Наташин РЕКОМ производња лажне историје или Грандиозни политички абортус од два и по милиона евра

Зашто би једна озбиљна држава послове из свог делокруга рада препуштала приватним организацијама које финансирају и на које утичу – странци? Да ли је утврђивање и тумачење историјских чињеница у домену политички мотивисаних „комисија“ или – професионалних историчара? Када је у питању пописивање српских жртава, каква ће методологија бити коришћена? Да ли државни органи могу озбиљно да очекују од госпође Кандић да савесно евидентира жртве уживо вађења органа на Косову, када је приликом проглашења сецесије она делила трибину са наручиоцима тих зверстава?

Њима је неопходно да се унапред одређени „кривци“ покорно солидаришу са лажном „историјском пресудом“ коју ће им комесари РЕКОМ-а са пакосним задовољством изрећи, чим све коцкице дођу на место и они заузврат за то добију бакшиш од два и по милиона евра. Али без претходне моралне капитулације жртве, њихов грандиозни пројекат остаје политички абортус од самог почетка.
Непрестаним притиском на своје изабране представнике, грађани Србије морају обезбедити да тако и буде. Председник Николић и Влада Србије морају безусловно одбити сваки захтев и сваку уцену да постану пасивни саучесници у дискредитовању своје државе и свога народа пружањем званичне подршке писању једне лажне историје.

22.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић, извор: Новинар.де, Нови Стандард, bigradiobl.com

*******************

ПЕТИЦИЈА ПРОТИВ РЕКОМ-А

22.10.2012. новинар.де

Драги пријатељи, Петицију председнику Николићу и Влади Србије против подршке Србије иницијативи за РЕКОМ Наташе Кандић поставили смо на следећи линк:

Стефан Каргановић, Историјски пројекат Сребреница

***

Peticija Vladi Srbije Protiv Pridruživanja Inicijativi za REKOM /клик на линк за потпис/

ТЕКСТ ПЕТИЦИЈЕ:

Ми, долепотписани грађани Србије, захтевамо од председника Томислава Николића и српске Владе да одбију свако учешће званичних државних установа у раду Коалиције за РЕКОМ, коју координирају Наташа Кандић и њен Фонд за хуманитарно право.

Оцењујемо да то тело није компетентно да се на објективан и професионалан начин бави узроцима, током и последицама ратова на територији бивше СФРЈ деведестих година прошлог века. Подршка државних установа Србије на било који начин пројекту РЕКОМ-а нанело би непроцењиву штету интересима државе и свих њених грађана.

Молим вас да потпишете нашу петицију уколико се слажете са њеним садржајем и да је пошаљете вашим пријатељима са позивом да учине то исто. Ако имате Facebook или Twitter, молимо вас да овај линк поставите тамо и да упутите позив свим корисницима да потпишу петицију.

Најлепше вам хвала на сарадњи. Пораз за Наташу Кандић и РЕКОМ је победа од виталног значаја за Србију.

Срдачан поздрав

Стефан Каргановић
Историјски пројекат Сребреница

******************

Хоће ли комесари РЕКОМ-а преузети фактографске налазе и правне закључке Хашког трибунала као „пресуђене чињенице“ или би се све појединости везане за сукоб на простору бивше Југославији разматрале de novo? Српска јавност има право да инсистира на добијању недвосмисленог и искреног одговора… пише: Стефан Каргановић

Пре неко вече, седео сам са пријатељем на палуби једног брода-ресторана на Ушћу. С погледом на Калемегданску тврђаву, повео се разговор о прекрајању историје, што нас је неизбежно довело до РЕКОМ-а и госпође Наташе Кандић. Мој саговорник (који не живи у Србији) упитао ме је: „Зар је иницијатива за РЕКОМ још жива?“ Морао сам да му саопштим истину: „Она никада није ни умрла.“
Мада је колега Никола Врзић у „Печату“ наизглед давне 2011. године природу и циљеве тог пројекта изванредно анализирао („РЕКОМ: пошто жртве?“, 18. јул 2011), од тада је ово важно питање уклоњено са радарског екрана јавности. Међутим, то не значи да је скинуто и са дневног реда госпође Наташе Кандић, њених „НВО“ сарадника и заинтересованих страних установа и финансијера.

