобитне акумулације демократије“.

Како сте прошли у тим временима?
– Дошла су времена „кад будале проговоре, а фукара се обогати“, ево на паноу у радној соби имам пожутелу страница из „Ферала“ од 3. октобра 1994. с чланком „Деложирај им пршљенове“; ту је и моја слика од пре 19 година са „крагном“ око врата, последицом полицијског третмана јер смо покушали спречити избацивање неподобне мајке и двоје деце из стана у Максимирској 66. А оптужба да сам „лош Хрват“ асоцира ме на нацисте и усташе који су своју нетрпељивост наметали као критеријум немачког односно хрватског домољубља, а у стварности представљали највећу срамоту и несрећу и за властити народ.

Многи из тих домољубних ешалона дошли су на своје ослобађајућом пресудом генералима Готовини и Маркачу, упирући прстом и у вас да сте радили на штету Хрватске и неоправдано је блатили. Како сте доживели те критике?
– То углавном нису биле критике, чак ни неаргументоване, него спектар инсинуација, клевета и острашћених лажи. Шта рећи на чланак колумнисте „Гласа Славоније“ и доктора теологије Ивице Шоле под насловом „Авенија жртава Зорана Пусића“, или чланак у задарском „Хрватском листу“ где Вјекослав Магаш објашњава моје ставове мојим „партизанско-усташко-четничким коренима“? Глупост и лажи треба индивидуализовати, у супротном оне постају озбиљно друштвено загађење, потенцијална претња да се у друштву подобност наметне као критеријум истинитости, а лицемерје као морал.

Многи су у Хрватској пресуду Хашког суда протумачили и као дефинитивни доказ да је Хрватска из рата изашла чиста и неокаљана образа?
– Ослобађајуће пресуде за Готовину и Маркача нешто су о чему ће се још деценијама расправљати. Да се у првостепеној пресуди досуди 24 године затвора, а у другостепеној пресуди, без и једне нове чињенице, донесе ослобађајућа пресуда био би дебакл за задњи провинцијски суд, а за суд с таквим међународним угледом (који је овим пресудама озбиљно нарушен) било је то готово незамисливо. Прикривани злочини, масовна спаљивања насеља након завршене војне акције, масовне пљачке, политика која је све покушала да онемогући повратак избеглих хрватских грађана српске националности, све су то нажалост чињенице које не може променити пресуда ниједног суда. Е сад, да ли је блаћење Хрватске покушај да се Хрватска с тим неугодним истинама суочи, што би представљало знак одговорности и политичке зрелости или је блаћење Хрватске покушај да се те неугодне истине негирају и прикрију упркос безбројним чињеницама? О томе они које ви спомињете и ја имамо супротно мишљење.

Очекујете ли да хрватско правосуђе осудити злочине који су се, сада то више мало ко доводи у питање, догодили?
– Најодговорнији и најутицајнији људи хрватске политике и хрватског правосуђа изјавили су да је упркос ослобађајућој пресуди Готовини и Маркачу хрватско правосуђе дужно да истражи почињене злочине и осуди кривце. Како ће то изгледати у пракси друго је питање. Досадашње искуство не даје основе за претерани оптимизам.

Порески обвезници и данас плаћају Мерчепову одбрану, пресуђене су мизерне казне за Корански мост и Керестинец, а цивилне жртве рата губе парнице и морају плаћати високе судске трошкове…
– Примери које наводите нажалост су тачни. На те и неке друге примере стално упозоравамо све институције од Врховног суда, Министарства правосуђа до Владе и председника РХ.

 

Грађанско уместо ратног друштва

* Зоран Пусић је рођен 1944. године у Загребу. Ради као професор математике на Графичком факултету Свеучилишта у Загребу и волонтира у Грађанском одбору за људска права.

* Већ 20 година учествује у изградњи цивилног друштва у Хрватској и регији, као и у покретању бројних грађанских инцијатива: од враћања имена Тргу жртава фашизма у главном граду Хрватске, оснивању Демократског опозиционог форума, ГОНГ-а, Игманске иницијативе до Куће људских права.

* Пусић представља Хрватску у Међународној федерацији лига за људска права и у Европској мрежи за борбу против расизма.

Колико је, по вашем мишљењу, данас у Хрватској присутна нетолеранција према српској мањини?
– Генерално, много мање него пре десетак година, а поготово мање него током 90-их. Шовинистичке изјаве или поступци тешко су замисливи на нивоу данашње Владе, у локалним срединама почињу звучати као атавизми некадашњег мејнстрима.

Простор бивше Крајине и данас делује запуштено, има ли светла на крају тунела?
– У другој половини 90-их одлазили смо на подручје Кордуна бар једном недељно. Већине старих људи које смо редовно обилазили данас више нема. Поспешили смо повратак око стотинак повратника у Хрватску и двоје из Хрватске у БиХ, успели да држава врати десетине кућа и неколико трактора власницима, организовали правну, хуманитарну и лекарску помоћ по забитим селима, обезбедили донацију од сто коза за повратнике, довели водеће политичаре у те забити… Да ли је било неке користи од тога? Мислим да је наша присутност помогла неким људима. Штета само што то није учинила држава с неуспоредиво већим ресурсима него што то могу невладине организације. Пре десетак и више година главни мотив повратка је био враћање у завичај. Данас би то била могућност запошљавања у скорој чланици ЕУ.

Хоће ли Србија и Хрватска успети да унапреде своје односе?
– Хрватска и Србија су први суседи, имају језике који се мање разликују него енглески Енглеза и Американаца. Што се тиче заборављања жртава оне ни до сада нису биле заборављене; проблем је да свака страна памти своје, а, често, умањује или негира властиту одговорност за туђе. Процес сарадње развијаће се у складу с интересима. Али да ти односи прерасту из хладног мира у пријатељске односе, потребно је да Хрватска и њени суседи демократски одрасту. А први показатељ је показивање разумевања и за туђа страдања, могућност да се види и балван у властитом оку, не само трун у оку суседа.