† СРЕЋНА КРСНА СЛАВА ЦРКВИ, ШКОЛИ И РОДУ СРБСКОМ, СВЕТИ ОТАЦ САВА! †

By РЕПОРТЕР on 27. јануара 2013.

† СРЕЋНА КРСНА СЛАВА ЦРКВИ, ШКОЛИ И РОДУ СРБСКОМ, СВЕТИ ОТАЦ САВА! †

27.01.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

+ У Савиној личности народ је осећао свога правог и истинског пријатеља и пастира. Он га је слушао и следио без поговора, јер је видео да он живи онако како проповеда. „Народ се хранио његовим речима као медом.“ Свет је волео његову скромност и искреност. Он је залазио у прост народ као међу своје, али са апостолским ауторитетом. Шта више, Бог га је, као свога изасланика обдарио даром чудотворства које он чињаше над болеснима, кроз молитву за њих. За Саву се заиста може рећи: „Појавио се велики светионик у српској земљи пуној таме, незнања и сметености„. +

клик на линк ОВДЕ је КЊИГА: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ + ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ +

Тропар (глас 3):
Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

†††

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ):
Беседа на Светога Саву

– празнична беседа на Савиндан 1966. у манастиру Ћелије

Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Хајде да учинимо један кратак хаџилук по земљи Српској, хајде да видимо како се празнује Свети Сава по земљи Српској. Хајдемо до Београда, старе српске престонице. У Београду, шта је? Све радње отворене, сва надлештва раде. Људи, шта је то? Ево одговора: На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде.

Хајдемо мало даље, хајдемо до Универзитета. Шта је то? Празан, нигде никога нема, нигде никога на Светога Саву на Универзитету. Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст пред Универзитетом и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајде даље по несрећном Београду и тужном хаџилуку нашем, хајдемо до Патријаршије. Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава! Шта је то? Откуда то? Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са крста: Господе, опрости им јер на знају шта раде!

Такав је мрак, такви крстови по Београду. А Свети Сава где се у Београду слави? По црквицама, по црквама као по збеговима, тамо дечица, тамо њихови родитељи, ето они славе Светога Саву, а храм Светога Саве који је почео да се зида пре толико деценија претворен у гаражу! И пред тим храмом крст и Свети Сава плаче над кукавним Српством и вапије: Господе опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље, напустимо мрачни и срамни Београд. Хајдемо у Шумадију, хајдемо у наша шумадијска села. Данас је Свети Сава. Школе треба да брује од песме Светоме Сави, а тамо у сваком селу школа затворена, нигде ђака у њој, нигде ученика, нико не слави Светога Саву. Школа устала против Светога Саве. Пред сваком школом у сваком селу шумадијском, било то у Љигу, у Милановцу, у Петровцу, Јагњиловцу… Пред сваком школом крст, и на крсту распет Свети Сава, а његова болна и тужна уста понављају непрекидно: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Хајдемо даље по варошима српским, по варошима Српске земље. Шта је то? Крагујевац, Ниш, Лесковац, Врање, Нови Сад, Сарајево, Бања Лука, Цетиње, Никшић, шта је то? Што је толико крстова пред толиким здањима, пред црквама, пред школама? И на свима тим крстовима Свети Сава вапије Господу: Господе, опрости им, јер не знају шта раде! Не знају, Господе. Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? – за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.

Хајдемо, хајдемо широм Српске земље. Тамо, далеко у сумаглици, стоји Црна Гора. Српска Црна Гора! А у њој скоро све цркве затворене, претворене у магацине. Затворене и служба се Божја не служи. И пред сваком црквом, не један крст, него стотине крстова, и на свима њима Свети Сава распет! О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!

Хајде даље, српски човече, Србине, ако си остао Србин до данашњега дана, ако се ниси одрекао, ако ниси бивши Србин, хајдемо даље. Гле, погледај онај манастир. Тамо, тамо се чује концерт, тај манастир је претворен у музеј, тамо данас на дан Светога Саве нема службе! Пред манастиром огроман крст и на крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. То монаштво, ето, манастир претворило у музеј. И шта ја да радим, Господе, пред Тобом, сем да вапијем: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега.