ДРЖАВНИ КОЛАЦ

Делајући по начелу „тиха вода брег рони“ (сасвим рационално, када сте непопуларни и сумњиви јавности, али имате налог да јој нешто подметнете), промотери РЕКОМ-а су дискретно и бешумно прикупили потписе подршке свих марионетских влада са простора бивше Југославије, са изузетком – за сада – Србије. Не морамо се упуштати у коментарисање те аномалије; довољно је констатовати чињеницу. Значај те чињенице истакла је сама госпођа Кандић: „Да би иницијатива имала моћ, снагу – потребан је државни печат.“
Да ли ће добити тај државни печат – или глогов колац – то сада зависи искључиво од грађана Србије, степена њихове освешћености и способности да политички ефикасно реагују на пројекат кривотворења њихове недавне (а потенцијално чак и древније) историје.
У званичној редакцији госпође Кандић, РЕКОМ је представљен као племенити апел представницима „свих држава које су настале на подручју бивше Југославије, да је њихова обавеза да породицама жртава, друштву и будућим генерацијама и даље дугују чињенице о томе шта се догодило у недавној прошлости, јавно признање и поштовање свих жртава, независно од вере и националне припадности“. Госпођа Кандић додаје да је „уверена да власт Србије и председник државе имају посебну обавезу да због српских жртава иницијативи придају највећу пажњу“. Надамо се да председник Николић чита овај текст.
Али одмах после примамљиве удице „јавног признања и поштовања свих жртава“ (и то, како госпођа Кандић сада истиче, изненада и упадљиво мењајући плочу, посебно „српских“) сазнајемо да се ради о још нечему, а то је „јавно саопштавање о томе шта се догодило у протеклим ратовима“. Нема дилеме да сви желимо да сазнамо шта се догодило у протеклим ратовима. Али када нам се госпођа Кандић и њена екипа нуде да нам то „саопште“, то је разлог не за уобичајену интелектуалну радозналост већ за општу, свенародну узбуну.
Колега Врзић је у прошлогодишњем тексту навео довољно разлога са узбуну. Подробном анализом РЕКОМ-овог предложеног Статута показао је да ова организација, у функцији остварења својих циљева, присваја управна овлашћења која под сличним околностима, уважавајући Устав и друге законске одредбе, не би имали државни органи Србије. „Реч је“ – да се подсетимо на закључак г. Врзића – „о покушају невладиних организација да постану институција државе или, прецизније, наддржавна институција за читав простор бивше СФРЈ.“
За преостали простор могло би се рећи да је небитно или у сваком случају да је то њихов проблем, али – у Србији? Да ли смеју председник и влада тако нешто да дозволе? Могу ли грађани то да толеришу?

