АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Марина Рагуш: Хроника злочина над Србима са Косова и Метохије – НЕМА МИРА НИ ЗА МРТВЕ СРБЕ


Зимско заседање Парламентарне скупштине Савета Европе (21-25. јануар 2013.) за Србију значило је још једно у низу пребројавања међу европским парламентарацима поводом сета питања која се односе на територију јужне српске покрајине Косова и Метохије.

25.01.2013. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

22_srpska_crkva_srusena_u_Djakovici

Двадесетдругог јануара, дакле другог дана заседања Парламента Савета Европе, известилац Комитета за политичка питања и демократију Бјорн фон Сидов, поднео је извештај под називом: „Ситуација на Косову и улога Савета Европе“  који је парламентарцима послужио, тек, као увод у расправу која је за добре познаваоце (не)прилика на европској политичкој сцени била уобичајена. С обзиром да у политици нема простора за емоције, већ само и једино за интересе, тако је и ова расправа показала (по ко зна који пут) велике конфронтације унутар породице народа Старог континента поводом саме архитектуре и механизама функционисања међународне заједнице. С једне стране, и у томе су се издвојили представници Руске Федерације и Грчке, државе које су итекако свесне последица неолибералне политике у крајње дипломатском тону, поздравиле су умерен тон извештаја који позива на владавину права и заштиту и гаранцију људских права грађанима Косова и Метохије без статусних одредница. Убрзо после дипломатске уводне реченице заступници интереса ове две православне земље од којих је Руска Федерација, како сила у успону, тако и гравитационо језгро некадашњим чланицама Варшавског уговора – показале су оштро неслагање с протагонистима униполарног света који се довољно дуго и бахато кретао око америчке осе!

„Исправно је рећи да, без обзира на статус Косова, људи који тамо живе треба да уживају добру управу, демократију, владавину закона и иста законска и људска права као други људи у Европи. Ми у потпуности подржавамо тај приступ. Међутим, треба напоменути да, као што сви знамо, известан број земаља признао је Косово углавном из политичких разлога. Прво, признато је од стране НАТО-а и Европске уније. Такође, подршка најважнијих и најутицајнијих држава дозволила је Косову његов садашњи ниво признања(…) Косово је креација. Као такво, оно сада ужива известан степен међународне подршке које друге територије и популације које су се појавиле у Европи немају. Резолуција позива на дефинисање модалитета за евентуални дијалог са представницима политичких снага на Косову. Мислим да такве модалитете треба истражити. Међутим, то доводи до питања: шта ће бити приступ када се ради о другим територијама и становништву у Европи чији је статус подједнако у питању? У потпуности подржавам (…) изјаве да статус не би требало да буде главна тачка интереса за Савет Европе. Требало би територију и становништво сагледати кроз друга сочива – сочива демократије и људских права…“ А. Пушков (Руска Федерација)[1]

Без имало околишања и дипломатског жаргона, госпођа Лиана Канели (Грчка) упитала је не само присутне парламентарце већ и целокупну међународну јавност: „Шта је Косово, у ствари? Да ли је то држава? Да ли је то област? Или је то резултат најпрљавијег нехуманог рата у Европи, који је био финансиран од стране европских и америчких снага? Сада говоримо о колатерланој штети коју рат доноси свуда у свету. Ми нећемо користити овај извештај, који је леп и добар и говори о људским правима људи који живе на Косову. Али, искрено, он не говори о зверствима који се у континуитету дешавају на Косову. Причамо о религији и гробљима. Он не представља истину. Нико не обраћа пажњу на ово. Ми смо лицимери…Ми лицимерно настављамо да говоримо о људским правима а не о узроцима који су довели до овакве ситуације, попут трговине женама и дрогом. Све је резултат рата (…) оно што се дешава на Косову последица је злочина европске, западне цивилизације. То је империјалистички злочин. И уколико наставимо лицемерно у овом смеру завршићемо у обрачуну не са узроцима, већ са последицама. Завршићемо тако што ћемо причати о људским правима као колатералној штети легализованих ратова! Уколико се ово настави, за неколико година Парламент ће имати северно и јужно Косово – као што говоримо о Северном и јужном Судану. Или,како су Французи, Британци и Немци тренутно забринути за људска права у Малију, а завршићемо са богатим северним Малијем и сиромашним Малијем…“[2] Алудирајући притом да успостављање мира значи ударити директно у монополистичке интересе. С друге стране, (про)нашли су се сви они који се броје у извођаче радова новог поретка ствари у свету према америчком моделу.