А монаштво, свето монаштво, које је држало Српски народ кроз векове и векове и дало све што је највеће, јер ништа веће нема Српски народ од светих монаха, Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Николаја Охридског. Монах и Владика, то је највеће у српскоме роду, највећи учитељи, највећи просветитељи. А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!

Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?

Пише о једном догађају један Свети Отац: Била два друга. Један од младости своје решио да се одрекне света и уживања светских и да постане монах. А други, његов друг од младости, почео да исмева Еванђеље Господа Христа и веру. И заиста, овај први се замонаши и постаде монах. Онај други оде својим путем, ружећи све што је Христово, што је еванђелско. Деси се да тај младић умре пре монаха, и овај његов друг монах, тужан и сетан што му је друг такве душе отишао на онај свет, стаде се молити Богу да му покаже где је душа његовог друга у ономе свету, шта је са њом. – Ето, он није веровао у Тебе, Господе, он је Твоје Еванђеље одбацивао, вери се Твојој ругао, шта је с њим? Неколико дана молио се монах од свег срца плачући и молећи Господа да му открије ту тајну. Једнога дана тајна му би откривена. Његов друг дође, јави му се. А он монах, одмах га упита: Молим те, реци ми како ти је горе? Како се осећаш? – О, то ли хоћеш да сазнаш? Мени, мени је врло тешко и претешко. – Па добро, у чему је твоја тешкоћа, шта ти је тешко? – То се не може описати – одговара младић. – А што? – Зато што моје патње, моје муке, превазилазе све што људске речи могу описати. Али када већ хоћеш ја ћу ти показати само један делић моје патње. Тада он подиже крај од своје хаљине и показа му ногу. И монах угледа огромног црва који нагриза ногу. И удари страшан смрад, ужасан смрад, тако да монах скочи, полете да изађе из келије, отвори врата, излете из келије и побеже чак ван манастира. Његовог друга нестаде, а смрад се разли по целоме манастиру и то такав смрад, да су монаси морали да напусте манастир и да траже уточиште далеко на другом месту. А овај монах који се молио да му се јави тај друг, целог живота није могао да спере са руке своје смрад који је наишао на ту руку од присуства тог несрећног младића.

Таква је судбина душа које неће Христа у овоме свету. Таква је судбина човека који хоће без Христа да живи у овоме свету. Таква је судбина и вама, несрећни Срби, који сте се одрекли Светога Саве, који сте се одрекли Господа Христа, одрекли се свога живота. Шта те чека у ономе животу ако душа твоја у овоме свету не стекне Христа и не испуни себе божанским мирисом, светим врлинама, светим животом, светим заповестима Христовим? Шта ће бити од твоје душе, шта ће се у њој накупити? Смрад! Смрад! Смрад! – од кога се нећете моћи спасти никада, и трајаће вечне муке.

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Да, тужна је судбина Светога Саве, највећег и најсветијег Србина, највећег и најпрослављенијег Србина у свима световима, сем на земљи Српској сада.

А данас, данас на небу је српски Ускрс. Данас сва небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта, ако не пропаст, погибија? Пропаст, погибија српских душа, покољ српских душа! Ето, то је Српска земља. А то је сваки Србин добровољно дао, добровољно убијао своју душу. Мајка која слуша дете како псује, отац који псује, шта раде? Убијају душу у детету свом, и душу своју убијају и спремају пакао и себи и деци својој. О, свака крађа, сваки грех, све је то убица који јури на тебе. Свака ружна реч, свака ружна помисао, свако рђаво дело, све су то силе демонске које те гађају да те устреле, да ти душу убију.

Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје, мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе свету видеће сваки шта је зарадио.

Свети Сава распет на безброј крстова по Српској земљи! Свети Сава распет на свима крстовима који ограђују Српску земљу. Са свих тих крстова, он, он највећи Мученик српски, вапије пред Господом: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

О Свети Оче Саво, опрости и помози! Опрости и помози, опрости и помози нама духовним мртвацима по земљи српској. Васкрсни нас из мртвих, васкрсни душе наше из мртвих. Васкрсни их покајањем, васкрсни их вером у Господа Христа. Васкрсни их нашим новим животом по Еванђељу.