РЕКОМОВА ОВЛАШЋЕЊА

Да се подсетимо, члан 11. Статута РЕКОМ-а државама учесницима намеће обавезу „да сарађују са Комисијом и омогуће јој делотворно извршавање задатака“. Ко је коме овде шеф? Од кога су госпођа Кандић и њене другарице добиле овлашћење да државним органима намећу услове сарадње? Комисија такође „може поднети кривичну пријаву месном надлежном тужилаштву“ (чл. 17, став 8) против некооперативних грађана, а по члану 48, ванправосудним спајањем функција тужилаштва и суда, Комисија РЕКОМ-а себи додељује право да за „ометање“ њеног рада (што се налази искључиво у домену РЕКОМ-а да дефинише) грађане казни „казном затвора до једне године или новчаном казном у еквивалентном износу до 5.000 евра“. Не наводе се процесне појединости поступка за утврђивање „кривице“, нити мере правне заштите на располагању „окривљеним“ грађанима, којима би се изрицале овако драстичне казне.
Да ли је потребно да идемо даље? Ако би требало, можемо.
Могли би, пре свега, да нашим државним органима на разматрање ставимо неколико једноставних питања. Зашто би једна озбиљна држава послове из свог делокруга рада препуштала приватним организацијама које финансирају и на које утичу – странци? Да ли је утврђивање и тумачење историјских чињеница у домену политички мотивисаних „комисија“ или – професионалних историчара? Када је у питању пописивање српских жртава, каква ће методологија бити коришћена? Да ли државни органи могу озбиљно да очекују од госпође Кандић да савесно евидентира жртве уживо вађења органа на Косову, када је приликом проглашења сецесије она делила трибину са наручиоцима тих зверстава? Не постоји ли ту известан сукоб интереса?
Што се тиче прикупљања објективних доказа о ратним злочинима са других кризних подручја бивше Југославије, да ли искуство са припремом лажних сведока Хашког тужилаштва (у поступку против Војислава Шешеља) госпођу Кандић квалификује за сакупљање и обраду историјске грађе такве врсте?
Ценећи сав шарм и убедљивост госпође Кандић, ипак, сме ли председник Николић, у име државе коју представља, да приступањем РЕКОМ-у – као што од њега тражи Наташа Кандић – стави тражени печат на документ којим би се органи српске државе одрекли контроле, па чак и учешћа у истраживању у вези са питањем од тако виталног националног интереса?

ОПАСНИ ЦИРКУС ПРОПАГАНДЕ

Поред ових простих, могли би да поставимо неколико других питања сложенијег карактера.
Под претпоставком да би држава Србија званично ушла у РЕКОМ, какав је механизам госпођа Кандић предвидела да се процес „суочавања са чињеницама“ не претвори у пропагандни циркус? Какви су истраживачки капацитети „Коалиције РЕКОМ“, за коју нам је само речено да се састоји од „1.800 невладиних организација“, али нам та импозантна цифра не говори апсолутно ништа о њеном саставу у квалитативном смислу. Хиљаду осамсто нула и даље је једнако нули. Какве су квалификације особља тих организација (укључујући Фонд за хуманитарно право) да се баве једним високо стручним послом? У случају несугласица приликом „утврђивања чињеница“, чије ће мишљење превагнути? Судије Хашког трибунала слове за врсне професионалце, али нам је свима позната катастрофална неутемељеност и политичка мотивисаност њихових „процена“ чињеничног стања.
Што нас доводи до једног од кључних питања. Хоће ли комесари РЕКОМ-а преузети фактографске налазе и правне закључке Хашког трибунала као „пресуђене чињенице“ или би се све појединости везане за сукоб на простору бивше Југославији разматрале de novo? Ово је јако битно питање за госпођу Кандић, и српска јавност има право да инсистира на добијању недвосмисленог и искреног одговора. У првој варијанти, глумљење о истраживању прошлости и „суочавању са чињеницама“ сводило би се на бесмислену лакрдију, а притисак на српску државу да стављањем свог печата на РЕКОМ пристане да у тој лакрдији одигра улогу кловна – представљало би акт циничног непоштовања и неопростиве грађанске нелојалности.
За председника Николића, авантура овакве врсте била би чин моралног и политичког самоуништења, упоредив са сличним фијаском бившег председника Републике Српске Драгана Чавића, 2004. године. Као што се тада показало у вези са наметнутим Извештајем Комисије Републике Српске о Сребреници 2004. године, и данас у случају РЕКОМ-а важи исто правило. Када се држава одрекне свог сувереног права да одлучује о томе шта ће се утврђивати и какви ће се закључци доносити у њено име, једина преостала непознаница је обим неизбежне штете. Извештај о Сребреници, који је 2004. у име Републике Српске потписао неодговорни Драган Чавић, пружа одговор на питања зашто је његова политичка будућност заувек запечаћена и зашто ће његово име довека остати синоним за инфамију. По обиму и штетности, Чавићев дебакл се не би могао мерити са катастрофалним консеквенцама које би уследиле ако би Наташа Кандић и њена екипа добиле историјски carte blanche. Они би га искористили да кривотворену историју ратова деведесетих у свом стилу прекроје и – злоупотребом званичног покровитељства – да је затим легитимизују на неупоредиво ширем плану.
Приватно писање тенденциозних „историја“ само је чин интелектуалног непоштења, али није кривично дело. Госпођа Кандић и њено друштво корумпираних шарлатана имају право да састављају какву год желе историју, по идеолошком укусу и према политичким потребама страних наручилаца који их награђују за њихов труд. Али за такву нечасну работу они не би смели да добију имприматур државе и народа који су већ двадесетак година на мети њихових клевета и провокација. Недостатак званичног печата чиниће њихову балканску слагалицу трајно недовршеном. Њима је неопходно да се унапред одређени „кривци“ покорно солидаришу са лажном „историјском пресудом“ коју ће им комесари РЕКОМ-а са пакосним задовољством изрећи, чим све коцкице дођу на место и они заузврат за то добију бакшиш од два и по милиона евра. Али без претходне моралне капитулације жртве, њихов грандиозни пројекат остаје политички абортус од самог почетка.
Непрестаним притиском на своје изабране представнике, грађани Србије морају обезбедити да тако и буде. Председник Николић и Влада Србије морају безусловно одбити сваки захтев и сваку уцену да постану пасивни саучесници у дискредитовању своје државе и свога народа пружањем званичне подршке писању једне лажне историје.