„Напарфемисани“ извештај како га је незвала европска парламентарка из Грчке, госпођа Канели, још један је у низу папира који је изашао из мале кухиње великих мајстора неолибералног света. Као такав јесте сведочанство о помахниталим апетитима империјалних сила које су измениле мапу света с краја прошлог и на почетку 21. века, представљајући, тако, опасност од тоталног уништења цивилизације какву (пре)познајемо.

И ништа више!

Пријатан парфем скројен да замагли злочине над Србима који се у континуитету проводе на Косову и Метохији. Прошли пут смо подсетили на зверства која су се само у последњих пола године, закључно са 17. јануаром, десили на КиМ. До данас, свакодневно и то пред очима међународне јавности, Срби пролазе голготу равну погрому из марта 2004. године када су подивљали вандали албанске националности покушали да затру сваки траг вековне српске духовне традиције уништавајући споменике културе и ризнице духовности средњовековне Србије. Без иједне реакције од стране других верских заједница, на КиМ се руше надгробни споменици, уништавају гробља, демолирају манастири, пале куће, бацају Молотовљеви коктели. Поставља се питање: Шта се десило с основама вере? Где су сада браћа у Христу? Која су још зверства потребна да би уследила званична осуда вандализама од стране, рецимо Римокатоличке цркве? Зар, овде у Србији на Косову и Метохији, није реч о погрому хришћана? Толико о исправном путу неких од  интерпретатора Божије речи на земљи. Шта је то потребно да се деси да се остане нем пред демолирањем гробаља, надгробних споменика, манастира? Или, можда је боље поставити питање колико је потребно…Међутим, као што сви добро знамо није свако зло за зло-тако и последњи догађаји говоре све о свима. И то без имало задршке! Понајвише говоре о модалитетима савременог међународног преговарања. Кадгод је требало појачати притиске како би се остварили империјалистички апетити, увек би се за шаку долара или евра пронашла група (не)људи који ће зверствима на терену помагати потписе за којекавим преговарачким столовима.

Тако је и сам почетак, 2013. обележио исти сценарио: почели су разговори у Бриселу (17. јануар) међу првим министрима Србије и тзв Косова-на терену су даљински (читај: Вашингтон, Берлин, Брисел) покренути извесни Албанци да по ко зна који пут утерају страх у кости (пре)осталим Србима на КиМ…на себи својствен начин. И не само на КиМ! Добра иницијална капсла за преговоре било је и уклањање споменика подигнутом у „славу“ припадницима ОВПБМ у Прешеву. Опипавање пулса и померање границе уступака са српске стране за преговарачким столом у Бриселу, требало је да покаже ситуација у којој се није знало до краја шта ће и на који начин урадити држава Србија. И држава Србија је у раним јутарњим сатима, 20. јануара уклонила споменик…реакције америчких (тренутно) штићеника албанске националности биле су већ виђене и доживљене.

Хронолошки то би изгледало овако:

Иако су зверства припадника албанске националности над Србима са КиМ, почела много раније (организовано, како то увек бива када се решавају важне политичке теме) наставићемо тамо где смо стали у претходном тексту (http://srb.fondsk.ru/news/2013/01/18/hronika-zlochina-nad-srbima-sa-kosova-i-metohiie.html):

17. јануар – док трају разговори између премијера Србије и тзв Косова, у јужном делу Косовске Митровице протествовало је око педесетак Албанаца окупљених око десничарск страмке „Бали Комтар“ супростављајући се подели града. Чуле су се изјаве попут оних да су чланови ове организације „спремни да делују на северу Косова и уклоне паралелне структуре.“ Ношене су пароле „Једна домовина, једна Албанија.“ Непознати вандали порушили су два споменика на сеоском гробљу у Српској кући код Бујановца, полупали прозоре оближње цркве и исписали погрдне поруке. На сеоској школи полупана су стакла и инвентар. У школи није било наставе.

18. јануар – Непознати нападачи пуцали су на једну српску кућу у северном делу Косовске Митровице, у етнички мешовитом насељу Бошњачка махала. Није било повређених. Ово је био трећи инцидент у протеклих 24 сата у северном делу Косовске Митровице.

20. јануар – уклоњен је споменик припадницима ОВПБМ у центру Прешева.