Ти нас покај, ти нас приведи Господу Христу, иначе српска земља претвара се у огромно гробље, леш до леша, мртвац до мртваца. И авај, ако не васкрсне ка Христу, ускоро ће се претворити Српска земља у огромно гробље српских душа. Гробље душа које су извршиле самоубиства и убиства, презревши Господа Христа, одбацивши Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Даваоца вечнога живота и бесмртнога, и јединог Имаоца и Даваоца Вечне Истине и Правде.

О Свети Оче Саво, васкрсни нас из мртвих. Васкрсни нас на веру у Господа Христа. Да ништа на овом свету не ценимо као Њега и да никога не љубимо више од Њега. Јер, ето, Он нам кроз Себе даде сва небеска блага и Царство Небеско. Дај нам силе и моћи да и ми исто тако усвојимо веру у Њега, љубав к Њему, молитву к Њему.

Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка Њему, ка Небеској Правди ка Вечном Животу кроз све векове. Амин.

†††

Ево дивне песме о светоме Сави, кога србски народ као свеца слави.
Он је био дете једнога владара, име му је Растко, син србскога цара.

Народ је побожан некад јако био и тај владар госте многе је примио.
Једног дана поче сутон да се хвата, калуђер’ма старим отворише врата.

Замолише конак ови светогорци, Немања их прими уђ’те свети оци.
Љубазно их служи и Растка довео, а он као дете међ’ монахе сео.

И пре царем хвале Бога великога, а он носи даре дарива свакога.
Ја даривам Бога а Он мени мира, па да ми сачува моја сва три сина.

И оде да спава у своје одаје, заборави Растка да тамо остаје.
Растко као дете једнако их моли да се њему само о Богу говори.

Па онда уздахну њему срце младо, и ја бих за Христа мојега пострадо.
Ал’ шта могу сада, ко да ме избави, па да и ја носим ту расу на глави?!

Ја вас сад преклињем ево као дете, када ви пођете да ме поведете,
али мојој мајци немојте казати јер ме много воли па ми неће дати

Мога оца царство проћиће к’о ништа,а ја тражим Царство што има код Христа
Немања се труди купи милостињу, монаси говоре његовоме сину:

Чујеш чедо мило, мораш промислити. Ал’ ти мораш тамо са нама постити.
И царске хаљине нећеш ти носити, него црну ризу ти ћеш облачити.

На све ово Растко пристаје и рече, идем мојој мајци још последње вече,
јер ме више неће она загрлити, нити свога сина више пољубити.

Ништа и не слути младог Растка мати, око пола дана тек поче питати:
А где нам је Растко ? – на обед га зове, и отвара редом она царске дворе.

Ал’ детета нема и њој се не једе, и Немању шаље да јој га доведе.
Нигде , нигде нема нашег милог сина, и настаде вриска међу њима свима.

И Вукана зове и Стефана свога. Траж’те децо Растка мог сина милога,
траж’те свога брата децо моја мила, ала ми се туга у срцу савила.

Немања замишљен к’о да нешто слути, ником’ ништ’ не каже него само ћути.
Они светогорци кад су говорили, ја и Растко само са њима смо били.

Боже Свети, Силни, ако ј’ воља тако, да је с’ њима от’шо и мој мили Растко.
Теби га предајем , Тебе нека слави. – али ко ће доћи то мени да јави?

Да пошаљем слуге – то ћу учинити, ако хоће натраг ја ћу га вратити,
и одоше слуге, ал’ већ беше Сава, родитеље своје по њима поздравља.

Поздрав’те ми оца, нек’ се моли Богу, ал’ ја у двор више вратит’ се не могу,
ја сам наш’о мира сад у светој Гори и наш’о сам Цара што сав свет сотвори.

Потруд’те се и ви родитељи мили, да би и ви Царство Вечно заслужили.
Мајци ми однес’те овај прамен косе из очију њених сузе нек’ оросе.