Пише: Стефан Каргановић за pecat.co.rs/
Објављено: 05. 10. 2012. у 10:21

************************

ДА СЕ ПОДСЕТИМО И ТЕКСТА НИКОЛЕ ВРЗИЋА О РЕКОМУ:

************************

НИКОЛА ВРЗИЋ: МИНИСТАРСТВО ИСТИНЕ ЗВАЋЕ СЕ РЕКОМ

уторак, 19 јул 2011 Нови Стандард

Наташа Кандић жели да се самоизабере у РЕКОМ и да онда, претећи државним Тужилаштвом и полицијом, затвором од годину дана и новчаном казном до пет хиљада евра, саслушају кога нађу за сходно

Наташа Кандић и Карла дел Понте

Тешко је стати у заштиту жртава. Успротивити се националистима који су почели да лудују још пре две деценије и никако да се смире, погледати у очи убицама и рећи им да су убице, заузети се за потлачене насупрот већини која их тлачи. Саслушати плач мајке за убијеним дететом, умирити јецаје силоване девојчице и нахранити дете које је у експлозији бомбе остало без шаке… А опет, исплати се стати у заштиту жртава. Стигла су макар два и по милиона разлога за то (изражено у еврима); што је регионалном финансијском менаџеру кампање задовољавања потребе жртава за правдом донело плату од 1.670 евра месечно (али му/јој првог у месецу, кад прими плату, то сигурно не изазове осмех него још гласнији уздах саосећања с настрадалима), пи-ар менаџеру у Србији 1.190 евра (додуше за 70 одсто радног времена), директору медијске кампање 2.700 евра, вођи креативног тима 2.150 евра… А коликим ће, тек, новцима оволико племенити људи (такође изражено у еврима), борци за истину, одговорност и помирење, наплатити туђе сузе, само ако та њихова борба буде почела да се плаћа из наших џепова, из државних буџета? Судећи по политичкој подршци коју је добила, ова борба за туђе патње и сопствене новчанике има сасвим солидне изгледе за успех. Упркос Уставу и законима Србије, могућим озбиљним последицама по српске националне и државне интересе и свем гађењу над овим киднаперима туђих патњи. Председник Србије је, наиме, подржао иницијативу Коалиције за Реком, а за њим и Јелена Триван.