На зграду општине Косовска Митровица бачена су два Молотовљева коктела. Инцидент се догодио у присуству војника КФОР-а. Причињена је мања материјална штета. Према речима председника општине Косовска Митровица, Крстимира Пантића четири возила КФОР-а након инцидента повукла су се у јужни део Митровице. Зграда општине Косовска Митровица, налази се у мултиетничком насељу Три солитера и честа је мета напада „непознатих починиоца“. У Ђаковици, у вечерњим сатима протест Албанаца због уклањања споменика у прешеву. Део окупљених Албанаца је, према речима председника општине Ђаковица Ђокице Станојевића, покушао напад на манастир Успења Пресвете Богородице у коме се налазе четири монахиње. Напад су спречиле јаке полицијскеснаге и припадници КФОР-а.

21. јануар – У Призрену је порушено око 50 надгробних споменика на православном гробљу. У Гораждевцу је хицима из ватреног оружја оштећено спомен обележје посвећено жртвама НАТО бомбардовања и српским дечацима убијеним код реке Бистрице.

Четири надгробна споменика на православним гробљима у Племетини и Милошеву у општини Обилић уништена су. У Милошеву код Обилића запаљен је и сагорео олтарски део капеле на православном гробљу.

21. јануар – У селу Суво грло, општина Србица поломљено је и уништено шест надгробних споменика. У Косовском Поморављу на удару вандала нашло се српско православно гробље. У селу Клокот порушено је 27 споменика. У истом делу Косова порушен је споменик народноослободилачким борцима из Другог светског рата у центру Витине. Четири надгробна споменика на православном гробљу Племетина и Милошево. На Новом гробљу у Прилужју један споменик је уништен експлозивом, док је више надгробних крстова запаљено.

Током две ноћи укупно је широм Косова и Метохије порушено и оштећено око 150 надгробних споменика на православним гробљима преминулих Срба.

Да подсетимо, недељу дана пре тога у Косову Пољу порушено је 58 надгробних споменика.

Колективном центру „Јуниор“ на Брезовици где су смештена расељена лица, Срби, из Призрена и Урошевца искључена је струја, упркос измиреним рачунима. У селу Бело Поље код Пећи изгорела је кућа Миодрага Петровића. Није било повређених, јер у тренутку пожара никога није било у кући. У повратничком селу Бабљак код Урошевца обијене су три повратничке куће.

22. јануар – У повратничком селу Бабљак код Урошевца проваљена је и оскрнављена црква Свете Тројице. На старом православном гробљу у Приштини у близини цркве Светог Николе порушено је пет надгробних споменика. Полиција обезбеђује цркву где живе двојица свештеника са породицама.[3]

23. јануар-Албанац пуцао на жену у Осојану. Жена није била повређена. Инцидент се догодио пошто је група Срба покушала да одбрани жену од Албанца који ју је вређао.

Пуцано је и на зграду општине Исток. На кућу браће Јовановић у Бресју, Косово Поље бачена су два Молотовљева коктела. Причињена је мања материјална штета[4] Породици Милетић у селу Опашке, у општини Исток, која живи у потпуном албанском окружењу крадљивци су украли пумпу из бунара која обезбеђује снабдевање воде овој породици са двоје деце.[5] На Цркви Светог цара Уроша у центру Урошевца исписани су графити увредљиве садржине и натписи ОВПБМ. Према речима парохијалног свештеника, оца Живојина Којића „Полиција чува цркву и ја не знам како се то догодило.“[6]

У атмосфери линча и потпуног безнађа одвија се свакодневни живот Срба на територији јужне српске покрајине Косова и Метохије и то пред очима међународне заједнице. Свакодневно дерогирање људских права на територији НАТО творевине настале уз амерички империјални поклич „заштите људских права“ чак и мртвим Србима не дозвољава мир и спокој. Православни споменици, манастири и гробља девастирају се од стране „непознатих починилаца“, а да притом ниједна од многих верских заједница заклетих у реч и правду Господњу није изјавила речи осуде; политички притисци најјачих западноевропских земаља по вољи вашингтонске централе неолибералног устројства ломе кичму Србији, којој је сплет историјских околности (опет) наметнуо улогу тачке прелома интереса великих сила дијаметрално супротстављених цивилизација Истока и Запада-записи су времена које ће, сасвим смо сигурни, бити тема изучавања многих људи од науке у сврху прилога за историју бесчашћа цивилизација чији смо савременици! 