И тако је Сава он заштитник свима, молитвом помаже он својим Србима.
Светитељу Саво почуј наше гласе и МОЛИ ГОСПОДА ДА ОН СРБЕ СПАСЕ!

†††

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ + ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ +

Сава Архиепископ

+ Живот нашег светитеља је показао да је он био мудар у планирању и истрајан у извршавању. После скоро две године мољења и планирања у тишини Свете Горе, он се укрца у лађу и, са неколико одабраних монаха, отплови из Хиландара према Истоку, али не у Цариград, већ у Азију. У Цариграду су још увек владали латински краљ и римокатолички патријарх. Православни патријарх и цар су живели у Никеји, у Азији.

Цар бејаше Теодор Ласкар, а патријарх Манојло Сарантен. Овај Теодор не беше члан ни једне од византијских династија, сем што је био зет бившег цара Алексија III. Дакле, он није наследио царску круну, већ ју је зарадио храброшћу у одбрани Цариграда противу латина као војсковођа за време владавине двојице царева: свога таста и Алексија Дуке. Борио се као лав до последњег тренутка. Чак и када је видео да цареви, један за другим напуштају град, он настави сам борбу. Али дошао је крај, како борби тако и слободи Цариграда. Он се мораде повући испред надмоћнијег непријатеља и оде у Азију да би наставио борбу противу дуплог непријатеља, латина на једној и мухамеданаца на другој страни. Једном приликом, пође му за руком да у Бруси тако снажно победи латинску војску којом је командовао Хенрих Фландерс, да се латини никад више не усудише прећи Црвено море док је он био у животу. Потом, потуче у битци турке под султаном Каркхосруом. Кад овај султан изазиваше хришћане на двобој, Ласкар храбро изађе лично и у двобоју уби изазивача. После оваквих величанствених победа, Теодор Ласкар беше крунисан за цара Византије у Никеји 1206. године. Држао је високо у слави заставу цара Константина Великог и владао неузнемиравано до краја свога живота.

Цар се обрадова јако што ће видети Саву. Делимично стога, што су били неки даљи рођаци (јер царица и Стефанова жена биле су рођене сестре). Много, пак, више због тога, што је чуо о Савином и Симеоновом светом животу. Патријарх Манојло се радоваше још и више сусрету краљевића монаха, о коме је слушао многе легенде. Тако, дочек у Никеји беше заиста достојанствен и присан.

Сава се такође осећао срећним, што је у Никеји. Не због велике лепоте града, који се са два друга града у Малој Азији, Никомидији и Брусу такмичио за првенство, већ због велике важности овог града у историји хришћанства. Овде је одржан Први Басељенски Сабор, на коме су оци Цркве, победивши јеретике, саставили наш Симбол Вере, то јест, ставили у неколико реченица необориву истину, да Бог није послао свету великог човека у личности Исуса Назарећанина, већ свога јединог Сина, „Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог„, рођеног у личности Исуса Христа, Спаситеља света. После неколико дана гошћења, Божјих служби у храмовима, разговора и разгледања града Сава изађе пред цара и патријарха и изложи им духовне потребе српског народа. Он им објасни напоре свога оца и брата у настојањима да зауставе зверске нападе од стране Рима, директне или индиректне противу православне Србије, као и о разорном дејству богумилске јереси. Објаснио им је да ће обе ове организације имати разорно дејство све дотле, док српски народ, као истурена брана Православља према западу, буде био без своје, народне хијерархије. Према томе, хитно је и важно, ојачати и охрабрити Српску цркву, дајући јој сопственог архиепископа. Само добро организована и оснажена Српска црква, била би у стању да такође снажно помогне нормализовање стања у Бугарској цркви, која је тада била жалосно потчињена римокатолицизму.