НВО ИЗНАД ДРЖАВЕ

Коалицију за Реком – Регионалну комисију за утврђивање чињеница о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права на подручју некадашње СФРЈ – чини око 1.600 невладиних организација и појединаца (и појединки, како се то ваљда каже на политички коректном), окупљених под стегом Наташе Кандић, директорке Фонда за хуманитарно право. Намерени су да преброје жртве распада бивше СФРЈ, али и да пруже коначно објашњење ратова у којима се СФРЈ распала.

Тачну бројку окупљених у коалицији, додуше, није сасвим једноставно утврдити пошто се коалиција у међувремену осула за Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Хелсиншки одбор за људска права у Републици Српској, Иницијативу младих за људска права, Удружење жртава рата „Извор“ из Приједора, Истраживачко-документациони центар… Кад се дошло до новца посвађали су се око принципа, оптужујући Наташу Кандић да „на сумњив начин самостално располаже“ (цитат: „Дневни аваз“) милионима донаторских средстава. Но, паре сад на страну. Шта је, заправо, Реком? Која му је предвиђена мисија и како мисли да је оствари?

Реч је, у суштини, о покушају невладиних организација да постану институција државе или, прецизније, наддржавна институција за читав простор бивше СФРЈ. Предлог Статута Рекома, наиме, предвиђа да Комисија буде међународна организација формирана уговором који ће потписати све државе од Вардара па до Триглава, при чему су „стране уговорнице“, тј. државе, наводи се у члану 11, „обавезне да сарађују са Комисијом и омогуће јој делотворно извршавање задатака“. Штавише, „на захтев Комисије, надлежни органи власти у страни уговорници благовремено обезбеђују приступ подацима и документима, укључујући могућност узимања изјава од представника државних институција и спровођење теренског истраживања осим ако би тиме били прекршени прописи стране уговорнице о тајности података“. Иако би из последњег дела овог става (ограда „осим ако би…“) могло да се учини да ће екс-ју државе пред Комисијом ипак имати право на своје државне тајне, наддржавни карактер Комисије открива се у следећем, 3. ставу члана 11, у којем Комисија себи даје право – без обзира на све важеће законске прописе који уређују ту материју – да одреди шта сме, а шта не сме да буде државна тајна: „Подаци или документи који указују на извршење ратног злочина, односно другог тешког кршења људских права, и/или на могуће учиниоце, као и документи израђени са циљем прикривања учињеног злочина, односно кршења људских права, не сматрају се тајном.“ А уколико држава устврди да би откривањем податка били прекршени њени прописи о тајности података, ствар се тиме не окончава, нити се предвиђа да суд одлучи да ли је спорни податак проглашен за тајну у складу са законом, већ се Комисија изјашњава „о релевантности податка или документа који се тражи“, а онда следи „договор о условима откривања податка“! Комисија је, дакле, Предлогом свог статута предвидела да буде и изнад државе и изнад њених закона.

При том, члан 18 додатно открива размере овог монструма у настајању: „Комисија прикупља релевантну документацију (…) влада, парламената, председништава, локалних и територијалних самоуправа, јавних и приватних предузећа, војске, полиције и обавештајних служби.“ Не само држава, не само њене снаге безбедности и обавештајне службе, већ и приватна предузећа имају дакле да се оголе пред Комисијом, само ако она то зажели.

Немају много чему да се надају ни обични грађани ако их Комисија позове да јој дају изјаву или на „јавна слушања“ и „тематске сесије“ предвиђене Предлогом статута. У случају да позвано лице одбије Комисијин позив на саслушање или се појави, али одбије да да исказ – на шта у редовном судском поступку има пуно право – „Комисија може поднети кривичну пријаву месно надлежном тужилаштву“ (чл. 17, став 8). А у члану 48 Комисија   одлази и корак даље, и преузима надлежност и тужилаштва и суда, па за низ могућих ометања њеног рада наводи да ће се „сматрати да је (лице) извршило кривично дело кажњиво казном затвора до једне године или новчаном казном еквивалентном износу до 5.000 евра“, при том не објашњавајући у каквом ће се поступку то утврдити, и ко ће то уопште да утврди.