И овај текст треба тако и читати, као хронику времена које прети да поништи све хуманистичке вредности у име помахниталог империјализма САД и држава са Старог континента које им свесредно у томе помажу. Да ли ће победити корпоративна Америка или ће тачка егзистенцијалног кључања (поново) бити и тачка буђења остаје да се види. До тада, треба памтити и оне друге светле примере, не само за Србију већ за читав поробљени свет. Примере који ће, убрзо, повести ток историје у другом смеру. Један од тих, свакако је и чувена Минхенска конференција о безбедности из 2007. године, после које ништа више на међународној сцени није било исто.

Зашто чувена? Управо тада је актуални председник Руске Федерације, најавио нови поредак ствари у свету. Униполарни свет који је успостављен вољом једног прекоокеанског центра моћи са својим механизмима (при)силе попут НАТО-а и касније ЕУ, имплементацијом пројеката разбијања СФРЈ и отимања Косова (премда би се већина сложила да се ради о једном пројекту) потпуно је погазио све међународноправне принципе и норме на којима је почивао свет после Другог светског рата. ОУН је била блокирана. Њену улогу је полако али сигурно почела је да преузима ЕУ. САД се све више ширила на Исток ка Москви. Осмишљени су разни ад хок Трибунали и тајни затвори попут Гвантанама за све који се успротиве новом империјализму. И у том и таквом свету, Владимир Владимирович Путин и то у сред Минхена 2007. године каже: „Све што се данас дешава у свету, (…)последица је покушаја имплементације баш овог концепта у светскимпословима – концепта униполарног света. Шта је резултат? Једнострани, често незаконити потези, нису решили ни један једини проблем. Штавише, постали су покретачи нових људских трагедија и извора напетости. Процените сами: број ратова, локалних и регионалних сукоба није се смањио(...) Људи у тим сукобима гинувише него раније, знатно више! Данас постајемо сведоци примене силе у међународним пословима која се ничим не ограничава, војне силе, силе која гура свет у пучину сукоба који следе један за другим. Као резултат – недостаје снаге за комплексно решавање ниједног од њих. Њихово политичко решавање постаје немогуће.

Видимо да се данас све више занемарују основни, базични принципи међународног права. Шта више, поједине норме, у суштини, малтене читав систем права једне државе, пре свега, наравно, Сједињених Држава, прешао је своје националне границе у свим гранама: и у економији, и у политици, и у хуманитарним радовима – и  намеће се другим државама...“[7] Наравно, ово је био почетак јавног супростављања америчком погледу на будућност целе планете. Све што је уследило, (про)западна кампања против Путина и свега што је руско, све оштрији одговори сада већ силе у успону Руске Федерације-след су догађаја који већ бележе почетак новог периода не само у односима две силе попут РФ и САД него и устројства међународне заједнице. Чак и горљиви противници Источног света, с тешком муком данас признају конкретне економске чињенице у периоду светске економске кризе, па тако и чињеницу да будућност привредног развоја припада земљама БРИК-а. Као што знамо, привредни развој узрокује економску моћ која одређује у многоме и политички утицај! За све оне земље које су (пре)дуго грцале под чизмом неолибералних олигарха чини се већ видимо мапу пута у нови, макар праведнији свет.

За почетак довољно! Наравно, сваки почетак треба добро припремити. Тако и овај. Шта је претпоставка? Ослобађање! Од чега? Од окова тог лепљивог хипнотичког, ипак нискобуџетног америчког сна. У српском случају била је то права ноћна мора! Мора у којој су све цивилизацијске тековине биле укинуте наметнутим егзистенцијалним страхом. Иако, најчешће и за већину слобода јесте илузија – у својој суштини је мера опстанка човека или онога што човек треба јер мора да буде а јесте ЧОВЕК! Ту меру ипак свако од нас дозира самом себи. Пре тог квантитативног дела,  стоји одлука. У случају нас свих заглављених овде у Србији између митова и легенди; снова и реалности; жеља и могућности; уплетених у наметнуте нам страхове који подупиру потрошачко (у ствари, робовласничко) друштво та одлука је императив! Управо она права мера нашег опстанка- наш једини избор, који у односу на живот нема алтернативу!

Зар, не?

 


[2] Исто

[7] http://facebookreporter.org/најзначајнији-говор-владимира-путин/