Дубоко импресионирани Савиним излагањима, обојица, и цар и патријарх, радо прихватише његов предлог као врло разуман и хитан. Они затражише од Саве да наименује кандидата за положај српског архиепископа. Он им одговори да изаберу једног из његове хиландарске пратње, пошто је сваки од њих достојан тако високог положаја и одговорности. На то цар рече: „Сви ови оци и браћа су часни и свети људи, али моја душа хоће тебе од Бога, јер твој живот од раног детињства је познат свима нама.“ Сава покуша да убеди свога славног домаћина о својим слабостима и недостојности за такав положај, али без успеха. Часни пратиоци се једногласно сагласише са царем. И патријарх је одушевљено инсистирао на томе, рекавши Сави: „Твој народ тебе треба, јер ти имаш мудрост везану са ауторитетом. Биће, уз Божју помоћ, теби много лакше него ма коме другом. И помосли даље: каква је корист да човек спаси самог себе кроз пустињску усамљеност, док цео народ очекује спасење.“ Сава се бранио толико дуго, да је чак и цар почео да негодује. Најзад, Сава попусти и рече: „Нека буде воља Божја кроз вас на мени грешнику.“ И тако васељенски патријарх Манојло, уз саслужење грчких епископа и многобројног грчког и српског свештенства и ђакона, а у присуству цара Теодора и његових цивилних и војних великодостојника, хиротониса архимандрита Саву Немањића за првог српског Архиепископа. Овај историјски догађај десио се 1219. године, осам стотина деведесет четири године после Првог Васељенског Сабора у Никеји. Тога дана, обезглављени организам Српске цркве по први пут је добио духовног поглавара.

После Савиног посвећења, цар је приредио велики пријем за почасне госте и радоваше се толико, да су његови људи били зачуђени толиким царевим одушевљењем. Шта више, цар даде богате поклоне патријарху, епископима и свештеницима, који су узели учешћа у Савином посвећењу. Толико он беше одушевљен Савином појавом.

Али тада, нови српски Архиепископ изненади цара и патријарха новом молбом. Наиме, он затражи да у будућности српски Архиепископ треба да буде биран од стране српских епископа. Као објашњење за ову своју молбу, он напомену да је раздаљина између Србије и Азије веома велика, несигурни услови путовања и, углавном, узнемиреност у свету у овом времену. Како цар, тако исто и патријарх беху одлучно противу оваквог предлога. Али, после Савиних аргумената и, пошто се уверише да је веома забринут за јединство и снагу целе Православне цркве, најзад се сложише. Патријарх написа грамату са следећим текстом:

„Ја, Манојло, васељенски патријарх града Константинопоља, новог Рима, у име Господа нашег Исуса Христа, посветио сам Саву, Ахиепископа свих српских земаља, и дао му у име Божје власт да посвећује епископе, свештенике и ђаконе на територији његове земље; да веже и опрашта грехе људи и да учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа. Према томе, сви ви православни хришћани слушајте њега, као што сте слушали мене.„

Примајући грамату, Сава се захвали патријарху и у дугом разговору постави патријарху многа практична питања у вези управљања Црквом. Искусни патријарх је мудро и врло радо одговарао. Неколико пута је и служио свету литургију са Архиепископом Савом. Саву су молили да и сам служи свете службе у разним црквама, што је он радо чинио. Народ се тискао да прими његов благослов. Јер, овај „варварин“ је говорио боље грчки него многи Грци. Он је одушевљавао и учене и неуке својим дубоко духовним беседама, префињеним манирима и добродушношћу. За време богослужења или идући улицама Никеје, Сава је мислио на велике оце Никејског Сабора, као што су: Свети Никола, Атанасије, Александар, Спиридон, Јевсевије, Ахилије, Јаков нисибирски, Пафнутије и други, који су у оно историјско доба служили у истом граду и у присуству Константина Великог. Са најсрдачнијом благодарношћу Богу, он је понављао заклетву, да ће се верно држати Симбола вере који су ови оци, учени Духом Светим саставили ту, у Никеји, по којој се он сада креће, праћен мноштвом веселог хришћанског света.

Најзад, Сава се опрости од цара јунака и, са благословом патријарха, крену на пут. И цар и патријарх су са дивљењем и љубављу гледали на српског Архиепископа пуног енергије и елана. Да ли је Сава тада, посматрајући са захвалношћу своје племените домаћине, могао предвидети, да ће приликом своје друге посете Никеји затећи другог цара и другог патријарха? Заиста, овај свет је место састанака и растанака. +