СВЕМОЋНИ РЕКОМ

Ма ни то није све. Комисија има да уређује и државне медије. Чланови 20 и 21 прописују обавезу „електронским медијима у државном власништву, односно јавним сервисима на територији страна уговорница“, да емитују „јавна слушања“ жртава и починилаца злочина, односно „тематске сесије Комисије“ о „деловању државних институција, политичких организација, културних и научних установа, цркава и верских заједница, и медија уочи и у току рата“  (учешће свих које Комисија позове је, наравно, обавезно, уз претњу казном). Државним електронским медијима је, пак, остављена могућност избора, тако што могу да одлуче хоће ли слушања и сесије преносити директно или у одложеном преносу.

Најзад, предлог Рекомовог статута (тек да се зна ко коси, а ко воду носи) даје јасне налоге и председнику државе, њеној влади и скупштини. Пошто Реком усвоји завршни извештај, наводи се у Предлогу статута, предаје га председнику који онда има да га проследи председнику Скупштине, он је у року од месец дана дужан да размотри извештај и препоруке, и то уз присуство бар једног наџорника, тј. члана Комисије. „У року од 6 месеци после објављивања завршног извештаја Комисије, влада усваја и објављује у ‘Службеном листу’ став о спровођењу препорука,“ стоји у 47. члану Предлога статута, који у наставку прописује обавезу председнику Парламента да сазове „специјалну седницу Парламента ради разматрања одговора владе и могућег ангажовања Парламента у циљу спровођења препорука Комисије“.

„Све ово је наравно правно могуће,“ прокоментарисао је Слободан Орловић, доцент на  Катедри за јавно право Правног факултета у Новом Саду, „али је пре тога потребно променити Устав Републике Србије, Закон о Народној скупштини, Закон о председнику Републике, Закон о Влади, Пословник Народне скупштине и прилагодити их одредбама Предлога статута.“

Ко ће чинити ову свемоћну Комисију? Имаће 20 чланова изабраних по државама насталим распадом СФРЈ (ово подразумева и Косово. Даће три члана Комисије, као и Србија и Хрватска), које ће именовати председници, односно председништва тих држава на основу предлога селекционих одбора. У њима је квака, пошто ће чланове селекционих одбора (уз део који поставља надлежни министар за људска права) бирати „чланови и чланице Коалиције за Реком у страни уговорници“.

А чланови Комисије – овако самоизабрани међу „члановима и чланицама Коалиције за Реком“ – поврх свих наведених права над изабраним представницима народа и самим тим народима, уживаће и имунитет у ономе што чине. И то не само 20 самоизабраних чланова Комисије, већ и сви запослени у Комисији (члан 36): „У циљу очувања независности Комисије и њеног несметаног деловања, чланови/чланице Комисије и запослени/запослене у Комисији за време обављања својих функција уживају следеће повластице и имунитете:

(а) имунитет од притвора и заплене личног пртљага;

(б) имунитет од свих врста правних поступака у односу на изражено мишљење и поступање, у доброј вери, у оквиру обављања дужности; и
(ц) изузеће од било каквог ограничења слободе кретања у односу на обављање послова и задатака Комисије, те у односу на одлазак и повратак у државу у којој обављају функцију.“

Поврх свега тога, прође ли им иницијатива да постану наддржавни иследник под имунитетом, Комисију која ће нас ислеђивати финансираћемо сами. Члан 42: „Комисија се финансира из доприноса страна уговорница и донација. Доприноси чланица представљају доприносе из годишњих буџетских средстава страна уговорница.“ Плус стране донације, разуме се, на које Коалиција неће постати гадљива ни кад крене да им цури новац из буџета.

Зарад очувања здравог разума, личних слобода, устава и закона, из свега досад наведеног јасно је да би иницијатива за оснивање Рекома морала у старту да буде одбачена у свакој од екс-ју држава које су иоле аутономне у одлучивању. Србија, међутим, има и мотив више. Косово. Реком, наиме, Косово третира као самосталну државу, раме уз раме са државама насталим распадом СФРЈ; да је тако, види се и из Образложења уз Предлог статута Рекома, у којем се на више места цитирају прописи објављени у „Службеном листу Републике Косово“. Усвајање Статута Рекома у Србији, тако, значило би да Србија прихвата начин на који је Косово у Рекому прихваћено, као независна држава. Не знамо да ли је председник Тадић био свестан тога када је прошле године подржао иницијативу.

ПРАВДА ИЗ СИЈЕРА ЛЕОНЕА

Спорне одредбе Рекомовог статута, па и споран карактер читаве иницијативе, изазвале су интересантну политичко-правну јавну расправу, нажалост, готово искључиво у алтернативним интернет медијима. На аргументе против Рекома – да предвиђеним Статутом Комисија, тј. Реком, узурпира права суверене државе – одговорено је да су сличне комисије, са сличним овлашћењима, осниване и другде у свету, у Гватемали, Сијера Леонеу, Источном Тимору, Јужној Африци, Панами… Да ли је то, што неко решење постоји негде у свету, заиста довољан аргумент да би се погазили овдашњи устав и закони? Па, негде у свету забрањено је женама да седају за волан аутомобила, као у Саудијској Арабији, другде је дозвољена смртна казна над малолетницима, као у САД, или, попут Кине, државне функционере погубљују због корупције… Треба ли и све то прихватити, јер, боже мој, таква решења постоје негде у свету? (Кинески модел, додуше, можда не би било згорег размотрити.)

Други контрааргумент присталица Рекома говори да се они који приговарају, а међу њима су и предавачи на српским правним факултетима, не разумеју у оно о чему предају, односно да нису упућени у модерне правне тековине каква је „транзиционо право“, које је ваљда нешто сасвим другачије од онога што се развијало од старог Рима до данас. Овај термин, „транзиционо право“, доводи нас до стручног консултанта на изради оваквог Предлога статута Рекома, из Међународног центра за транзициону правду, о чијем нас је постојању у ауторском тексту обавестила Маријана Тома, и сама учесница у изради Статута.

Шта је тај Међународни центар за транзициону правду? Које су још иностране организације потпомогле иницијативу за настанак Рекома?

Међународни центар за транзициону правду (Интернатионал Центер фор Транситионал Јустице) је америчка невладина организација чији је председник Дејвид Толберт, заменик главног тужиоца Хашког трибунала између 2004. и 2008. године, док је на челу Саветодавног одбора ове организације Ричард Голдстон, главни хашки тужилац за бившу Југославију и Руанду између 1994. и 1996, а 1999. године председавајући Међународне независне истраге на Косову која није пронашла баш никакве индиције о киднаповању Срба и трговини њиховим органима… Какав је приступ Толбертове и Голдстонове организације догађајима на овим просторима види се из једног пасуса из њиховог извештаја за 2008. годину, у којем се наводи да је „злогласни вођа босанских Срба Радован Караџић коначно изручен Хашком трибуналу, где ће му се судити због његове улоге у босанском геноциду“. За „злогласног“ Радована Караџића, видимо, не важи претпоставка невиности (као, рецимо, за Хашима Тачија), а Срби су у овој интерпретацији починили оно што ни у хашкој судници тужиоци нису успели да докажу – геноцид у читавој Босни.

Међу финансијерима Рекома је и Институт за отворено друштво Џорџа Сороша, али и Национални фонд за демократију, „невладина организација“ коју је 1983. године основао амерички Конгрес, а међу чијим члановима борда су се налазили и Весли Кларк и Ричард Холбрук. Ову владино-невладину организацију је у књизи „Убијање наде – интервенције америчке војске и ЦИА после Другог светског рата“ бивши службеник Стејт департмента Вилијем Блум оптужио да је установљена како би легално наставила са забрањеним активностима ЦИА на успостављању „пријатељских“ режима широм света.

ГЕНОЦИДНИ СРБИ

Ове саветодавце и финансијере Рекома спомињемо зато што би њихови ставови о Србима и Србији могли опасно да утичу на рад Рекома (буде ли основан), нарочито у погледу његових прокламованих циљева и задатака. А циљ је, осим прављења пописа жртава, исписивање коначне и непобитне („свеобухватне“, каже се у Предлогу статута) модерне историје Србије и екс-ју земаља. „Реком“, наводи се у Преамбули Статута, „представља најбољи пут до свеобухватног историјског записа о злочинима који су почињени у наведеном периоду, као и о улози националних елита, институција и појединаца у трауматичним догађајима“; он има циљ да „утврди чињенице о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права учињеним на територији некадашње СФРЈ у периоду од 1. јануара 1991. до 31. децембра 2001. године, политичким и друштвеним околностима које су утицале на чињење ових дела и последицама до којих су злочини и кршења права довели“; и задатак да „истражи политичке и друштвене околности које су одлучујуће допринеле избијању ратова“, те да „препоручи мере које се односе на спречавање понављања кршења људских права и на репарације за жртве“. Како ће у том „свеобухватном“ исписивању историје проћи Срби с обе стране Дрине, осим из цитата из Извештаја Међународног центра за транзициону правду, може се наслутити и из дела Образложења Статута, у којем се с пуно разумевања објашњава да се „интензитет масовног насиља против Срба и Рома на Косову, у марту 2004. године, вероватно може делом објаснити као реакција на насиље против косовских Албанаца 1998-1999. године и раније. Комисија се може бавити овим догађајима, као и контранасиљем према Албанцима и Горанцима у Србији у току мартовских догађаја на Косову…“ А када се српска страдања тако олако одбаце и релативизују, па потом дођемо до препоруке Рекома за репарацију за жртве, ко ће нам бити крив што смо прихватили тај Реком?

Извесну наду да све ово неће проћи тако глатко улива сукоб који се у последње време (некако баш откако су почеле да пристижу милионске донације за Реком) распламсао у „другој Србији“. Соња Бисерко напустила је пројекат Наташе Кандић, против ње се окренуо и Миљенко Дерета са „Грађанским иницијативама“; на њега и Соњу Лихт су, затим, насрнуле „Е-новине“, а негде на тој линији је и гневни „Пешчаник“. „Данас“ пак пише о црним листама, монополима и клановима међу невладиним организацијама у Србији, док медији преносе тврдње са регионалне НВО сцене да је Наташа Кандић приватизовала Реком пројекат и да неконтролисано троши пристигли новац. Суштину спора је, можда и несвесно, у „Политици“ дефинисао директор Центра за нову политику Владимир Тодорић: „Чињеница је да сада постоји мање фондова, да је све већа конкуренција, гложење за фондове и да неки покушавају да политички употребе целокупну НВО сцену.“

Упркос тим тривијалностима, „све жртве заслужују истину“, казали су у мају представници Демократске странке, потписујући иницијативу за оснивање Рекома, следећи у подршци Рекому ЛДП Чедомира Јовановића, ЛСВ Ненада Чанка, председницу Скупштине Србије Славицу Ђукић-Дејановић… „Да ова иницијатива буде успешна, Демократска странка ће учинити не само на овом декларативном, већ и на оперативном нивоу, помажући цивилном сектору да у једном тренутку она постане и иницијатива свих држава“, обећала је потпредседница ДС-а Јелена Триван. А Наташа Кандић је оснивање Рекома најавила за почетак 2013. године.

Извор Печат, 18. 07. 2011.